Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Sarmatska religija  (Pročitano 1618 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Sarmatska religija
« poslato: 13.05.2014. 00:00 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Sarmati su nomadski narod iranskog porekla, do sredine I milenijuma pre n. e. nastanjen u oblastima oko južnog Urala. Po jeziku, kulturi i religiji bili su srodni Skitima. Herodot pominje predanje po kome su Sarmati nastali povezivanjem Skita sa Amazonkama. Do približno 250. g. pre n. e. živeli su istočno od reke Tanais (Don), a u narednim vekovima proširili su se ka zapadu: jedan njihov ogranak (Roksolani) stigao je do ušća Dunava, a drugi (Jazigi) prešao je Karpate i naselio se u ravnici između Dunava i Tise.

O religiji Sarmata malo se zna. Na osnovu posrednih podataka pretpostavlja se da su imali panteon od sedam bogova u koji je možda bio uključen i bog koga pominje Amijan Marcelin (IV v.), upoređujući ga sa rimskim Marsom, a koji je poštovan u vidu isukanog mača pobodenog u zemlju. Poznato je da su i plemena oko Dona smatrala božanstvom reku Tanais, kao i da su Sarmati bili poštovaoci vatre. Na osnovu tih oskudnih podataka, pretpostavlja se da su kao i ostali iranski narodi imali posebna božanstva vode i vatre.

Raspolaže se sa nešto više podataka o sahranjivanju kod Sarmata. Pokojnike nisu spaljivali, ali su grobove često pokrivali ostacima ritualne vatre koja je paljena pri sahranama, bilo radi posvećenja pokojnika vatri bilo radi očišćenja. Na važnost vatre u kultu mrtvih ukazuju i kadionice, koje su često nalažene u sarmatskim grobovima. Pokraj pokojnika po grobu su rasipani komadi krede i crvene mineralne boje realgara. Često je u grobove stavljeno i razbijeno ogledalo. Smisao tih običaja teško je protumačiti. Kako je uočeno da se u središtu nekropola nalazi najstariji grob, pretpostavlja se da je bio razvijen kult predaka. Skeleti ubijenih slugu otkriveni u pojedinim grobovima pokazuju daje praktikovana ljudska žrtva.

Verovali su u život posle smrti, jer su pokraj pokojnika redovno stavljali hranu, najčešće komade konjskog ili ovčjeg mesa. Kako su u grobovima pojedinih žena nađeni mali pokretni žrtvenici, pretpostavlja se da su u kultu vodeću ulogu imale žene, odnosno sveštenice.

Targitaj

(Targvatoz) U skitskoj mitologiji sin Zevsa i kćeri boga reke Boristena, predak skitskog naroda i skitske kraljevske dinastije. Imao je tri sina: Lipoksaja, Aproksaja i Kolaksaja. U vreme vladavine njegovih sinova, na skitsku zemlju su pali s neba zlatni predmeti, i to plug, jaram, sekira i jedna posuda. Kad je najstariji sin prišao tim predmetima, u nameri da ih uzme, zlato je počelo da gori. Isto se dogodilo i Aproksaju, a tek kad je tim svetinjama prišao Kolaksaj, zlato se ugasilo pa ga je on uzeo i odneo kući. Na to su Lipoksaj i Aproksaj rešili da presto i državu prepuste najmlađem bratu. Kasnije je Kolaksaj svoju veliku državu predao svojim sinovima i podelio je na tri dela. Jedan od tih delova učinio je najvećim i odredio da se u njemu čuvaju zlatni predmeti koji su pali s neba. To sveto zlato ostalo je u trajnom posedu skitskih kraljeva. Oni su ga čuvali kao oči u glavi i svake godine, prinošenjem velikih žrtava, ukazivali su mu najveće poštovanje.

Od Kolaksaja vode poreklo skitski kraljevi. Kasnije se Targitaj poistovećuje sa grčkim junakom Heraklom. Taj skitski Herakle je sa jednom devojkom, koja je umesto nogu imala zmije, izrodio tri sina: Agatirsa, Gelona i Skita, rodonačelnike istoimenih naroda.

(Odrednica iz "Leksikona religija i mitova drevne Evrope", sastavili Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović i Dragoslav Srejović, "Savremena administracija", Beograd, 1992.)