Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Dačka religija  (Pročitano 19891 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Dačka religija
« poslato: 11.05.2014. 23:03 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Dakija 82. pne.

Dačka religija podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale populacije koja je krajem I milenijuma pre n. e. naseljavala teritoriju od severnog dela Panonske nizije do donjeg Dunava. Ta populacija, koju su grčki pisci nazivali Getima, a rimski ― Dačanima, uključuje se u veliku porodicu indoevropskih naroda. Proces formiranja Dako-Geta i njihove religije započinje već početkom II milenijuma pre n. e., ali se oni jasno sagledavaju tek u poslednjim vekovima stare ere, posebno kad je Bojrebista (vladao od 82. do 44. g. pre n. e.) ujedinio dačka plemena i stvorio snažnu državu sa centrima u Transilvaniji. Moć Dačana slomili su Rimljani. Posle dugotrajnih ratovanja, Trajan je 106. godine konačno pokorio Dačane i njihovu teritoriju uključio u Rimsko Carstvo, u čijim je okvirima ona ostala sve do 271. godine.

Izvori za dačku religiju veoma su oskudni. Herodot prvi pominje Gete i ističe da oni veruju da ne umiru, nego da pokojnici odlaze bogu Zalmoksisu ili Gebelezisu (prema novom čitanju Nebelizis). Svake pete godine šalju glasnika da Zalmoksisu prenese njihove molbe, i to na taj način što ga bacaju u vis i dočekuju na koplja. Ako koplja probodu glasnika i on odmah izdahne, verovalo se da im bog ukazuje milost, a ako se to ne dogodi, smatraju da je za glasnika odabrana pogrešna ličnost pa biraju drugoga. Čini se da su Geti poštovali Zalmoksisa kao veliko božanstvo zemlje, na šta ukazuju predanja o njegovom podzemnom stanu.
 
O ostalim božanstvima dačkog panteona nema pouzdanih podataka. Na osnovu arheoloških nalaza pretpostavlja se daje poštovana jedna boginja, slična Hestiji, i bog koji po svojim funkcijama nalikuje na Aresa, odnosno Marsa. Pod uticajem Tračana prihvaćen je i kult boginje Bendide. Na osnovu natpisa i figuralnih predstava iz rimske epohe može se zaključiti da je izvestan broj dačkih božanstava i heroja u to vreme poštovan pod imenom Liber Patera, Herkula Inviktusa, Silvana ili Dijane Melifike. Zavetni reljefi pokazuju da je posebno bio popularan mistični kult takozvanih Podunavskih konjanika. Taj kult je posvedočen olovnim, kamenim ili keramičkim ikonama, na kojima je u središtu prikazana boginja, sa jednim ili, češće, dva konjanika, koji gaze ljudsku figuru ili ribu. Na osnovu pratećih ikonografskih detalja (žrtvovanje ovna, ritualna gozba, poprsja Sola i Lune) može se zaključiti da je kult Podunavskih konjanika nastao pod jakim uticajem mitraizma, odnosno Dioskura i Kabira. Predstave na skupocenim predmetima nađenim u kneževskim grobovima iz V ― III v. pre n. e. verovatno imaju religiozan sadržaj. Na paragnatidama šlema getskog tipa iz Adžiđola (Rumunija) prikazan je bradati konjanik sa kopljem u podignutoj desnici, dok su na knemidama predstavljene dve zmije: jedna koja se približava konjaniku i jedna koja se ustremljuje na neku pticu. Ispod konjanika prikazan je muškarac na prestolu sa ritonom u jednoj i orlom u drugoj ruci. Te predstave upućuju na kult herosa, posebno na herosa na konju. Na šlemu iz Kocofaneštija (Rumunija) predstavljena je scena žrtvovanja. Muškarac u oklopu i ogrtaču, sa šiljatom kapom na glavi, verovatno sveštenik, mačem ubija ovna. Na ritonu iz Poroina predstavljene su u središtu dve ljudske figure na prestolu, verovatno božanski par, a pokraj njih ― po jedna figura u gestu adoracije.

Iz pisanih izvora je poznato da je u vreme stvaranja dačke države sveštenička kasta uživala najveći ugled. Vrhovni sveštenik Dekajneos (Dikineus) bio je uz Bojrebistu neka vrsta kralja, jer je smatran duhovnim učiteljem i vođom Dačana. Njegova moć je bila tako velika da je on zapovedao ne samo ljudima iz nižih staleža već i kraljevima. Sveštenstvo je svakako imalo značajnu ulogu i kasnije, na šta ukazuju dobro organizovana svetilišta koja su otkrivena u različitim delovima Dakije. Najveće i najcelovitije istraženo je svetilište u Sarmisegetuzi, glavnom gradu i prestonici Dakije. To svetilište zauzima veliki ograđeni prostor, a sastoji se od nekoliko pravougaonih i kružnih konstrukcija. Najveća kružna konstrukcija, prečnika 9,40 m, sastoji se od prstena položenih andezitskih blokova koje prate andezitski stubovi i od dva unutrašnja prstena od drvenih stubaca, jednog kružnog i jednog potkovičastog. Na osnovu rasporeda i broja tih elemenata pretpostavlja se da je to svetilište odraz svojevrsnog dačkog kalendara, u kome je godina podeljena na 12 meseci sa po 30 dana, a svaki mesec na pet perioda od po šest dana. I za ostala dva kružna svetilišta koja su otkrivena u Rumuniji u Fetele Albe i u Pecica misli se da su formirana na osnovu određenih astronomskih posmatranja u koja je bio upućen vrhovni sveštenik. Pravougaona svetilišta sastoje se od tri do šest redova kamenih baza za drvene ili kamene stubove ili stupce, najčešće od po 5 do 15. Jedinstven kultni spomenik je oltar u vidu stilizovanog Sunčevog diska, koji je konstruisan od zrakasto raspoređenih andezitskih ploča, a čiji prečnik iznosi 7 metara. Disk je podeljen na 10 segmenata koji predstavljaju Sunčeve zrake, a svaki od njih se završava jednim malim četvorougaonim udubljenjem čija funkcija nije dovoljno jasna. Na tom oltaru nađen je sloj pepela sa kostima svinje i keramičkim fragmentima, očigledno spaljenih žrtava. Na oltaru su primećeni i uski kanali kojima su se tečne žrtve slivale u kameno korito, skriveno ispod zemlje. Pretpostavlja se da su tu bogu Sunca prinošene na žrtvu razne životinje, a možda i ljudi.

O sahranjivanju i kultu mrtvih kod Dačana može se suditi pretežno na osnovu arheoloških nalaza. Sa njihovih teritorija već od početka II milenijuma pre n. e. poznat je veliki broj nekropola sa grobovima, kako spaljenih tako i inhumiranih pokojnika. Luksuzni predmeti koji su stavljani uz pokojnika, počev od sredine I milenijuma pre n. e. pokazuju da se od tog vremena utvrđuje verovanje da mrtvi odlaze u jedan predeo gde će večno živeti i uživati u svakom zadovoljstvu. Mada se u oblicima grobova i načinu sahranjivanja uočavaju i uticaji helenističke i keltske latenske kulture, ipak je lokalna tradicija najizrazitija, a ogleda se posebno u grobovima plemenske aristokratije. U jednom takvom grobu u Adžidolu, ispod velikog tumula načinjene su dve prostorije, i to veća u kojoj je u drvenom kovčegu sahranjen muškarac i manja u kojoj je sahranjena žena. Pokraj njih, u ograđenom prostoru, nađeni su skeleti tri konja sa celokupnom opremom. Pokraj pokojnika stavljeno je njegovo oružje sa ceremonijalnim šlemom i knemidama od srebra, dekorisanim zlatom, kao i skupocene srebrne vaze ukrašene fantastičnim životinjama. Žena koja je prilikom sahrane muškarca ubijena, kao i tri pomenuta konja, verovatno je pokojnikova supruga ili robinja. Ovom grobu je sličan i prinčevski grob iz Krajove, u kome su takođe nađeni mnogi predmeti, posebno delovi konjske opreme, bogato ukrašeni glavama bika, lava ili pantera.

(Odrednica iz "Leksikona religija i mitova drevne Evrope", sastavili Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović i Dragoslav Srejović, "Savremena administracija", Beograd, 1992.)