Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Uspon i pad maršala Marmona  (Pročitano 1556 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Uspon i pad maršala Marmona
« poslato: 15.09.2014. 13:41 »
IME IZDAJE

Prinuđen da se odrekne prestola, Napoleon je s uverenjem rekao: „Mogu da se pouzdam u Marmona. On ima časne principe. Nijednom oficiru nisam toliko učinio kao njemu…”

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Posle pobede francuske vojske protiv Austrije u bici kod Vagrama, 5 — 6. jula 1809. godine, Ogist Marmon dobio je čin maršala

U jednu štampariju u Parizu 27. jula 1830. godine ušli su policajci da zaplene slog i razbiju mašine. Dva dana ranije francuski kralj Šarl X potpisao je četiri uredbe — prvom je uveo cenzuru, drugom raspustio skupštinu u kojoj su većinu imali liberali, njegovi ljuti protivnici, trećom izmenio izborni zakon, a četvrtom raspisao nove izbore. Novinari pogođeni cenzurom hrabro su se oduprli policiji, sačuvali štampariju, napisali proglas građanima Pariza i razdelili ga po siromašnim četvrtima francuske prestonice. Mladi republikanci, studenti i nezadovoljni radnici izašli su na ulice.

Sutradan je Parizom prostrujala vest da je komandant kraljeve vojske u Parizu dobio ovlašćenja koja važe u opsadnom stanju i da će povesti vojsku u gušenje pobune. Ovo je ogorčilo narod. „Izdajnik iz 1814!”, povikali su veterani Napoleonovih ratova i nekadašnji vojnici Narodne garde koju je kralj ukinuo 1827. godine. S tornjeva Bogorodičine crkve, sa kojih se zavijorila plavo-belo-crvena zastava iz vremena Francuske buržoaske revolucije, zvona su pozivala na uzbunu.

Parižani su sledećeg jutra zauzeli Arsenal i barutanu Salpetrije, naoružali se i podigli barikade. Tako je počela Julska revolucija 1830. Komandant koji je trebalo da je uguši bio je maršal Ogist Marmon. Nije to bio srećan izbor, budući da je sam pomen njegovog imena na ulice Pariza izveo prekaljene ratnike.

Braća po oružju

Ogist Frederik Luj Vies de Marmon rođen je 20. jula 1774. godine, u plemićkoj porodici poreklom iz Holandije, koja se u 15. veku nastanila u Burgundiji. Sledeći porodičnu tradiciju, mladi Ogist opredelio se za vojni poziv. Već 1790. godine priključio se jednom bataljonu u Šartru kao dobrovoljac, a potom upisao artiljerijsku školu u Šalonu.

U vreme Francuske buržoaske revolucije, usred federalističke pobune 1793. godine, poručnik Marmon upućen je u armiju koja je opsedala Tulon. Na zidine ovog starog francuskog grada istaknuta je bela rojalistička zastava, a engleska flota pružala je pobunjenicima pomoć s mora. Tu mu se osmehnula sudbina — tokom opsade Tulona upoznao je Napoleona Bonapartu, „tog neobičnog čoveka”, kako je kasnije zapisao u memoarima. Napoleon je tada bio artiljerijski kapetan. Dvojica artiljeraca, braća po oružju, ubrzo su se sprijateljila.

Bonaparta i Marmon blisko su sarađivali, a njihovo prijateljstvo se učvršćivalo u nevoljama prouzrokovanim političkim i ratnim previranjima u Evropi. Učestvovao je u pohodima na Italiju i u osvajanju Egipta, postao Napoleonov glavni ađutant i, sa samo 24 godine, stekao čin brigadnog generala.

 Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ogist Marmon, oficir koji je izneverio komandanta

U bici kod Mondovija predvodio je juriš kojim je slomljena odbrana Pijemonta, a kod Lodija lično je zarobio celu austrijsku artiljerijsku bateriju. Po Napoleonovim uputstvima reorganizovao je i modernizovao francusku artiljeriju. Broj topova je rastao, a njihova pokretljivost i delotvornost su povećane. Poboljšan je sistem snabdevanja municijom i opravki topova na bojnom polju. Napoleon je sada mogao da u odlučujućoj bici grupiše artiljeriju, približi je neprijatelju i njenu vatru usmeri na određenu tačku u borbenom rasporedu neprijatelja.

Napoleon je 18. maja 1804. godine postao „car svih Francuza”, a sledećeg dana imenovao je 18 maršala. Marmon nije dobio ovaj najviši vojni čin i nije krio nezadovoljstvo. „Pred tobom je još mnogo prilika za sticanje odličja”, tešio ga je Napoleon. Zaista, Marmon je uskoro stekao Legiju časti, stao na čelo francuskih snaga u Holandiji i komandovao korpusom u ratu protiv Austrije i Rusije 1805. godine. Kada je Austrija prinuđena da Francuskoj preda Istru, Dalmaciju, Boku Kotorsku i ostrva u Jadranskom moru — i to za šest nedelja od ratifikacije mira u Požunu — Napoleon je Marmona odredio za vrhovnog komandanta armije u Dalmaciji.

Od ratnika do graditelja

U to doba bilo je teško putovati jadranskim primorjem, jer nije bilo puteva. Mletačka republika, koja je dugo vladala ovim krajevima, bila je pomorska sila, nezainteresovana da gradi puteve po nepristupačnom zemljištu. Francuska vojska bila je, dakle, osuđena na sporo i tegobno napredovanje ka Boki Kotorskoj. Ovu okolnost iskoristila je Austrija da Boku preda Rusiji, čija je flota uplovila u ovaj zaliv i zadavala glavobolju francuskim generalima, sve dok Napoleon i ruski car Aleksandar nisu sklopili mir u Tilzitu, 1807. godine.

Komandujući armijom na obali Jadrana, Marmon je ušao u Napoleonovu veliku, ali promenljivu političku igru s Rusijom i Turskom. Selim III krajem 1806. godine objavio je rat Rusiji i zatražio pomoć Francuske. Sultan je želeo da reformiše vojsku po uzoru na moderne evropske armije, pa je molio da mu francuski car u pomoć uputi artiljerijske i inžinjerijske oficire i predlagao da se jedna pomoćna francuska jedinica pridruži vojsci velikog vezira u borbi protiv Rusije. Upravo su iz Marmonovih pukova u Carigrad otišli prvi vojni instruktori, koji su 1807. učestvovali u uspešnoj odbrani turske prestonice od engleske i ruske flote. Međutim, janjičari, nezadovoljni Selimovim reformama, zbacili su sultana. Vest o promeni na turskom prestolu zatekla je oko 500 Marmonovih artiljeraca i inžinjeraca u okolini Travnika, na putu za Carigrad. Francuzi su se vratili u Dalmaciju, a plan o zajedničkim operacijama sa turskom vojskom je propao.

Posle Tilzitskog mira, Napoleon je tražio od Marmona podatke o balkanskim zemljama i vojni izveštaj o mogućnostima organizovanja pohoda dve armije, jedne iz Kotora i Dalmacije u Bosnu i druge sa Krfa u Grčku. Bilo je očigledno da Napoleon priprema podelu evropskog dela Turske, ali do pohoda nije došlo, jer se nije nagodio s ruskim carem Aleksandrom — obojica su želela Bosfor i Dardanele za sebe.   „Ipak, tri godine života proveo sam maštajući i nadajući se operacijama u Turskoj, čas da bih pomogao tu zemlju kao saveznik, čas da bih je zauzeo. Maštao sam u ono vreme o velikom ratu kao što se u mladosti mašta o sreći, ali sreća, kao što se to često događa, nije dolazila”, pisao je kasnije Marmon.

Umesto velikog rata, Marmon je pokrenuo veliki graditeljski poduhvat — izgradio je put kroz krševitu Dalmaciju. Put je bio neophodan za razvoj trgovine, ali i proizvod vojnih razmatranja. General je bio svestan da Francuska ne vlada morima. Razrađujući plan odbrane pokrajina na Jadranskom moru, zaključio je da mu je potrebno nekoliko utvrđenih primorskih gradova, da ostali gradovi moraju biti bez zidina i da mora da postoji put, ali ne uz morsku obalu, nego kroz unutrašnjost Dalmacije, jer bi pukovi koji bi se kretali uz obalu u slučaju rata bili izloženi paljbi brodskih topova.

Francuski vojnici gradili su puteve od Trogira do Šibenika i od Splita do Sinja. Uzdužnu saobraćajnicu od Knina do Dubrovnika gradili su seljaci, njih oko 12.000, podeljeni u dve grupe koje su se smenjivale na 15 dana. Svaka grupa bila je sačinjena od opštinskih ekipa, kojima su inženjeri davali radne zadatke, a nadzirali su ih oficiri i podoficiri. Put je bio u potpunosti završen 1809. godine. Dalmatinci su duhovito primetili da su Austrijanci deset godina samo pričali o izgradnji puteva, a da je Marmon uzjahao na konja i kada je sjahao putevi su već bili završeni.

Simpatije Dalmatinaca Marmon je dobio i time što je stekao poverenje franjevaca. „Od onog dana kada postah pokrovitelj franjevaca... zadobih više autoriteta nad duhovima dalmatinskih seljaka nego poverenim zapovedništvom i brojem svojih vojnika”, priznao je Marmon.

Vrhovni general dalmatinski nije se, međutim, dobro slagao sa generalnim providurom Vinčencom Dandolom. Vojni zapovednik i prvi čovek civilne uprave borili su se za uticaj, žalili jedan na drugog i izbegavali susrete, iako su stanovali u istoj palati u Zadru.  Da bi napakostio suparniku, Marmon je u čast Dandolove žene priređivao zabave i koristio svoju prednost. Naime, general je imao 32, a providur 48 godina. „Dandolo je bio ljubomoran poput srednjovekovnog Italijana”, likovao je Marmon.

Crnogorce za Holandiju

Dubrovačka republika, sa svojim gosparima i trgovcima, čije su lađe plovile čak do Indije i Karipskog mora, početkom 19. veka posustajala je pod udarima političke bure. Prisustvo francuskih trupa, koje su ranije već ukinule Mletačku republiku, pored toga što su bogatim Dubrovčanima pomrsile trgovačke račune, slutile su na nove nevolje. Zbog toga su gospari tražili podršku u Beču, Petrogradu i Carigradu. Bilo je, naravno, i onih Dubrovčana koji su se divili Francuskoj revoluciji i želeli da njene napredne ideje uvedu u Republiku Svetog Vlaha. Posle Tilzitskog mira, dubrovačka vlada pomislila je da je spasena od francuske okupacije, pa se oglušila o Napoleonovu zapovest da njeni brodovi moraju da plove pod zastavom Kraljevine Italije.

Gradom je kružio i spisak s imenima članova 54 porodice koje treba proterati zbog saradnje s Francuzima, a jedna dubrovačka delegacija posetila je bosanskog pašu i molila ga da se zauzme kod Visoke porte za oslobođenje Dubrovnika od Francuza. Paša je primio darove, ali je o ovoj poseti umesto turskog sultana izvestio Marmona. Sve to poslužilo je kao povod da se dubrovačka vlada i senat raspuste.

Ukazom glavnokomandujućeg francuske armije u Dalmaciji, od 31. januara 1808. godine, koji je pred zanemelim senatorima pročitao pukovnik Delor, zauvek je ukinuta Dubrovačka republika. Mesec kasnije, Napoleon je generalu Marmonu dodelio naslednu titulu vojvode od Raguze (Dubrovnika).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Saznavši za izdaju, Napoleon je predvideo da će Marmon biti mnogo nesrećniji od njega

Jedan od problema s kojima se vojvoda sreo bila je nepokornost Crnogoraca. Napoleonova želja bila je da Crnogorci sami zatraže njegovu zaštitu; on od njih nije tražio da mu budu podanici, ali je zahtevao mir na granicama svoje imperije. Ovom planinskom zemljom vladao je vladika Petar I Petrović Njegoš, koga je Marmon smatrao čovekom snažnog uma, značajnim, otmenim i dostojanstvenim.  Austrijska i ruska diplomatija uticale su na to da se pregovori između Marmona i vladike oduže i da Petar I, pred francusko-austrijski rat 1809, postane francuski neprijatelj. Marmon je  Napoleonu predložio da silom pokori Crnu Goru.

Za taj poduhvat, mislio je, biće mu potrebno samo osam dana i osam hiljada vojnika; posle osvajanja utvrdio bi cetinjski manastir i iz njega kontrolisao čitavu zemlju. Predlagao je čak i to da deo Crnogoraca preseli iz njihove zemlje u Holandiju. Na sreću Crnogoraca, Napoleon nije prihvatio ove predloge.

Prijateljski izbor

U Francusko-austrijskom ratu 1809. godine Marmonova vojska postigla je značajne uspehe: pod borbom se probila do Graca, učestvovala u bici kod Vagrama, velikoj Napoleonovoj pobedi, i u bici kod Znojma odigrala odlučujuću ulogu. Dan posle bitke kod Znojma Austrija je kapitulirala, a Napoleon dodelio maršalske palice Marmonu, Makdonaldu i Udinou. „Francuska je imenovala Makdonalda, armija je imenovala Udinoa, prijateljstvo je imenovalo Marmona”, komentarisali su vojnici.

Oduzevši Austriji zapadnu Korušku, Kranjsku, Civilnu Hrvatsku i Vojnu krajinu južno od Save, Goricu, Trst i Istru i pridodavši osvojenim krajevima Dalmaciju, Dubrovnik i Boku Kotorsku, Napoleon je proglasio novu pokrajinu svog carstva – Ilirske provincije, sa sedištem u Ljubljani, a za prvog namesnika Ilirskih provincija imenovao maršala Marmona.

Stigavši u Ljubljanu, Marmon se bacio na posao: organizovao je narodnu obalsku stražu, pozabavio se pukovima u Vojnoj krajini, zaveo red na granici prema Turskoj, uspostavio poštansku upravu i redovnu poštansku službu u svim delovima Ilirije, uredio carine, unapredio trgovinu, rasterao razbojničke bande koje su harale između Pule i Rovinja, osnovao dva školska zavoda (više škole) u Ljubljani i Zadru, brojne liceje, gimnazije i „pučke” (osnovne) škole. Dvesta mladića poslao je sa stipendijama u Francusku, na školovanje. Osnovao je i preduzeća za proizvodnju baruta i šalitre. Brinuo je o oficirima invalidima i udovicama oficira poginulih u austrijskoj službi u toku poslednjeg rata. Marmon je dozvolio i osnivanje pravoslavne eparhije sa sedištem u manastiru na Krki, doduše, kako je sam priznao, da bi smanjio uticaj crnogorskog vladike na pravoslavne stanovnike Ilirskih provincija.

Marmonu je uskoro stiglo novo carevo naređenje: sa Balkanskog, premešten je na Pirinejsko poluostrvo, u Španiju, u kojoj je britanski general Velington porazio mnoge francuske vojskovođe: Žinoa, Viktora, Masenu... Najteži poraz, ipak, pretrpeo je upravo Marmon. Njegova i Velingtonova vojska približile su se jedna drugoj 18. jula 1812. godine u blizini Salamanke. Francuski maršal pokušao je da obuhvati desno krilo Velingtonove vojske, zaobilazeći je s jugozapada. Britanski vojskovođa je, takođe, manevrisao ka jugozapadu, pa su se dve armije naporedo kretale ka jugozapadu puna četiri dana, na tako malom odstojanju da je bitka mogla da počne svakog časa.

Onda je Marmon, u nameri da prestigne Velingtona, razvukao svoje jedinice. Posmatrajući kako se francuske divizije razdvajaju, Velington je promrmljao: „Gospode, to je to. Marmon je prošlost”. Zaista, Marmon je kod Salamanke izgubio oko 14.000 vojnika. 

Velingtonovi gubici bili su gotovo tri puta manji — 5.214. Vojvodi od Dubrovnika, ipak, nije nedostajalo lične kuraži. Jurnuo je u žarište bitke, gde ga je topovsko đule pogodilo, oborilo s konja i odbacilo nekoliko metara. Kraj bitke dočekao je u nesvesti, s teško povređenom rukom i dva slomljena rebra.

Napoleon, na čelu male vojske, odsečen je od Pariza pred kojim su bile jake snage njegovih neprijatelja. Da bi francuska prestonica izbegla razaranja, Napoleonov brat Žozef, zadužen za odbranu prestonice, ovlastio je Marmona da pregovara o predaji grada. Marmon je zadatak obavio, pa je šarolika vojska pobedničke koalicije ušla u Pariz, 31. marta. Na čelu tih pukova bio je ruski car Aleksandar, na belom konju, ponosan kao oslobodilac sveta.
 
Prinuđen da se odrekne prestola, Napoleon je hteo da njegov trogodišnji sin postane novi car. Potpisanu abdikaciju predao je saradnicima koje je odabrao da u njegovo ime pregovaraju sa saveznicima. Ovoj delegaciji pridodao je i Marmona, dodavši: „Ja mogu da se pouzdam u Marmona; to je jedan od mojih davnašnjih ađutanata... On ima časne principe. Nijednom oficiru nisam toliko učinio koliko njemu...”

U prvi mah ruski car prihvatao je da Napoleon II ostane na prestolu Francuske, ako francuska vojska to traži. U tom odsudnom času Marmon je izdao Napoleona. On se već dogovorio s Austrijancima da svoj korpus od 12.000 Napoleonu preko potrebnih vojnika prevede na neprijateljsku stranu. Dogovor je ispoštovan 4. i 5. aprila. Čim je saznao za ovo izdajstvo, car Aleksandar je, tvrdeći da vojska više nije uz Napoleona, odbio da prizna prava Bonapartine dinastije i zatražio bezuslovnu abdikaciju.

Saznavši za izdaju, Napoleon je u neverici upitao glasnika: „Marmon?! Jeste li vi sigurni?!... Zar Marmon da uradi takvu stvar, čovek s kojim sam delio koru hleba? Nezahvalnik, on će biti mnogo nesrećniji od mene.”

Bonapartine reči su se obistinile. Dok je, prognan na Svetu Jelenu, Napoleon ušao u legendu, Marmonovo ime postalo je sinonim za izdaju. Od njegove titule, vojvoda od Raguze, Francuzi su izveli glagol raguser — izdati.

Priklonivši se poslednjim kraljevima iz loze Burbona, Marmon je obavljao uglavnom počasne dužnosti. Nije mu pošlo za rukom da uguši Julsku revoluciju, pa je sa Šarlom X pobegao iz Francuske.   Bonapartisti mu nikada nisu oprostili izdaju, Parižani to što je pucao u narod, legitimisti to što nije ugušio revoluciju. Umro je u Veneciji, 3. marta 1852. godine. Njegovo telo vraćeno je u Francusku i pokopano u Šatijonu na Seni.

Srđan Starčević,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

broj: 3266, 12. 9. 2014.