Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Бородинска битка

У најкрвавијем сукобу између Руса и Француза, који се пре двеста година збио код села стотинак километара западно од Москве, учествовало је и десет генерала српског порекла. И сви на руској страни.

Прешавши реку Дњепар, 12. јуна 1812. године, Велика Наполеонова армија умарширала је на територију Руске империје. Придевак велика добила је с правом јер ју је, тог пролећа, чинило милион добро опремљених људи, а уз то је побеђивала из битке у битку и водиле су је искусне војсковође, на чијем челу био је Наполеон Бонапарта. У њеном саставу били су припадници разних народа, углавном оних које је Француска ставила под своју чизму. У њој су се борили: Немци, Италијани, Пољаци, Хрвати, Шпанци, Португалци, Холанђани, Белгијанци, Аустријанци, Швајцарци и Данци. Французи су чинили тек половину целокупних снага. Била је то војска „уједињене Европе” о којој се говорило да на војује „дванаест језика”.

И Срби имају разлога да буду поносни на Отаџбински рат: чак 10 генерала Срба, већином пореклом из Нове Сербије, допринело је да се 1812. победи Наполеонова армија, али било је и већи број команданата нижег ранга и обичних војника. У саставу Царске армије императора Александра И под командом фелдмаршала Кутузова били су: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић.

Неки међу њима су били досељеници у Русију, на пример Ђорђе Арсенијевић Емануил, (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић (рођен у Венецији). Међутим, већина поменутих војсковођа углавном били су представници друге или треће генерације Срба досељених у 18. веку на просторе Русије за време императора Петра Великог и императорке Јелисавете. Срби су се тада населили у Новоросију, територију ослобођену од Турака и кримских Татара на јужној граници Руске Империје, и формирали покрајине Нова Сербија (северни део данашње Кировоградске области у централном делу данашње Украјине) и Славеносербија (подручје на граници Луганске и Доњецке области на југоистоку Украјине). У овим областима је средином 18. века живело 50.000 досељеника.

Међу овим генералима један је запамћен као велики херој Отаџбинског рата 1812: потомак славне херцеговачке породице Храбреновић, наустрашиви Михаило Милорадовић (1771–1825), који је командовао на централним позицијама руске војске у бици код Бородина. Милорадовић је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Он је упутио парламентарце маршалу Мирату са поруком да ће, ако га нападну Французи, одмах запалити град. На тај начин је успео да добије седам часова примирја и за то време је неометано извршио евакуацију своје војске и преосталог становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари које су намерно подметнули сами Руси, што је, како је и планирано, имало катастрофалне последице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске пред наступајућу зиму.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Потом су уследиле сјајне победе код Вјазме, Малојарославеца и Красног (крајем 1812) и код Лајпцига (1813). Указом императора Александра И Романова, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу наследног руског грофа, а 1818. је постао генерал-губернатор Санкт Петербурга.

Током чувеног устанка декабриста 14. децембра 1825. Милорадовић је био на Сенатском тргу, покушавајући да смири побуњене племиће. Генерал, који није био рањен у више од 50 битака, добио је тада две ране, из пиштоља и од бајонета. Када су му извадили метак из плућа, рекао је: „Хвала Богу! Није пуцао војник! Срећан сам!“ Његова последња жеља је била да се ослободи 1500 кметова који су му били у служби.

Војници су се припремали за главну битку, довршавали одбрамбена утврђења, а Наполеон је лично извршио извиђање руских положаја. Ноћ пред главну битку остало је записано: На нашој страни је све тако мирно. На супротној, јарко бљеште ватре у непријатељским таборима; музика, певање, јаки гласови се као крици разлежу по читавом логору. Одједном – усклици! Па опет!… Очигледно поздрављају Наполеона који иде од строја до строја. Баш тако је било и пред Аустерлиц. Шта ли ће бити сутра? (поручник Фјодор Глинка, у ноћи између 25. и 26. августа 1812.)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Бородинска битка (клик на слику за већи приказ)

Главна битка је почела 7. септембра 1812. године, између 5 и 6 сати ујутро, паљбом артиљерије са обе стране и готово истовременим нападом француске пешадије на село Бородино и према Семјеновском потоку. Село Бородино је држала Царска гарда – егери и она је истиснута око 8 сати. Село је остало у рукама Француза, а егери су се повукли преко реке Колоче.После тога, Барклај де Толи је наредио да се запали мост на реци Колочи. Рано ујутро почео је и напад на руско лево крило, којим је командовао кнез Петар Багратион. Он је на брзину ископао ровове и припремио одбрану. Увидевши да се спрема напад и наредио је јуриш, који је одбијен, а затим су Французи кренули у напад, при чему је Багратион тешко рањен и од задобијених рана умро. Ово је представљало кључни моменат за лево крило фронта, тако да је оно почело да се повлачи. Онда је кренуо напад ка батерији на брежуљку, познатој као батерија Рајевског, на централном делу фронта. Батерија Рајвског је неколико пута прелазила из руских у француске руке, али су Руси сваки пут успевали да поврате положај.

У међувремену, Платов са козацима и Уваров са Првим коњичким корпусом су прешли реку Колочу и напали француску позадину са северне стране. Напад није успео, али је спречио Наполеона да појача нападајуће једнице, што је дало додатно време батерији Рајевског да издржи напад. Руси су успели да одрже линију фронта до краја дана. Након тешких борби, три четвртине браниоца батерије Рајевског је погинуло.По завршетку битке, која је трајала од изласка до заласка сунца, руске трупе на левом крилу и у центру повукле су се за 1—1,5 километар, а њихова саграђена упоришта била су потпуно уништена, па је Наполеон наредио повлачење и својих трупа на почетне положаје. Руски губици су се према различитим изворима, кретали од 38 до 58 хиљада људи, док се губици на француској страни процењују на око 30.000 људи.Битка се сматра једним од највећих крвопролића у војној историји. Сазнавши да Наполеону пристижу две пешадијске дивизије Пиноа и Лаборде и резервни батаљони, укупне бројности до 40.000 војника, Кутузов је након битке одлучио да се повуче са бородинске позиције и из Москве,јер је схватио да његов главни задатак није одбрана Мосвке, већ уништавање непријатељске војске.

„Сада, после наношења застрашујућег пораза непријатељу, нанећемо му коначни ударац. У ту сврху наше јединице иду у сусрет свежим ратницима, подједнако пуним ревности да се боре са непријатељем” (Кутузов)

(Курир)