Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Vikinzi: U traganju za mestom pod suncem  (Pročitano 17520 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Vikinzi: U traganju za mestom pod suncem
« poslato: 27.03.2014. 22:26 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


1.
Vikinzi! Zvučno ime koje podstiče i budi čežnju za dugim putovanjima i romantičnim avanturama. U njihovom slikovitom jeziku more je „put labudova“, a njihov brod „morski at“, а о sebi su govorili kao o „jahačima na talasima“. Savremenici su ih smatrali demonima žednih krvi, dok ih danas zamišljaju kao romantične heroje. Međutim, Vikinzi nisu bili ni jedno ni drugo već, pre svega, zemljoradnici i stočari. Lutali su morima tražeći pogodnu zemlju za naseljavanje, bogate pašnjake za svoju stoku i kvalitetno drvo za svoje kuće i brodove. To što su pljačkali po čitavoj Evropi, „ne ostavljajući u životu čak ni psa, koji bi za njima zalajao“, bilo je prvenstveno zato da bi, po povratku u domovinu, kupili neki dobar posed, stoku i vino, i da bi mogli da drže veliki broj slugu i ratnika.

Vikinzi su normansko pleme i, u skladu sa značenjem reči „normani“ („severni ljudi“), potiču sa severa, iz krajeva današnjih skandinavskih država — Norveške, Švedske i Danske. Učestvovali su u svim takozvanim „normanskim pohodima“ na Britaniju, Irsku i kontinentalni deo Evrope. Na staronordijskom jeziku reč „vik“ je označavala fjord, dubok i uzan zaliv, a „viking“ čoveka koji dolazi iz fjorda. Prema tome, „viking“ je značilo napustiti fjord i krenuti u pljačku i ubijanje ili vrebati skriven u fjordu na brodove u prolazu.

Uspeh vikinških napada u mnogome je zavisio od iznenađenja koja su priređivali stanovnicima evropskih zemalja. Brzina njihovih ratnih brodova i sposobnost da se sasvim približe obali ili čak da plove uz plitke reke, omogućavala im je da iznenadno napadnu, otmu plen, povuku se na svoje lađe i otplove u nepoznatom pravcu. A tamo gde im nije uspevala sila i iznenađenje, znali su se poslužiti i lukavstvom.

Vikinške ratne lađe bile su dobro poznate i isto toliko omrznute stanovnicima zemalja na jugu, istoku i zapadu od Skandinavije. Oni su željno očekivali oštre zime, buru i nemirno more kada pljačkaši nisu mogli daleko da se otisnu od svojih domova. — Spasi nas, dobri bože, vikinškog besa! — bila je česta molitva preplašenog stanovništva.

2.
Vikinški ratni brodovi bili su najbolje konstruisane lađe toga doba. Zbog izuzetno dugačkog i uzanog oblika bile su poznate pod imenom „dugi brodovi“, a žrtvama vikinških napada znane su i kao „drakari“ („zmajeve lađe“) i „snekari“ („zmijske lađe“), zbog zastrašujućih figura glave zmaja ili zmije, kojima su često bili ukrašeni pramci vikinških brodova.

„Dugi brodovi“ građeni su obično od hrastovih dasaka spojenih gvozdenim zakivcima sa okruglom glavom. Sredinom broda uzdizao se jarbol sa velikim četvrtastim jedrom. Na bokovima broda bila su vesla različite dužine, koja su se provlačila kroz okrugle otvore. Dužina vesala zavisila je od mesta na kojem su se nalazila, kako bi sva istovremeno i podjednako mogla da zagrabe vodu, a njihov broj — od veličine broda. Za kormilarenje je služilo posebno kratko veslo sa širokim perom, koje se nalazilo na desnoj strani krme. Veći vikinški brodovi često su nosili ili vukli na konopcu maleni čamac.

Osim ratnih lađa, među Vikinzima su bili popularni i takozvani knarovi, manji od dugih brodova, ali isto tako pokretani pomoću vesala ili jednog jedra; ova vrsta brodova korišćena je za plovidbu okeanom i, što je još važnije, za prevoz robe.

Vikinzi nisu znali za kompas ili plovidbene mape. Pravac su određivali na veoma primitivan način: danju pomoću sunca, a noću prema polarnoj zvezdi. Ali šta su radili u periodima gustih magli i oblaka, toliko karakterističnih za „daleki sever“? Prema nekim starim zapisima, Vikinzi su posedovali „sunčano kamenje“ — specijalne kristale koji menjaju boju kada se okrenu ka suncu, čak i kada je vreme oblačno. Ako se ova tvrdnja prihvati kao tačna, postaje razumljivo zašto su Vikinzi bili tako vrsni navigatori: uvek su mogli da se orijentišu pomoću sunca.

3.
Mogućnost umiranja nasilnom smrću pri nekom pohodu bila je među Vikinzima stalno prisutna. Mnogi su, zahvaćeni olujama i gonjeni razbesnelim talasima, zalutali i propali u nepoznatim zemljama ili su našli smrt na dnu mora, mnogi su opet ostavili svoje kosti na bojištima širom Evrope, u Aziji, na severnim obalama Afrike i na istočnim obalama Severne Amerike. Međutim, Vikinzi se nisu plašili smrti. Štaviše, smrt u bici bila je za njih najslavniji kraj zemaljskog života. Odin, vrhovni vikinški bog, kome je bilo poznato sve što se događa na zemlji, naročito je cenio hrabrost u borbi. U vreme bitaka slao je Valkire — ratoborne božanske device da sakupljaju pale junake po bojnom polju i nose ih u Valhalu, dvorac u kojem žive duše poginulih ratnika. Tamo su se junaci gostili i svakodnevno međusobno borili, a oni koji bi tom prilikom poginuli ponovo bi bili vraćeni u život. Zato su Vikinzi, pre no što bi krenuli u bitku, pevali uz vino o svojim ranijim pobedama i podvizima kako bi podsetili Odina na svoju hrabrost i podstakli ga da pošalje po njih Valkire, ukoliko padnu u boju.

Sa takvom verom, Vikinzi su bili najhrabriji borci svoga vremena; uspevali su da se domognu bogatog plena i da u svojim skitnjama po moru otkriju mnogo novih ostrva i zemalja.

4.
Danas uglavnom postoje tri glavna izvora podataka o životu Vikinga i njihovim pohodima. Katkad oni potvrđuju jedan drugog, a ponekad su potpuno protivrečni.

Prvi izvor su bogati arheološki nalazi koji potiču iz vremena Vikinga. Vekovima su arheolozi profesionalci i arheolozi amateri pronalazili ostatke vikinških naselja, brodova, alatki, oružja i ratne opreme širom Evrope, pa i izvan nje. Drugi izvor su nordijske sage (prozni epovi) stvarani između XII i XIV veka, a treći — zapisi savremenika, obično istoričara i hroničara, u zemljama koje su Vikinzi napadali.

5.
Prve pljačkaške pohode na svoje susede, stanovnike Britanije i Irske, Vikinzi su preduzeli dvadesetih godina VIII veka. U to vreme u Britaniji su postojala mnoga mala kraljevstva koja su stalno međusobno ratovala. Englesku su sačinjavala tri veća krljevstva: Meršija, Nortambrija i Veseks, i četiri manja: Eseks, Ist Anglija, Kent i Saseks. Škotska je bila podeljena između Pikta, Škota, Brita i Angla. Međutim, pred opasnošću od normanske najezde, Pikti i Škoti su se sredinom IX veka ujedinili u jednu državu, kojoj su se u XI veku prisjedinile i oblasti Brita i Angla. Vels je bio rascepkan na sličan način, a u Irskoj su mnoga mala kraljevstva bila vazali vrhovnog kralja cele Irske sa sedištem u Tari.

Jednog dana 789. godine, tri „duga broda“ danskih Vikinga zaustavila su se na obali Dorsita u jugozapadnoj Engleskoj. Pljačkaši su ubili tamošnjeg plemenskog vođu i pobili sve stanovnike koji nisu uspeli da se na vreme sklone. S bogatim plenom napustili su obale Engeleske i vratili se u domovinu.

Četiri godine kasnije, Vikinzi su opljačkali i zapalili bogati manastir na ostrvu Lindisfarnu, zvanom i Holi Ajlend (Sveto ostrvo), na severu Engleske ispred obale Nortambrije. U starim hronikama ostalo je zabeleženo: „Te godine pojavila su se strašna znamenja koja su do užasa zaplašila stanovnike Nortambrije; bile su to neobične munje, a ognjeni zmajevi leteli su nebom. Ubrzo zatim nastupila je velika glad, a nešto kasnije, iste godine... horda pagana do temelja je uništila crkvu na Holi Ajlendu, sve pobila i opljačkala.“.

Nekoliko sledećih godina Vikinzi su Englesku ostavili na miru, jer su bili zauzeti pustošenjem kontinentalnog dela Evrope. Međutim, sredinom IX veka ponovo su napali. Napadi su postali toliko učestali da su stanovnici priobalnih područja Engleske bili primorani da danonoćno drže straže duž cele obale, kako bi na vreme otkrili vikinške brodove na pučini. To neprekidno stražarenje bilo je najsigurniji način zaštite. Na datu uzbunu muškarci bi uzimali oružje i zaposedali mesta na obali pogodna pljačkašima za iskrcavanje, žene i deca bi žurno tražili sklonište, a sveštenici bi sklanjali i zakopavali crkvene dragocenosti.

U početku, Vikinzi su se zadovoljavali samo iznenadnim napadima i plenom do kojeg bi tom prilikom došli. Međutim, ubrzo oni počinju da dolaze u Englesku i radi naseljavanja, jer ih je privlačila zemlja daleko bogatija i rodnija od njihove. U severnim i istošnim delovima Engleske niču prva stalna vikinška naselja.

Sredinom IX veka Vikinzi su se osetili dovoljno snažnim i sposobnim da bi mogli da pokore i celu Englesku. Još 842. godine oni su se iskrcali na istočnoj obali Engleske, prodrli do Londona i spalili ga. Do 869. godine porazili su vojsku Ist Anglije (Istočne Anglije), slomili otpor Nortambrije i prinudili kraljevinu Meršiju na plaćanje danka. I pored poraza kod Ešdauna 871. godine, danski Vikinzi su osvojili severoistočni deo Engleske. Na tom području formirali su svoju državu Dejnlo, koja je nastavila borbe sa engleskim kraljevima.

Da bi sačuvao jugozapadni deo Engleske, kralj Veseksa Alfred Veliki ratovao je protiv danskih osvajača četvrt veka. U bici kod Edingtona 878., Alfred je do nogu potukao Dance i time otklonio opasnost, ali samo za izvesno vreme.

Novi talas normanskih osvajanja naišao je osamdesetih godina X veka, kada su danski Vikinzi krenuli u pljačkaške pohode na istočnu i južnu obalu Engleske. Engleski kralj Eterled, nazvan Nespremni, umesto da organizuje svoj narod i povede ga u borbu, pokušao je da potkupi neprijatelja zlatom. Porez koji je za tu svrhu ubirao poznat je kao „danegeld“ („dansko zlato“). Razume se, Vikinzi su stalno navraćali da bi primili tako lako stečeni danak.

Danski kralj Sven Forkberd napao je 1013. godine Englesku, s namerom da je celu osvoji, ali je umro pre nego što je ostvario svoju nameru. Konačnu pobedu izvojevao je njegov sin Knud Veliki. Knud se 1017. proglasio kraljem Engleske, a budući da je 1030. osvojio i Norvešku, nastala je pod njegovom vlašću velika nordijsko-engleska država.

Nakon Knudove smrti (1035.) velika nordijsko-engleska država se raspala, mada se danska vlast održala u Engleskoj do 1042. godine. Prvi kralj otcepljene Engleske bio je Edvard Ispovednik. Nakon njegove smrti nasledio ga je Herold II, ali se kao pretendent za englesku krunu pojavio i Vilijem, vojvoda Normandije (Vilijem I Osvajač). Vilijem je 1066. godine krenuo s vojskom u Englesku i u bici kod Hejstingsa porazio Herolda. Otada u Engleskoj počinje period normanske vladavine. Međutim, Normane su vremenom, do kraja XII veka, asimilovali domoroci.

Vikinški pljačkaški pohodi nisu zaobišli ni Škotsku. Prve udarce zadavali su Orknijskim i Šetlandskim ostrvima i Hebridima, sve dok ih nisu osvojili, a u VIII i IX veku počeli su sve češće i sve žešće da napadaju i osvajaju obalsko područje škotskog kopna. Tek nekoliko stotina godina kasnije, škotski kralj je uspeo da konačno povrati Hebride, ali su Orknijska i Šetlandska ostrva i dalje ostala pod vlašću norveških i danskih Vikinga, sve do osamdesetih godina XV veka.

Prvi jači vikinški pljačkaški pohod zadesio je Irsku krajem VIII veka, kada je potpuno opustošen manastir na ostrvu Lembej. A već tridesetih godina IX veka norveški Vikinzi se iskrcavaju na irskoj obali i osvajaju Armag, glavni grad severnog dela zemlje.

I pored snažnog otpora, Norvežani su u prvoj polovini IX veka nametnuli svoju vlast Irskoj. Da bi se oslobodili njihove dominacije, Irci su pozvali u pomoć danske Vikinge, i uspeli da mestimično potisnu norveške. Međutim, početkom X veka udruženi danski i norveški Vikinzi osvojili su celu Irsku i u njoj osnovali mnoga svoja naselja, među kojima Dablin, Veksford i Voterford.

Obale susednog Velsa Vikinzi su naselili u drugoj polovini X veka.
« Poslednja izmena: 29.03.2014. 18:13 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Vikinzi: u traganju za mestom pod suncem
« Odgovor #1 poslato: 29.03.2014. 10:42 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


6.
Vikinzi se nisu zadovoljavali samo pljačkanjem i naseljavanjem Britanije i Irske; strašan haos sejali su i u kontinentalnim delovima Evrope. Još za života moćnog franačkog imperatora Karla Velikog, oni su dolazili do ušća Sene i Loare, usuđivali su se i da zaplove uz njihove tokove i opljačkaju neko naselje u unutrašnjosti — i to je uglavnom bilo sve. Vikinzi su dobro znali da je Franačka država isuviše jaka za njih da bi smeli da preduzmu bilo kakav ozbiljniji korak.

Međutim, nakon smrti Karla Velikog (814. godine), zapadnu Evropu su zahvatili veliki nemiri. Prostrane oblasti, koje su bile ujedinjene pod moćnim imperatorom, podelile su se na tri nezavisne kraljevine: Zapadnu Franačku (Francusku), Istočnu Franačku (Nemačku) i Italiju. Međutim, svaka od tih kraljevina bila je u stvari država samo po imenu. U njihovim okvirima postojalo je niz samostalnih državica koje su se međusobno gložile. Te državice bile su slabe i predstavljale su lak plen za osvajače. To su Vikinzi dobro znali pa su iskoristili povoljnu priliku da ih napadnu i jednu po jednu pokore.

Prve grupe danskih Vikinga stigle su do ušća Sene samo nekoliko godina nakon smrti Karla Velikog. Osećajući se dovojno jakim, oni nemilosrdno ubijaju i pljačkaju stanovništvo priobalnog područja i sve češce prodiru u unutrašnjost, uterujući paniku i strah među stanovništvom koje je do tada bilo pošteđeno njihovih napada.

Već 834. godine Vikinzi osvajaju, s jedne strane, Friziju — severni deo Holandije, a s druge, ostrvo Il de Noartmutje na Atlantiku, blizu ušća Loare, odakle počinju da prodiru u unutrašnjost. Koristeći se tokovima reka — Sene, Loare i Garone, Vikinzi 841. godine pljačkaju Ruan, četiri godine kasnije na Uskrs pustoše Pariz, a zatim Nant i Bordo. Propast Dorštata, koji se nalazio na obalama Rajne, Vikinzi su prouzrokovali 864. godine time što su izmenili tok reke.

Novi talas normanskih osvajanja usledio je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina IX veka. Brojnim snagama Vikinzi ponovo opsedaju Pariz (francuski kralj morao je da im plati preko tri tone srebra da bi ih „ubedio“ da odu s mirom), pljačkaju Burgundiju i ostale francuske pokrajine. Kraj normanskom pritisku učinio je francuski kralj Karlo Prosti (911. godine) ali ne pobedom na bojnom polju. On je ugovorom ustupio normanskom vojvodi Rolonu područje na ušću Sene, koje je otada nazvano Normandija — zemlja Nordijaca. Odatle su Normani u XI veku krenuli u osvajanje Engleske i Mediterana.

Nakon osvajanja Engleske, stvorena je englesko-normandijska unija. Francuska država vodila je čitav niz ratova protiv te unije i 1204. godine pošlo joj je za rukom do potčini Normandiju. U izmenjenim uslovima života, Normani su primili hrišćanstvo i priznali vlast francuskih kraljeva; vremenom su se potpuno stopili sa starosedeocima.

7.
Iz južnih obalskih područja Francuske, Vikinzi su sredinom IX veka nastavili pohod duž obala Pirinejskog poluostrva. U to vreme najvećim delom Španije i Portugalije vladali su Mavri.

U svojim pljačkaškim pohodima duž obala Pirinejskog poluostrva, Vikinzi su osvajali naselja i pljačkali ih, ne zadržavajući se u njima. Osvojili su Lisabon i Kadis, ali kada su 844. godine opljačkali Sevilju, najzad su dobili ono što su zaslužili. Dobro organizovani i disciplinovani mavarski ratnici konačno su porazili surove Nordijce i naterali ih da vrate većinu plena. Mavarski vođa (emir) poslao je tada 200 odsečenih vikinških glava u Tanger na obali severne Afrike, kao dokaz svog trijumfa.

Međutim, Vikinzi su bili veoma odlučni i nisu lako odstupali. S jakom flotom od šezdeset dva „duga broda“ oni ponovo dolaze do obala Španije. Ipak, kada su u prvom sukobu uvideli da su Mavri za njih isuviše jaki, odustali su od osvajanja Španije i krenuli ka severnoafričkoj obali, u oblast današnjeg Maroka. U jednoj arabljanskoj hronici ostalo je zabeleženo: „Prokleti bili! Mađusi (Vikinzi) su opljačkali Nekor, pobili su njegove stanovnike...“.

Nakon pustošenja obala Maroka, Vikinzi kreću duž istočne obale Španije, zauzimaju Valensiju i stižu sve do ušća Rone u Francuskoj i Arna u Italiji. Odatle su u proleće 900. godine zaplovili na jug, duž italijanske obale s namerom da osvoje Rim. Kada su na obali ugledali veličanstveni grad, pomislili su da je to Rim i napali ga. Međutim, stanovnici grada su se grčevito branili i Vikinzima nikako nije polazilo za rukom da ga osvoje. Tada su odlučili da se posluže lukavstvom. Razglasili su da je njihov vođa umro, a zatim su zamolili starešine grada da im dozvole da unesu njegove ostatke u crkvu radi opela. Verujući da će nakon toga Vikinzi da odu, starešine grada i stanovnici su ih pustili u grad — i  kovčeg s telom unet je u crkvu. Ali, usred mise „pokojnik“ je iznenada iskočio iz kovčega i ubio episkopa. Bio je to znak za ostale Vikinge da povade svoje oružje sakriveno ispod odeće i počnu sa ubijanjem i pljačkom. I tek kada je bilo sve gotovo, Vikinzi su, na svoje veliko razočarenje, videli da su pogrešili. Grad koji su osvojili nije bio Rim, već jedna malena i — takoreći beznačajna luka.

8.
Vikinzi su 1016. godine stigli na jug Italije i tu ubrzo stvorili svoju državu. Međusobno zavađene državice južne Italije, ugrožene još i od upada Vizantinaca i Arabljana, pozivale su Vikinge u pomoć, te su oni kao najamnici učestvovali u borbama u južnoj Italiji i na Siciliji u prvoj polovini XI veka.

U širenju svojih poseda Vikinzi su u drugoj polovini XI veka osvojili Apuliju i Kalabriju. Osvojena područja povezao je njihov vojskovođa Rober Giskar u veliku feudalnu državu i proglasio se 1059. godine vojvodom Apulije i Kalabrije, a kasnije i Sicilije.

U težnji da osvoji istočne obale Jadranskog mora, Giskar je, u savezu sa hrvatskim kraljem Dmitrom Zvonimirom, počeo 1081. godine rat protiv Vizantije i njenog saveznika Mletačke Republike. Sa flotom od oko 150 — 160 brodova i sa oko 30.000 ljudi Giskar se iskrcao u Albaniji i opseo Drač, da bi ga pretvorio u polaznu bazu za pohod na Konstantinopolj (Carigrad, danas Istambul). U bici kod Drača naneo je težak poraz vizantijskim snagama, koje su krenule da deblokiraju grad. U tom ratu Giskar je osvojio veći deo zapadne Makedonije i delove Epira i Tesalije. Na poziv pape Grgura VII, on je 1084. godine proterao nemačkog kralja i rimskog cara Hajnriha IV iz Rima, a zatim je dozvolio svojim ljudima da opljačkaju grad. Tom prilikom nepovratno je uništeno mnogo značajnih istorijskih i kulturnih spomenika.

U nastavku rata sa Vizantijom, Giskar je 1085. zauzeo Krf, ali je umro na putu za Kefaloniju. Nakon njegove smrti Normani su napustili osvojene oblasti.

U daljoj ekspanziji na području Mediterana, Vikinzi su 1091. godine osvojili Maltu, a zatim Napulj. U nezajažljivoj težnji za osvajanjem, Normani iz južne Italije su, pod vođstvom Bojemunda I, učestvovali u prvom krstaškom pohodu protiv Turaka Seldžuka. Na putu od Drača preko Ohrida do Soluna, i dalje do Konstantinopolja, nemilosrdno su pljačkali i ubijali stanovništvo. Pošto je osvojio Antiohiju i proglasio se knezom Antiohijske Kneževine, Bojemund se vratio u Italiju da bi organizovao pohod protiv Vizantije. Iskrcao se kod Valone ali su ga vizantijske snage blokirale i prinudile na predaju. Nakon toga, bio je prinuđen da kao knez Antiohije prizna Vizantiju za svoga sizerena.

Normanski vojvoda Ruđero II ujedinio je 1130. godine Siciliju, Napulj i ostale normanske posede na Apeninskom poluostrvu i osnovao Kraljevinu Dveju Sicilija. Ova kraljevina je postojala do 1194. godine, kada je ženidbenim vezama njenih vladara prešla u posed nemačkih kraljeva.

9.
Dok su danski i norveški Vikinzi pustošili zapadnu Evropu, švedski Vikinzi, koji su se za razliku od Danaca i Norvežana više zanimali za trgovinu, uputili su se u jedan do tada nepoznati svet — kasnije nazvan Rusija. Švedske Vikinge Sloveni su nazivali Varjazima a Finci Rusima, pa neki veruju da je Rusija po tome dobila ime.

U početku, Vikinzi su dolazili u Rusiju radi trgovine ili su bili najamnici ruskih knezova i plemenskih starešina. Međutim, koristeći se međusobnim borbama ruskih knezova i sukobima između pojedinih plemena, počeli su u IX veku sa osvajanjem velikog ruskog prostranstva. Prema predanju, vikinški vođa Rurik osvojio je 862. godine Novgorod i pretvorio ga u važan trgovački centar cele oblasti, a njegova dva ratnika — Askold i Dir spustili su se niz Dnjepar i zauzeli Kijev. Nakon Rurikove smrti, staratelj njegovog sina Oleg, preoteo je 882. godine Kijev i preneo u njega kneževski tron. Oleg je ujedinio istočnoslovenska plemena Severjane, Drevljane i Radimiče i stvorio takozvanu „Kijevsku Rusiju“. U novostvorenoj državi Vikinzi su nametnuli svoju vlast Slovenima, ali brojno slabiji, ubrzo su bili slovenizirani.

Iz Kijeva (niz Dnjepar) Vikinzima je bio otvoren put do Crnog Mora i Konstantinopolja — prestonice Vizantijske Imperije. Vikinzi su više puta bezuspešno napadali Konstantinopolj, ali su tek početkom X veka doživeli uspeh. Vizantijski car morao je tom prilikom da im isplati veliku svotu novca da bi spasao grad.

Vikinzi su 910. godine sa šesnaest brodova zaplovili niz reku Volgu, probili se kroz teritoriju plemena Kazara i uplovili u Kaspijsko jezero. Tom prilikom opustošili su persijsku obalu Kaspijskog jezera, ali su na ušču Volge potučeni. Retke preživele dočekali su divlji Kazari i pobili — sve do poslednjeg. Druga vikinška ekspedicija pokušala je 941. godine da osvoji Konstantinopolj, ali im to nije pošlo za rukom. Nakon toga, zaplovili su Egejskim morem i izgleda stigli na ostrvo Del. Dokaz da su bili tamo je stih koji su runskim pismom uklesali na slabinama i nogama kamenog lava koji se danas nalazi u Veneciji. (Kameni lav donet je u Veneciju iz grčke luke Pireja, a u Pirej najverovatnije sa Dela.).
« Poslednja izmena: 30.03.2014. 16:15 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Vikinzi: U traganju za mestom pod suncem
« Odgovor #2 poslato: 30.03.2014. 16:15 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


10.
Najzad, umeće plovidbe i pustolovni duh Vikinga omogućio im je da se otisnu morem dalje prema Zapadu — dalje nego što je bilo koji Evropljanin pre njih ikada stigao. Norveški Vikinzi su bili glavni junaci te pomorske epopeje prema Zapadu. Među njima bilo je i izgnanika, poraženih u bitkama ili onih koje je prognao zakon.

Jedini izvor koji govori o otkriću Islanda je rukopis „Landnamabók“, pošto ni jedan drugi izvor ne pominje taj događaj. Po tom rukopisu, Šveđanin Gardar Svarson je sasvim slučajno otkrio ovu zemlju, kad je krenuo iz Skandinavije na Hebride da traži porodično nasleđe. Strašna bura skrenula ga je s pravca plovidbe i bacila ga daleko na jugoistočnu obalu tada nepoznatog Islanda. Kad je vreme to dozvolilo, krenuo je put Islanda i utvrdio da je to ostrvo. Međutim, postoji mogućnost da su Vikinzi i ranije dolazili na Island, ali njihova putovanja nisu zabeležena.

Drugi Nordijac koji je stigao na Island bio je norveški Viking Nadod. I njega je jaka bura bacila daleko od željenog pravca, da bi se, najzad, iskrcao u Rejdarfjoru kod Austfirtiga. U nadi da će otkriti tragove ljudskih prebivališta, Narod se popeo na obližnju planinu Rejdarfjal, ali nigde nije otkrio dokaz da neko živi na ostrvu. Kada je zaplovio natrag, jaka snežna bura obavila je ostrvo neprozirnom belinom; zato je Nadod dao Islandu ime Sneland — zemlja snega.

Norveški Viking Floki Vilgerdason, bio je prvi koji je pokušao da se nastani na Islandu. Najpre se zaustavio na na Šetlandskim, a potom na Farskim ostrvima, da bi odatle zaplovio ka Islandu. Na pučini, Floki je pustio jednog od tri gavrana koje je poneo sa sobom. Ptica je odletela pravo prema kopnu koje su ostavili za sobom. Nešto kasnije, pustio je i drugog gavrana koji se vinuo u vazduh, da bi ubrzo ponovo sleteo na brod. Tek treći gavran je poleteo pravo napred i tako odredio smer dalje plovidbe ka Islandu.

Kada je Flokijev brod, najzad, stigao do Islanda, zaplovili su duž južne obale ostrva, a zatim na sever. Tako su stigli do mesta zvanog Vatnsfjord, gde su našli mnoštvo riba. Odmah su se bacili na ribarenje; toliko su bili zabavljeni ribarenjem da su zaboravili na pripreme za nadolazeću zime. Rezultat toga je bio da je uginula sva stoka, jer nisu na vreme prikupili seno za zimu.

Kad je nastupilo proleće, Floki se popeo na obližnju planinu s namerom da malo više osmotri okolinu, ali je video samo samo gromade leda po fjordovima. Zbog toga je ostvo nazvao Island — zemlja leda. Gorko iskustvo koje su naseljenici stekli tokom zime, dovelo ih je do zaključka da je ova zemlja isuviše negostoljubiva i teška za život, pa su se spremili za povratak kući. Ali zbog snažnih vetrova, to im je uspelo tek narednog proleća.

Floki nije imao ništa lepo da isptiča o svojim doživljajima na Islandu, ali je jedan od njegovih drugova, Herjolf, ne želeći (kako je zapisano) ni da grdi niti da hvali tu zemlju, „govorio lepo o nekim stvarima, a rđavo o drugim“.

11.
Negde oko 870. godine, braća po mleku, Ingolfur Arnason i Leif Hrodmarson, bili su primorani da ostave svoje posede u Norveškoj zbog umešanosti u dva ubistva. Naime, neki mladić se u pijanstvu zakleo da neće uzeti za ženu nijednu drugu devojku osim Ingolfurove sestre. Ali pošto je Ingolfurova sestra već bila verena za Leifa, ova zakletva koštala je mladića života. Kako je za nepunih godinu dana ubijen i mladićev brat, Ingolfur i Leif su bili prinuđeni da napuste Norvešku; odlučili su da svojim očima provere kakva je to zemlja o kojoj je govorio Floki.

S velikim brodom, najverovatnije knarom, braća su se iskrcala na Islandu, gde su i prezimili.

Ingolfur i Leif nisu imali mnogo vremena da uoče sve nedostatke zemlje gde su proveli zimu; vratili su se u Norvešku puni oduševljenja, s namerom da se vrate na Island i zauvek se nastane. Dok je Inglofur prikupljao novac i tražio dobrovoljce da pođu s njim na ostrvo, Leif je krenuo u Irsku, s namerom da se domogne bogatog plena i robova. Nakon ovog puta, on je dobio ime Hjerleif — Leif s mačem. Ovo ime je dobio kada je, bar tako se pripoveda, ušao u neku podzemnu odaju koja je bila obasjana svetlošću koja je dolazila od jednog mača. Leif je ubio čoveka koji je držao taj mač, prigrabio neobično oružje i drugo blago koje je tu našao. U Norvešku se vratio sa desetak robova i velikim blagom.

Ipak, tek tri ili četiri godine nakon prvog putovanja, negde oko 874. godine, braća po mleku su bili spremni da zaplove prema Islandu, s nekoliko brodova.

Na domaku obala Islanda, Ingolfur je bacio u more kućne grede koje je poneo sa svog poseda u Norveškoj. Ove grede bile su ukrašene urezanim verskim prizorima i bile su posvećene bogu Toru. Naime, Ingolfur se zakleo da će sagraditi svoj dom na onom mestu na obali gde te grede budu isplovile.

Ingolfur se iskrcao na južnoj obali Islanda ispod Vatna Jekula, u mestu koje i danas nosi ime Ingolfšofdi. Hjerleif je nastavio plovidbu i, nakon nekih stotinak kilometara, iskrcao se u Mirdalsandru — obalskom području uglavnom sačinjenom od peska i baruština, gde je na mestu poznatom kao Hjerleifšofdi izgradio dve kuće.

Kad je u proleće Hjerleif odlučio da poseje žito, morao je da upregne i robove u ralo, jer je imao samo jednog vola. Međutim, u jednom trenutku kad je bio otsutan, neko od robova je predložio da ubiju vola i kažu kako ga je medved rastrgao. Hjerleif, a ni robovi, nije znao da na Islandu nema medveda i organizovao je poteru. Međutim, robovi su iz zasede sve ih pobili, jednog po jednog. Nakon toga, robovi su pokupili sve što je moglo da se ponese, zarobili vikingške žene i ukrcali se na ukradeni brod. Uputili su jugozapadno od Islanda, prema nekim njima poznatim ostrvima.

U međuvremenu, Ingolfur je poslao dva svoja roba da duž obale potraže njegove kućne grede. Krećući se prema zapadu, stigli su do Hjerleifšodija. Odmah su shvatili šta se dogodilo i o tome izvestili Ingolfura. Razume se, Ingolfur je odmah krenuo u poteru za odbeglim robovima, otkrio ih i sve pobio, oslobodivši zarobljene žene. Ostrva na koja su se pobinjeni robovi sklonili postala su poznata pod imenom Vestmanajar — ostrva zapadnih ljudi, kako su Vikinzi nazivali Irsku.

Ingolfur se na kraju nastanio na mestu gde je, najzad, pronašao svoje kućne grede. To mesto je nazvao Rejkjavik — Zadimljeni zaliv, zbog pare koja je dolazila iz vrelih izvora rasutih po celoj oblasti. Ingolfur i njegova družina su se nastanili na prostoru između reke Olfuse i Hjalfjorda, severno od Rejkjavika — bila je to prva stalna naseobina na Islandu. Kasnije, prema islandskom predanju, oni su bili duboko poštovani kao praoci svih Islanđana.

12.
Prvi naseljenici na Islandu našli su pogodne pašnjake za svoju stoku. Obrađivanjem zemlje došli su i do skromnih zaliha žita. Jezera i reke obilovale su ribom — pastrmkama i lososima, a okolno more je bilo prepuno haringi i foka. A katkad bi more izbacivalo na obalu kitove — i tako snabdevalo stanovnike ostrva mesom i uljem.

U drugoj polovini IX veka, kada je Harold Plavokosi postao prvi Norveški kralj, mnogi nekada moćni Vikinzi, čije je posede Harold drsko prigrabio, napustili su Norvešku, smatrajući ga tiraninom, a Island je postao najpogodnije mesto za izbeglice. „Ljudi su u velikom broju počeli da se iseljavaju iz Norveške, sve dok Harold nije stavio zabranu, bojeći se da zemlja u potpunosti ne opusti“.

Prve zajednice na islandu preuzele su norveške zakone, jezik i religiju, iako je otprilike sedmina naseljenika poticala iz Irske (ili je bila u rodbinskim vezama sa Ircima); ostali su bili iz Škotske, s Orknijskih, Šetlandskih ili Farskih ostrva. Neki naseljenici su su već bili hrišćani, ali u želji da započnu novi život u miru, nisu se previše pridržavali hrišćanskih običaja. Tako je, na primer izvesni naseljenik po imenu Helgi „verovao u Hrista, ali se ipak molio Toru pred odlazak na put preko mora ili u slučaju nevolje, kao i pred svaki značajniji događaj“. Ipak, već krajem X veka, Island je zvanično postao hrišćanska zemlja pod papskom vlašću.

13.
Pošto je Island već bilo potpuno naseljeno, njegovi stanovnici su se sve manje bavili pomorstvom a sve više poljoprivredom. Ali sa sve većim priraštajem naseljenika, plodnog i obradivog zemljišta je bivalo sve manje. Island je postao prenaseljen!

Još, otprilike sto godina ranije, Vikinzi na Islandu su čuli priče da se još dalje na zapadu nalazi nepoznato kopno. Po jednom predanju, Viking Gunbjern je krenuo iz Norveške na Island, ali su ga vetrovi odbacili daleko na zapad, gde je ugledao nepoznatu, golu i stenovitu obalu. Iako nije ni pokušao da se iskrca na nepoznatu obalu, kada je stigao na Island, uveloko je pričao da je otkrio novu, dotle neistraženu zemlju. Kada je 975. godine naišla strašna glad, Islanđani su sasvim ozbiljno počeli da razmišljaju o seobama još dalje na zapad.

Erik Torvaldson, nazvan Crveni, je bio prvi Nordijac koji se nije zadovoljio samo praznim pričama o nepoznatoj zemlji. Kao mladi naseljenik došao je s ocem na Island; njegov otac je bio primoran da napusti Norvešku zbog ubistva. Međutim, dogodilo se da je i sam Erik 982. na Islandu stavljen van zakona, za period od tri godine, zbog teške svađe. To ga je navelo da na neispitanom zapadu potraži Gunbjernovu zemlju.

Sa šačicom drugova, Erik je 982. zaplovio na zapad. Kroz nekoliko dana ugledali su kopno — negostoljubivu i neplodnu zemlju. Krenuli su dalje na put, sve dok nisu našli pogodnije mesto za naseljavanje, gde su proveli zimu. To mesto nazvali su Eriksej — Erikovo ostrvo. Nakon trogodišnjeg lutanja po novoj zemlji, Erik se vratio na Island — jer je isteklo vreme njegovog trogodišnjeg progonstva.

Erik je sa puno žara pričao o zemlji u kojoj je proveo tri godine. Međutim, kako je ubrzo bio uvučen u svađe sa starim protivnicina, odlučio je da otplovi do novootkrivenog ostrva i da se tamo trajno nastani. Erik je ovo ostrvo nazvao Genland — Zelena zemlja, jer s mora gledano vide se njegove ozelenele obale. Ako je verovati sagama, on je izabrao to izuzetno ime da bi lakše namamio ljude da pođu s njim na novootkriveno ostrvo.

Erikovi pratioci nisu bili razočarani onim što su zatekli. Prema jednoj sagi, sa Islanda je krenulo na put 25 brodova, a po drugoj bilo ih je 35. Međutim, samo ih je 14 stiglo na odredište. Neke lađe su bile pretovarene i nisu mogle da se suprotstave nevremenu. te su morale da se vrate na Island, dok su druge jednostavno potonule u nemirnim ledenim vodama.

Pretpostavlja se da je prvih naseljenika Grenlanda nije bilo više od 400-500 ljudi. Razume se, pošto je Erik već boravio na Grenlandu, mogao je svojim pratiocima da pokaže najbolja mesta za naseljavanje. Međutim, većina je otišla dalje, šezdesetak kilometara od stenovite obale. Tamo su podigli kuće na prilazu fjordovima. A neki su otišli još dalje... Godine su prolazile a sve više porodica se naseljavalo na Grenland, ohrabreni pričama rođaka i prijatelja onih koji su prvi stigli na ostrvo. Izvesni Norvežanin je u prvoj polovini XIII veka ovako opisao Grenland: „Tu zemlju naseljava malo ljudi, jer je samo mali deo ostrva dovoljno dugo bez leda da bi bio pogodan za život.  Svi su hrišćani, imaju crkve i sveštenike, i da se ostrvo nalazi u blizini neke neke veće zemlje, moglo bi se smatrati trećinom biskupije. Ali pošto je udaljenost od ostalog kopna veoma velika, Grenlanđani imaju sopstvenog biskupa pošto treće mogućnosti nema. Pitate se od čega žive stanovnici ove zemlje kad ne seju žito? Ljudi mogu da se hrane i drugom hranom osim hleba. Saznao sam da su pašnjaci dobri i da na Grenlandu ima velikih i lepih farmi. Farmeri gaje krave i ovce u velikom broju i prave mnogo butera i sira. Ljudi se uglavnom hrane time i govedinom, ali takođe jedu meso raznih vrsta divljači, kao što su irvasi, medvedi, kitovi i foke.“.

Kolonija na Grenlandu je živela više od četiri stotina godina. Norveški brodovi su donosili na ostrvo žito, koje su Grenlađani tako željno očekivali, a odnosili su ono što su dobijali u zamenu: zube morskog konja, medveđe krzno i fokine kože. Negde početkom XV veka, kolonija je izumrla, možda zbog neke epidemije, ili zbog zbog učestalih napada Eskima, a možda je napuštena usled pogoršane klime — to se još uvek ne zna.
« Poslednja izmena: 22.07.2014. 12:02 marko313 »

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Vikinzi: U traganju za mestom pod suncem
« Odgovor #3 poslato: 31.03.2014. 21:26 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


14.
U sagama se mogu naći i podaci da su Vikinzi doplovili i do Severne Amerike, mada tome niko nije poklanjao neku veću pažnju više od sedam vekova. Razvoj nauke a posebno arheologije, kao i buđenje interesovanja za prošlost u XIX i XX veku, uticale su na to da tvrdnje u sagama prestanu da budu samo proizvod puke mašte. Iako je veliki broj naučnika verovao da su Vikinzi zaista otkrili severnu Ameriku, nedostajali su im dokazi kojima bi potkrepili svoje teorije.

Početkom sedamdesetih godina XX veka, norveški istraživač Helge Markus Ingstad otkrio je u severnom delu Njufaundlenda ostatke vikingškog naselja, koje je odgovaralo opisima iz saga, što je potvrdilo Ingestadovo mišljenje da su Vikinzi doplovili do Amerike nekih pet stotina godina pre Kolumba.

„Saga o Grenlanđaninu“ i „Saga o Eriku Crvenom“ pružaju dve verzije o otkrivanju zemalja koje leže iza Grenlanda. Većina naučnika smatra da je „Saga o  o Grenlanđaninu“ pouzdanija.

Prema „Sagi o Grenlanđaninu“, obale Severne Amerike je sasvim slučajno otkrio izvesni Bjarni Herjulfson. U leto 986. godine, Bjarni se uputio iz Norveške, s robom koju je namenio svome ocu na Islandu. Međutim, na Islandu je saznao da je njegov otac otišao s Erikom Crvenim na Grenland. Bjarniju nije preostalo ništa drugo nego da krene za ocem na Grenland.

Plovidba je u početku protekla dobro, ali četvrtog dana je nestalo vetra i spustila se neprozirna magla. Takvo vreme potrajalo je sledeća tri dana, tako da putnici nisu više znali gde se nalaze. Kad se najzad magla digla i sunce pojavilo, razapeli su jedro i uskoro dospeli u blizinu nekog kopna. Kad su prišli bliže, ugledali su šumovite brežuljke. Nastavili su ka severu i nakon dva dona ponovo naišli na kopno. Ovoga puta su ugledali ravničarski predeo obrastao šumom. Posada je želela da se iskrca na obalu i potraže vodu i hranu, ali im je Bjarni zabranio, rekvši: „Imamo dovoljno i vode i hrane“. Tako su nastavili dalje i nakon tri dana po teći put ugledali kopno. Sada su imali pred sobom planinsko kopno prekriveno ledom. I ovaj put je Bjarni zabranio iskrcavanje. Tako je, iz ne baš posve jasnih razloga, prokockao jedinstvenu šansu da bude prvi Evropljanin koji je kročio na tlo Amerike.

Na kraju je Bjarni krenuo natrag i bez nekih većih problema stigao na Genland, tamo gde je živeo njegov otac, i tu se nastanio.

15.
Bjarni nikad nije krenuo da opet vidi nepoznatu zemlju. Umesto njega, to je učino Leif Erikson, sin Erika Crvenog. On je kupio Bjarnijevu lađu i sakupio posadu od 34 čoveka — iskusnih i hrabrih pomoraca. Leifova želja je bila da ekspediciju predvodi njegov otac, koji je imao veliko iskustvo u putovanjima morem. Iako nije bio baš oduševljen, Erik Crveni je na kraju pristao na nagovaranje. Međutim, slučaj je hteo da se, idući ka brodu, Erik povredi pri padu s konja, što je smatrao rđavim predznakom, te je odlučio da odustane od putovanja, a Leif je morao da preuzme vođstvo ekspedicije.

Leifova ekspedicija je najpre stigla do zemlje koju je Bjarni poslednju otkrio. Kada su se iskrcali, nisu uopšte bili oduševljeni predelom — neplodno tlo i lednici u svim pravcima. Leif je ovoj zemlji dao ime Heluland — zemlja pljosnatih stena. Iako se većina naučnika slaže da se Leif iskrcao negde na južnom delu Bafinove zemlje, neki ipak kažu da bi to mogao da bude Labrador ili Njufaundlend.

Nezadovoljna izgledom Helulanda, Leifova ekspedicija je krenula ka drugom kopnu o kome je Bjarni govorio. Ova zemlja bila je izrazito pitomija od prethodne, zemljište je bilo nisko i pošmljeno, sa belim peščanim plažama. To je bio razlog što je Leif nazvao ovu zemlju Markland — zemlja šuma. Po mišljnju naučnika to je mogao da bude Labrador, Njufaunlend ili čak Nova Škotska. Ipak su nastavili put dalje i kroz neka dva dana ugledali su novo kopno. Pristali su uz ostvo prekriveno bujnom travom, koje je ležalo severno od nekog rta. Na ostrvu se nisu dugo zadržali; krenuli su dalje uz kanal između ostva i rta, da bi ubrzo zašli u tok neke reke. Reka ih je dovela do jezera, gde su na obali sagradili najpre privremeno sklonište, a potom bolju i čvršću kuću (Leifsbudir — Leifova kuća), jer su odlučili da na tom mestu provedu zimu.

Jednog dana, Leif je primetio da nedostaje jedan član njegove verne družine — Tirkir, koji je bio German. Leif je bio posebno zabrinut jer je Tirkira smatrao svojim poočimom. Ali pre nego što su stigli da organizuju potragu, Tirkir se pojavio. Bio je vidno uzbuđen; tvrdio je da je našao vinovu lozi i grožđe! Niko mu nije odmah poverovao, ali ih je Tirkir ubedio da tačno zna o čemu govori — tim pre što potiče iz zemlje u kojoj se spravlja vino.

Zagonetka o tom grožđu ni do danas nije rešena, bar ne na zadovoljavajući način. Naučnici su davali mnoga objašnjenja, od toga da je reč „grožđe“ pogrešno prevedena i da treba da glasi „trava“, do toga, kako neki misle, da je nekada grožđe uspevalo čak i u tako udaljenim oblastima na severu, a da se kasnije klima znatno promenila. Bilo kako bilo, Leif je nazvao ovu zemlju Vinland — zemlja vinove loze. Naučnici danas veruju da se Vinlad nalazio negde između Njufaundlenda i Long Ajlanda.

Na povratku na Grenland, Lejf je spasao izvesnog norveškog prognanika koji mu je dao nadimak Leif Srećni.

16.
Oko 1002. godine, Leifov brat Torvald iznajmio je lađu i zaplovio ka Vinlandu. Sam Leif nije mogao da mu se pridruži, jer je imao neodložnih poslova na Grenlandu. Totvald je bez nekih većih problema našao Leifsbudir, gde su proveli zimu. U proleće su krenuli u ispitivanje obližnjih ostrva, ali izuzev jednog drvenog trapa za žito u obliku košnice, nisu otkrili nikakvih drugih znakova o nastanjenosti ostrva.

Sledećeg leta, Torvald je nastavio istraživanja, prateći obalu, uputio se najpre na istok, a zatim na sever. Zahvaćena jakom olujom, njegova lađa se nasukala na jedan rt i pri tom je slomila kobilicu. Vikinzi su ovo mesto nazvali Kjalarnes — rt brodske kobilice. Tu su ostali sve dok nisu popravili lađu.

Nakon popravke lađe, nastavili su put prema istoku sve do ulaska u neki fjord, gde su se iskrcali. Torvaldu se toliko dopalo to mesto da je saopštio svojim ljudima da će baš tu da sagradi svoj dom. Nažalost, tu svoju želju nije nikada ostvario. Naime, ubrzo su Torvaldovi ljudi naišli na jednom sprudu na tri čamca od životinjskih koža (kanua); ispod svakog čamca ležala su po tri čoveka u dubokom snu. Bez razmišljanja, oni su ih sve pobili, osim jednog, koji je uspeo da pobegne sa svojim kanuom. Opisujući ove ljude, Vikinzi su upotrebili reč „skreling“, što u sagama znači urođenik. (To su mogli da budu Indijanci-Algonkinjani, po mišljenju poznatog francuski istraživača Žaka Kartijea (1491. — 1567.), kad je primetio naviku američkih Indijanaca da se na putu odmaraju ispod prevrnutih čamaca.).

Vikinzi su nastavili je nastavila sa istraživanjem unutrašnjosti kopna, sve dok, kako kaže saga, nisu zaspali od umora čvrstim snom. Iz sna ih je prenula jaka graja koja je dolazila s druge strane fjorda. Urođenici su pristizali u svojim kanuima u velikom broju. Svojim strelama gađali su Nordijce, a zatim se brzo povukli. Jedna od strela je smrtno ranila Torvalda koji je umirući zatražio od svojih ljudi da ga sahrane na mestu na kojem je želeo da sagradi svoj dom. (Izvesni danski arheolog našao je 1950. godina na Grenlandu, među ostacima neke farme, vrh strele kakvu su upotrebljavali Indijanci. Uskoro su neki naučnici zaključili da je baš to strela kojom je ubijen Torvald. Oni čvrsto veruju da su je na Grenland doneli Torvaldovi pratioci.).

Treći Erikov sin, Leifov i Torvaldov brat — Torstejn, kada je saznao za Torvaldovu smrt, rešio je da otplovi za Vinland i donese bratovljevo telo na Grenland. Ali kako jake bure nikako nisu dozvoljavale da napusti vode Grenlanda, odlučio je da provede zimu u jednom grenladskom naselju. Neka zaraza pokosila je mnoge iz tog naselja, uključujući i Torstejna.

17.
Negde u leto 1005. godine, na Grenland je stigao trgovac sa Islanda Torfin Karlsefni. On se sprijateljio sa Leifom Eriksonom, i već sledeće zime se oženio sa Torstejnovom udovicom Gudrid. Upravo je Gudrid bila ta koja je nagovorila Karlsefnija da krene na put za Vinland. Otplovili su za Vinland vodeći sa sobom 65 muškaraca, 5 žena i nešto stoke. Lako su našli Leifsbudir, a istovremeno i nasukanog kita koji ih je obilno snabdeo mesom i uljem. Prvi susret sa domorodcima — Skrelinzima ptošao je veoma dobro; Skrelinzi su menjali krzna za hranu, a zatim su otišli svojim putem. Jedina neprijatnost je bila ta što je Skrelinge uveliko preplašio bik, kojeg su naseljenici poveli sa sobom.

Ipak, Karlsefni nije mnogo verovao domorodcima, i naredio je da se oko kuće sagradi ograda od kolja. U međuvremenu je njegova supruga Gudrid rodila sina Snorija, za kojeg se danas veruje da je prvi Evropljanin rođen na američkom tlu.

Druga poseta Skrelinga nije prošla tako glatko kao prva. Skrelinzi su pokušali da ukradu Vikingško oružje, što je dovelo do zategnute situacije. Treći susret Vikinga i Skrelinga se već pretvorio u daleko ozbiljniju bitku. Karlsefni je tada odlučio da napusti Vinlad; shvatio je da neprilike sa domorocima mogu da budu mnogo veće od pogodnosti koje im pruža ova zemlja. Uskoro su se ukrcali na brod i vratili na Grenland.

Sledeći inicijator putovanja u Vinland bila je žena — Frejdis, kćerla Erika Crvenog, sestra Leifa, Torvalda i Torstejna. Ona je ubedila dva brata poreklom iz Norveške, Helgija i Finbogija, da sa njom i njenim mužem otplove do Leifsbudira.

Kolonisti su bez nekih većih problema stigli na odredište, gde je Frejdis uz pomoć supruga sagradila kuću na obali jezera. Nedaloko odatle, dva brata Norvežanina podigli su dom za sebe. Nažalost, jednog dana došlo je do teške svađe između dve porodice. Frejdis je reagovala surovo. Nagovorila je muža da pobije Norvežanine i njihove ljude, a nakon toga je uzela sekiru i lično se pozabavila njihovim suprugama. Nakon toga, u rano proleće, Frejdis se sa suprugom vratila na Grenland.

18.
Prema manje pouzdanoj „Sagi  o Eriku Ctvenom“, jer je njen autor znatno više puštao mašti na volju, opisano je i putovanje Torfina Karlsefnija. Po toj verziji, Karlsefni je sledio već poznati kurs do Leifsbudira. Ploveći tako naišao je na kobilicu nekog broda na mestu nazvanom Kjalarnes — rt brodske kobilice. Daleko na jugu videli su obale sa naizgled beskrajnim plažama, kojima su dali ime Furdustrandir — čudesne plaže.

U Leifsbudiru su se neznatno zadržali; nastavili su put za zemljom na koju niko od prethodnika nije polagao pravo. Na jednoj obali, s namerom da ispitaju okolinu, iskrcao se bračni par iz Škotske, Hake i Hekja.Nakon nekoliko dana, oni su se vretili noseći sa sobom klas divlje pšenice. Na to je ekspedicija uplovila u jedan od mnogih zaliva, sa brojnim potocima. Mesto je nazvano Straumsej —ostrvo potoka.

Prva zima na ovom mestu bila je izuzetno oštra, pogotovo što ništa nisu učinili da se za nju pripreme. Zato je desetak kolonista odlučilo da se vrati na Vinland, ali ih je zahvatila bura i odnela daleko — sve do Islanda, gde su ih stanovnici ostrva pretvorili u robove.

Ostali su krenuli na jug i privremeno se nastanili na mestu zvanom Hop. Jednog jutra ugledali su desetak kanua koji su se približavali. Urođenici su mahali toljagama, s kojima su mahali kroz vazduh, izazivajući pomalo jeziv zvuk. Međutim, kada su se iskrcali, neko vreme su zapanjeno buljili u Nordijce, a zatim su odveslali dalje.

Vikinzi su proveli zimu na Hopu, gde je klima bila vrlo blaga. Jednog prolećnog dana ponovo se pojavila manja flota kanua. Skrelinzi su došli da bi trampili krzna i kože za crvenu tkaninu, koju su po svemu sudeći veoma cenili. Međutim, bik koji je pripadao jednom od Karlsefnijevih ljudi, počeo je toliko snažno da riče, da su Skrelinzi napustli naselje u panici. (Domoroci nikada ranije nisu videli takvu životinju, jer rogate stoke u ovom delu američkog kontinenta nije bilo).

Nekoliko dana kasnije, Skrelinzi su se vratili sa ogromnom flotom kanua. Došlo je do strahovite bitke. Prema „Sagi o Eriku Crvenom“, naseljenike je spasla Frejdis. Naime, videvši njen mrki pogled i kako oširi mač na svojim grudima, preplašeni Skrelinzi su odlučili da se povuku.

Vikingška putovanja do američkog kontinenta trajala su sve dok su postojale njihove kolonije na Grenlandu. Vremenom je grenlandskih naselja bivalo sve manje i manje. Zapadne grenlandske naseobine su se održale nekih 350 godina, a istočne nešto duže. Sasvim je verovatno da su tokom tih nekoliko vekova neki trgovci i pomorci bili prinuđeni da zbog nevremena skrenu s kursa i doplove do Amerike. Isto tako je verovatno da su Grenlanđani morali često da plove do Marklanda radi građe, pošto su potrošili sve svoje, inače oskudne zalihe drveća.

Era Vikinga trajala je samo nekih 300 godina, od kraja VIII, odnosno od 793. godine, kada počinju intenzivniji vikingški napadi na Britanska ostrva i obale Severozapadne Evrope do sredine XI veka, kada je završeno pokrštavanje nordijskih zemalja — Danske, Norveške i Švedske, i njihovo pretvaranje u centralizovane monarhije, čime postaju sastavni deo „civilizovanog“ hrišćanskog sveta. Mnogi istoričari uzimaju 1066. godinu, kao kraj vikingške ere. Te godine poginuo je norveški kralj Harald Sigurdson, nazvan Hardrada („strogi savet“ ili „težak vladar“) u bici kod Stamford Bridža, u pokušaju osvajanja severne Engleske. Harald je nazvan „poslednjim vikingškim kraljem“ ili „poslednjim velikim Vikingom“, jer nakon njegove smrti nije bilo daljih vikingških osvajanja.

Vremenom su se Vikinzi integrisali i utopili u okolne narode; njihovo traganje za mestom pod suncem bilo je završeno.

Marko Krajšić
« Poslednja izmena: 23.07.2014. 14:36 marko313 »