Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Bitka kod Kovadonge  (Pročitano 1798 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Bitka kod Kovadonge
« poslato: 25.11.2012. 17:05 »
Bitka kod Kovadonge je oružani sukob koji se dogodio 28. maja 722. godine kod Kovadonge, nedaleko od oblasti Kangas de Onis u Asturiji između grupe Astura na čelu sa don Pelajom i muslimanskog odreda vojnika u kome su hrišćani odneli ubedljivu pobedu. Zbog veoma oskudnih izvora, oko ovog događaja formirale su se mnoge legende, kao na primer intervencija Bogorodice u bici ili tvrdnja da je Pelajo prvi asturijski kralj. Hrišćanski i muslimanski izvori nude dve sasvim različite interpretacije ovog događaja — dok s jedne strane muslimanski izvori govore o grupici muslimanskih sakupljača poreza i ne pridaju veću važnost ovom porazu, hrišćanske hronike govore o velikoj muslimanskoj vojsci nad kojom su hrišćani, iako brojčano znatno inferiorniji, uz božansku pomoć odneli veliku pobedu koja je predstavljala začetak rađanja nove nacije, kao i osmovekovne borbe protiv arapske dominacije tj. Rekonkiste.

Pozadina

Nakon završetka muslimanskog osvajanja Hispanije i propasti vizigotskog kraljevstva, izvestan broj vizigotskih plemića koji su podržavali Roderiha i među kojima je bio i don Pelajo, povukao se u nepristupačna asturska brda. Severnim delom poluostrva vladao je berberski vođa Munuz koji je uspostavio svoje sedište u Hihonu i otpočeo konsolidaciju muslimanske vlasti dok su njegove trupe gasile poslednja žarišta otpora. Ugledne asturske porodice poslale su svoje članove u Kordobu kao taoce kako bi garantovale kapitulaciju. Verovatno je da je tako i Pelajo stigao u Kordobu gde je ostao do marta ili avgusta 717. godine, kad je uspeo da pobegne i da se vrati u Asturiju. Bežeći od potere, prešao je reku Piljona i stigao u Kangas de Onis gde je naišao na stanovnike te oblasti koji su upravo u tom momentu održavali skupštinu. Hronike se ne slažu oko društvenog sloja prisutnih na ovom sastanku — neke izvori tvrde da su to bili obični asturski žitelji te oblasti, dok druge navode da su to bili vizigotski plemići. Današnja istoriografija smatra da je malo verovatno da postoji bilo kakvo vizigotsko učešće u ovom ustanku, i u tome se podudara kako sa hronikom Albeldense, tako i sa muslimanskim istoričarima Isom al Razijem i Ibn Hajanom. Bilo kako bilo, na ovom sastanku Pelajo je izabran za vođu otpora protiv muslimanskog osvajača1. Na ovom sastanku, doneta je odluka o prvom značajnom koraku — odbijanju plaćanja harača tj. teritorijalnog poreza, što je praktično značilo pobunu Asturije protiv Al Andaluza.

Sukob

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Krst pobede je krst od hrastovog drveta optočen dragim kamenjem i zlatom
koji je asturijski kralj Alfonso III Veliki naručio od franačkih zlatara 908. godine
kao poklon katedrali San Salvador u Ovijedu, gde se i danas nalazi.
Na poleđini krsta stoji natpis: HOC SIGNO TVETVR PIVS. HOC SIGNO VINCITVR INMICVS,
 što znači Ovaj znak štiti pobožne. Ovim znakom se neprijatelj pobeđuje.


Skup u Kangas de Onis, kao i početak Pelajovog ustanka i otpora većina istoričara datira u 718. godinu. U sledećih četiri godine, dolaziće do povremenih okršaja između Pelajovih ustanika i muslimanskih odreda širom asturske teritorije, tako da je Munuz na kraju bio prisiljen da traži pomoć od Kordobe koja je 722. godine poslala kaznenu ekspediciju na čelu sa Al Kamom. U ovoj ekspediciji nalazio se i biskup Sevilje ili Toleda Opa, koji je prema Alfonsu III bio Viticin sin i pripadao je grupi protivnika poslednjeg vizigotskog kralja, Roderiha, koji su navodno potpomogli muslimansko osvajanje. Opa je navodno pokušao da nagovori ustanike na predaju, međutim nije imao uspeha.

Ne zna se tačno veličina ovog odreda, ali sigurno je da je broj vojnika bio daleko ispod brojki koje navode hrišćanske hronike (180.000). Sančez Albornoz tvrdi da ih je bilo nekoliko hiljada. Što se tiče brojčanosti don Pelajove grupe, moderna istoriografija smešta taj broj na oko 300.

Kada je Pelajo saznao za dolazak ove kaznene ekspedicije, sakupio je ustanike i sa njima se povukao u dolinu Kangas koja je bila dovoljno široka da primi vojsku veličine kordopske kaznene ekspedicije, ali koja se naglo sužavala u delu kod podnožja planine Auseva, na čijim se padinama nalazila pećina gde se danas nalazi svetilište posvećeno Bogorodici od Kovadonge. Pelajo je odabrao baš tu pećinu za svoje sklonište odakle je organizovao zasedu. I hrišćanski i muslimanski izvori navode ovo mesto kao mesto sukoba — Ibn Hajan kaže da su se Pelajo i njegovi ljudi sakrili u planine, Isa al Razi kaže da su se hrišćani sakrili u pukotinama u stenama, dok hronike Alfonsa III pominju dominikansku pećinu (coba dominica) koja se nalazi na planini koju različiti izvori različito imenuju — Auseba, Aseua, Aseue ili Aguseba (Aseuba, Aseuua, Asseuua, Aseuue, Aguseba) od kojih najverovatnije potiče ime planine Auseva. Pelajo je svoje ljude strateški rasporedio po okolnim padinama. Asturi su računali na svoje poznavanje terena kao i na sposobnost brzog kretanja po nepristupačnom stenovitom planinskom terenu.

Do sukoba je došlo 28. maja 722. godine. Muslimanska vojska je ušla u dolinu i stigla do podnožja Auseve, kad su ih sa svih strana napali Asturi odapinjući strele i bacajući kamenje na njih. Tolika vojska nije mogla da manevriše u uskom tesnacu i na vrlo nepristupačnom terenu, tako da su bili savršena meta. S druge strane, Asturi su iskakali iz pećine i sa okolnih obronaka i obarali muslimanske vojnike podelivši ih na dve grupe. Panika je zavladala među muslimanskim vojnicima i počeli su da beže kako su znali i umeli. Kako nisu mogli da se vrate kuda su došli, pokušali su da beže penjući se na obronke Auseve. Hronike Alfonsa III daju detaljan opis bega muslimanskih vojnika. Mnogi istoričari su sumnjali u izvodljivost bega opisanog u hronikama, sve dok Sančez Albornoz nije sa svojim studentima prešao opisani put bez većih problema. Gubici na muslimanskoj strani su bili veliki — život je izgubio i sam Al Kama, a Opa je bio zarobljen.

Posledice i značaj

Nakon ove hrišćanske pobede, Munuz je pobegao iz Hihona, međutim, kod mesta Olalijes pao je u zasedu i izgubio život. Nakon nestanka Munuza, nema beleški o muslimanskom prisustvu u Hihonu sve do doba vladavine Alfonsa II Čestitog, krajem 8. i početkom 9. veka.

Asturija se pretvorila u prvi centar hrišćanskog otpora na Iberijskom poluostrvu. Pelajo je uspostavio prestonicu u Kangas de Onis i počeo da organizuje vojsku, koja je ubrzo brojala 150 konjanika i oko 8.000 pešaka, kao i da postavlja temelje budućeg političkog entinteta — kraljevine Asturije, koja će se iskristalisati za vreme vladavine Pelajovog zeta, Alfonsa I.

Značaj Kovadonge ne leži u samom sukobu niti njegovoj veličini, već u tome što predstavlja prvu manifestaciju otpora bilo kakvoj dominaciji jednog novog društva u nastanku koje je upravo prolazilo kroz veoma bitne unutrašnje promene. Takođe, značaj ovog sukoba se ogleda i u tome što se taj datum računa kao početak jednog dugog i iscrpljujućeg procesa sa promenljivom srećom, Rekonkiste, proces u toku kog su nastale, razvijale se i jačale hrišćanske kraljevine na teritoriji Iberijskog poluostrva, i koje su tokom vekova u nekoliko odlučujućih ofanziva postepeno proširivale svoje teritorije na račun muslimana, da bi konačno potpuno izbacile Arape sa teritorije poluostrva 1492. godine nakon pada poslednjeg mavarskog uporišta, Granade.

Različita tumačenja ovog sukoba

Oko veličine ovog sukoba i samog identiteta don Pelaja postoje mnoge nedoumice. Hronike su ovaj događaj slavile kao veliku bitku, a Pelaja kao prvog kralja i osnivača Kraljevine Asturije, međutim, većina istoričara smatra da ovaj sukob teško da bi mogao da se okarakteriše kao bitka, jer se najverovatnije radilo o jednom od mnogih manjih okršaja između kantabrijskih i asturijskih ratnika i malih odreda muslimanskih vojnika koje su kordopske valije slale da sakupljaju porez koji je bio jedini znak političke dominacije muslimana u ovim krajevima. Asturske hronike mitifikuju događaj, dodaju mu božanski elemenat i veoma preteruju u brojkama — navodno od 187.000 muslimanskih vojnika poginulo je 123.000. Sa druge strane, Hronika iz 754. godine, vremenski najbliža događaju, uopšte ne pominje ovaj sukob, te se zbog toga krajem 19. i početkom 20. veka potpuno odbacivala ideja da se ta bitka uopšte dogodila. Ovakav stav je danas odbačen jer muslimanske hronike pominju i don Pelaja i njegov ustanak i kaznenu ekspediciju koja je poslata protiv njega, iako se, doduše u njima govori o sporednom okršaju bez veće važnosti i daleko manjem broju muslimanskih vojnika poslatih da potčine pobunjene Asture. Muslimanski hroničari kao Ibn Hajan ili Isa al Razi govore o šačici asturskih odmetnika koji su na kraju svedeni na nekih 30 ljudi i koji su se izgladneli krili u planinama Asturije, i da su muslimani, s obzirom na nepristupačnost terena, povukli jer su smatrali pobunjenike bezopasnima, i dalju poteru za njima nepotrebnom.

Legenda

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Rimski most u Kangas de Onis, sa replikom Krsta pobede

Prema legendi, Munuz je želeo da se oženi Pelajovom sestrom, što zapravo i nije bilo ništa čudno, jer bilo je uobičajeno da se muslimanski valije (upravitelji oblasti) žene članovima uglednih hrišćanskih plemićkih porodica kako bi ozakonili i učvrstili svoj politički autoritet u oblasti. Međutim, Pelajo se nije složio s tim, pa je bio udaljen — Munuz ga je poslao u Kordobu navodno da obavi neki posao, kako bi se oženio njegovom sestrom. Prema legendi, osveta zbog ove uvrede bila je glavni razlog zbog koga je Pelajo nagovorio prisutne kod Kangas de Onis na ustanak protiz Arapa.

Takođe postoje legende koje tvrde da su hrišćani izvojevali pobedu zahvaljujući božanskoj intervenciji Bogorodice, kojoj je i posvećena pećina u kojoj su se ustanici krili. Prema legendi, tokom bitke nebo se otvorilo i pojavio se krst. Don Pelajo je onda napravio krst od dva hrastova štapa i podigao ga u pravcu onog dela bojnog polja gde su se nalazili muslimani. U tom momentu, otpočela je kiša kamenica koja je pobila muslimane i tako donela pobedu hrišćanima. Izvor ove neobične kiše pripisuje se upravo pećini posvećenoj Bogorodici.

Druga verzija mita govori da kad je Pelajo podigao krst iznad bojnog polja, muslimanski vođa Al Kama je pao mrtav, a muslimani, kad su to videli, dali su se u beg. Nakon pobede, Bogorodičina kruna je blistala punim sjajem i osvetljavala celu pećinu.

Legenda kaže da je ovaj hrastov krst kog je Pelajo napravio u borbi kod Kovadonge i koji je dobio ime Krst pobede, Pelajov sin Favila 737. godine preneo u crkvu posvećenu Časnom krstu u Kangas de Onis, prvoj prestonici kraljevine Asturije. Mnogo godina kasnije, kralj Alfonso III je ovaj krst optočio dragim kamenjem i zlatom, a u sastavu krsta nalazi se udubljenje koje služi kao relikvijar. Međutim, istina je da je ovaj krst Alfonso III Veliki naručio od franačkih zlatara 908. godine kao poklon katedrali San Salvador u Ovijedu, gde se i danas nalazi.