Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Metode radioaktivnog datiranja  (Pročitano 3419 puta)

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1042
  • Ugled: +122/-0
Metode radioaktivnog datiranja
« poslato: 14.09.2012. 23:25 »
Da li ste se zapitali kako se procenjuje starost jedne stene, fosila ili predmeta? Da li vas je iznenadilo neverovatno precizno navođenje starosti nečega što potiče iz davnih perioda mladosti naše planete? Koliko su zaista pouzdane cifre za koje se tako sigurno tvrdi da predstavljaju činjenicu, i da li su greške ovih merenja zaista tako male?
Svakodnevno smo okruženi brojnim stvarima čiju starost veoma lako možemo da odredimo ili procenimo. Knjige, igračke, alat i mnogi drugi predmeti uglavnom imaju na sebi odštampan i datum i mesto proizvodnje. Kada vidimo neku
zgradu, automobil ili most, na osnovu izgleda i materijala od koga su napravljeni možemo veoma dobro da procenimo vreme iz koga potiču. Starost arheoloških pronalazaka određuje se poznavanjem istorije, stila i umeća ljudi koji su živeli u nekom određenom dobu.

Dakle, za većinu stvari prilično lako određujemo njihovu starost. Šta onda da radimo sa starim predmetima, stenama i fosilima na kojima nije utisnut nikakav datum i koje nisu deo istorije o kome imamo zabeležene zapise očevidaca?

METODA UGLJENIKA  14 C

Ovo je sa razlogom najpopularnija metoda određivanja starosti. Dok se sve ostale metode koriste isključivo za datiranje stena, metoda radioaktivnog izotopa ugljenika 14C (čita se: C 14) koristi se za određivanje starosti fosila. Otkrio ju je profesor Willard Frank Libby 1949. godine tokom koje je predavao na Cikaškom univerzitetu. Za­hvaljujući ovom otkriću 1960. godine dobio je Nobelovu nagradu za herniju.

Ugljenik-14 stvara se tako što kosmički zraci (protoni) pogađaju atome azota, kiseonika i argona u atmosferi, pri čemu se iz njihovih atomskih jezgara izbacuju neutroni. Ovako nastali neutroni kreću se veoma brzo i sudaraju se sa atomima običnog azota  14N koji preuzimajući neutron izbacuju jedan proton iz svog jezgra. Ovim se ne menja nje­gova atomska težina ali se smanjuje atomski broj za jedan, čime atom azota ( 14N) postaje atom ugljenika ( 14C).

Za razliku od običnog ugljenika ( 12C), 14C je nestabilan i polako se raspada pretvarajući se ponovo u azot. Ovaj proces, pri kome se oslobađa energija, čini ga radioaktivnim (beta-zračenje). Od postojeća tri izotopa ugljenika ( 12C, 13C, 14C) samo je 14C radioaktivan.

Veći deo ugljen-dioksida (CO ) u atmosferi stvoren je reakcijom kiseonika sa C, dok je manji deo stvoren re­akcijom sa 12C. Biljke u procesu fotosinteze apsorbuju obe vrste ugljen-dioksida čime i 12C i 14C ulaze u njihov sastav. Ova dva izotopa ugljenika ulaze i u sastav životinja jer one jedu biljke, tako da sva živa bića, uključujući i ljude, u sebi imaju određeni procenat radioaktivnog 14C.

Iako se atomi 14C neprestano menjaju nazad u 14N, živa bića tokom celog svog života razmenjuju ugljenik sa svo­jom okolinom, tako da odnos 14C/ 12C u njima sve vreme ostaje jednak tom odnosu u atmosferi. Onog trenutka kada biljka ili životinja umre, atomi 14C se više ne nadoknađuju novim, tako da količina 14C počinje da opada. Ova pojava se često metaforički opisuje kao sat koji počinje da kuca istog momenta kada živo biće umre.

Stopa raspada 14C je takva da se polovina postojeće količine pretvori nazad u 14N za 5730 godina. Zato se ovaj period naziva periodom polu-raspada ili polu-života. Nije teško zaključiti da bi u slučaju pronalaženja jedne četvrtine danas prisutne količine 14C izračunali da je živi organizam star 11460 godina. Nakon sedam vremena polu-raspada (oko 40000 godina) trebalo bi da ostane 0,78% prvobitne količine 14C, što je premalo za preciznu procenu starosti. Zato se ova metoda može koristiti samo do tri vremena poluraspada. Sve starije od 50000 godina ne bi trebalo da ima merljivu količinu preostalog  14C.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1042
  • Ugled: +122/-0
Odg: Metode radioaktivnog datiranja
« Odgovor #1 poslato: 14.09.2012. 23:29 »
Predpostavke i problemi metode datovanja ugljenikom 14 C

Na osnovu do sada rečenog primećujemo da se ova metoda zasniva na nekoliko pretpostavki:
Sadržaj ugljen-dioksida u atmosferi je od uvek bio isti.
Odnos  14C/ 12C je uvek bio isti.
Vreme polu-raspada 14C je od uvek bilo konstantno i jednako današnjoj vrednosti.
Sadržaj azota u atmosferi je od uvek bio konstantan.

Ni jedna od navedenih pretpostavki se ne može naučno potvrditi, a sa druge strane postoje osnovane sumnje u njihovu tačnost.

Iz fosilnih ostataka saznali smo da su nekada na Zemlji živele mnogo veće biljke i životinje. Ne samo da su postojale mnoge danas izumrle vrste, već su primerci trenutno postojećih vrsta bili i nekoliko puta veći od današnjih. To se odnosi i na biljke i životinje. Pored toga što su bile veće i raznovrsnije, flora i fauna su bile rasprostranjene na mnogo većem području nego danas. Ispod leda celog severnog pojasa pronađene su zatrpane tropske šume ogromnih stabala. Na planeti sa tako bujnim životom postojala je ogromna potreba za ugljen-dioksidom koga je moralo biti znatno više.

Današnja produkcija  14C u atmos­feri relativno je mala i iznosi l0kg go­dišnje. Neki naučnici tvrde da je do pre nekoliko hiljada godina ona bila 100 do 1000 puta manja nego danas! Jedan od razloga je rapidno slabljenje Zemljinog magnetskog polja koje dovodi do sve većeg prodora kosmičkog zračenja, a time i do bržeg stvaranja 14C i povećanja odnosa  14C/12C.

Što se tiče vremena polu-raspada, istraživanja rađena u poslednjih deset godina pokazuju da je ono moralo da bude znatno kraće tj. da je brzina raspada radioaktivnih elemenata nekada bila znatno veća. Nedavno objavljeni podaci su šokantni za svakoga ko shvata kakvi zaključci slede iz toga. Naime, u prekambrijumskom granitu, koji se nalazi u osnovi svih kontinenata, pronađena je velika količina akumuliranog helijuma nagomilanog u kristalima. Bilo bi potrebno 1,5 milijardi godina da se današnjom stopom izrači postojeća količina. Problem je što helijum veoma lako napušta kristale pa se nikakva akumulirana količina ne bi smela očekivati. On bi trebalo da izlazi konstantnom brzinom kojom se i zrači, i nikako ne bi smeli da zateknemo postojeće zalihe koje polako nestaju. Na osnovu prisutne količine helijuma izračunato je da ovaj granit, koji se nalazi u osnovi svih kontinenata, ne može teoretski biti stariji od 14000 godina. Poslednja istraživanja rađena u svetlu ovih činjenica preciznije određuju njegovu starost (a time i starost zemljine kore kao i same planete Zemlje) na 5680 godina!

Hteo bih svima da skrenem pažnju na činjenicu da ovaj rezultat dobijen od strane nekoliko iskusnih doktora fizike i geologije potvrđuje tvrdnje teorije kreacije o mladoj zemlji. Ovo je takođe i veoma blizu broja tekuće godine jevrejskog kalendara, koji označava broj godina od nastanka sveta.

Ako su vam ipak bitne jedino suve naučne činjenice, još više ćete se izne­naditi kada saznate da ovo potvrđuje i rezultate veoma poznatih istraživanja dr Roberta Džentrija (Dr. Robert Gen-try) objavljena više od 20 puta u vo­dećim svetskim naučnim časopisima kao što su Nature i Science. Ukratko, dr Džentri je, istražujući ostatke raspada radioaktivnog P(polonijum-218) u uzorcima granita uzetih sa brojnih lokacija sa svih kontinenata, pokazao da je stopa radioaktivnog raspada nekada morala biti neuporedivo veća. Pored toga, u zaključku njegovih istraživanja navedena je implikacija da je zemljina kora stvorena za manje od tri minuta i da nema govora ni o kakvim milionima godina o kojima raspravlja teorija evolucije.

Zbog objavljivanja ovih rezultata dospeo je na suđenje u američkoj drža­vi Arkanzas gde su mu se suprotstavili vodeći zastupnici teorije evolucije. Vrhunac suđenja bilo je svedočenje poznatog evolucioniste, doktora geologije Brenta Delrimpla (dr Brent Dalrymple) koji je kao odgovor na Džentrijev rad izjavio da je to "mala misterija stvaranja" {Creation's tiny mystery). Džentri je pod ovim nazivom objavio knjigu u kojoj govori o svom radu i pomenutom suđenju. Značaj svega ovoga je još veći imajući u vidu da do danas niko nije uspeo da opovrgne rezultate njegovih istraživanja Krajem 2003. godine, fizičar koji i danas radi u Američkoj nacionalnoj laboratoriji Los Alamos (Los Alamos National Laboratory), dr John Baumgar-dner, pronašao je značajne količine C u pet dijamanata formiranih duboko u zemljinoj kori. I sam evolucionista, pretpostavljao je da su dijamanti stari više od milijardu godina, ali ovo "spektakularno" otkriće, kako gaje i sam okarakterisao, pokazuje suprotno. Da su za­ista u pitanju milijarde godina, C tu ne bi trebalo da se nalazi. Dijamanti imaju veoma jake veze unutar kristalne rešetke zbog čega i jesu najtvrđa supstanca poznata čoveku. Bilo kakva atmosferska ili biološka kontaminacija veoma je malo verovatna. Ovde padaju u vodu sva objašnjenja evolucionista koja su i ranije bila samo neosnovana priča bez ikakve veze sa postojećim dokazima.

14C je tu jednostavno zato što nije imao dovoljno vremena da se raspadne. Svet jednostavno nije toliko star!

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1042
  • Ugled: +122/-0
Odg: Metode radioaktivnog datiranja
« Odgovor #2 poslato: 14.09.2012. 23:31 »
Ostale metode datiranja

Do sada je svima verovatno jasno da za određivanje starosti stena i slojeva zemljine kore ne može da se koristi metoda 14C. To nije problem jer je ustanovljen poveći broj metoda radi­oaktivnog datiranja samo za ovu svr­hu. Za razliku od određivanja starosti ugljenikom, ove metode se zasnivaju na merenju količine "roditeljskog" elementa, ali i količine elementa "po­tomka" do koga se prvi raspada. Na primer, uranijum-238 se raspada u olovo-206, kalijum-40 se raspada u argon-40, rubidijum-87 u stroncijum-87, uranijum-235 u olovo-207, itd. Starost se određuje jednostavnim izračunava­njem vremenskog perioda potrebnog da se od roditeljskog elementa dobije postojeća količina elementa potomka. Dobijena starost predstavlja vreme od formiranja stene.
Ovimmetodama može da se odredi starost samo stena vulkanskog porekla, takozvanih bazaltnih stena. Pošto one sačinjavaju ubedljivo najveći deo zemljine kore, ovime je i veći deo proble­ma rešen. Tako vreme od formiranja stene ujedno predstavlja i vreme od njenog očvršćavanja.

Koncentracije izotopa se mogu izmeriti veoma precizno, ali je put njihove konverzije u vremenski peri­od popločan sa više pretpostavki od kojih svaka mora da bude tačna da bi dobijeni datumi zaista predstavljali starost stene:
1.Stope raspada radioaktivnih elemenata su uvek bile konstantne i jednake današnjim vrednostima
2.Početne koncentracije se uzimaju kao poznate uz tvrdnju da na početku uopšte nije bilo elementa potomka.
3. Sistem se posmatra kao zatvoren tj.da nije moguć gubitak niti priliv ni roditeljskog ni izotopa potomka.

Ni jednu od ovih pretpostavki nije moguće dokazati dok, kao i kod metode 14C, postoje osnovane sumnje u njihovu tačnost.

O dokazima koji svedoče o velikoj brzini raspada radioaktivnih elemena­ta u prošlosti, već je bilo reći u pret­hodnom delu. Pretpostavka o zatvore­nom sistemu je nešto što se od početka uzima sa rezervom i selekcija uzoraka se vrši upravo po ovom kriterijumu. To se naravno čini nakon merenja jer se pre toga ne razlikuju jedni uzorci od drugih. Rezultati dobijeni od pojedinih uzoraka, koji se uklapaju u okvire postavljene teorije, prihvataju se dok se ostali odbacuju upravo pod izgovorom kontaminiranosti uzorka.

Što se tiče druge tačke, o usvojenim početnim koncentracijama, mislim da i sami vidite problem. Pravo je čudo kako ljudi uopšte mogu da zasniva­ju tako ozbiljna tvrđenja u nauci na osnovu jedne ovako, blago rečeno, sumnjive pretpostavke. Ne bi sve bilo tako neobično da se u poslednjih 50 godina ova pretpostavka nije pokazala kao potpuno pogrešna! Kako se i danas dešavaju povremene erupcije vulkana, ovo tvrđenje je bilo moguće veoma lako proveriti. Stene jednostavno očvršćavaju sa oba izotopa u sebi. Zašto bi iko odbacio ono što se stenama događa danas i usvojio nešto sasvim drugo za stene iz prošlosti ?

Jedan od primera je datiranje bazalta sa Havaja nastalog erupcijom vul­kana Kilauea koja se dogodila pre 200 godina. Korišćena je veoma cenjena i sve popularnija metoda kalijum-argon K- Ar) kojom je dobijena starost od 22 miliona godina! Ispitivane su i stene blizu mesta Hualalei nastale 1801. godine. Ispitivanje je vršeno 2001. godine i umesto 180 godina dobijene su vrednosti od 160 miliona do 3 milijarde godina! Ovakve greške od preko 99,99% zabeležene su i ispitivanjem uzoraka sa Novog Zelanda i brojnih drugih lokacija.

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1042
  • Ugled: +122/-0
Odg: Metode radioaktivnog datiranja
« Odgovor #3 poslato: 14.09.2012. 23:37 »
Sa teorije na praksu

Kako se u stvarnosti dolazi do određenih datuma i koliko i sami evolucionisti uzimaju za ozbiljno rezultate dobijene metodama radioaktivnog datiranja?

Radi određivanja starosti fosila Au-stralopitekus ramidus 1994. godine, uzeti su uzorci bazalta najbliži sloju u kome se fosil nalazio. Dobijena je sta­rost od 23 Ma (Mega annum, miliona godina) metodom argon-argon. Vode­ći istraživači su odlučili da je dobijena starost prevelika da bi se uklopila u veliku priču evolucije. Zbog toga su odlučili da ispitaju nove uzorke bazalta. Od novih 26 uzoraka, 17 je dalo rezultat u okviru prihvatljivih 4,4 Ma, dok su ostalih 9 uzoraka ponovo dali mnogo duže periode. Odbačeni su pod izgovorom da su najverovatnije kontaminirani i da zbog toga daju "po­grešne" datume.

Značajna iskopavanja rađena su u Keniji 1967. godine. Jednu od ek­spedicija vodio je Richard Leakey, sin poznatih paleontropologa Louis i Mary Leakey. Pronađen je sloj sa fosilima i alatima ljudi iz najprimitivnije ljud­ske zajednice, takozvani KBS Tuff. Prvi pokušaj datiranja ovog sloja izvršili su 1969. godine RJ. Fitch (Birkbeck College, University of London) i f.A. Miller (Cambridge University), pri­znati autoriteti za datiranje metodom kalijum-argon. Dobili su starost od 212 do 230 ma. Na osnovu postojećih fosi­la, bio im je potreban datum od 2 do 5 ma i dobijeni rezultati su odbačeni.

 Ista dva naučnika su kasnije dru­gim metodama došli do cifre od 2,61 ma. Usaglašavanje oko starosti ovog sloja i fosila u njemu trajalo je nared­nih 10 godina. Pitanje je bilo veoma važno jer je pronađen i fosil ljudske lobanje. Rezultati su objavljivani u časopisu Nature, a obuhvatali su više metoda radioaktivnog datiranja koje su ukazivale na starost od 2,9 Ma.

Kraj ove čuvene kontroverze je za­panjujući. Tokom 1980. i 1981. godine, postojeća istraživanja bila su kritikova-na više nego ikada. Osnova za to bili su pronađeni fosili svinja za koje je evolucioni proces bio precizno utvrđen. Odbačeni su rezultati svih pet metoda datiranja među kojima su argon-argon i kalijum-argon i prihvaćena je starost od 1,8 ma isključivo na osnovu teorij­skih pretpostavki evolucije.

U Australiji je pronađeno drvo za­trpano lavom koja je očvrsla i formi­rala bazaltnu stenu. Drvo je metodom 14C datirano na 45 hiljada godina dok je bazalt metodom kalijum-argon datiran na 45 miliona godina!

Pet uzoraka stena iz severne Au­stralije datirani su pomoću nekoliko metoda. Olovo-olovo dalo je starost od 841 ± 140 ma, dok su druge metode dale od 1550 do 1650 ma. Veoma je zanimljivo da je metoda torijum-olovo (232Th/ 208Pb) dala sledeće starosti za ovih pet uzoraka: 275, 61, 0, 0, 0 ma. Upravo su ove cifre i najpouzdanije jer je torijum manje pokretljiv od minerala uranijuma koji su roditelji izotopa olova kod olovo-olovo metode. U ovom slučaju poslednje tri dobijene vrednosti su u saglasnosti sa terijom kreacije i Biblijom.

Zahvaljujući razvoju nauke, teorija evolucije doživljava sve veći pad u svetlu rastućeg broja činjenica koje je opo­vrgavaju. Gubici na polju nauke nadoknađuju se sudskim presudama koje su postale mesto definisanja značenja pojma nauka. Umesto nekadašnjeg značenja "potraga za istinom", termin nauka danas označava pronalaženje što boljeg naturalističkog (ateističkog) objašnjenja pojava u prirodi.

Postoji pravo takmičenje među evolucionistima u izmišljanju teorija koje bi popunile najveće rupe u teoriji evolucije. Najuspešniji dobijaju ogroman novac za finansiranje svojih daljih "istraživanja". Često se, kao i 2005. godine, Nobelova nagrada dodeli upravo za doprinos teoriji evolucije. I pored svega toga, teorija evolucije još uvek nema odgovor ni na najosnovnije pitanje - "Kako je nastao život?" Niko do sada nije uspeo da smisli priču koja bi bar na izgled mogla da bude istinita. Ako verujete u evoluciju i mislite da imate odgovor na ovo pitanje, imate priliku da osvojite milion dolara! Na internet adresi http://lifeorigin.org ponuđena je nagrada upravo onome ko da odgovor na ovo pitanje u saglasnosti sa postojećim hipotezama teorije evolucije. Ako nemate odgovor, možda je vreme da se zapitate ko je u pravu. Druga strana tvrdi da ima odgovor, a ukoliko su nekim slučajem oni zaista u pravu, imaćete celu večnost da se kajete.