Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Prvi srebrni novac Knjaževine Srbije: 50 para, 1 dinar i 2 dinara 1875.  (Pročitano 3483 puta)

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1043
  • Ugled: +122/-0
Kada se u obnovljenoj srpskoj državi u XIX veku donosi odluka dase kuje prvi sitni srebrni novac (1873. godine) i kada taj novac ulazi u promet (1875. godine) - u Evropi vladaju složeni međunarodni odnosi, puni planova i namera velikih sila da kroje Balkan prema svojim trenutnim ili trajnim interesima. U Knjaževini Srbiji - to je vreme teških privrednih i nesigurnih društveno-političkih prilika, trzavica, nezadovoljstva naroda i borbi raznih struja, u kojoj dolaze sve više do izražaja i evropski liberalizam i ideje socijalista. To vreme je i predvečerje hercegovačkog i bosanskog ustanka (1875. godine) i srpsko-turskih ratova (1876. i 1877. godine). To su, istovremeno, prve godine knezovanja punoletnog Milana Obrenovića u Srbiji, koja je još uvek formalno u vazalskom odnosu prema Carigradu. To je i vreme, u oblasti novčarstva, kada na svetskim tržištima pada cena srebra, usled čega zemlje Latinske unije ograničavaju, a nešto kasnije i obustavljaju kovanje svog srebrnog novca.

I eto, upravo u ta vremena, Knjaževina Srbija počinje da kuje svoj prvi sitniji srebrni novac po ugledu na takav novac zemalja - članica Latinske novčane unije.


Pripreme za pravna rešenja u vezi sa nameravanim kovanjem srebrnog novca počinju nešto ranije, a 24. novembra 1873. godine, na zasedanju Narodne skupštine, tadašnji ministar finansija Čedomilj Mijatović “dade skupštini kneževe ukaze, kojima se on ovlašćuje da skupštini podnese”, između ostalih, i “Projekt zakona o kovanju novih srpskih moneta”. Razmotren prethodno u skupštinskom finansijskom odboru, Zakon o kovanju srpske srebrne monete usvojen je u Skupštini 29. novembra 1873. godine. Knez Milan ga je potvrdio već sutradan, te zakon i nosi datum 30. novembra 1873. godine.

Ovaj zakon nesumnjivo predstavlja krupan korak u uspostavljanju i razradi novčanog sistema Srbije tog vremena. Novi novčani sistem se zasniva na načelima i odredbama Pariske novčane konvencije iz 1865. godine, kojom je stvorena tzv. Latinska novčana unija, iako Srbija formalno ne pristupa Konvenciji. Za jedinicu novčanog sistema Srbije uvodi se dinar, koji vredi 100 tadašnjih poreskih para. Najzad, najavljuje se da se u platnom prometu u Srbiji ukida, u bliskoj budućnosti, dotadašnja obračunska jedinica groš od 40 para, kao i računanje no dvojnim kursevima za stranu valutu (poreski i čaršijski tečaj).

Javna i zvanična izjava Srbije (u članu 1. ovog zakona) da se u novčanom sistemu Srbije prihvataju načela i odredbe pomenute Konvencije značila je, praktično, da Srbija ponovo potvrđuje da za svoj novac usvaja desetni sistem mera (prvi put je to učinila prilikom kovanja svog prvog novca od bakra 1868. godine), kao i da prvi srebrni novac obnovljene Srbije ima isti sadržaj srebra, težinu i veličinu kao i odgovarajući srebrni novac Francuske i ostalih zemalja - članica Latinske novčane unije.

Smisao ove novčane reforme u Srbiji trebalo bi tražiti ne samo u opštoj želji da se novčani sistem u Srbiji osavremeni i da se Srbija tako i na ovom polju približi bar delu Evrope, već i u praktičnim razlozima da se strani sitni srebrni novac isključi iz opticaja u Srbiji i zameni sopstvenim novcem. Zakon ovlašćuje ministra finansija “da postupnim pobijanjem tarifske vrednosti stranske sitne srebrne monete, koje sada u Srbiji optiču, ove iz tečaja istisne”. Lako se može pretpostaviti i postojanje želje da se i u ovoj oblasti dokazuje državnost Srbije, čak i pre njene pune nezavisnosti. Najzad, tu je svakako bila i nada, mada ne glasno izgovorena, da će srpski novac, izjednačen u svojim osobinama sa novcem zemalja - članica Latinske unije, dobiti pravo građanstva i van granica Srbije.

Osnovna jedinica novog srpskog novčanog sistema, prema prvom nacrtu zakona, trebalo je da se zove “srbljak”. U toku skupštinske rasprave o projektu zakona bilo je i predloga da se novac nazove “stoparac”, “stopar”, “pet-grošić”, “franak”. Na kraju je prihvaćeno kako je Skupštini i predloženo u Projektu zakona, na je srpska novčana jedinica dobila već izranije poznato ime dinar.

Naziv “dinar” za novac uopšte, ali i za određenu novčanu jedinicu, potiče iz starog Rima. Rimljani su još u III veku pre n.e. kovali srebrni novac, zvan “denarius”. U vreme rimskog carstva taj novac je kolao no celom Sredozemlju. U istočnom delu carstva, ova reč je dobila grčki oblik “denarion”, što se u novogrčkom izgovaralo “dinarion”. Ovo ime za novac preuzeli su Arapi, ali za svoj zlatni novac (dinar) koji se kovao još u VII veku. Promet arapskog zlatnog dinara proširio se u naredna tri veka u Evropi sve do Baltika. U naše krajeve ovaj naziv je došao iz Vizantije i njime se označavao samo srebrni novac. Pojavu naziva “dinar” u pismenim izvorima srednjeg veka u našim zemljama, razni autori datuju u razna vremena, od 1281. do 1330. godine. Na samom kovanom novcu u Srbiji, ovaj naziv se javlja za vreme Vuka Brankovića (1389-1398. godine) kao VLKOV' DINAR'.

Prema jednoj odredbi Zakona o kovanju srpske srebrne monete iz 1873. godine, “svi izdaci oko kovanja ove monete bez razlike unešće se u vanredni rashod državni u računskoj godini u kojoj se učine”, a “sav iskovani srebrni novac srpski ima se uvesti u vanredni prihod one računske godine u kojoj se primi”. Podnoseći Narodnoj skupštini na rešavanje i usvajanje Projekt zakona o budžetu za računsku 1875. godinu, ministar finansija Čeda Mijatović je 15. februara 1875. godine izjavio da “najveći deo njezin [tj. srpske srebrne monete - prim. autora] biće kroz pet-šest meseci tu, i doneće državnoj kasi prihod koji sam sračunao u 250.000 groša poreskih “.

O svim troškovima “oko predhodnih poslova, oko kovanja, prebrojavanja, pakovanja i prenosa u Beograd”, ministar finansija je bio dužan da Skupštini podnese tačan račun (član 12. Zakona). - Još pre podnošenja ovog izveštaja, ministru finasija je u Skupštini postavljeno pitanje (“interpelacija”) „je li istina, kako se govori, da je on, ne dočekavši rok raspisanog stečaja, na štetu državnu zaključio s jednom bečkom kućom ugovor o kovanju srebrnog novca, i to s 15% skupljom cenom i s 3% skupljim interesom, nego što je druga neka hamburška kuća nudila”, na šta je ministar odgovorio “da sve to nije istina, i da će mu odgovoriti kad s aktima pred skupštinu izađe”. Ovaj izveštaj o svim troškovima za izradu 6 miliona dinara u srebru podneo je Narodnoj skupštini ministar finansija V. Jovanović u aktu KNo 2449 od 8. juna 1877. godine. Izveštaj je iznet pred Skupštinu 8. jula i upućen Finansijskom odboru na prethodno rasmatranje. Dan kasnije, Skupština je usvojila ovaj izveštaj bez rasprave. Iz izveštaja se saznaje: da ovih 6 miliona dinara u srebrnom novcu od 50 para i 1 i 2 dinara vrede u opticaju 14,250.000 groša poreskih (no kursu od 2 groša i 15 para poreskih za dinar, kao i za franak), da su svi troškovi metala, kovanja, prebrojavanja, pakovanja i dopreme u Beograd izneli 13,141.101 groša poreska i 2 nape, tako da je čista dobit 808.898 groša i 38 para (što će reći 445.843,76 dinara ili 7,43% od nominalne vrednosti). Sami troškovi kovanja i manipulacije, dozvoljeni no zakonu do 2% od cene, izneli su 280.040 groša i 4 nape poreske ili 1,9652% od cene

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1043
  • Ugled: +122/-0
Tehnički podaci i opis

Ova serija novca iskovana je u Beču, na osnovu ugovora koji je za taj posao zaključila “vlada Knežeska” po ovlašćenju iz člana 12. Zakona iz 1873. godine.

Graveri su bili: za komade od 50 para i od 2 dinara A. Scharff, a za komad od 1 dinara F. Leisek.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
50 para – srebro - 835 %o bakar 165 %o - 2,5 g. – 18 mm

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
1 dinar – srebro - 835 %o bakar 165 %o - 5 g. – 23 mm

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
2 dinara – srebro - 835 %o bakar 165 %o - 10 g. – 27 mm

Dozvoljena odstupanja od propisane težine su bila: “u polutaka dinarskih” do 7%o a za komade od 1 i 2 dinara do 5%o.

Kod sva tri apoena ove serije novca, na licu je lik kneza Milana u levom profilu, okružen natpisom “MILAN M. OBRENOVIĆ IV. KNJAZ SRPSKI”. Ispod likaje signatura gravera: “A.S.”, odnosno “F. Leisek”, odnosno “A. Scharff'. Po ivici poljaje niz tačkica u krugu.

Naličje, u odnosu na lice, postavljeno pod 0°. U sredini je cifarska oznaka vrednosti (50, 1 ili 2), ispod cifre je naziv novčane jedinice “PARA”, “DINAR”, “DINARA” i godina kovanja 1875, sve okruženo otvorenim vencem, čija je leva grančica od lovorovog, a desna od hrastovog lišća. Grančice su pri dnu spojene trakom, a rope između grančica je kruna. Po ivici je niz tačkica u krugu.

Obod je ravan, bez nazubljenja.


Opticaj

Zakon iz 1873. godine ovlastio je kneževsku vladu da naruči izradu i da pusti u opticaj:

2 miliona kom. od 50 para u vrednosti 1 mil.din.,
3 miliona kom. od 1 dinara u vrednosti 3 mil.din.,
1 milion kom. od 2 dinara u vrednosti 2 mil.din.

ili u ukupnoj vrednosti 6 mil.din.

Prvo javno obaveštenje o puštanju u tečaj “poveće količine srpskog srebrnog novca” dao je ministar finansija u svojoj naredbi iz aprila 1875. godine. Daljih javnih obaveštenja o puštanju u opticaj pojedinih količina ovog novca nema, ali je sigurno da je cela predviđena količina ovog srebrnog novca i iskovana, kako se to vidi iz jednog akta ministra finansija od 16. oktobra 1875. godine, upućenog Narodnoj skupštini (“... počem su naši srpski srebrni novci skovani i već u kasu državnu primljeni, od kojih je do sada i u tečaj pušteno za 5,080.000 dinara”). Kasnije je i javno potvrđeno da je cela ova količina srebrnog novca u nominalnoj vrednosti od 6 miliona dinara “skovana i u tečaj stavljena”.

Za novčanu reformu u Srbiji, nagoveštenu Zakonom o kovanju srpske srebrne monete iz 1873. godine, najbitnije opredeljenje je bilo da se u bliskoj budućnosti, čim se iskuje srebrni novac no ovom Zakonu, napusti dotadašnja obračunska jedinica groš od 40 para i dvojno računanje vrednosti novca u poreskom i čaršijskom tečaju, te da se pređe isključivo na obračunavanje u dinarima i dinarskim parama u svim poslovima i dokumentima koji se izražavaju u novcu. Za taj prelazak na novi način računanja, u Zakonu iz 1873. godine bili su određeni i rokovi, i to: u državnom računovodstvu “u prvoj računskoj godini koja dođe pošto se polovina srpskog srebrog novca u kasu državnu primi”, a “za trgovački i u opšte privatni saobraćaj ostavlja se još tri godine posle izvršenja ove izmene u državnom računovodstvu,... no no svršetku treće godine sve trgovačke knjige imaće se takođe voditi u dinarskom tečaju” (član 13. Zakona).

Kako je novac, iskovan no Zakonu iz 1873. godine (sa oznakom 1875. godine kao godine kovanja), pušten u oticaj u proleće 1875. godine, to je, shodno zakonu, trebalo očekivati da se preračunavanje knjiga i dokumenata u dinare izvrši u državnom računovodstvu 1. novembra 1875. godine (početak računske godine). To, međutim, tada nije izvršeno, kako zato što je vreme za pripremu ove složene operacije bilo kratko, tako i zato što je u to vreme u Srbiji bilo prečih poslova - ratne pripreme i sam prvi srpsko-turski rat. Ovo preračunavanje je odlagano dva puta: prvi put Najvišim rešenjem (kojim knjaz odobrava rešenje Narodne skupštine) od 16. oktobra 1875. godine, a drugi put naredbom knjaza (koja ima snagu zakona) od 23. oktobra 1876. godine, koju je Narodna skupština naknadno potvrdila 8. jula 1877. godine.

Puštanjem u opticaj novog srpskog novca, dinara, i odlaganjem primene odredaba člana 13. Zakona iz 1873. godine o prestanku računanja u groševima od 40 para i prelasku na računanje u dinarima od 100 para - stvorena je u platnom prometu u Srbiji neobična situacija: Srbija ima u prometu svoj sopstveni efektivni novac, dinar, ali se svi obračuni i dalje vrše no starom, u obračunskim groševima, i to tako traje još pune četiri godine no puštanju u opticaj srebrnog dinara. Za to stvarno čudno stanje nađeno je rešenje. U raspisu o puštanju u opticaj “srebrne srpske monete od 50 para, 1 i 2 dinara”, ministar finansija je objasnio da srpski dinar, prema zakonu iz 1873. godine, ima vrednost franka, a vrednost franka, izražena u groševima od 40 para, određena je Zakonom o novčanoj tarifi poreskog tečaja od 1. aprila 1866. godine i Novčanom tarifom u čaršijskom tečaju od 14. aprila 1866. godine. Tako je dinar, zvanična novčana jedinica i efektivni novac u Srbiji, kotirao u sopstvenoj zemlji no kursnim listama za strani novac.

Preračunavanje svih novčanih knjiga i dokumenata u Srbiji sa groša na dinar izvršeno je najzad tek 1. novembra 1879. godine, na osnovu Zakona o srpskim narodnim novcima od 10.decembra 1878. godine.


Povlačenje iz opticaja

Prvi srebrni novac obnovljene Srbije u XIX veku, iskovan i pušten u opticaj na osnovu Zakona o kovanju srpske srebrne monete od 30. novembra 1873. godine, a koji na sebi nosi oznaku 1875. godine kao godine kovanja - bio je u opticaju punih 30 godina.

Povlačenje ovog novca iz opticaja usledilo je na osnovu odredaba Zakona o zameni srebrnog novca emitiranog na osnovu zakona od 30. novembra 1873. god. srebrnicima novoga kova i o kovanju sitnog novca od nikla i bronze, donetog 26. februara 1904. godine.

Srebrni novac koji se imao povući iz opticaja, kao i srebrni novac koga je, kao zamenu, trebalo kovati, imali su potpuno iste osobine u pogledu metalnog sadržaja, težine i veličine - što je i razumljivo, jer su obe serije rađene no načelima i odredbama Pariske novčane konvencije iz 1865. godine. Zato se i može postaviti pitanje zašto je uopšte trebalo povlačiti iz opticaja srebrni novac sa oznakom 1875. godine 1875. Objektivni razlog je svakako bio taj, što je taj novac, u opticaju već 30 godina, sigurno bio izgubio od svoje prvobitne težine, na time i od vrednosti. No, realno se može pretpostaviti da je razlog bio i to što je stari srebrni novac nosio na sebi oznake dinastije Obrenovića, a 1903. godine ta dinastija je smenjena i doveden je na presto Srbije Petar Karađorđević, što je valjalo označiti i izdavanjem novog i povlačenjem iz opticaja starog srebrnog novca.

Zakon od 26. februara 1904. godine odredio je da se zamena starog novca novim ima izvršiti “najdalje za jednu godinu dana od dana kad poslednja partija novih srebrnika bude puštena u opticaj”, a ministar finansija je ovlašćen da izvesne količine starog srebrnog novca “može i pre toga roka povući iz opticaja”.

Ministar finansija, dr Lazar Paču, iskoristio je ovo ovlašćenje, na je već 31. avgusta 1904. godine, dakle pre no što je iskovana cela količina novih srebrnika, izdao naredbu kojom je određeno da se povlačenje srebrnika koji nose 1875. godinu kao oznaku izvrši od 1. septembra do 15. decembra 1904. Godine.

Povlačenje starih srebrnika iz opticaja odvijalo se veoma sporo. To se nazire, prvi put, iz obaveštenja Glavnog državnog računovodstva od 23. septembra 1904. godine, kojim se skreće pažnja na skori krajnji rok za zamenu i poziva “svaki koji ima starih srebrnika emisije od 1875. godine da sa zamenom ... za nove srebrnike pohita i time izbegne štetu koje za njega može proizaći od tuda, što bi mu se zatekli ti srebrnici u sopstvenosti i posle 15. decembra ove godine“.

Zamena, međutim, očigledno ne ide no predviđanjima, na Glavno državno računovodstvo daje 7. oktobra 1904. godine novu objavu, kojom se skreće pažnja građanstvu da se posle određenog roka stari srebrnici neće više primati na državnim kasama, “te će eventualnu štetu zbog manje unutarnje vrednosti povučenih srebrnika imati da snosi onaj u čijoj se državini zateknu”.

Da zamena nije išla no očekivanju dokaz je i to što je ova objava data još 34 puta u “Srpskim novinama”, sve do dana određenog kao krajnji rok za zamenu, a i u Narodnoj skupštini je ukazano da je rok za zamenu kratak.

Pošto povlačenje iz opticaja obrenovićevskih srebrnika nije išlo kako se mislilo, ministar fininsija produžava rok za zamenu za dvadeset dana (kod okružnih blagajni), odnosno za mesec dana (kod Glavne državne blagajne).

Najzad, Obznanom Glavnog državnog računovodstva od 15. marta 1905. godine objavljeno je rešenje ministra finansija o naknadnoj zameni starih srebrnika do 1. juna 1905. godine.

Ova dugotrajna i no svoj prilici neuspela zamena starih srebrnika za nove nameće pitanje zašto je to bilo tako. Prvi, veoma verovatni razlog bio je taj da je za vreme tridesetogodišnjeg opticaja jednostavno isčezla dobra količina tog novca iz opticaja, bilo pretvaranjem u nakit, bilo iznošenjem iz zemlje ili jednostavno nestankom, gubljenjem istih. Drugi, hipotetički razlog bi mogao biti da je narod, poučen prošlošću, hteo da zadrži kod sebe “obrenovićevski” novac, bez obzira u kakvom je sećanju zadržao vladavinu te dinastije u zemlji, jer još nije znao ni kakva, ni koliko duga će biti nova vlast.

Uporno nastojanje nove vlasti da se što više starih srebrnika povuče iz opticaja potpuno je razumljivo, ne toliko iz neke dinastičke surevnjivosti, već pre svega zbog potrebe da se dođe do određenih količina srebra, čime se i objašnjava početak povlačenja iz opticaja starog novca pre no što je cela predviđena količina novog novca i iskovana i puštena u opticaj.


Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1043
  • Ugled: +122/-0

Falsifikati

Pojava prvog srpskog srebrnog novca iz 1875. godine imala je kao prateću pojavu i njegovo falsifikovanje, ali se o tome javno reklo tek kada se pojavio i falsifikat srebrnog novca sledeće emisije, one iz 1879. godine.

Krajem 1882. godine, ministar finansija svojim raspisom upozorava da je učestalo proturanje u većoj količini “falično fino izrađenih dinara”, a u raspisu ministra narodne privrede iz januara 1884. godine daje se, radi boljeg prepoznavanja, opis falsifikovanog novca. Ukazano je da su pronađeni samo falsifikovani dvodinarci, i to jedan komad kovanja 1879. godine (sa nazubljenim obodom), a ostali komadi ranijeg kovanja 1875. godine (sa glatkim obodom); daje veći deo ovih falsifikata kovan i da su zato teže uočljivi, a manji deo da je liven. Iz jednog raspisa ministra finansija iz 1889. godine saznaje se da su se “od pre kratkog vremena pojavili lažni dvodinarci u okruzima timočke oblasti koji su tako podražavani da se jedva razlikuju od pravih dvodinaraca”, da im je težina razna, od 9 do preko 10 grama [a kod pravihje 10 grama - prim. autora], da sadrže „jedva polovinu one količine srebra koju pravi dvodinar treba da ima”, da ih ima i sa nazubljenim obodom, kao i da ovi lažni dvodinari podražavaju one pravi iz 1875. i iz 1879. godine. Ovaj raspis je kasnije, posle osam godina, naveden u jednom drugom raspisu ministra finansija, u kome je takođe reč o falsifikatima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Zakon o kovanju srpske srebrne monete (od 30. novembra 1873. godine), Srpske novine, br. 267 od 7. decembra 1873., str. 1075.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Raspis o puštanju u opticaj srebrnog novca (na Cveti 1875. godine), Srpske novine, br. 78 od 6. aprila 1875., str. 417.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Najviše rešenje o odlaganju roka za preračunavanje (16. oktobra 1875. godine), Srpske novine, br. 242 od 29, oktobra 1875., str. 1275.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Naredba sa snagom zakona o odlaganju roka za preračunavanje (23. oktobra 1876. godine), Srpske novine, br 239 od 28. oktobra 1876., str. 1043.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Naredba o povlačenju iz opticaja srebrnika emisije 1875. godine (31. avgust 1904. godine), Srpske novine, br. 189 od 1. septembra 1904., str. 2.