Tehnički podaci i opis

Ova serija novca iskovana je u Beču, na osnovu ugovora koji je za taj posao zaključila “vlada Knežeska” po ovlašćenju iz člana 12. Zakona iz 1873. godine.

Graveri su bili: za komade od 50 para i od 2 dinara A. Scharff, a za komad od 1 dinara F. Leisek.




Dozvoljena odstupanja od propisane težine su bila: “u polutaka dinarskih” do 7%o a za komade od 1 i 2 dinara do 5%o.

Kod sva tri apoena ove serije novca, na licu je lik kneza Milana u levom profilu, okružen natpisom “MILAN M. OBRENOVIĆ IV. KNJAZ SRPSKI”. Ispod likaje signatura gravera: “A.S.”, odnosno “F. Leisek”, odnosno “A. Scharff'. Po ivici poljaje niz tačkica u krugu.

Naličje, u odnosu na lice, postavljeno pod 0°. U sredini je cifarska oznaka vrednosti (50, 1 ili 2), ispod cifre je naziv novčane jedinice “PARA”, “DINAR”, “DINARA” i godina kovanja 1875, sve okruženo otvorenim vencem, čija je leva grančica od lovorovog, a desna od hrastovog lišća. Grančice su pri dnu spojene trakom, a rope između grančica je kruna. Po ivici je niz tačkica u krugu.

Obod je ravan, bez nazubljenja.


Opticaj

Zakon iz 1873. godine ovlastio je kneževsku vladu da naruči izradu i da pusti u opticaj:

2 miliona kom. od 50 para u vrednosti 1 mil.din.,
3 miliona kom. od 1 dinara u vrednosti 3 mil.din.,
1 milion kom. od 2 dinara u vrednosti 2 mil.din.

ili u ukupnoj vrednosti 6 mil.din.

Prvo javno obaveštenje o puštanju u tečaj “poveće količine srpskog srebrnog novca” dao je ministar finansija u svojoj naredbi iz aprila 1875. godine. Daljih javnih obaveštenja o puštanju u opticaj pojedinih količina ovog novca nema, ali je sigurno da je cela predviđena količina ovog srebrnog novca i iskovana, kako se to vidi iz jednog akta ministra finansija od 16. oktobra 1875. godine, upućenog Narodnoj skupštini (“... počem su naši srpski srebrni novci skovani i već u kasu državnu primljeni, od kojih je do sada i u tečaj pušteno za 5,080.000 dinara”). Kasnije je i javno potvrđeno da je cela ova količina srebrnog novca u nominalnoj vrednosti od 6 miliona dinara “skovana i u tečaj stavljena”.

Za novčanu reformu u Srbiji, nagoveštenu Zakonom o kovanju srpske srebrne monete iz 1873. godine, najbitnije opredeljenje je bilo da se u bliskoj budućnosti, čim se iskuje srebrni novac no ovom Zakonu, napusti dotadašnja obračunska jedinica groš od 40 para i dvojno računanje vrednosti novca u poreskom i čaršijskom tečaju, te da se pređe isključivo na obračunavanje u dinarima i dinarskim parama u svim poslovima i dokumentima koji se izražavaju u novcu. Za taj prelazak na novi način računanja, u Zakonu iz 1873. godine bili su određeni i rokovi, i to: u državnom računovodstvu “u prvoj računskoj godini koja dođe pošto se polovina srpskog srebrog novca u kasu državnu primi”, a “za trgovački i u opšte privatni saobraćaj ostavlja se još tri godine posle izvršenja ove izmene u državnom računovodstvu,... no no svršetku treće godine sve trgovačke knjige imaće se takođe voditi u dinarskom tečaju” (član 13. Zakona).

Kako je novac, iskovan no Zakonu iz 1873. godine (sa oznakom 1875. godine kao godine kovanja), pušten u oticaj u proleće 1875. godine, to je, shodno zakonu, trebalo očekivati da se preračunavanje knjiga i dokumenata u dinare izvrši u državnom računovodstvu 1. novembra 1875. godine (početak računske godine). To, međutim, tada nije izvršeno, kako zato što je vreme za pripremu ove složene operacije bilo kratko, tako i zato što je u to vreme u Srbiji bilo prečih poslova - ratne pripreme i sam prvi srpsko-turski rat. Ovo preračunavanje je odlagano dva puta: prvi put Najvišim rešenjem (kojim knjaz odobrava rešenje Narodne skupštine) od 16. oktobra 1875. godine, a drugi put naredbom knjaza (koja ima snagu zakona) od 23. oktobra 1876. godine, koju je Narodna skupština naknadno potvrdila 8. jula 1877. godine.

Puštanjem u opticaj novog srpskog novca, dinara, i odlaganjem primene odredaba člana 13. Zakona iz 1873. godine o prestanku računanja u groševima od 40 para i prelasku na računanje u dinarima od 100 para - stvorena je u platnom prometu u Srbiji neobična situacija: Srbija ima u prometu svoj sopstveni efektivni novac, dinar, ali se svi obračuni i dalje vrše no starom, u obračunskim groševima, i to tako traje još pune četiri godine no puštanju u opticaj srebrnog dinara. Za to stvarno čudno stanje nađeno je rešenje. U raspisu o puštanju u opticaj “srebrne srpske monete od 50 para, 1 i 2 dinara”, ministar finansija je objasnio da srpski dinar, prema zakonu iz 1873. godine, ima vrednost franka, a vrednost franka, izražena u groševima od 40 para, određena je Zakonom o novčanoj tarifi poreskog tečaja od 1. aprila 1866. godine i Novčanom tarifom u čaršijskom tečaju od 14. aprila 1866. godine. Tako je dinar, zvanična novčana jedinica i efektivni novac u Srbiji, kotirao u sopstvenoj zemlji no kursnim listama za strani novac.

Preračunavanje svih novčanih knjiga i dokumenata u Srbiji sa groša na dinar izvršeno je najzad tek 1. novembra 1879. godine, na osnovu Zakona o srpskim narodnim novcima od 10.decembra 1878. godine.


Povlačenje iz opticaja

Prvi srebrni novac obnovljene Srbije u XIX veku, iskovan i pušten u opticaj na osnovu Zakona o kovanju srpske srebrne monete od 30. novembra 1873. godine, a koji na sebi nosi oznaku 1875. godine kao godine kovanja - bio je u opticaju punih 30 godina.

Povlačenje ovog novca iz opticaja usledilo je na osnovu odredaba Zakona o zameni srebrnog novca emitiranog na osnovu zakona od 30. novembra 1873. god. srebrnicima novoga kova i o kovanju sitnog novca od nikla i bronze, donetog 26. februara 1904. godine.

Srebrni novac koji se imao povući iz opticaja, kao i srebrni novac koga je, kao zamenu, trebalo kovati, imali su potpuno iste osobine u pogledu metalnog sadržaja, težine i veličine - što je i razumljivo, jer su obe serije rađene no načelima i odredbama Pariske novčane konvencije iz 1865. godine. Zato se i može postaviti pitanje zašto je uopšte trebalo povlačiti iz opticaja srebrni novac sa oznakom 1875. godine 1875. Objektivni razlog je svakako bio taj, što je taj novac, u opticaju već 30 godina, sigurno bio izgubio od svoje prvobitne težine, na time i od vrednosti. No, realno se može pretpostaviti da je razlog bio i to što je stari srebrni novac nosio na sebi oznake dinastije Obrenovića, a 1903. godine ta dinastija je smenjena i doveden je na presto Srbije Petar Karađorđević, što je valjalo označiti i izdavanjem novog i povlačenjem iz opticaja starog srebrnog novca.

Zakon od 26. februara 1904. godine odredio je da se zamena starog novca novim ima izvršiti “najdalje za jednu godinu dana od dana kad poslednja partija novih srebrnika bude puštena u opticaj”, a ministar finansija je ovlašćen da izvesne količine starog srebrnog novca “može i pre toga roka povući iz opticaja”.

Ministar finansija, dr Lazar Paču, iskoristio je ovo ovlašćenje, na je već 31. avgusta 1904. godine, dakle pre no što je iskovana cela količina novih srebrnika, izdao naredbu kojom je određeno da se povlačenje srebrnika koji nose 1875. godinu kao oznaku izvrši od 1. septembra do 15. decembra 1904. Godine.

Povlačenje starih srebrnika iz opticaja odvijalo se veoma sporo. To se nazire, prvi put, iz obaveštenja Glavnog državnog računovodstva od 23. septembra 1904. godine, kojim se skreće pažnja na skori krajnji rok za zamenu i poziva “svaki koji ima starih srebrnika emisije od 1875. godine da sa zamenom ... za nove srebrnike pohita i time izbegne štetu koje za njega može proizaći od tuda, što bi mu se zatekli ti srebrnici u sopstvenosti i posle 15. decembra ove godine“.

Zamena, međutim, očigledno ne ide no predviđanjima, na Glavno državno računovodstvo daje 7. oktobra 1904. godine novu objavu, kojom se skreće pažnja građanstvu da se posle određenog roka stari srebrnici neće više primati na državnim kasama, “te će eventualnu štetu zbog manje unutarnje vrednosti povučenih srebrnika imati da snosi onaj u čijoj se državini zateknu”.

Da zamena nije išla no očekivanju dokaz je i to što je ova objava data još 34 puta u “Srpskim novinama”, sve do dana određenog kao krajnji rok za zamenu, a i u Narodnoj skupštini je ukazano da je rok za zamenu kratak.

Pošto povlačenje iz opticaja obrenovićevskih srebrnika nije išlo kako se mislilo, ministar fininsija produžava rok za zamenu za dvadeset dana (kod okružnih blagajni), odnosno za mesec dana (kod Glavne državne blagajne).

Najzad, Obznanom Glavnog državnog računovodstva od 15. marta 1905. godine objavljeno je rešenje ministra finansija o naknadnoj zameni starih srebrnika do 1. juna 1905. godine.

Ova dugotrajna i no svoj prilici neuspela zamena starih srebrnika za nove nameće pitanje zašto je to bilo tako. Prvi, veoma verovatni razlog bio je taj da je za vreme tridesetogodišnjeg opticaja jednostavno isčezla dobra količina tog novca iz opticaja, bilo pretvaranjem u nakit, bilo iznošenjem iz zemlje ili jednostavno nestankom, gubljenjem istih. Drugi, hipotetički razlog bi mogao biti da je narod, poučen prošlošću, hteo da zadrži kod sebe “obrenovićevski” novac, bez obzira u kakvom je sećanju zadržao vladavinu te dinastije u zemlji, jer još nije znao ni kakva, ni koliko duga će biti nova vlast.

Uporno nastojanje nove vlasti da se što više starih srebrnika povuče iz opticaja potpuno je razumljivo, ne toliko iz neke dinastičke surevnjivosti, već pre svega zbog potrebe da se dođe do određenih količina srebra, čime se i objašnjava početak povlačenja iz opticaja starog novca pre no što je cela predviđena količina novog novca i iskovana i puštena u opticaj.