Autor Tema: Bakarni novac Knjaževine Srbije: 1 para, 5 para i 10 para 1868. (Pročitano 28379 puta)

Konstantin · « **poslato:** 31.10.2012. 17:42 »

Krajem šezdesetih godina XIX veka, kada se u Srbiji donosi odluka o kovanju prvog srpskog novca posle srednjovekovnog, Srbija - koja je obuhvatala područje Beogradskog pašaluka sa pripojenih šest nahija okolnih sandžaka - imala je status knjaževine pod turskom vlašću sa određenom unutrašnjom autonomijom. Ovakav položaj Srbija je dobila poznatim Hatišerifom iz 1830. godine, dopunjenim 1833. godine.

Godina 1868. koju na sebi nosi prvi kovani novac obnovljene Srbije posle I i II ustanka, pada u vreme kraja druge vladavine “knjaza srbskog” Mihaila M. Obrenovića III i početka vladavine namesništva maloletnom knezu Milanu M. Obrenoviću IV.

Hatišerifima iz 1830. i 1833. godine nije bilo predviđeno pravo Srbiji da ima sopstveni novac, ali nije bilo ni izričito zabranjeno. Srazmerno mlado “knjaževstvo” Srbije, koje se još borilo za svoju punu nezavisnost (a koju će steći nešto kasnije, 1878. godine), videlo je u sopstvenom novcu, makar i sitnom, ne samo pogodnost za novčani promet u zemlji, već i finansijsku dobit za državu, a ne manje i priliku za svoju političku potvrdu. Zvanično se javno iznosio samo prvi razlog. Kako bi se pred domaćom i stranom javnošću objasnilo kovanje srpskog novca, navođen je praktični razlog u “nezgodama za svakovrsni obrt ... što nemamo ni svojih sitnih novaca”. U internoj državnoj prepisci, međutim, pored govora o znatnoj finansijskoj dobiti od isključivanja iz opticaja stranog bakarnog novca, kaže se da od kovanja sopstvenog novca “glavna korist leži u moralnom dobitku da naše otečestvo ima sobstvene novce s likom svog knjaza i s nadpisima srbskim”, a novinari, bez velikih obzira prema državnim, javno iznetim razlozima, uzvikuju da “s nestrpljenjem isčekujemo srbske novce kao novi monument srpske slobode i napretka”.

Početkom 1868. godine počinje da se ostvaruje namera o kovanju srpskog novca. Te godine, 31. januara, knez odlučuje da pošalje u Beč ministra finansija Kostu Cukića “u naročitoj misiji” da - između ostalog - pregovara i o kovanju srpskog bakarnog novca. Po obavljenom zadatku, ministar inostranih dela M. Petronijević, koji je zamenjivao ministra finansija, podnosi u njegovo ime Državnom savetu, 11. marta iste godine vanredno podrobni izveštaj ne samo o tehničkoj strani kovanja novca sa predračunom troškova, već i o dobiti od buduće operacije zamene stranog bakarnog novca srpskim. Istovremeno predlaže donošenje formalne odluke o kovanju srpskog bakarnog novca. Očigledno je da je načelna odluka o tome doneta već ranije, jer samo tri dana kasnije, 14. marta 1868. godine, Državni savet donosi rešenje kojim se ministar finansija ovlašćuje da pristupi kovanju srpskog bakarnog novca. Sledećeg dana, 15. marta, knez odobrava ovo rešenje, čime ono postaje “najviše rešenje” ili “previsoko rešenje”. Rešenje nije zvanično objavljeno, ali je kasnije prepričano u objavljenom aktu ministra finansija. - Pored odredaba neophodnih za emisiju određenog novca, sadržanih u “Najvišem rešenju” od 15. marta 1868. godine (vrste apoena, metalni sastav, težine, veličine i opis novca, kao i odredba da taj novac vredi u poreskom tečaju no svojoj nominali, a u čaršijskom tečaju dvostruko više), od posebnog je značaja uvod rešenja, u kome se izražava namera “da se u Srbiji zavede novčana sistema franaka po Konvenciji u Parizu 25/13 Dekembra 1865.”, što je, između ostalog, značilo i uvođenje desetnog sistema u novčani sistem Srbije. - U rešenju je i odredba o kovanju ovog novca “u ukupnoj težini” od 120.000 kilograma, što će reći u nominalnoj vrednosti od 120 miliona para poreskih, jer je rešenjem određeno “da težina monete bude jedan gram na svaku paru računajući”. Samo rešenje nije utvrdilo koliko će se od koga apoena kovati, ali se iz pomenutog predloga ministra finansija za kovanje novca od 11. marta 1868. godine vidi da je namera bila da se od svakog apoena od 1, 5 i 10 para iskuje no 7,5 miliona komada. - Najzad, u “Srbskim novinama” od 6. aprila iste godine pojavljuje se vest da se Cukić vratio iz Beča s povoljnim rezultatima svoje misije i da je u carskoj kovnici u Beču otpočela izrada srpskog novca.

Knjaz Mihailo nije doživeo pojavu novca sa svojim likom. Ubijen je u atentatu 29. maja 1868. godine, a novac je sa nepredviđenim zakašnjenjem počeo da stiže u Srbiju tek početkom 1869. godine.
Do sredine januara 1869. godine iskovano je ovog novca u težini od oko 10.000 kilograma (200 “đumručkih centi”) u nominalnoj vrednosti od oko 10 miliona para. Pošto se uvidelo da bi ukupna predviđena količina sitnog novca “preko suviše bilo za obrt”, a možda i zato što je državnoj blagajni ponestalo zlatnog novca da plati kovanje tolike količine bakarnog novca - namesništvo, u ime maloletnog kneza Milana, a na predlog ministra finansija Pante Jovanovića, donosi 24. januara 1869. godine novo “najviše rešenje”, kojim se ukupna količina novca koja se ima iskovati smanjuje na nominalnu vrednost od 70 miliona para, kako je i postupljeno. Ni ovo drugo “najviše rešenje” nije zvanično objavljeno.
Iskovani prvi novac obnovljene Srbije stigao je u zemlju. Oduševljen izgledom novca (“naši novci danas zauzimaju svojim tehničkim savršenstvom jedno od najlepših mesta među evropskim bakarnim novcima”), ministar finansija predlaže Državnom savetu da se “kao nagrada nižem personalu carske glavne kovnice u Beču, za njihovu ohotost pri kovanju srpske bakarne monete, može izdati do 100# [dukata] cesarskih”, što Državni savet i odobrava.

Konstantin · « **Odgovor #1 poslato:** 31.10.2012. 17:47 »

Tehnički podaci i opis

Novac je iskovan u Carskoj i kraljevskoj glavnoj kovnici u Beču, od metalnih pločica koje su izradile fabrike Josif Berger (oko 10.000 kg) i Al. Schoeller (oko 63.500 kg), obe iz Beča.