Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kambiz II. je bio vladar Persije (vladao 530.-522 pr. n.e.), nasledio je Kira Velikog. U želji da dostigne očeve osvajačke uspehe i uspostavi persijsku vladavinu kroz sve tada poznate zemlje (tj. civilizacije) sveta, Kambiz je 525. pr. n. e. napao Egipat, porazivši poslednjeg pravog egipatskog faraona, Psametika III. Međutim, danas ga ne pamte po osvajačkim podvizima, već po izgubljenoj vojsci odaslanoj u osvajački pohod na sićušno kraljevstvo u pustinjskoj oazi - sili od 50 000 ratnika koja je nestala bez ijednog preživelog, i bez ikakvog traga već više od 2 000 godina.

Istraživači pustinja i pustolovi poput grofa Laszla Almasya (na kojem je temeljen lik engleskog pacijenta u knjizi i filmu istog naslova) pokušali su da otkriju njihovo poslednje počivalište i reeše misteriju njihovog nestanka.

Herodot i Kambiz Glavni izvor priče o Kambizu i njegovoj izgubljenoj vojsci drevni je grčki putnik i istoričar Herodot, neustrašivi čovek koji je putovao širom Egipta već 15 godina nakon persijske invazije.

Herodot je sledio Kambizove puteve i beležio lokalne priče i pripovesti o ovome osvajaču. Nažalost, njegova objektivnost je upitna; Herodot je gajio tipičnu grčku antipatiju prema Persijancima, a u svojoj Istoriji Kambiza bez griže savesti ocrnjuje kao despota, ludaka i nesposobnjakovića.

Herodot prvo izveštava kako je Kambiz uspeo da pređe teško prohodno sinajsko pustinjsko područje i suoči se sa Egipćanima sa vlastitom vojskom u punoj snazi, što je važno jer nam govori da su Persijanci bili osposobljeni za pustinjske transporte.

Angažovali su arapska plemena da im na redovitim razmacima uz put postave spremišta vode, zapravo veštačke oaze - pa su tako na ratište mogli da stignu u dobrom stanju i poraziti Psametika.

Da bi ga okrunili kao faraona, Kambiz je kasnije putovao u glavne egipatske kultne centre, ali, prema Herodotu, nije se preterano potrudio da upozna ili ispoštuje njihove običaje. Nakon toga je odlučio da pokrene vojni pohod na Etiopljane (s južne strane), Kartažane (uz obalu prema zapadu) i Amonijce - stanovnike oaze Siwe, malog plodnog područja duboko u Zapadnoj pustinji, poznatog po proročištu Amonovog hrama (siwanski naziv za egipatskog boga Amona-Ra, kojeg su Grci izjednačavali sa Zeusom). Sveštenici hrama uživali su poštovanje egipatskih vladara, koji su ovde dolazili po »božansku« milost za legitimizaciju svoje vlasti. Aleksandar Veliki potrudio se da to učini osvojivši Egipat 200 godina kasnije, ali Kambiz, čini se, nije sledio običaje, omalovaživši Siwance.

Ekspedicija u Siwu

Da bi organizovao pohod na Etiopiju, Kambiz je svoju vojsku poveo južno niz Nil, zadržavši se kod Tebe da bi odvojio deo ljudi i poslao ih na Siwu 524. pr. n. e. Prema trećoj knjizi Herodotove Istorije, vojsci od 50 000 ljudi bilo je zapovedeno da »porobe Amonijce i spale Zevsov hram«. Uz pomoć vodiča, vojska je krenula u pustinju, stigavši do »grada Oaze«, Grcima poznatog kao »Ostrva sreće« (današnja Kharga) nakon sedmodnevnog marširanja prema zapadu. Nakon toga više nisu viđeni, premda su sami Siwanci Herodotu nekako uspeli da ispričaju šta se otprilike tada dogodilo: a Amonijci o tome pričaju ovako: kad je vojska prolazila kroz pustinju od one Oaze prema njima, negde otprilike na polovini puta između ... [Siwe] i Oaze, dok su vojnici doručkovali, zaduvalo je silno i neuobičajeno dugo koje ih je, noseći peščane nanose, zatrpalo, i tako su oni netragom nestali. Tako se, kažu Amonijci, dogodilo s tom vojskom.

Ovo je sve što znamo o izgubljenoj vojsci, i mnogi proučavaoci sumnjaju da se ova epizoda uopšte dogodila. Možda je Herodot celu priču jednostavno izmislio ne bi li Kambiza prikazao što glupljim. Zašto bi persijski vladar gubio vreme napadajući Siwu? Zašto bi slao tako veliku vojsku da osvoji tako malo mesto (verovatno ne više od par hiljada stanovnika)? I, šta je najvažnije, zašto bi ih slao tako pogubnom rutom bez ikakve pripreme ili sigurnosnih mera?

Sam Herodot sugeriše neke odgovore, mada indirektno.

Mogući motiv za ekspediciju bio je taj da je Kambiza naljutio stav svećenika Amonovog hrama, koji su - i sami ljutiti zbog neukazana poštovanja - možda su širili glas kako je njegova vlast nelegitimna.

Možda su čak i pretkazali njegovu smrt. Herodot takođe ističe podatak da je Kambiz bio razdražljiv pijanac, poznat po izlivima zlobe i okrutnog besa, i da je teško opraštao. Takođe je bio dovoljno poremećen da ugrozi svoje ljude nedovoljnim planiranjem i slabim pripremama.

Alternativno objašnjenje je da je Siwa bila tek usputna tačka na dužemu putovanju. Možda su pravi ciljevi bile zemlje dalje prema zapadu. Kambizov planirani napad na Kartagu otkazan je jer su Feničani koji su mu pribavljali flotu odbili da idu protiv svojih srodnika koji su imali koloniju u Kartagi. Možda je zato planirao napad sa kopna; to bi objasnilo nesrazmjernu brojku članova vojne ekspedicije. Ako je Herodot u pravu, persijska vojska nastradala je na čudan način. Područjem kojim su putovali prevladavaju neplodne udoline golih stena i kamenja; vetrom oblikovani obluci; zaravni soli i prašine; nepregledna peščana mora neprohodnih dina; vrući pustinjski vetrovi topliji od 40°C koji ne opadaju danima; jake peščane oluje koje zatrpaju sve što stoji; i apsolutna nestašica vode. Nije sasvim jasno kako su Amonijci saznali za sudbinu izgubljene vojske, s obzirom da su Herodotu izričito rekli da ni jedan vojnik nije stigao do Siwe; možda su tek pretpostavili najverojatniji ishod događaja.

Zagonetni grof Almasy

Nimalo obeshrabreni, mnogi pustinjski pustolovi sanjali su o rešavanju misterije izgubljene vojske. Jedan od najpoznatijih verovatno je bio austrougarski plejboj, pilot, i istraživač pustinja grof Laszlo Almasy, čiji su život i dela poslužili kao temelj za lik koji tumači Ralph Fiennes u filmu Engleski pacijent. Almasy je karijeru započeo kao samouki amater u egzotičnom svetu pustinjskih istraživanja, ali zahvaljujući nemarnom odnosu prema ličnoj sigurnosti i umeću upravljanja motornim vozilima doživio je više neverovatnih pustolovina.

Tokom 1930-ih kretao se u društvu sastavljenom većinom od profinjenih britanskih oficira zainteresovanih za pustinjska putovanja i istraživanja, uglavnom fokusiranih na lociranje polulegendarne Zerzure, Oaze ptičica, na koju su aludirali srednjovekovni spisi. Uspešno otkrivši ovu skrivenu oazu, Almasy je zapanjio ostale članove kluba Zerzura (kako su se bili nazvali), ali njegova potraga za Kambizovom vojskom nije bila tako uspešna, i bila je daleko opasnija.

Almasy je bio vatreni obožavaoc Herodota i 1936. je odlučio da prati trag vojske sledeći zapise drevnoga Grka. Njegovo putovanje opisano je u knjizi Saula Kellyja Izgubljena oaza: pustinjski rat i lov na Zerzuru. Kelly opisuje kako je u prethodnoj ekspediciji Almasy otkrio komadiće grnčarije, što sugeriše da su Persijanci nameravali da pređu bezvodnu pustinju. Zakopavajući velike amfore uzduž planirane rute i upošljavanjem lokalnih plemena da im dopremaju vodu, mogli su da izvedu operaciju sličnu pređašnjem uspešnom prelasku Sinaja.

Tako je bar verovao Almasy, ali kad se 1936. iz Farafre otisnuo na pustinjsku ekspediciju, nije otkrio skladišta amfora sa vodom već ceo niz kamenih mogila koje je opisao kao »drevne, šuplje kamene piramide, kružnog oblika, otprilike ljudske visine«, koje su, čini se, označavale rutu preko zastrašujućeg mora peska. Persijanci su možda uposlili izviđače da ih sagrade, nadajući se da će ih dovesti sve do Siwe.

Kelly piše da se Almasyjeva ekspedicija tad susrela sa poteškoćama koje su im dale uvid u moguću sudbinu Kambizove vojske. Njihovo napredovanje zaustavile su neprohodne divovske peščane dine, a zaduvao je i vrući pustinjski vetar khamaseen, šibajući njihova vozila olujnom snagom i toplinom od 44°C. Sva vozila osim jednog pokvarila su se, i imali su sreće što su se iz pustinje uspeli da izvuku živi u trećem, sledeći prolaz između dve goleme dine, sve dok, četiri dana kasnije, nisu dospeli do Siwe. Almasy je planirao još jednu ekspediciju, ali izbio je rat pa nikad nije dobio drugu priliku.

Osporavana otkrića tokom poslednjih desetak godina u izveštajima o otkrićima u Zapadnoj pustinji, koja su zvučala predobro da bi bila istinita. Prema profesoru Mosalamu Shaltoutu, vođi Centra za istraživanje svemira u sklopu Instituta za istraživanje pustinjskog okoliša egipatskog Univerziteta Minufiva, italijanska ekspedicija koja je istraživala meteorite nabasala je u decenbru 1996. na arheološke ostatke u području oaze El Bahrein u Zapadnoj pustinji. Geolog ovoga tima, Aly Barakat, pronašao je nož sa drškom, komade keramičkog posuđa, navodne komadiće ljudskih kostiju, pogrebne humke, vrhove strelica, kao i srebrnu narukvicu za koju je prema fotografiji ustanovljeno da »najverovatnije pripada ahamenidskom periodu« (tj. da je drevnopersijska).

U međuvremenu se dosta čulo o grupi geologa, navodno sa kairskog univerziteta Helwan, koji su godine 2000. u potrazi za naftom nabasali na slične ostatke u istom području, pronašavši razbacane vrhove strelica i ljudskih kostiju.

Godine 2003. geolog Tom Bown poveo je u ovo područje ekspediciju u pratnji arheologa Gaila MacKinnona i filmske ekipe, sledeći otkrića Alyja Barakata za koje su, sporno, tvrdili da su ih zatajile egipatske vlasti. Bown je tvrdio da je i on ostatke pronašao na istome mestu, pokraj oaze El Bahrein, mestu koje je kasnije nazvano Wadi Mastour - Skrivena dolina.

Bown je navodno išao toliko daleko da je tvrdio da je vidio na hiljade kostiju razbacanih po pustinji. Ipak, jedna od ekspedicija koje su usledile, ona iz 2005., ozbiljno je dovela u pitanje Barakatove i Bownove tvrdnje. Tim ljudi sa ohajskog univerziteta u Toledu, zajedno sa britanskim i egipatskim saradnicima, otputovao je na lokaciju pokraj El Bahreina. Otkrili su razbijenu posudu koju su spominjali i Barakat i Bown (premda su je identifikovali kao rimsku), ali nisu uspeli da pronađu nikakve druge ostatke, osim nekoliko ukopnih mesta za koje su tvrdili da su uobičajena pojava u pustinjama. Umesto polja razbacanih ljudskih kostiju pronašli su velik broj fragmenata fosilizovanih »peščanih dolara« (bića nalik morskim ježevima, iza kojih ostaju specifične okrugle ljušture), koje je navodno vrlo lako zameniti za ljudske kosti, čime bi se mogle objasniti pređašnje tvrdnje.

Može li da se veruje Herodotu?

I tako, uprkos primamljivim naznakama i uzbudljivim tvrdnjama, izgubljena Kambizova vojska očigledno još nije pronađena, kao ni bilo kakav konačan dokaz njihovog postojanja. Mogile i fragmenti keamike koje je pronašao Almasy, oružje i kosti koje su navodno videli Barakat i Bown možda nisu ono što se misli da jesu, ili jednostavno pripadaju nekoj od mnogih drugih skupina koje su pokušale da prieđu pustinju. Konačno, verodostojnost ove priče zavisi od Herodota. Što se toga tiče, nisu ga lično cenili čak ni ostali antički pisci, od kojih su neki smatrali da bi nadimak »Otac istorije« koji mu je dao Ciceron trebalo da se promeni u »Otac laži«. Kao što je već spomenuto, imao je predrasude spram Persijanaca i Kambiza je opisao zlikovački pristrasno. Zapravo, iz nekih drugih modernih izvora čini se da su mnoge skupine ljudi u tadašnjem Egiptu osvajača dočekali raširenih ruku, a jedan zapis jasno beleži da je Kambiz iskazivao hvalevrijedno poštovanje za egipatsku religiju i običaje. To ne znači da je Herodot priču o zgubljenoj vojsci izmislio, niti da su ga njegovi izvori prevarili, ali ovoj ionako teškoj potrazi dodaje još jedan sloj sumnje.