Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


""Svet je prepun arheoloških zagonetki koje zbunjuju današnje "naučnike "na različite načine; ili se nalazi ne poklapaju sa prihvaćenim vremenskim sledovima, ili su nalazi pronađeni na mestu na kojem ne bi trebali da se nalaze, ili su prastari artefakti toliko savršeni da izgledaju da su napravljeni današnjom tehnologijom ili čak i modernijom tehnologijom od one koju mi poznajemo danas. Jedan takav predmet pronađen na području Turske, postao je zagonetka koju nismo u stanju da odgonetnemo.

Naučnici su pobliže odlučili da ispitaju ostatke opsidijanske narukvice pronađene 1995. na području arheološkog lokaliteta u Aşıklı Höyük u Turskoj. 9500 godina stara narukvica je analizirana uz pomoć trodimenzionalnog kompijuterskog skeniranja što je, umesto davanja odgovora, još više zbunilo naučnike jer bi bilo jako teško ili gotovo nemoguće ovakvu narukvicu napraviti uz pomoć najmodernijih mašina za oblikovanje opsidijana ili sličnih materijala.

Istraživači instituta Français d’Etudes Anatoliennes u Istambulu i labortorije Tribologie et de Dynamiques des Systèmes, su istraživali obrađenu površinu narukvice i njena mikro topografska svojstva. Pri tome su otkrili njena neverovatna svojstva i ekspertizu kojom je napravljena. Kako je neolitsko društvo iz lokaliteta Aşıklı Höyük uspelo da napravi ovakav nakit, ostaje misterija.

Ova narukvica je najstariji obrađen predmet izrađen u Neolitu. Predmeti od opsidijana su se najviše pravili 7000.-6000. pre nove ere, i to za sve moguće svrhe: ogledala, oštrice, posude i tako dalje (o nekim jako zagonetnim hirurškim oruđima i uptrebnim predmetima pronađenim na području Južne Amerike izrađenima od lidita, jedne vrste vulkanskog stakla koje je još teži za obradu.

Ekspertiza obrade narukvice i njena politura je toliko sofisticirana da parira današnjim tehnikama politure. Narukvica je datirana u period od 7500. pre nove ere, ali čitaoce moramo da upozorimo na nedavno otkriće o tome da sunce deluje na radioaktivne materijale, to jest da stvara anomalije u raspadu radioaktivnih materijala, istih onih sa kojima mi datiramo arheološke nalaze. Na osnovu podataka iz zadnjih istraživanja, sa pravom sumnjamo da se datiranja mogu pomnožiti sa faktorom dva, što bi značilo da su artefakti barem duplo stariji. Koliko god da je narukvica zaista stara, zapanjuje način na koji je izrađena. Ona je dijametra od 10 centimetara, širine 3,3 centimetra. Kompijuterskim skeniranjem narukvice otkriva se njena perfektna izrada. Nepravilnosti su pronađene tek na skali od nanometra to jest miljarditom delu metra.

Istraživanja su otkrila da je narukvica napravljena visoko specijaliziranom proizvodnjom i tehnologijom. Na njoj se ne prepoznaju nikakve greške ili nepravilnosti. Osim podatka da je savršeno okrugla, ujednačene debljine i simetričnog oblika sa svih strana, zbunjuje nedostatak tragova izrade, ogrebotina ili drugih nepravilnosti na površini što još više zbunjuje, jer ne može da se shvati kakvom su se tehnikom poliranja koristili pradavni ljudi. Kompleksna politura na ovoj narukvici pokazuje mikro neravnine tek veličine od nanometra. Mi takve nepravilnosti možemo videti tek uz pomoć jakih mikroskopa.

Ako je prastari čovek iz neolita, to jest mlađeg kamenog doba bio u stanju da napravi tako nešto, on je morao da koristi teleskopska sočiva da bi bio u stanju da izravnja nepravilnosti koje su toliko male.  Kao što smo rekli, ovaj predmet, zajedno sa još šezdesetak krhotina i predmeta nađenih na istoj lokaciji samo stvara još više pitanja na koje današnja nauka jednostavno nema odgovora.