Kratka istorija Spomenika

Kako izgleda projekcija Spomenika na tlo Stounhendža i na današnji istorijski trenutak prikazano je šematski na Slici 2.  Kao i kod drugih arheoloških nalazišta, razlikuje se nekoliko podstruktura, strata, za koje se smatra da pripadaju različitim periodima. Kada krenemo od periferije ka centru, nailazimo prvo na jarak, zatim nasip, onda kružno pozicionirane tzv Obrijeve rupe, što čini zajedno sa tzv Nagnutim Kamenom (Heel Stone) Stounhendž I (SI). Zatim razlikujemo dva koncentrična kruga rupa, rupe Y i Z, tj  Stounhendž II (SII). Najzad imamo kružno postavljene vertikalce (uprights - uspravljeni kamenovi) prebrodjene lintelima (u daljem Sarsenski prsten) i unutar toga ogromne trilitone (trokamenove) poređane u obliku konjske potkovice. Šta se danas može reći o datiranju ovih podstruktura? Korišćenjem raznih komplementarnih metoda, utvrđeno je da je Stounhendž I konstruisan u periodu (3.000. – 2.500.) p.n.e., a Stounhendž III (SIII) oko 1.000 g. kasnije. Od Stounhendža II (c. -1900, c. -1700) ostale su samo rupe i nije moguće danas “pronaći mu dušu” (ako je ikada i imao). Ovde treba obratiti pažnju  na dužinu perioda proteklog vremena izmedju faze I i III. Tačnije, treba izbeći zamku “vremenske varke”, tačnije “istorijskog sažimanja”. Sa naše vremenske distance, to je sve “neka preistorija”. Za graditelje SIII struktura SI bila je, takođe “daleka preistorija”, gotovo zaboravljena. Po svoj prilici radilo se o potpuno drugom etnikumu, drugoj kulturi itd, koja sa SI nije imala neposrednog naslednog kontinuiteta. Za graditelje SII, SI je bio možda isto toliko misterija, kao za modernog čoveka sva tri stratuma i nije sigurno da su uopšte razumeli namenu Konstrukcije I (Mračni arhi-Srednji Vek?).

Ko je pronašao Stounhendž? Pitanje isto toliko suvišno kao i ono “Ko je pronašao Ameriku?” Azijski mongolski narodi, prvi put, pre nekih 30.000. godina, zatim Vikinzi, u VIII. veku, pa Portugalci (1492), Afrikanci u XVII. veku, itd.?  Prve potvrdjene izvore o Stounhendžu imamo od Diodorusa Sikulusa (c. +50), koji piše, pozivajući se na Hekateosa (c. -500) o Hiperborejcima koji žive na severu, i koji su na svome ostrvu podigli sferni  (sic) hram bogu Apolonu, koji svakih 19 godina silazi kod njih. Kada mu priredjuju svečane igre, koje se izvode od prolećne ravnodnevice do uzdizanja Plejada. Može li se ovome verovati? Otkud brojka19, u izobilju magijskih, mitoloških, 6, 7, 12, 40, …?  O tome ćemo nešto kasnije. Sledeće značajno otkriće napravio je engleski antikvar Džon Obri (John Aubrey) 1666, koji je zapazio 56 udubljenja, kružno poređana oko centra Konstrukcije, kako se vidi na Slici 2. Nepublikovano, ovo otkriće biće ignorisano, da bi kasnije bili ponovo napravljeno. Ulegnuća su se tada ispostavila da kriju rupe, tzv Obrijeve rupe To je bilo poslednje otkriće vezano za Konstrukciju, tako da možemo da skicirmo današnji inventar Konstrukcije, kako je pokazano na Slici 2.

Obrijeve rupe bile su ispunjene izdrobljenim krečnjakom, pepelom spaljenih kostiju, kremenjem i ćumurom, iz čega je zaključeno da su bile namerno zatrpavane, odnosno da nisu bile ostaci neke druge konstrukcije, kao što su vertikalci (kameni ili drveni) i sl. Ove rupe pripadale su Strukturi, dakle SI, kako je pokazano na Slici  4.  Za starost SI danas je prihvaćeno (c. –2750), dakle negde u vreme prvih piramida u Gizi, odnosno početka Mikenske civilizacije. One čine celinu sa Hil-Stoun (koji se zove i Kaludjerova peta), i četiri stanice, tzv Osmatrački stubovi (Post Stations). Hil-Stoun je visok 4.8 m, nagnut i udaljen od geometrijskog centra Strukture za 76.8 m. Samo ime sugeriše da su kumovi bili svesni da je prvobitno bio sasvim uspravan.


Kako se može videti na Slici 2, Konstrukcija ima razudjenu strukturu, sa mnogo podstruktura, od koje neke pripadaju približno istom dobu. Izgled Konstrukcije se menjao tokom vekova, kao su neki segmenti propadali, razgrađivani, preuređivani i dograđivani.  Današnji izgled rezultat je rada vremena (sic), i rekonstrukcije ljudskim rukama. Ova pak rekonstrukcija zavisila je od shvatanja namene Strukture, kako je ovo shvatanje evoluiralo tokom vremena.

Ono što se danas zove SIII (c.-1700, c. –1350) sastoji se od tzv sarsenskih kamenova, uređenih u pod-Spomenike: (a) kružni red vertikalaca zasvođenih lintelima; (b) 5 parova megalita zasvođenih lintelima u obliku konjske potkovice; (c) 19 vertikalaca (ovaj broj smo već notirali ranije!), takođe u obliku potkovice; (d) prsten od 59 (61) vertikalaca (tačan broj originalnih kamenova nije izvestan). Podstrukture (c) i (d) su od tzv plavih kamenova, uzetih is SII, koji nikada.po svoj prilici nije bio kompletiran. Za megalite iz (a) i (b) utvrdjenoje da su dopremljeni iz okoline Ejvberija, a plavi kamenovi sa planine Preseli (Prescelly), u Velsu (c. 200 km).

Spoljašnji Sarsenski prsten ima 29.25 m u prečniku i sastoji se od grubo obrađenih megalita, težine oko 26 tona i visine 4 m. Još masivniji su megaliti u konjskoj potkovici, visine 6-7.5 m. i teški c. 40 tona.

Dekodiranje Strukture

Misterija Stounhedža intrigirale je svakog ko se susreo sa ovim fascinirajućim Spomenikom. Priča o njegovoj istoriografiji (sic) zanimljiva je sama po sebi, jer je to priča o civilizaciji, kako se oko Stounhendža menjala i evoluirala. Kao i obično, počinje se mitologijom.

Mitologija Stounhendža.

Jedan od prvih interpretatora Stounhendža bio je Džon Obri, koji u  (posthumnom) Monumenta Britannia lansira tezu o druidskom svetilištu. Druidi su bili ketska sveštenička kasta, malo poznata i u svoje vreme, a pogotovo u kasnijuim vekovima, jer je njihovu religiju Rim zabranio već u doba Cezara. Ovu tezu, koja će se tokom sledećih vekova provlačiti kroz Stounhendž kao crvena nit, preuzima sledeći poznati antikvar, Vilijam Stakli (William Stukeley) 1740, u svome traktatu Stonehenge, a temple restored to the British Druids, u kojoj Feničani dolaze u Britaniju i grade svoj hram. Ovo je bio početak tzv difuzione teze, sa kojom ćemo se sretati kasnije takođe. Staklijev spis bio je od velikog značaja za istoriografiju Stounhendža, jer se u njemu prvi put spominje njegovo astronomsko značenje. Autor ističe da je glavna osa Spomenika upravljena prema severo-istoku i tački na horizontu gde sunce izgreva na dan letnje dugodnevice. Sledeći “Druidista”, Džon Smit (Smith) publikuje 1771 pamflet, u kojem iznosi tezu da je Spomenik funkcionisao kao kalendar. Trideset kamenova jednog od prstenova, pomnoženo sa brojem sazvežđa u Zodijaku, daje broj dana u (solarnoj) godini. Godine 1883 izvesni V. Blekit (W. Balcket) uvodi u igru davno očekivane Atlantidjane, obogaćujući difuzionu hipotezu teškom artiljerijom. Do 1896 broj hipoteza dostigao je zavidnu visinu, kako navodi H. Hačison (H. Hutchison) u Prehistoricn Man and Beast : (i) Hram Suncu, (ii) Hram zmiji; (iii) Hram Budi; (iv) Planetarijum; (vi) Gigantska vešala na koja su povešani britanske vođe u čast saksonskog boga Vodena; (vii) Memorijalni spomenik britanskim plemićima koje je mučki pobio Saksonac Hengist, na gozbi. Jedan od kasnijih difuzionista, Gordon Čajld (Childe), verovao je da postoji značajna sličnost Mikenske kulture i tzv   (Wessex) kulture (rano Bronzano doba), i smatra da su upravo Mikenjani podgli Spomenik (ili bar odlučujuće uticali na ovo: gorepomenutiu klesani bodež tipičan je za Mikence).


Jedan posleratni autor, pak, u knjizi Sphinx and Megalyths, Spomenik pripisuje Egipćanima, koji su, navodno, zbog izvesnih astronomskih teškoća u Egiptu, došli na Britansko ostrvo i podigli tu svoju opservatoriju. Danas je difuzionistička hipoteza, kao takva, uglavnom odbačena. Sada znamo da su se tokom milenijuma na tlu Evrope razvijale paralelno autohtone kulture i da je, na pr. Balkan u petom milenijumu p.n.e. bio isto toliko razvijen kao i drugde na Bliskom Istoku, na pr. (kao što Lepenski Vir potvrdjuje, na pr.)  Difuziona hipoteza je samo specifični vid hipoteze monocentrizma, i ima isto ideološko uporište kao i mnogi savremeni kosmološki modeli, kao i neki lingvistički, u tom kontekstu..

No ime koje je u najvećoj meri vezano za Stonhendž bilo je Normana Lokjera (Lockyer), samoukog astronoma, koji je svoja istraživanja publikovao u delu Stonehenge and other British Monumnents (1906, 1909).  Iako je bio zagovornik (hiper)difuzionizma, sa njime počinje moderna faza istraživanja Stounhendža, tzv teorija orijentacije.

Teorija orijentacije

Lokjer poklanja punu pažnju mogućim orijentacijama megalitskih spomenika uopšte, a posebno kod Stounhendža. Pri tome se trudi da uzmu u obzir sekularne promene na nebu, pre svega promene nagiba Ekliptike zbog precesije ekvinocija. Problem koji se ovde pojavljuje sličan onome kod kosmičke astronomije – uspostavljanje korelacije udaljenje-crveni pomak, u otsustvu pouzdanog (nezavisnog) određenja udaljenosti posmatranih objekata. U slučaju megalita, to se svodilo na pouzdanost datiranja, da bi se specifična orijentacija mogla asocirati nekom nebeskom objektu, zvezdi, na pr., kako su to mogli da vide tamošnji posmatrači. U ovom pogledu Lokjer utvrdjuje da je Stounhendž stariji od Kelta i Rimljana, što je bilo ranije osporavano od mnogih. On razvija izvanrednu aktivnost posvećenu megalitskoj kulturi u Evropi, sa posebnim naglaskom na Stounhendžu, koju niko pre njega ni posle njega nije ispoljio. Njegov interes ide od preistorije, antropologije, mitologije, pa do astronomije i arheologije. Svoja zapažanje publikuje u nizu knjiga, počevši sa 1906. Na njegovu inicijativu Kraljevsko društvo osniva komitet za astronomsko izučavanje antičkih spomenika Britanije. Umro je 1920. g.

Sledeća četvrt stoleća Stounhedžski džin spavao je neuznemiravan od astronomskog dela čovečanstva, sve dok Piter Njuhem (Petar Newham) nije 1957 posetio sajt sa svojom suprugom. Otada postaje zaražen “Stounhendžskom groznicom”, koja će ga pratiti do kraja života. Inženjer po profesiji, Njuhem stiče svoja astronomska znanja upravo baveći se “Zagonetkom Stounhendža”. Konsultuje profesionalne  astronome u pogledu mogućih orijentacionih linija i dolazi na ideju da je linija Stanica 92 - ispupčenje G (videti sliku 4) istovremeno pravac najsevernijeg izlaska Meseca. Svoju ideju  pokušava bezuspešno da plasira u tamošnji časopis Antiquity, da bi naučni korespondent dnevnika Yorkshire Post objavio članak pod naslovom “Tajna rupe G”, marta 1963, u kojem su izložene Njuhemove ideje. Budući da se radilo o provincijskom listu, Njumenovo zapažanje ostalo je nezapaženo. Slučaj je hteo da istog meseca padne jedan od sarcenskih blokova, ali ne kao ilustracija naše teze o “trci sa vremenom” (videti Sliku 1), već prosto “od starosti”.

Slučaj je hteo i da iste 1963. godine, u oktobru, prestižna Nature objavi članak Džeralda Hokinsa (Gerald Hawkins), naslovljenog “Dekodirani Stounhendž” (Stonehenge Decoded). U kratkom čkanku astronom Hokins pokazuje da mnogi pravci Stounhendža  ukazuju na tačke izlaženja i zalaženja Meseca, kao i značajne tačke u vezi sa Suncem. Hokins je u tu svrhu angažovao tadašnju najtežu artiljeriju, IBM 7090, koji je obradio sve moguće korelacije značajnih linija Stounhendža s jedne strane i planeta, zvezda, Sunca i  Meseca, s druge. Svoje rezultate objaviće uskoro u knjizi pod istim naslovom (1965), dok će Njuhem 1964. u knjižici naslovljenoj “Zagonetka Stounhendža i njegov astronomski i geometrijski značaj” sumirati svoje nalaze.


Naučna javnost primila je ponudjene interpretacije sa skepsom. Poznata istoričarka Žaketa Hoks (Jackuetta Hawkes), autoritet za preistoriju, nije uzimala ozbiljno ponudjene nalaze, izjavljujući da svako doba ima svoj Stounhedž, tj vidi u njemu ono što mu odgovara. Većina arheologa delila je sa njom takvo mišljenje, ali bilo je i onih koji su pokazivali simpatije za najnoviju interpretaciju Spomenika. Ono što je nedostajalo ponudjenoj interpretaciji structure Spomenika, tj sagledavanje njegove duše, bila je SVRHA. Toga se upravo poduhvatio Hokins, ispitujući mogućnost koršćenja structure kao prediktora značajnih nebeskih dogadjaja. A najznačajniji od ovih su, svakako, pomračenja Sunca i Meseca. Da li je Stounhendž bio preistorijske opservatorija za predvidjanje eklipsi?

Još su stari narodi zapazili izvesne pravilnosti u eklipsama, i vezivali neke periode za ove nebeske pojave, od kojih je pomračenje Sunca imalo razmere kosmičke katastrofe. Bio je poznat Sorosov ciklus od 18 godina (pripisivan Haldejcima), koji pokazuje da se pomračenja ponavljaju posle svakog perioda od 6.585 dana (18 godina, 10 dana, 7 časova i 42 minuta). No postojao je još jedan značajni astronomski period  - Metonov ciklus. Grk Meton konstatuje u V.v.s.e. da po isteku 19 godina Mesečeve faze se ponavljaju na isti dan istog meseca (do na dva sata otstupanja). Istovremeno, 19 je najmanji broj godina kao proizvod sinodiskog meseca (kompletan period lunacije) i da ima približno 235 sinodičkih meseci u 19 Julijanskih godina (365.25 srednjih solarnih dana). Ovaj ciklus je vrlo  precizan i  tek po isteku  310 julijanskih godina predvidjeni novi mesec zaostaje jedan dan za dogadjajem. Ovo je upravo ciklus kojim se u judejskoj i hrišćansoj tradiciji odredjuju Pasha i Uskrs, respektivno.

Treba naglasiti, medjutim, da Metonov ciklus nije period eklipsi. Isto tako, veruje se da su druidski sveštenici znali za Metonov cikus pre dolaska Rimljana. U analizi Strukture kao prediktora Hokins  je pokušao da prepozna mesečev nodalni period (precesija nodalne linije Mesečeve i Sunčeve ekliptike) od 18.64 goine, obzirom da je blizak Metonovom ciklusu. Za vreme ovog perioda zimski pun Mesec  šetao se izmedju maksimalnog severnog otklona od +29° pravca kamena D kroz Hilstoun (Slika 4) do minimalne severne deklinacije pri kamenu F, i nazad. Detaljnija analiza pokazuje, medjutim, da celobrojni umnožak od 19 vodi značajnoj grešci. Najbolji fit dobija se kombinacijom 19+19+18 (=56). To bi trebalo da bude povezano sa ciklusom Mesečevih izlazaka pri Stounhendžu, odnosno sa mogućim opseracijama tadašnjih astronoma. I tu dolaze, naravno, Obrijeve rupe. Kako je funkcionisao ovaj prediktor, prema Hokinsu?

Šest kamenih belega postavljaju se u Obrijeve rupe  u intervalima 9; 9;10;9; 9;10,  i svaki se pomera za jednu rupu godišnje, suprotno kazaljki na satu (pretpostvalja se da nije korišćen digitronac). Sa 3 bela i 3 crna markera pokazuje se da se mogao prevideti svaki značajniji dogadjaj vezan za  Mesec za stoleća unapred. Dva se pitanja, medjutim, postavljaju u vezi sa priloženom hipotezom (i bila su odmah i postavljena autoru). Kao prvo, da li je preistorijski “primitivac” posedovao “ takvu pamet”, i drugo, da li je mogao biti motivisan za ovakva pregnuća, (koja su reda putovanja na Mesec)? Odgovor na drugo pitanje je lak. Ako vam preti da neka aždaja proždere vaše sunce (“koje život daje”), nijedan napor nije suvišan. Pogotovo ako”zvezdočatci” priprete tako nečim (na vreme, naravno). Što se prvog pitanja tiče, potsetimo se da se evolucija homo sapiens sapiensa završila negde pre 100.000. godina. Zašto Hiparh ne bi imao svoga preteču medju Hiperborejcima, ili Aleksandrija pandan na Britanskim ostrvima? Ako je to zaista bio slučaj, danas samo možemo da se žalimo što nam graditelji ove fascinirajuće Konstrukcije nisu ostavili upustvo za upotrebu. S druge strane, ako smo toliko superiorni u znanju i inteligenciji, ne bi trebalo da nam bude nemoguće da dekodiramo ovu zagonetnu poruku iz bliske preistorije. To je upravo mislio Fred Hojl, veliki astronom i kosmolog prošlog veka (videti Astronomija br 9, str. 34). Ko god da je koncipirao Strukturu,  On je u Hojlu dobio sagovornika “na ravnoj nozi”.



U julu 1966 Hojl publikuje u Nature članak naslovljen “Stounhendž –Neolitska Opservatorija”, koji pobudjuje veliku pažnju arheoastronomskog dela čovečanstva, već i zbog samog autoriteta kosmologa. Hojl prihvata mnoge Hokinsove argumente, ali ide dalje od njega. On smatra da Obrijev krug nije računar za predikciju eklipsi , već da predstavlja samu Ekliptiku i. daje detaljni algoritam kako je mogao prediktor da fnkcioniše. Godine 1977 izlazi Hojlova knjiga “O Stounhendžu”, u kojoj su, pored tehničkih detalja, prezentirane i autorove ideje na temu socio-kulturoloških implikacija, koje se na osnovu sačuvanih ostataka Strukture mogu izvesti. Hojl pokazuje da se njegovim algoritmom mogu predvideti gotovo sva pomračenja, uključujući i ona koja nisu bila vidljiva sa sajta. Na slici 5 dat je shematski metod predikcije pomračenja Sunca i Meseca, pomoću Obrijevog kruga. Obrijeva rupa 14 uzima se za prvu tačku Ariesa, S označava Sunce, M projekciju Mesec na Ekliptiku, N’ označava silaznu nodu, sa posmatračem u centru C.  Tako, dok Sunce napravi jedan obilazak za godinu, Mesec za (lunarni) mesec dana. Kada je Mesec u N (uzlazna noda) sunčevo pomračenje  dešava se kada je približno udaljeno  15º od N, a lunarna eklipsa ako je Sunce u okviru  10º  od N’. I obrnuto. Algoritam je tako:
1. Pomeriti S u pozitivnom smeru za dve rupe svakih 13 dana.
2. Pomeriti M u pozitivnom smeru za dve rupe svakog dana.
3. Pomeriti N i N’ u negativnom smeru za 3 rupe svakog dana.
Prema Hojlu, dizajneri su znali  dovoljno precizno relevantne astronomske podatke da uspešno vrše predvđanja.

Da demonstrira da preistorijski čovek nije bio primitivniji od nas Hojl nastavlja svoju Egzegezu hipotezom da su Graditelji videli u S i M božanske atribute. Što se N tiče, rezonuje naš emancipovani kosmolog, ta nevidljiva linija ne može biti niša drugo do svemoćni, nevidljivi Bog, bog starozavetnog Isaije. Šta više, razvija tezu Hojl, triplet M, N, S nije ništa drugo do protoformulacija koncepta Svete Trojice. (Mnogi komentatori uzvratili su pitanjem: nisu li stari Kinezi tako došli na ideju “zmajevog meseca”?)

Mešanje sakralnog i profanog bilo je stalni pratilac astronoma, iz razumljivih razloga. Setimo se samo Keplera i njegove “Harmonije sfera”, sa Bogom na mestu Sunca (tj u centru ) i Hrista  u poziciji spoljašnje, zvezdane sfere. (A Sveti Duh je, naravno, sila koja ih povezuje, tj gravitacija).