Zanimljiva je priča kako je lokalitet pronađen.
Evo priče:
Avgusta 2002. godine Srednju Evropu zadesilo je veliko nevreme, praćeno dugotrajnom i jakom kišom. Mnoge velike reke su podivljale, Dunav je nadošao kao nikad u poslednjih stotinu godina. Poplavljeni su mnogi gradovi kroz koje ova reka prolazi, mnoga naselja, polja i putevi koji se nalaze na njenoj obali. Kad god su uzvodne poplave tolike da dotok vode pređe količinu od 8000 kubnih metara u sekundi - (mereno kod reperne tačke na ušću Nere u Dunav!) - tada dispečeri na Hidroelektrani spuštaju prelivna polja da bi se sav višak nadošle vode, koji ne može da se preradi u struju, slobodno prelio preko brane.
Donjomilanovački ribari vole Vlasac jer je to jedino mesto na celom potesu od ušća Boljetinske reke pa do rta Grebena gde se može pristati i izaći iz čamca; ostali delovi obale su veoma strmi jer ih čine visoke stene koje se okomito spuštaju u vodu. Obala Vlasca ima usku peščanu plažu i proplanak u blizini trigonometrijskog stuba D64. Proplanak je mali, jedva da ima par kvadratnih metara, ali je ribarima dovoljan pa tu uvek neko od njih obnovi grubi drveni sto, i izgradi neku vrstu primitivnog skloništa od granja, koje im dobro dođe kada ih na reci iznenada uhvati nevreme. Dovezu se čamcem do obale, privežu ga za obližnju kvrgavu lipu, koja se, potkopana vodom, nagnula ka reci, i pod granjem skloništa sačekaju da nevreme prođe; a onda nazad na reku ...
Alasi na Vlasac češće izlaze iz tehničkih razloga nego iz ovih meteoroloških. Čine to kad god im se otkine neki od kamena koji je vezan za mrežu kao teg i pomaže da se ona drži na željenoj dubini. Tada alasi doteraju čamac do obale, privežu ga za lipu i po uskoj peščanoj plaži traže pogodan kamen koji bi okačili na mesto onog otkinutog.
Iz tih razloga je na obalu Vlasca, sredinom treće nedelje avgusta 2002. godine, dovezao svoj čamac i ribar Momčilo Đorđević. Vodostaj je bio izuzetno nizak pa je plaža na Vlascu bila otkrivena u širini od dobrih desetak metara. Izašao je iz čamca i nasukao ga na šljunak. Krenuo je peščanom obalom i pogledom je počeo da traži pogodan kamen. Prošao je pored jednog povećeg komada zagasito zelenkaste boje i mahinalno ga je zagledao, mada mu zbog veličine nije odgovarao. Bio je bočno okrenut i na strani koja je bila do pola zakopana u zemlji, uočio je neobično udubljenje. Okrenuo ga je i rukom očistio rupu od mulja: ukazala se savršena polulopta udubljena u kamenu! Da uzbuđenje bude veće, kada je kamen okrenuo na stranu, zapazio je neobične ureze koji su se, napunjeni muljem, jasno isticali na glatkoj pozadini.[4] Nešto dalje primetio je još jedan, sličan. I ovaj je imao poluloptasto udubljenje, ali je bio bez šara. U blizini je ležalo i jedno poveće, belo kameno jaje.Pokušao je da ga podigneali se pokazalo da je veoma teško.
Voda je skinula znatan deo humusa i ovde-onde se na plaži videla glinovita zdravica. Na pojedinim mestima bile su gomile raznolikog kamenja, kao da je neko dete nevešto pokušavalo da gapoređa u krug. Ponegde su seuočavala poveća tamna polja, nalik na ložišta sa ostacima gareži. Bilo je mnogo ostataka rečnih školjki. Pažljivo pretražujući teren, pokupio je usput jedan kameni tučak na kome su bile urezane dve unakrsne linije, malo dalje je podigao roščić neke divlje životinje. Sve je to uneo u čamac.
O Vlascu kao arheološkom lokalitetu nije znao gotovo ništa: u ovom trenutku čak nije ni bio svestan da hoda po njegovom tlu! Kad je lokalitet iskopavan 1970. imao je jedanaest godina, a kada je potopljen nije još bio napunio dvanaestu. Kamenje je poneo sa namerom da ga uzida u fontanu, koju je odavno želeo da od prirodnih oblika podigne u dvorištu svoje kuće.
Nalaze je smestio u podrum. U međuvremenu je u Kapetan-Mišinom zdanju u Donjem Milanovcu organizovao prodajnu izložbu svojih ikona, koje izvanredno lepo rezbari u drvetu. Pored ikona, izložio je i kamenje iz podruma, računajući da će time lakše privući kupce za svoje rukotvorine. Kupaca nije bilo, a ni mnogo zainteresovanih. Seća se da je ikone, kao i kamenje, nešto duže zagledaojedan poznati beogradski slikar, ali nije pazario. Među posetiocima našao se Boban Vasić, arheolog i kustos sa obližnjeg Muzeja Lepenski Vir. Kada je video izložene predmete i čuo odakle potiču, skrenuo je Momčilu pažnju da je reč o nalazima koji imaju muzeološku vrednost, i da o njima treba da obavesti Muzej u Majdanpeku, kao ustanovu zaštite nadležnu za pokretna kulturna dobra na ovome području.
Predmeti su stigli u majdanpečki Muzej 2. juna 2003. godine. Posle primarne obrade podataka o okolnostima nalaza i otvaranja inventarnih kartona, predmeti su snimljeni digitalnom kamerom i snimci poslati elektronskom poštom našem eminentnom arheologu i dugogodišnjem saradniku Muzeja, akademiku dr Borislavu Jovanoviću, s obzirom na to da ova ustanova trenutno nije imala svoga kustosa arheologa. Živo interesovanje koje je dr Jovanović pokazao za predmete, posebno njegova ocena da je reč o nalazima od izuzetnog značaja, rezultiralo je prvim rekognosciranjem terena, koje je izvedeno ubrzo po prijemu predmeta.
(paundurlic)
