Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Uskršnja svetlost prečica do zlata!  (Pročitano 2525 puta)

Van mreže Miloš21

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 926
  • Ugled: +70/-0
Uskršnja svetlost prečica do zlata!
« poslato: 29.10.2014. 23:42 »
Verovanja: Vaskrs mnogi Srbi proveli u potrazi za zakopanim blagom   

Svetog dana, na Uskrs, po celoj Srbiji se, u mnogim domaćinstvima odigravaju razni rituali. Ne samo kao spomen na ponovno oživljavanje Isusa Hrista, već i zbog sreće i zdravlja sopstvene porodice. Oni čuvaju pagansku tradiciju po kojoj se noć pred Uskrs, svake godine, na tamnom nebu, pojavi plamičak koji se ubrzo rasplamsa u veliku vatru i osvetli put onome kome je suđeno da tu svetlost ugleda. "Požar" na nebu, tri puta se povećava i smanjuje. I svako ko tada primeti i izdrži blještav sjaj, treba da joj pođe u susret izgovarajući polušapatom: "igra zlato". Da nakon toga pomisli važnu želju jer će mu se sigurno ispuniti, ili da pođe u potragu za nekim zagubljenim blagom, jer će ga kaže narod, sigurno naći.

Avanturisti koji krenu u potragu, treba da krenu putem prema toj svetlosti, i po predanjima iz Timočke krajine, ubrzo će naći sledeći znak. Uglavnom drvo ili kamen sa urezanim simbolom ribe ili neke druge plodne životinje. To je mesto gde treba kopati.
Ali, treba znati i da srećnici koje zlato traže na Uskrs, na ukazanom mestu, susreću i sa čudnim mitskim bićima, Talasonima. To su duhovi ljudi zakopanih zajedno sa blagom, zaduženi da ga čuvaju. Oni su zadnja provera da li je kopač zaista odabran da se preko noći obogati ili je slučajno zalutao u mistični svet utvara i blaga.

Ako je u pitanju prevara sudbine, put do zlata mu se zatvara, on se vraća kući i ubrzo ga sustiže strašna kletva. Čak i oni koji su skriveno zlato nalazili slučajno po pećinama, nisu bili bezbedni. Etnolog Jasna Mijailović u svojim istraživanjima naišla je na legendu da su se seljaci tada dovijali i vredan prtljag iz špilja iznosili uz pomoć trave raskov koja ima moć da otvara sva vrata.
Raskov ili raskovnik je inače neobična, retka biljka, mnogi čak tvrde da i ne postoji. Ali Timočani kažu da je ima, samo, je vrlo retka i može se naći isključivo tamo gde jež ili kornjača legu svoje mlade. Vešti seljaci zato iz okoline ukradu malene kornjače i ježiće. Njihove majke zabrinute za svoje mlade pođu u potragu, i kada nađu busen raskovnika uz miris koji se sa njega širi, prizovu i svoje mlade.

“Hodočašće” ježa ili kornjače, iz prikrajka šacuju tragaoci za zakopanim blagom. Kada se majke sretnu sa svojim mladuncima oni otimaju raskovnik i uz pomoć njega "otvaraju" sva zaključana vrata pećina ili zemunica u kojima se nalazi blago.
Onaj, ko bi se i pored nabrojanih velikih prepreka, dočepao blaga "nepozvan", potražio bi pomoć od vračara koje su magijskim obredima, pozivajući više sile, određivale kakvu je žrtvu potrebno podneti za uzvrat.

Kopači zbog toga odlaze veštim timočkim vračarama. Mudrim staricama za tu priliku donose grumen zemlje sa mesta odakle je zlato iskopano, a one onda proveravaju da li je plen proklet. Ako je blago, onaj ko ga je sakrio, stekao "krvavim" rukama, za njega onaj ko ga nađe, mora podneti žrtvu krvlju. Što je blago veće, i žrtva mora biti strašnija. Kada neko pronađe zakopano blago na Uskrs, vračara, preventive radi, pusti malo krv iz prsta nalazača i tako sa njega skine eventualno prokletstvo.

Svi ovi rituali suvišni su ukoliko je blago pronađeno za Uskrs "nevino". Tada se samo iz zahvalnosti, pričao nam je Milan Radušević iz Bora, zakolje ovan ili petao.

Nekada se žrtva određivala i prastarim običajem posipanja pepela spaljene vinove loze na mestu gde se kopa. Trag životinje koji bi se pokazao, označio bi i koju žrtvu treba prineti. Životinja se klala, i na ražnju vrtela u smeru kazaljke na satu iznad jame sa zlatom. Kad ima više kopača, nalazača zlata, žrtva se podnosi za svakog ponaosob.

Tragači i kopači zakopanog blaga, inače, od davnina poznaju i sopstvene kodekse od kojih nikada ne odustaju. Po knjizi "O vatri u srpskim običajima", etnologa Trojanića, oni su se oduvek striktno držali određenih pravila: zlato su kopali samo noću jer se danju "pomera", pre kopanja su izbegavali blud, laži i nepoštenje, sve vreme su se suzdržavali pogrdnih reči i psovki a tokom samog rada bila je potpuna tišina. Blago se među tragačima delilo na jednake delove, a malo zlata ostavljano je na dar čuvaru Talasonu. Za slučajnog prolaznika koji bi ga kasnije našao, govorilo se da ga je obasjalo sunce.

Srbi koji i danas čekaju Uskrs i traže na nebu znak, kako bi krenuli u potragu za zakopanim blagom, drže se svih ovih starinskih pravila.

Mnogi čak veruje da je zlato opasno samo po sebi, jer sujeverje, uz potragu za njim vezuje i padavicu kod devojaka, čudne bolesti i nesreće. Smatra se čak i da su pegavi oni koji su kao deca ostavljani na mestu gde je zakopano blago.
Ta verovanja hiljadama godina žive posebno među stanovnicima istočne Srbije, područja koje je zlatonosno. Zato ga oni, primorani da od zlata žive, radije vade iz reka koje su presecajući doline, razotkrivale mnoge rudne žile i u svom mulju nosile i kristalne škriljce sa ljuspicama zlata.

Ipak, još je mnogo onih koji veruju u legende o zakopanom antičkom, hajdučkom ili četničkom bogatstvu, i njegovom nalaženju na Uskrs. I to nije neopravdano. Jer nema godine da ne pukne glas o nekom slučajno iskopanom ćupu sa novčićima, pronađenoj statuici iz starih rimskih radionica ili praistorijskoj keramici.

Na ovaj način otkriveno blago za Uskrs je tokom prethodnih godina bilo i smernica velikih arheoloških istraživanja. I dalje postoji dilema da li bi Rudna Glava, najstariji rudokop u jugoistočnoj Evropi, ikada bio istražen da šezdesetih godine sasvim slučajno, tokom Uskrsa, u blizini nije pronađen keramički žrtvenik star pet milenijuma.

Davne 1950. u staroj Brzoj Palanci seljaci su podarili nauci i nalazište Aluna. Čim je video deset predmeta od bronze koje je pronašao Petar Kostić, naš akademik Dragoslav Srejović znao je da je na tragu starom naselju iz bronzanog doba.

Čak je i jedinstveno u svetu, svetilište Jupitera Dolihena u starorimskom kastelu Egeta, pronađeno tako, posle potrage za blagom. Kopajući rupe, izvesni M. Perić otkrio je četiri skulpture od belog mermera, dva orla, bronzanu tablu sa latinskim natpisom i još mnogo vrednih nalaza.

- Sada, posle tri decenije intenzivnih arheoloških istraži - vanja na području Timočke krajine znamo da tu nema čuda jer je ovaj prostor oduvek bogat rudom, bio sedište značajnih centara u svakom periodu civilizacije. Mnogo toga stoji pod zemljom i čeka da bude pronađeno - kaže Slađana Đurđekanović, viši kustos Muzeja u Boru, naglašavajući da među ovim neobičnim "arheolozima" sa uskršnjim znakom, plugom i motikom, ipak nisu svi savesni. Mnogi sve nalaze zadrže za sebe i prodaju ih strancima umesto da ih daju muzejima.


Traže se dukati zaboravljenih hajduka

Vlast nad Timočkom krajinom oduvek je bila čežnja najvećih imperatora i vojskovođa. Preko litica mistične Đerdapske klisure koja je odvajala staro Rimsko carstvo od tadašnjih divljih plemena, marširalo je kroz protekla stoleća mnogo vojnika, i još je više bilo hajduka i njihovih jataka, koji su im se suprotstavljali. U toj vekovnoj borbi, svi su oni sa sobom nosili mnogo zlata, otimali su ga jedni od drugih, sakrivali ga po tavanima brvnara ili su ga zakopavali. Veći deo plena nikada nije pronađen, pa zlatna groznica, koja sav ostali svet spopada samo pred Uskrs, stanovništvo u istočnoj Srbiji, ne prestaje da trese.
Današnji tragači posebno su zaintrigirani pričom o Živanu i Nili koji su početkom ovog veka, Timočanima bili poznati kao hajduci. Harali su planinskim zabitima Velikog i Malog Krša, po šumama Deli Jovana i oko Miroča. Uz Dunav su sačekivali i pljačkali harač sa turskih lađa ali im je pođednako drago bilo i zlato Kneza Miloša koji su njegovi podanici sakupljali od tadašnjih poreznika.

Hrabriji su uhodili ali im je retko polazilo za rukom da dvojici hajduka, otmu blago. Tako se i danas pouzdano zna da velika količina zlata čeka svog nalazača pored sadašnjeg savremenog puta od Negotina do Zaječara, na potezu Miljanovac, pored sela Rgotine. Po zapisu Dušana Ranđelovića, tu su se pre stotinjak godina kočijama prevozili nameti sakupljeni od okolnog življa. Džakovi sa parama voženi su u Negotinsku krajnu ili u načelništvo u Zaječaru, a odatle dalje do vlade u Beogradu.
Nila i Živan su prepadali kočijaše, ubijali žandarme i sa plenom išli prema granicama sa Rumunijom i Bugarskom. Proganjani od velikih četa pandura, našli su se oni u dvorištima mnogih porodica čiji su potomci i danas živi. Seljaci su ih nekada skrivali, a nekada im odavali da im je u selu spremljena zaseda. Sećala se toga i nedavno preminula baka Stana Živanović iz Rgotine koja je kao mlada devojka odbila da im pomogne i ostala praznih šaka. Ali i porodica Tome Zlatinog koji ih je primio i za to bio bogato nagrađen.

Nila i Živan, slavu "nesavladivih" ipak nisu izdržali dugo. Nakon velike pljačke kneževske kočije, morali su da se razdvoje pred kivnim žandramima. Nila je uhvaćen i obešen na Stanojkinom brdu (sadašnje vašarište u Rgotini) a Živan je uspeo da prebegne u Rumuniju. Kada se nekoliko godina kasnije vratio, vođen čežnjom da vidi svoje rodno selo Donja Bela Reka kod sadašnjeg Bora, i pokupi bar deo sakrivenog plena, već je sve bilo drugačije. Narod više nije bio jatački raspoložen ni sentimentalan da pomaže hajduke i on se prerušen vratio u susednu zemlju gde mu se izgubio svaki trag.

Tako i mesta gde su zakopali svoje plenove, nikada nikome nije otkriven. Nila nije želeo da prizna ni kada mu je obećano da će mu vlast poštedeti život, a i Živan je verovatno tajnu poneo u grob. Ali po Timočkoj krajini kruži priča da su najveći deo zlata poharanog iz kneževske kočije sakrili u bunaru u blizini rgotskog groblja koje i danas postoji. Ne može se pouzdano tvrditi, ali meštani Rgotine, povedeni ovom pričom, dugo godina pokušavaju da otkriju koji je to bunar. Tvrdi se da su se u duboke vodene jame spuštale čak i specijalno opremljene ronilačke ekspedicije koje su dovođene iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Svi oni, tragali su, a i danas to čine, za metalnom kutijom. U njoj je ranac od sirove bivolje kože sa više od četrdeset kilograma zlatnih dukata. "Ko ga bude našao biće od Boga odabran", tvrde Rgoćani, pa ni ovaj Uskrs nisu propustili da gledaju u nebo, i čekaju svetlost koja će ih do tog blaga povesti.


Gospojini virovi
Reke koje kriju rimsko zlato


Još od početka šestog veka naše ere, od kada na prostore današnje Srbije po prvi put upadaju slovenska plemena, pa sve do današnjih dana, u mnogim krajevma postoji misterija poznata kao "Gospojin vir". Onima koji ne znaju šta se iza ovog imena krije, čini se eto slučajnim da skoro svaka veća reka, od Dunava na severu pa sve do Timoka na istoku, ima po neku pritoku ili mali zaliv koji se zove Gospojin vir. Vlada uverenje da su se oko tih mesta vezivale priče o nesrećnim ljubavima mladih dama iz prošlih vekova ili da su ona bila omiljena kupališta vila. Ali sudeći po pričama tragača za zakopanim blagom, ime Gospojin vir simboliše nešto sasvim drugo.
U blizini tih lokacija, stari Sloveni su nakon mnogo napora da osvoje i udome se na centralnom Balkanu, za sobom ostavili mnogo blaga. Većinu skloništa za svoje blago gradili su pored reka. Uglavnom su zbog lakog prepoznavanja birali virove, izvorišta ili zatone za koje su mislili da ih ni ljudska ruka ni ćudljiva prioda ne mogu pomeriti. I ne slučajno nazivali su ih Gospojinim virovima.
U njima su sem velikog bogatstva, metalnih i grnčarskih predmeta, pohranjivali i mnogo vrednog, ručno rađenog nakita. I za njima narod na Uskrs ide u pohode.

J. JOJIĆ