Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujete 1.
Katastrofalne poplave, rušilački zemljotresi, razarajući cikloni, stravične vulkanske erupcije, golemi cunamiji, podzemne tutnjave, podvodne erupcije praćene nastajanjem novih ili nestajanjem postojećih ostrva, padovi ogromnih asteroida i meteora — sve su to prirodne pojave koje su često pratila i stradanja ljudi, koji su živeli u predelima gde su se događale. Takve nemirne i bezobzirne igre prirode duboko su se urezale u pamćenja ljudi iz prošlosti i ostavile traga u njihovoj psihi, a mašta ih je često predimenzionirala i pretvarala u priče koje su vremenom gotovo potpuno izgubile realnost. Među predanjima koja govore o velikim prirodnim katastrofama, legenda o ostrvu (ili, možda, kontinentu) Atlantidi (Atlantis) svakako je najmaštovitija. Ovo ostrvo (ili kontinent) nalazilo se nekada davno usred Atlantskog okeana; imalo je razvijenu civilizaciju koju je iznenada uništila velika kataklizma, pa je potonulo i zauvek nestalo u vodama Atlantika.
Zbrkano predanje o Atlantidi potiče od najvećeg helenskog (grčkog) filozofa Platona (427. — 347. g. pre n. e.), i toliko je čvrsto povezano s njegovim imenom da je gotovo nemoguće govoriti o Atlantidi, a ne pomenuti i Platona. (Jedan od njegovih zemljaka svojevremeno je opravdano i duhovito primetio da je Platon tretirao Atlantidu kao imovinu koju je dobio u nasleđe.).
Prema Platonu, atinski državnik i zakonodavac Solon posetio je Misir (Egipat) negde oko 590. g. pre n. e., gde se zadržao nekoliko godina. Misirski sveštenici iz grada Saisa u delti Nila pričali su mu kako je pre 9000 g. (ili još ranije) „u spoljašnjem moru“, iza Heraklovih stubova (Gibratalskog moreuza), postojalo ogromno ostrvo koje se zvalo Atlantida. Po veličini, ovo ostrvo je premašivalo Libiju (severnu Afriku) i Aziju (misli se na Malu Aziju) zajedno.
Predanje o Atlantidi je, navodno, bilo zapisano na stubovima hrama boginje Neit u Saisu. Solon nije zabeležio ovu priču, ali je ona došla do Platona, čiji je predak bio Solonov brat. Platon je ovo predanje izneo u dva svoja dela, u „Timeju“ i nedovršenom „Kritiji“. Oba dela su, kao i gotovo sva Platonova dela, napisana u obliku dijaloga.
Legenda ili, pak, stvarnos? Od Platona do danas nisu prestale diskusije o tome da li je Atlantida stvarno postojala ili je puka izmišljotina. Ona je ušla u umetnost i književnost, služila je kao osnova političkim traktatima, privlačila je brojne naučnike, istraživače i avanturiste. Za mnoge, čak i poznate naučnike, nikada nije bilo sporno postojanje ovog ostrva (kontinenta), nego gde se ono nalazilo — u Atlantskom okeanu, kako navodi veliki filozof, ili na nekom drugom mestu?
2.
Imena Atlantide i Atlantika (Atlantskog okeana) upućuju na titana Atlanta (Atlasa), koji je po helenskoj mitologiji sin titana Japeta i Klimene. Zbog učešća u titanomahiji (borbi titana protiv bogova), vrhovni bog Zevs ga je kaznio da na svojim ramenima drži nebeski svod. Međutim, kao eponimnog heroja Atlantide, smatraju ga sinom Posejdona — boga mora. Kada je, po predanju drevnih Helena, Zevs svrgnuo s trona svoga oca Krona i podelio vlast sa svojom braćom — Posejdonom i Hadom, Posejdonu je, između ostalog, pripala i Atlantida, koju je utvrdio i učinio bogatom u svemu. Atlantida je obilovala dragocenim metalima — zlatom, srebrom, bakrom, gvožđem i orikalkom (metalom koji je sijao kao vatra, posle zlata najdragocenijim od svih metala), zatim drvenom građom, poljoprivrednim kulturama i velikim brojem slonova i drugih životinja, koje su slobodno lutale beskrajnim šumama.
Ovo ostrvo nije bilo brdovito uz morsku obalu, a u sredini se širila ravnica kojoj nije bilo ravne po lepoti i plodnosti. Oko šest milja od ravnice dizale su se niska gora koju je Posejdon opasao nasipima i kanalima. Bila su dva nasipa i tri kanala, koja su se punila vodom iz mora, iskopana na podjednakoj razdaljini jedan od drugog, čime se sprečavao pristup gori. (Veština plovidbe je u to vreme bila nepoznata.). Bog mora je takođe kroz ostrvo sproveo dve vodene struje, jednu vrelu, drugu hladnu, što je izuzetno doprinosilo plodnosti zemlje.
U „Kritiji“, Platon, između ostalog, kaže da je na toj gori živeo jedan od prvih ljudi, po imenu Evenor sa suprugom Leukipom; imali su samo jednu kćerku po imenu Klito, u koju se, čim je dorasla za udaju, zaljubio Posejdon. Klito je bogu mora pet puta rodila blizance, i to: Atlanta i Eumela (čije je ime u svom atlantidskom obliku bilo Gadir), Amfera i Euemona, Mneseja i Autohtona, Elazipa i Mestora i Azesa i Diaprepa. Posejdon je podelio ostrvo na deset delova (provincija) i dao ih sinovima na upravu, a vrhovnu vlast dodelio je najstarijem sinu Atlantu, s tim što su se njegova mlađa braća zaklela na podaničku vernost krvlju žrtvovanog bika.
Potomci Atlanta zadržali su vrhovnu vlast nekoliko vekova zaredom. Njihovo je bogatstvo bilo toliko veliko da su prevazišli one kraljeve koji su živeli u ranijim vekovima i ni jedan se nije mogao porediti s njima. Atlantida je postala bogata i snažna, jer njeni kraljevi nisu nikada ratovali jedan protiv drugoga. Tokom generacija njeni stanovnici nisu izgubili iz vida svoje uzvišeno poreklo, poštovali su zakone i klanjali su se bogovima svojih predaka, a naročito Posejdonu u čiju čast su priređivali obredne igre s bikovima; bili su vešti graditelji zlatom i srebrom ukrašenih hramova i palata, fontana, kupatila s toplom i hladnom vodom, zatim pristaništa i dokova, kanala, mostova i tunela.
Međutim, vremenom su se poveli za ambicijama, postali su ratoborni i počeli su da šire svoju vlast ne samo nad brojnim ostrvima u Atlantiku, već i nad zemljama istočno od Heraklovih stubova, nad Libijom sve do Misira, a nad Evropom do granica Tirenije (Etrurije) i dalje... sve dok ih Atinjani nisu savladali i uništili njihovu moć. Pobedivši neprijatelja, Atinjani su ne samo spasili one koji su pružali otpor Atlantiđanima, već su i velikodušno vratili slobodu svima koji su živeli unutar Heraklovih stubova. Potom su bogovi poslali strašne potrese i potop, koji su za jedan dan i jednu noć uništili čitav valjani naraštaj Atinjana, s jedne, i celi atlantski kontinent, s druge strane. Atlantida je zauvek nestala u morskim dubinama, i „to je razlog što je more u tim predelima neprohodno i nepristupačno za brodove, jer postoji velika količina mulja na tom putu, koja je nastala potapanjem ostrva.“. Prema datumu koji se pominje u „Timeju“, Atlantida je uništena negde oko 9600. g. pre n. e., a to je znatno pre pojave većih i naprednijih civilizacija, koliko se za sada zna.
(Zanimljivo je Platonovo pominjanje velike količine neprohodnog mulja koja je nastalo nakon propasti atlanskog kontinenta, što se verovatno odnosi na Sargasko more, deo Atlantika koji je obrastao mnoštvom morskih trava — algi sargasa. Sve u svemu, može se slobodno zaključiti da su drevni narodi mnogo bolje poznavali geografiju i putovali svakako znatno dalje nego što se danas može i zamisliti.).
3.
Svoje izlaganje o Atlantidi Platon nije uspeo završiti — veruje se da je tome uzrok njegova smrt, ili ga nije hteo završiti. A još u drevnoj Heladi počele su polemike oko toga da li je ta njegova priča istinita ili je samo proizvod mašte velikog filozofa. U nju je sumnjao, pre svega, Aristotel, koji je bio najistaknutiji Platonov učenik, kao i „otac geografije“ Strabon. Aristotel je Atlantidu smatrao samo imaginacijom svoga učitelja, koju je ovaj stvorio da bi dramatizovao svoje pripovedanje i ideje, a zatim je potopio da bi unapred preduhitrio kritičare koji bi mogli pitati gde se ostrvo nalazi. „Čovek koji je Atlantidu stvorio, učinio je da ona i potone“, to je, prema Proklu, bio kratak Aristotelov odgovor na pitanje šta misli o propasti Atlantide. Međutim, Krantor, takođe Platonov učenik, bio je sa svoje strane čvrsto uveren da je svaki detalj priče istinit i istorijski tačan. On je otputovao u Misir s ciljem da proveri kazivanja svoga učitelja. U Saisu je, navodno, video stubove sa hijeroglifskim natpisom o kojima je govorio Platon; zainteresovan, zamolio je sveštenike da mu prevedu tekst. Na njegovo veliko iznenađenje, pokazalo se da se u njemu nalaze opisi Atlantide koji se u potpunosti slažu sa Platonovim izveštajem.
(Iako je Solonovo putovanje u Misir istorijski tačno, nigde u Misiru nije pronađen bilo kakav zapis, čak ni najmanji nagoveštaj o Atlantidi. Stoga je izvesno da se Atlantida prvi put pominje tek kod Platona, odnosno da ne postoje verzije legende starije od Platonove. Njegovo izmišljanje Solonove priče i misirskih zapisa dovodi u sumnju istorijsku pouzdanost cele priče. Dodatni razlog sumnji je i neprihvatljiva hronologija. Naime, danas je više nego jasno da se helenska civilizacija, posebno Atinska, pojavljuje nekih osam hiljada godina nakon Platonove Atlantide.).
Atlantidu pominje i izvesni Marcel, antički pisac o kome se veoma malo zna. On izveštava o nekih deset ostrva na Atlantiku od kojih je jedno bilo posvećeno Posejdonu i na kome se sačuvalo predanje o velikom kraljevstvu koje je vladalo nad svim ostrvima u okeanu. Nešto drugačiju verziju legende o Atlantidi iznosi Diodor Sicilijus, istoričar iz Agiriuma na Siciliji, u svom delu „Istorijska biblioteka“ (koje počinje od mitskog doba i nastavlja sve do Cezarovog osvajanja Britanije 54. g. pre n. e.), a pominjanje Atlantide postoji i u dijalogu koji se prpisuje Plutarhu. Pisci kasnoantičkog perioda Amijan Marcelin (IV v. n. e.) i filozof Prokle (V v. n. e.) uključuju Platonov izveštaj u svoja dela.
Hrišćanska crkva je od samog početka negirala postojanje Atlantide, iz prostog razloga što se ona nigde ne pomonje u „Bibliji“. Po „Bibliji“, svet je stvoren pre nekih četiri milenijuma pre n. e., tačnije (po „preciznim“ proračunima biskupa Lajtfuta), 23. oktobra 4004. g. pre n. e. u 9 sati pre podne, pa, prema tome, pre tog datuma ničega nije bilo. Međutim, ako su najstariji delovi „Biblije“ napisani u IH v. pre n. e., zatim vekovima spajani, dograđivani i redigovani, sasvim je razumljivo da njeni tvorci nisu morali da znaju za događaj koji se odigrao nekih devet do deset hiljada godina pre njih, i to na prostorima koji su bili daleko izvan granica njima poznatog sveta.
Ipak, legenda o potonuloj Atlantidi ostala je da živi do današnjih dana. Samo kratko vreme, u doba nadiranja hrišćanstva, ona je pala u zaborav, da bi ponovo oživela nakon Kolumbovog otkrića Amerike (1492. g.) i istraživanja novootkrivenog kontinenta, koja su potom sledila. Potiču li Indijanci od Adama i Eve? To pitanje uveliko je mučilo španskog kralja. Gde smestiti divljake koji žive u Novom svetu — u „crvene đavole“ ili, pak, u podanike Njegovog veličanstva? Najzad je kralj doneo velikodušnu odluku da „prizna“ Indijance za ljude. Međutim, iskrslo je i novo pitanje — otkud „ljudi“ u Novom svetu? Neko se tada setio Platona i Atlantide i odgovor je nađen — stigli su iz Starog sveta preko Atlantide!
Otkriće Amerike dalo je novi podsticaj traganjima za novim svetovima pa, prema tome, i za Atlantidom. Predsednik britanske vlade Gledson je 1882. g. čak pokušao da privoli kabinet da finansira izgradnju specijalnog broda koji bi tragao za legendarnim kontinentom. Neke ugledne ličnosti, počev od engleskog državnika i filozofa Frensisa Bekona (Francis Bacon)u XVIIH v. pa do nemačkog prirodnjaka Aleksandera fon Humbolta (Alexander von Humboldt) u XIX v., poistovećivale su Atlantidu s Amerikom. Smatralo se da je Platon sigurno čuo glasine o postojanju američkog kontinenta koji su, možda, otkrili feničanski moreplovci. Bekonova Atlantida protezala se od Meksika do Perua, a govorilo se i o drugim oblastima u Severnoj i Južnoj Americi, i na Zapadnoindijskim ostrvima.
Mnogi od ovih kasnijih autora su se slagali u mišljenju da je Atlantida nekada postojala, kako je tvrdio Platon, ali su se razlikovali u pogledu događaja koji su sledili i čudesa o kojima je on govorio. Neki od njih su pokušali da objasne imena božanstava povezanih sa pričom simbolički ili kao personifikaciju kosmogonijskih elemenata. Deset kraljeva Atlantide su za neke od njih predstavljali deset antediluvijalnih doba, i oni su tvrdili da je istorija Atlantide u stvari alegorijska priča rane istorije čovečanstva.
4.
Od kraja XIX v. brojni entuzijasti pokušavaju da pronađu ostatke velikog kontinenta u Atlantskom okeanu ili dokaze da je Atlantida stvarno postojala. Među njima na prvom mestu je američki advokat, pesnik, poliglota i kongresmen Ignatius Doneli (Ignatius Donnelly), kojeg mnogi nazivaju ocem moderne atlantologije — pseudonaučne discipline koja dokazuje da je Atlantida, kao veliki kontinent i razvijena civilizacija, postojala u prošlosti u Atlantskom okeanu. On je 1882. g. objavio knjigu „Atlantida — antediluvijalni svet“, koja je svojevremeno izazvala veliko interesovanje i znatno uticala na mnoge kasnije atlantologe.
Doneli je verovao da je Atlantida bila veliko ostrvo u Atlantskom okeanu na kojem se čovek prvi put vinuo iz varvarstva na viši nivo civilizacije. Odatle su pojedine grupe naselile obale obe Amerike, a na drugoj strani obale Mediterana, zapadne obale Evrope i Afrike, kao i obale Baltičkog i Crnog mora i Kaspijskog jezera. Ostaci Atlantide su današnja ostrva u Atlantiku: kao prvo Azori, odnosno Azorski plato, zatim kanarska ostrva i Madeira. Na suprotnoj strani to su Bermudska i Antilska ostrva. Azori su bili najviši vrh Atlantide. Iznenadni nestanak ostrva (kontinenta) preživele su neznatne grupe ljudi, koje su prenele vesti o katastrofi na Istok i Zapad. Sećanje na kataklizmu i propast Atlantide sačuvano je u izmenjenom obliku u mitu o Velikom potopu. (Uzgred rečeno, Doneli je verovao i da je Bekon napisao Šekspirove drame.).
Doneli je tvrdio da sa Atlantide potiču arijevska i semitska rasa, zatim da kulture drevnih Vavilonaca Feničana, Helena i Rimljana s jedne, a Tolteka, Acteka i Maja s druge strane Atlantika vuku poreklo iz Atlantide, odnosno da ti narodi nisu ništa novo stvorili što nije bilo poznato u Egiptu, prvoj koloniji Atlantide. Oni su samo upotrebili već ranije stečeno znanje. Štaviše, kraljevi, kraljice i heroji Atlantide pretvorili su se u bogove i boginje drevnih Helena, Indusa i Skandinavaca, a prebivališta helenskih i skandinavskih bogova — Olimp i Asgard, navodno su prvobitno pripadali Atlantidi. Najzad, religija i mitologija Misiraca i Inka, kao i njihovo obožavanje Sunca, takođe su direktno potekli od religije Atlantide.
Na isti način, Doneli ukazuje na sličnosti koje postoje između arhitekture drevnog Egipta i civilizacije Maja, kao i između kalendara u starom Egiptu i Peruu. Najzad, samo se postojanjem Atlantide u Atlantskom okeanu može objasniti postojanje istih životinjskih i biljnih vrsta s obe strane Atlantika.
(Ideja o poreklu „više rase“ posebno se svidela nemačkim nacističkim teoretičarima, te su Atlantidu pretvorili u kolevku Arijevaca. Alfred Rozenberg (Alfred Rosenberg), vodeći nacistički teoretičar, izložio je tu teoriju 1930. g. u delu „Mit dvadesetog veka“. Po njemu se Atlantida nalazila na krajnjem severu. Slična mudra glava, Karl Georg Žeč (Karl Georg Zech) je tvrdio da su stanovnici Atlantide bili svetlokosi, zatim da su bili vegetarijanci i antialkoholičari, kao i da je propast ostrva preživeo samo Votan sa kćerkom i bremenitom sestrom, koja je postala pramajka Arijevaca.).
5.
Donelijeva teorija je veoma nesigurna, jer tvrdi da je vaskolika civilizacija nastala iz jedne prvobitne kolevke, što je u direktnoj suprotnosti sa teorijom nezavisne evolucije i razvoja različitih kultura, s približno paralelnim tokovima koji se javljaju kao rezultat sličnih uslova. U njoj ima mnogo toka naivnog, nameštenog, isforsiranog, mnogo je veštih konstrukcija s negativnim dokazima, mnogi argumenti su oblikovani i montirani tako da bi zadovoljili unapred postavljenu hipotezu, a zanemarene su neke od očiglednih činjenica. Na primer, kukuruz i krompir su glavna hrana Indijanaca, a javljaju se u Evropi tek nakon otkrića Amerike. A tu su još paradajz, pasulj i bundeva. Nasuprot tome, pšenica, ječam i proso uzgajali su se samo u Starom svetu. Zatim, konja nema u Americi sve dok ih nisu doveli prvi španski konkvistadori. Gvozdeno doba, koje se u Starom svetu pojavilo vrlo rano, nije se pojavilo i u Americi. I, možda, najvažnije pitanje: zašto se u Americi nije upotrebljavao točak?
Međutim, i pored očiglednih slabosti Donelijeve teorije, osnovne postavke su se održale i naišle na čvrsto utočište kod brojnih atlantologa i okulista — protivnika teorije evolucije i s njom povezanog materijalizma. Sledbenici Donelija su menjali pojedine stvari koje se nisu mogle održati, ali su zato nastojali da teoriju ulepšaju i prilagode novim i drugačijim činjenicama. Najpoznatiji sledbenici Donelija bili su Luis Spens (Lewis Spence), Edvard Belami (Edward Bellamy), Rene Moris Gatefose (René-Maurice Gattefossé) i mnogi drugi.
Nekako istovremeno sa Donelijem javio se još jedan entuzijasta: francuski arheolog Ogist Le Plonžon (Augustus Le Plongeon), koji je vršio istraživanja u prašumama Srednje Amerike. On je na osnovu neke abecede „pročitao“ Maja-tablice i došao do zaključka da je država Maja bila kolonija kraljevstva Mu, odnosno Atlantide, da je odande majska princeza Moo putovala preko Atlantide za Egipat. To je odgovaralo Donelijevim idejama, ali se pokazalo da je Le Plonžonova abeceda bila lažna konstrukcija kojom se nije moglo čitati slikovno pismo Maja. Osim toga, kraljevstvo Mu, koje je Le Plonžon spremno proglasio Atlantidom, po brojnim drugim teorijama je izgubljeni kontinent (o kome nema nikakvih geološko-geografskih dokaza) koji se navodno nalazio u Tihom okeanu (Pacifiku), a prostirao se negde od Havaja na severu, pa sve do Fidžija i Rapa Nuia (Uskršnjeg ostrva) na jugu. Ova pacifička Atlantida potopljena je pre nekih deset hiljada godina pre n. e., a Atlantida, veliko ostrvo-kontinent u Atlantiku, bila je samo jedna od brojnih kolonija kraljevstva Mu.
6.
Najaktivniji Donelijev sledbenik bio je Luis Spens, koji je mnogo pisao o Atlantidi i modifikovao učenje svoga učitelja. Prema Spensu, pre dvadeset miliona godina, u doba kasnog tercijera, u Atlantskom okeanu se nalazio veliki kontinent, koji se kasnije razdelio na dva dela: Atlantidu na istoku i Antiliju na zapadu, blizu današnjih Zapadnoindijskih ostrva. Ova ostrva-kontinenti održali su se sve do kasnog pleistocena. Atlantida je doživela potres i rušenja više puta, a pre nekih deset hiljada godina pre n. e. je potonula. Antilija se pomicala lagano prema zapadu i njeni ostaci su današnja Karipska ostrva. Spens smatra da su kromanjonci, koji su ostavili poznate pećinske crteže u Francuskoj i Španiji, bili potomci brodolomnika sa Atlantide. Kasnije se tome pridružila ideja da su begunci sa Atlantide bili ljudi koji su pre više hiljada godina gradili megalitske spomenike od Irske, Engleske, preko Francuske i Španije do Malte i Krita.
Uostalom, odakle je došao Kromanjonac, direktni predak današnjeg Nomo sapiensa, kad se zna de je Evropu nekada nastanjivao Neandertalac, koji to nije. Francuski naučnik Marsel Ome (Marcel Homet) tvrdi da Kromanjonac, koji su posedovao veoma razvijenu inteligenciju, nije mogao da dođe ni sa istoka, niti sa severa, jer su mu put preprečavale beskrajne močvare i lednici. Iskopine u Francuskoj i Španiji ukazuju na njegov dolazak sa zapada — sa Atlantika. Prema tome, Kromanjonac je nekadašnji stanovnik Atlantide. Nakon propasti Atlantide, jedna grupa izbeglica prispela je u Evropu, dok je druga stigla do Brazila, odakle se postepeno raširila po čitavom američkom kontinentu. A pošto je Kromanjonac predak Nomo sapiensa, iz toga proizlazi da su svi današnji ljudi potomci stanovnika Atlantide.
Neki geografi, koji su istovremeno bili i atlantolozi, govore o ozbiljnim pertubacijama koje su se dešavale u Atlantskom okeanu pred kraj poslednjeg ledenog doba. Oni smatraju da je Atlantida, koja je zapravo bila uzdignuti Azorski plato, sprečavala kretanje tople Golfovske struje prema severu. Ona je davala blagu klimu Atlantidi, ali je s druge strane bila uzrok ledenom dobu, odnosno stvaranju ledenog pokrova nad severnim delovima Amerike, Grenlanda, severne i srednje Evrope. Kad je pre nekih devet do deset hiljada godina pre n. e. Atlantida potopljena, Golfovska struja je prodrla na sever Atlantika i preuzela današnji svoj put između Islanda i Irske.
Pristalice Platona i u Sargaskom moru, vide dokaze postojanja Atlantide. Upravo u toj „plovećoj preriji“ dolazi na svet mlađ jegulja, odakle one kreću ka slatkim vodama (u kojima ženke jedino mogu polno da sazru) — na zapad, ka obalama Amerike, i na istok, ka Evropi. Put ka Evropi je izrazito dug i opasan. Zašto ih je priroda obdarila tako besmislenim i opasnim navikama? Odgovor je — Atlantida! Od mesta rođenja do evropskih svežih rečnih voda jegulje su nekada prelazile put koji je bio mnogo kraći: Sargasko more — Atlantida. Kad su Atlantida i njene reke nestali, formirani instinkti su ih i dalje vodili u istom pravcu — sve do Evrope!
A po nekim drugim teorijama, samo Sargasko more nastalo je tek nakon propasti Atlantide.
7.
Postoje brojne teorije koje govore o tome kako je i zašto stradala Atlantida, ako je uopšte i postojala. Držeći se Platona, Doneli je u početku verovao da je Atlantida nastradala zbog snažnih podzemnih sila i pokretanja zemljine kore, praćenim potresima i vulkanskim erupcijama. Međutim, on kasnije zastupa ideju da je Zemlju pogodila velika kometa, koja je napravila haos u kojem je Atlantida neposredno stradala. Brojni sledbenici Donelija daju prednost ideji o padu golemog meteora na Zemlju. Sličnu zanimljivu ideju zastupa i austrijski inženjer Oto Hajnrih Muk (Otto Heinrich Muck) u knjizi „Tajna Atlantide“, koja je objavljena dvadeset godina nakon njegove smrti.
Atlantidu je uništio asteroid, najverovatnije iz grupe Adonis — kaže Muk. Ovo golemo nebesko čudovište, koje je imalo prečnik nekih desetak kilometara, sručilo se jednog dana na Zemlju. Pri prodoru kroz atmosferu, asteroid se zapalio i eksplodirao, a dva njegova najveća dela pala su u Atlantski okean, zakačivši neke od podvodnih vulkana. Jedan za drugim, vulkani su se aktivirali — proradio je stravični lanac na čijem putu je stajala nemoćna Atlantida. Čitav kontinent se za tili čas pretvorio u ogromnu buktinju, iznad koga su se uzdigli gusti crni oblaci pare, dima i pepela, zaklanjajući Sunce. Za dvadeset četiri časa od Atlantide nije ostalo ništa. Na njenom mestu iz vode je provirilo samo devet lavom prekrivenih vrhova — današnjih Azorskih ostrva.
Katastrofa koja je progutala legendarnu Atlantidu bila je sveopšta. Zemljotresi su zahvatili gotovo sve kontinente, a gigantski crni oblak otrovnih gasova širio se nošen vetrom, gušeći sve živo na Zemlji. Prema Mukovim proračunima, čovečanstvu je trebalo oko tri milenijuma da se oporavi od kataklizme; a u vreme kada su ponovo stvoreni uslovi za razvoj civilizacije — to je bilo u četvrtom milenijumu pre n. e. — od Atlantide je ostalo samo ime.
Prema Mukovoj teoriji, u ogromnom crnom oblaku su se mogle nalaziti i one kolosalne količine vode, koje su izazvale svetski potop, o čemu kao u horu bruje mitovi i legende mnogih naroda. Zatim, iznenadni nestanak sibirskih mamuta, bi se, takođe, mogao objasniti ovom katastrofom. Naime, zemljotresi koji su potresali čitave kontinente verovatno su izazvali i promene u rotaciji Zemlje i naginjanju Severnog pola, tako da je došlo do naglih promena klime; Sibir je pretvoren u carstvo snega i leda, što je njegovim nekadašnjim džinovskim stanovnicima naglo oduzelo hranu.
8.
Američki pseudoistoričar, Imanuel Velikovski (engl. Immanuel Velikovsky, rus. Immanuи́l Velikо́vskiй), autor brojnih kontraverznih knjiga, postavio je teoriju prema kojoj je u brojevima kod Egipćana nastala greška — dodata je jedna nula. Prema tome, Atlantida je stradala ne pre devet hiljada, već pre devet stotina godina pre Solonovog boravka u Egiptu. Uzrok propasti bio je premeštanje položaja Marsa i Venere unutar sunčevog sistema, njihove pertubacije i približavanje Zemlji, što je prouzrokovalo velike poremećaje u pokretima zemljine kore, u atmosferi, kao i velike poplave zbog gibanja mora. Ovi događaji su ostali očuvani u mitovima i legendama mnogih naroda.
Austrijski pronalazač Hans Horbiger (Hanns Hörbiger) postavio je početkom XX v. takozvanu glacijalnu teoriju o postanku sunčevog sistema. On je, između ostalog, smatrao da je današnji Mesec (a takvih je u prošlosti bilo više) kao samostalno telo slobodno kružio između Zemlje i Marsa. Pre nekih deset hiljada godina ovaj mali planet se previše približio Zemlji koja ga je „zarobila“ i pretvorila u satelit. Tada su iznenada nastupile nove gravitacione sile koje su povukle goleme količine vode iz predela Arktika i Antarktika prema ekvatorijalnim predelima, uz propratnu pojavu seizmičke i vulkanske aktivnosti. Masa vode koja se naglo izdigla, a zatim spustila, potopila je postojeća velika ostrva na Atlantiku i Pacifiku. Bile su to strašne poplave, bio je to opšti potop. Mnogi atlantolozi spremno su prihvatili Horbigerovu teoriju, jer je navela uzroke i vremenski dala dosta zanimljivo rešenje o propasti Atlantide.
