Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Aleksandar Makedonski je ušao u istoriju sa potpuno zasluženim nazivom „Veliki“, jer je bio jedan od najuspešnijih osvajača sveta. Prema tome, nije nikakvo iznenađenje što su vekovima nakon njegove smrti isprepletane brojne legende o njegovoj ličnosti i delima. Aleksandar je još za života smatran bogom, mada sam nije bio u to potpuno ubeđen; ponekad bi poverovao, a nekad su njime vladale trezvenije mene, kad bi mu se sve to činilo lakrdijom. Ipak je ta luda misao klijala u njegovom mozgu, podgrevana uveravanjima njegove majke Olimpije, zatim vikom i laskanjima ulizica, a naročito potvrdama koje je dobio od Apolonovog proročišta u Didimi, Amonovog u Egiptu i vavilonskih sveštenika.

Legenda o „božanskom Iskanderu“ i danas još živi u iranskom svetu. U svakom slučaju, molio se da bude primljen među bogove, kao što se to desilo mitskom junaku Heraklu.

Aleksandar se rodio 356. g. pre n. e., kao sin makedonskog kralja Filipa II i epirsike princeze Olimpije, i to istog dana kada je zapaljen Artemision (Artemidin hram) u Efesu — jedno od „sedam svetskih čuda“.

O Aleksandrovim precima biograf Plutarh kaže: „Da je Aleksandar po svome poreklu sa očeve strane bio Heraklid (potomak Heraklov) od loze Karanove, a sa majčine Eakid (potomak Eaka) od loze Neoptolemove, to se sasvim pouzdano zna“. Prema tome bi Aleksandar, po obe loze, bio daleki potomak vrhovnog helenskog (grčkog) boga Zevsa: po Filipovoj — Zevsov sin Herakle je imao sina Hila, Hil je imao sina Kleodeja, ovaj Aristomaha, a ovaj Temena čiji je potomak Karan (koji je sa grupom iseljenjika iz Arga prešao u Edesu — i otuda se postepeno razvila makedonska država), a od Karana vodi poreklo Aleksandar; a po Olimpijinom — Zevsov sin Eak je imao sina Peleja, a Pelej Ahila (koji je večnu slavu stekao u trojanskom ratu), a ovaj Neoptolema (Pira), koji se po jednom mitu nastanio u Epiru, odakle je Olimpija. Filip II se trudio da što boljim obrazovanjem pripremi sina za osvajačku misiju. Tako mu je, kao trinaestogodišnjem dečaku, doveo za vaspitača filozofa Aristotela, koji je naučio Aleksandra da poštuje helenske junake i pružio mu znanja o politici i prirodnim naukama, a zajedno su čitali helenske dramske pisce.

Međutim, Aleksandar je bio naročito pod uticajem Homerove „Ilijade“. (Jedan primerak, na kojem su bile primedbe ispisane rukom njegovog učitelja, čiji je to poklon i bio, nosio je Aleksandar na svim svojim pohodima.). Istovremeno, njegova majka ga je učila mističnim magijskim obredima. Zato je Aleksandra možda najbolje okarakterisao engleski književnik Herbert Džordž Vels u monumentalnoj „Istoriji sveta“: „Izmešano s Olimpijinom ludošću nalazila se u Aleksandru i Filipova trezvenost i Aristotelova nauka“.

Od rane mladosti, Aleksandar se oduševljavao svim onim što se ticalo vojne veštine i već od svoje šesnaeste godine je učestvovao u pohodima svoga oca. Tako je učestvovao u bici kod Heroneje, nakon koje je Makedonija stekla hegemoniju nad Heladom. O učešću Aleksandra u toj bici Plutarh kaže: „...da je on (Aleksandar) prvi provalio u svetu četu Tebanaca. Još i u naše dane pokazivan je pored reke Kefis stari takozvani Aleksandrov hrast, do koga je u ono vreme stajao Aleksandrov šator. Nedaleko od toga mesta nalazi se veliko groblje Makedonaca.“. Isto tako, Aleksandar je bio prisutan i kada su njegovog oca odbili od utvrđenog grada Vizanta na Bosforu. (Za ovu opsadu vezana je legenda o uzimanju polumeseca za simbol kasnije Vizantijske imperije.

Naime, kralj Filip je rešio da jedne izrazito oblačne noći izvrši iznenadni prepad na bedeme Vizanta. Makedonci su se već bili neopaženo privukli bedemima kada se, odjednom, mladi mesec probio iza oblaka. Njegova svetlost bila je dovoljna da vizantijski stražari saznaju šta se sprema i podignu uzbunu. Zbog toga su Vizantijci uneli u svoj grb polumesec, znak izbavljenja grada od velike opasnosti. Tek kasnije, po osvajanju Konstantinopolisa (Carigrada, današnjeg Istanbula), 1453. g., prisvojili su Turci taj simbol, da bi ga proslavili kao obeležje svojih sultana.).

Aleksandar je 334. g. pre n. e. prešao sa vojskom Helespont (današnje Dardanele) i stupio na tlo Male Azije. Prvo je posetio grad koji se pročuo kroz Homerovu „Ilijadu“ i „Odiseju“ — Troju. Tu je najpre prineo boginji Atini žrtvu, a zatim je došao na grob za koji se tvrdilo da je pripadao Ahilu. „Kad je došao pred Ahilov nadgrobni stub,“ — kaže Plutarh, — „namazao se uljem, pa je oko stuba, kako je običaj, sa svojim prijateljima nag optrčao, zatim stavio na njega venac i ovo rekao: — Srećna li Ahila, koji je u životu našao verna prijatelja (Patrokla), a nakon smrti velikog glasnika svojih dela (Homera)!“. Dok je po gradu obilazio i razgledao njegove znamenitosti, neko ga je zapitao dali bi hteo da vidi liru trojanskog princa Parisa, koji je svojom otmicom Helene, supruge spartanskog kralja Menelaja, bio glavni krivac za izbijanje trojanskog rata. — Ne! — odgovorio je Aleksandar. — Ta me lira nimalo ne zanima, ali tražim liru (ustvari formingu) uz koju je Ahil pevao o slavnim podvizima heroja!“

Aleksandar je čvrsto verovao da po majčinoj liniji vodi poreklo od Ahila i čak je deo svoje ratne opreme zamenio za sveti štit, za koji se verovalo da je nošen u Trojanskom ratu. Opremljen tako kao jedan od junaka iz helenskih mitova, on je potukao persijsku vojsku na rečici Graniku. Zatim je redom pokorio sve helenske maloazijske gradove, obećavši im potpuno oslobođenje od persijskog jarma.Po pričanjima biografa Plutarha i Kvinta Kurtija Rufa, dok je boravio u frigijskom gradu Gordionu, Aleksandru su pokazali čuveni „Gordijev čvor“ („Nodus Gordians (Gordius)“) — silno zamršeni čvor na kolima kralja Gordija u Zevsovom hramu. — Ko ga razmrsi — govorilo je staro proročanstvo —  postaće gospodar Azije. Aleksandar je ovaj problem rešio na sebi svojstven način, po kratkom postupku: izvukao je mač i —  presekao čvor! A kažu i da je tada rekao da nije važan način na koji se čvor odrešuje. (Otada se „Gordijevim čvorom“ naziva svaki teško rešiv problem.).

Nakon osvajanja Male Azije, Aleksandar je krenuo u Sirijui u bici kod Isa ponovo porazio Persijance. Persijski kralj Darije III Kodoman, poslednji iz dinastije Ahemenida, jedva se spasao bekstvom, ostavivši svoju porodicu i celokupno bogatstvo na milost i nemilost sudbine. Nakon pobede kod Isa, Aleksandar je opseo i zauzeo glavni grad Fenikije — Tir. Iz Fenikije je krenuo za Palestinu, a zatim u Egipat, i obe zemlje lako zauzeo. Na ivici pustinje, zapadno od delte Nila, Aleksandar je osnovao grad kojii danas nosi njegovo ime — Aleksandrija.

Pod Aleksandrovim naslednicima — helenskom lozom Ptolomeja, Aleksandrija će postati najvažniji grad na Mediteranu, najznačajniji kulturni i trgovački grad sveta. (Aleksandrija je samo jedan od brojnih gradova koje je mladi osvajač ostavio u nasleđe, i samo jedan od sedamnaest gradova koji su nosili isto — njegovo ime.).

Aleksandar je uzeo Vavilon za prestonicu svoje ogromne države — od Jadranskog mora do južnoazijske reke Ind, kojom je neometano vladao nekih šest godina. On je maštao o ujedinjenju Istoka i Zapada, o stvaranju panhelenske imperije u kojoj neće biti razlike između Helena i varvara (kako su Heleni nazivali sve narode koji nisu govorili njihovim jezikom, osim, možda, Egipćana).

U Suzi, njegov internacionalizam je dobio čak i vrlo konkretan oblik. Poštujući njegovu želju, devedeset njegovih vojskovođa uzelo je Persijanke za žene. On lično oženio se Darijevom ćerkom Statirom, mada je već bio oženjen Persijankom Roksanom, ćerkom kralja Samarkanda. Istovremeno, po drugim gradovima Aleksandrove imperije, deset hiljada njegovih vojnika oženilo se azijskim nevestama.To su nazvali „venčanjem Evrope i Azije“.

Aleksandar je maštao i o novim pohodima na Zapad — o osvajanju Severne Afrike i Italije. Ali dok se pripremao za te pohode, razboleo se od vrlo teške malarije. Njegov organizam, koji se suviše mnogo naprezao, nije odoleo bolesti. Umro je u Vavilonu 323. g. pre n. e., ne napunivši još trideset tri godine. Kad su ga, dok je ležao na samrtničkoj postelji, upitali kome zaveštava imperiju, odgovorio je proročki: — Najboljem! Predviđam da će se moji „prijatelji“ upustiti u veliku borbu, meni u čast. Plutarh kaže da su se odmah nakon Aleksandrove smrti proturali glasovi da je on otrovan. „Ali većina misli“ — kaže Plutarh — „da je pričanje o tom trovanju izmišljeno, i za njih je dovoljna potvrda to što je Aleksandrovo telo, kad su se vojskovođe zavadile, mnogo dana ležalo nesahranjeno u vrelomi zaparnom kraju, pa ipak se nije pojavio nikakav znak takve nasilne smrti, nego je celo vreme ostalo čisto i kao živo.“

Ubrzo nakon Aleksandrove smrti, njegova država se raspala u međusobnim borbama njegovih vojskovođa — takozvanih dijadosa (naslednika), na tri velike i nekoliko manjih nezavisnih kraljevina. Aleksandrova majka Olimpija je, za ono kratko vreme što je još ostala na vlasti, u svom besu pobila mnoge ličnosti, optužujući ih za ubistvo njenog slavnog sina,sve dok i nju samu nisu ubili rođaci i prijatelji ubijenih.

Aleksandrova supruga Roksana, ljubomorna na svoju suparnicu Statiru — Darijevu ćerku, na prevaru je ubila i nju i njenu sestru. Ona je potom rodila Aleksandrovo posmrče, koje je, takođe, nazvano Aleksandar.

Aleksandrove vojskovođe su u prvi mah postavile za kralja maloumnog Aleksandrovog polubrata Arideja, pod imenom Filip III, koji u stvari nije imao nikakvu vlast. Nekoliko godina kasnije je ubijen. (Arideja je Filipu II rodila izvesna Filina. Bio je normalno dete, a tek kasnije je pokazao znake poremećenosti zbog otrova koji mu je dala beskrupulozna Olimpija.).

Izvesno vreme kraljem je bio proglašen maloletni Aleksandar IV, ali je nedugo potom i on ubijen zajedno sa svojom majkom, kao i Herakle, stariji Aleksandrov sin. Tako je za samo nešto više od jedne decenije celokupna Aleksandrova porodica bila uništena u bespoštednim borbama za vlast.

Oko 300. g. pre n. e., nepoznati ali veoma dovitljivi autor iz Aleksandrije prikupio je raspršene deliće istorijskih prikaza,l egendi, tradicija, anegdota i sentencija iz Aleksandrovog života, pripisao sve to Aleksandrovom istoričaru Kalistenu, i tako stvorio „Aleksandridu“ („Roman o Aleksandru“), danas poznatom kao „Pseudo-Kalisten“.

Delo se iz Aleksandrije proširilo svetom na različitim jezicima i u raznim stihovnim i proznim verzijama. Mada su postojali istorijski prikazi Aleksandrovog života, različite verodostojnosti, srednjovekovnoj Evropi se više sviđala verzija u kojoj legende preovlađuju nad činjenicama. Original „Pseudo-Kalistena“ nije sačuvan; postoje tek neke kasnije helenske verzije i latinski prevod Julija Valerija, pod nazivom „Podvizi Aleksandra Makedonskog“ („Res Gestae Alexandri Macedonis“), kao i neki jermenski, koptski i sirijski prevodi.

Do XVII v. pripovesti o Aleksandru su dostigle osamdeset verzija, na dvadeset četiri jezika, a njihov izvor „Pseudo-Kalisten“, je nadaleko proširen i neprestano preinačavan. Takvih verzija bilo je kako u Zapadnoj Evropi — u Francuskoj, Italiji, Engleskoj, Škotskoj, Irskoj i Nemačkoj, tako i među slovenskim narodima. „Roman o Aleksandru“ je dospeo u južnoslovensku književnost najverovatnije preko glagoljaša, koji su već od XII v. prevodili ovakva i slična dela sa italijanskog ili latinskog jezika. Sa glagoljskih rukopisa ovaj roman je prepisan ćirilicom, da bi zatim preko srpskih zemalja prešao i u srednjovekovnu rusku književnost, gde se i danas često pominje kao „Srpska Aleksandrida“.

Aleksandar Makedonski je bio veliki osvajač, i to je zajedničko u svim verzijama o njegovim podvizima, s tim što je legendarni Aleksandar bio uspešniji — osvojio je još i Rim i Kartaginu, a isplovio je i na Atlantski okean. Pored toga, mnoga osvajanja legendarnog Aleksandra izlaze daleko iz sfere realnosti i zadiru duboko u oblast natprirodnih sila.

Jedna veoma popularna priča govori kako se Aleksandar vinuo u visine i leteo nebeskim svodom. To je izveo uz pomoć kola u koja su bili upregnuti grifoni (mitski krilati lavovi sa orlovskim glavama i krilima), koji su na let bili namamljeni komadom mesa što je visio pred njima. Aleksandrovo nebesko putovanje bila je, pre svega, fantazija namenjena razonodi. Ona je svakako imala i simbolično značenje koje, međutim, danas nije lako odgonetnuti.

U Nemačkoj verziji, gde je bilo uobičajeno da se Aleksandrov ponos teološki osudi, Aleksandar odlučuje da ne uzleti isuviše visoko, pošto ga je unutrašnji glas opomenuo da se do neba mogu uzdići samo oni koji to zaslužesvojim dobrim delima. U ovom poduhvatu on se spustio toliko daleko od mesta poletanja, da je tek nakon više meseci, sav izgreban i u ritama, najzad uspeo da nađe svoju vojsku.

Druga, još maštovitija, priča opisuje Aleksandrovo putovanje do dna mora. Aleksandar i njegova pratnja ubili su ogromnog raka u kojem su pronašli šest velikih bisera. Tada je Aleksandar odlučio da se u staklenom buretu spusti na morsko dno i ispita ga. Prema nekim verzijama, tom prilikom je ugledao neko ogromno morsko čudovište, kojem je trebalo tri dana da bi celo proplivalo kraj njega. U kasnijim verzijama ovaj događaj je ulepšavan na razne načine. Na primer, Aleksandra u ovoj avanturi prate pas, mačka i petao. Pas služi kao automatsko sredstvo za spasavanje, jer ga Aleksandar ubija da bi ga more izbacilo na obalu, pošto je za more tipično da ne podnosi krv (?). Mačka je način da se vazduh prečisti, jer udiše Aleksandrov dah i vraća ga prečišćenog, a petao svojim kukurikanjem pokazuje vreme.

Kasnija nemačka verzija ovog događaja dovodi srednjovekovnu fantaziju mnogo bliže realnosti, time što se dočarava ideja o dugačkoj cevi koja viri iz vode, što bi se moglo uporediti sa ronilačkim crevom za disanje koje se koristi pri podvodnim istraživanjima. Tako je Aleksandar Makedonski postao, moglo bi se reći, junakom neke vrste srednjovekovne naučne fantastike.

U narodnom predanju na Balkanu, naj omiljenije su priče o Aleksandru i vodi života i besmrtnosti. I pored brojnih varijanti, osnova u svim tim pričama je zajednička: Aleksandar pronalazi vodu koja će mu podariti večnost, ali baš kad želi da ostvari svoj naum, neko ga nenamerno pretekne. U jednoj takvoj priči, Aleksandrov kuvar Andrej je slučajno oprao u toj vodi ubijenu ribu. Kad su, na njegovo iznenađenje, ribe oživele i stale da se praćakaju po posudi, Andrej je popio nešto vode, a ostatak je dao Kali, Aleksandrovoj vanbračnoj ćerki. Čuvši to, Aleksandar je u besu oboje oterao. Po Andreju je nazvano Jadransko more (Adria), a Kala je postala jedna od Nereida, opakih ženskih bića koja žive u moru. Lišen tako besmrtnosti, Aleksandar se suočio
sa smrću – otrovan je i sahranjen u Memfisu u Egiptu.

Postoji i predanje koje kaže da je Aleksandar zavoleo jednu od Nereida, i da je zahvaljujući naklonosti Nereida postao slavan, ali kad ih je kasnije naljutio, one su uništile njegovo kraljevstvo. Ili, pak, da je našao vodu života i besmrtnosti, koju mu je ukrala sestra Kala, nakon čega je postala jedna od Nereida. Nereide žale za Aleksandrom i ponekad izazivaju bure na moru, pitajući pomorce na brodovima: — Da li je živ Aleksandar? One se smiruju tek kad čuju odgovor: — Živ je, i kralj je!

Srednjovekovno južnoslovensko stanovništvo, koje je u to vreme čvrsto verovalo da je na Balkanskom poluostrvu oduvek nastanjeno, odnosno da je autohtono, nastojalo je da se što više indentifikuje sa starosedeocima. Tako su Sloveni postali Iliri, a ilirski jezik slovenski. Monasi u svoje letopise unose podatke da su neki rimski imperatori bili Sloveni. Slovenima su proglašeni: Aristotel, ilirska kraljica Teuta, vizantijski imperator Justinijan, a govorilo se i o čvrstim vezama Slovena sa Aleksandrom Makedonskim, jer su neki ilirski, odnosno slovenski odredi učestvovali u njegovim pohodima. U duhu tadašnjih priželjkivanja, u prepisima „Romana o Aleksandru“ pojam Makedonije proširuje se na Srbiju, Bosnu i Crnu Goru, a Aleksandra pojedinci smatraju pravim Slovenom.

Dubrovački pesnik Ivan Gundulić (1589. — 1638. g.) govori o njemu „ka Srbljaninu“. Šta više, otkrivaju se i rodbinske veze srpske vladarske dinastije Nemanjića sa Aleksandrom Makedonskim. Povezujući Ilire — Slovene sa Aleksandrom Makedonskim, dubrovački istoričar Mavro Orbin(i) u svom delu „Kraljevstvo Slavena“ kaže: „Zahvaljujući ilirskim odredima, posebno tribalskom, Aleksandar Veliki pobedio je persijskog kralja i osvojio mnoge oblasti Azije.

U jednoj carigradskoj biblioteci očuvana je povelja o privilegijama koje je Aleksandar Veliki, dvanaeste godine svoje vladavine, podelio Ilirima, odnosno —  plemenitom rodu Slavena. To postaje sasvim razumljivo ako znamo da su Makedonci Aleksandra Velikog bili zapravo Sloveni i govorili istim jezikom kojim danas govore stanovnici Makedonije.

Aleksandra Velikog mnogi neopravdano smatraju Grkom. Razlog toj zabludi je u tome što su Grci, boreći se sa narodima Istoka, bili najpoznatiji narod tadašnje Evrope...“. Aleksandrova povelja (zahvalnica, darovnica, diploma — kako se često naziva) koju pominje Orbini, pojavila se u XIV iliXV v. kao jedan od dokumenata koji je trebao potvrditi veze Slovena sa Aleksandrom Makedonskim.

Kasnije, kad je utvrđeno da je povelja samo „učena izmišljotina“ i kad je nauka ispravila sve ranije književne i naučne zablude, Aleksandar Veliki je i dalje ostao predmet narodnog pevanja, pripovedanja i obožavanja.

U bogatoj riznici hebrejskih (jevrejskih) rabinskih legendi počasno mesto svakako zauzimaju i legende o Aleksandru Makedonskom (hebrejski: Mukdon). Rabinske legende su, gledano u celini, blagonaklone prema njemu. One ga slikaju kao vladara koji pravedno postupa prema Jevrejima, jer je njihova vera ostavila na njega dubok utisak. Jedna od  priča govori o tome kako je Aleksandar posetio Jerusalim i sastao se sa prvosveštenikom Šimonom Hacadikom (Simonom Pravednikom). Na iznenađenje velikodostojnika iz svoje pratnje, Aleksandar se duboko poklonio prvosvešteniku, objasnivši da mu je Šimonov lik poznat, jer je imao viziju nekog natprirodnog bića istog lika, koje se borilo na njegovoj strani u jednoj od odlučujućih bitaka.

Ovakve i slične legende uveravale su Jevreje u njihovo središnje značenje, uprkos velikom usponu Helena. Čak je i moćni Aleksandar, koga su mnogi narodi poštovali kao boga, bio samo oruđe u rukama boga čiji je hram stajao u Jerusalimu. Istovremeno, za takve priče postoji i realna osnova, utoliko što je Aleksandar stvarno postupao prema Hebrejima i judizmu sa poštovanjem.

Neke od rabinskih legendi o Aleksandru Velikom imaju, međutim, satirično značenje i prikazuju ispraznost sna o vlasti nad svetom. U jednoj od njih se priča o Aleksandrovom boravkuu kraljevstvu Kasiju, u kojem su vladala načela poštenja i pravde. Dok se Aleksandar gostio sa kraljem, dva čoveka su došla da im kralj reši spor. Jedan od njih je prodao drugome ruševinu, u kojoj je potom otkriveno blago. Kupac je hteo da vrati prodavcu blago, tvrdeći da je on kupio samo ruševinu a nei blago. Prodavac je, međutim, to osporavao, govoreći da je on prodao ruševinu i sve što se u njoj nalazi. Kralj je ovaj spor izgladio tako što je sklopio brak između kupčeve ćerke i prodavčevog sina.

Kako je Aleksandar bio zapanjen čitavim ovim poslom, kralj ga je upitao kako bi on to sredio u svojoj zemlji. Aleksandar je odgovorio da bi obojica bila osuđena na smrt, a blago bi bilo oduzeto za kraljevsku riznicu. Nakon još nekih ovakvih razgovora, kralj se obratio Aleksandru: — Da li u tvojoj zemlji pada kiša? — Da! — A da li Sunce sija na tebe? — Da! — Ima li u tvojoj zemlji zveri? — Da! — Onda mora biti da to zbog njih Sunce sija i kiša pada — konstatovao je na kraju kralj.

U jednoj drugoj priči, ovaj kralj je priredio Aleksandru gozbu od hleba, mesa i povrća napravljenih od zlata, govoreći mu da bi trebalo da jede zlato kad ga toliko voli.

Na izmaku Srednjeg veka bilo je sve manje onih koje su zanimale fantastične priče o Aleksandrovim avanturama i osvajanjima. Legende su počele da blede. Renesansa podvrgava kritici ranije nenaučne istine i saznanja, i pod uticajem helenskih tekstova koje srednjovekovna zapadna Evropa nije poznavala, sve veće interesovanje pokazuje za istorijskog Aleksandra.

Aleksandar Veliki je među svojim savremenicima izazivao ili veliko divljenje ili veliku mržnju, pa je zato bilo teško objektivno oceniti njegov karakter i dostignuća. Uspešan kao vojnik, Aleksandar je bio mnogo manje uspešan kao političar i državnik, mada nije živeo dovoljno dugo da bi se ta strana njegovog delovanja mogla jasnije pokazati. Sama njegova ličnost često je izazivala kritike. Priče o njemu, koje potiču od Plutarha, mogu biti i neistinite, izopačene ili preudešene, ali sve one imaju jednu zajedničku žicu — govore o izuzetno sujetnom čoveku, nestalnom karakteru i nasilniku. A sve to je naročito došlo do izražaja u njegovim poslednjim godinama života. Aleksandar je počeo da nosi persijska vladarska odela i tijaru, isprva samo pred varvarima i u prisnom krugu, a kasnije i na javnim mestima, pri obavljanju državnih poslova. Ubrzo je zahtevao od prijatelja da mu metanišu po istočnjački.

Kolika je bila Aleksandrova sujeta ukazuje i njegov lik, koji je slikan i vajan više puta, a uvek je predstavljan kao lep mladić, sa krasnim uvojcima oko širokog čela. Kad se zna da su u to vreme muškarci u muževnom dobu obično nosili brade, lako se može zaključiti da je Aleksandar u stvari bio zaljubljen u svoju mladićku lepotu, pa je i u svojoj trideset drugoj godini brijao lice i ostao lažan momak. Tako je nastao običaj koji se u Heladi, a po svoj prilici potom i u Italiji, održao kroz više vekova.

U jednoj priči, Aleksandar je optužio za izdajstvo i osudio na mučenje i smrt Filota, jednog od najvernijih i najpouzdanijih vojskovođa, samo na osnovu dostave njegove ljubavnice, bez ikakve prethodne provere. Filot se, naime, hvalio kako je Aleksandar samo običan mladić i da nije takvih kao što su on i njegov otac Parmenije ne bi Persija nikada bila pokorena, i tako dalje. U svemu tome bilo je i neke istine. A Aleksandar, ne samo što je pogubio Filota, nego je i njegovom ocu poslao ubice. Samo zato što se podsmevao njegovoj preteranoj oholosti i što je odbio da mu ukazuje božanske počasti, Aleksandar je pogubio i Aristotelovog rođaka Kalistena (onog kojem je nepoznati aleksandrijski autor pripisao rađanje legende o Aleksandru). Prijatelja Klita, koji mu je u bici na Graniku spasao život, Aleksandar je lično ubio. Naime, na jednoj pijanci, Klitu su dosadila laskanja na račun „mladog boga“, pa je stao da psuje Aleksandra zbog njegovog načina odevanja. Došlo je do žestoke svađe, koja se završila Klitovom smrću. Zbog takvih svojih postupaka, Aleksandar se kasnije kajao; naročito ga je pogodila Klitova smrt, ali način života ipak nije promenio.