Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Друиди и келтска митологија  (Pročitano 2352 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Друиди и келтска митологија
« poslato: 07.06.2013. 22:39 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Друиди су описани на више места, а посебно детаљно у „Коментарима о галском рату“, где Цезар, између осталог, пише: „Друиди, како се називају њихови свештеници, повезани су са свим што се тиче религије. Они се старају о приношењу жртава, наступају као саветници у свим верским питањима и уживају велико поштовање. Они доносе одлуке у скоро свим политичким и приватним парницама, а ако се деси злочин или неко почини убиство, уколико настане сукоб око наследства или граница, они су ти који пресуђују и одређују одштету и казну. Ако појединац или народ не поступи према њиховим пресудама, бива искључен из учествовања у приношењу жртава. То је највећа могућа казна за коју Гали знају. Они који су на овај начин изопштени, третирају се као богохулници и злочинци и сви им се склањају с пута избегавајући да их сретну и говоре с њима, или да буду „заражени“ личним контактом; они не могу да траже своје право на суду нити да добију државну службу.

Вођа друида је човек који има апсолутну власт над свима. Када он умре, бира се нови: ако је један од друида посебно виђен, он наступа даље као његов наследник; ако је више једнако вредних, одлука се доноси гласањем друида, а понекад и на основу дуела. Сваке године у исто време свештенство одржава судске процесе на светом месту у земљи Карнутерна (сматра се да се та област налазила у средишту Галије). Овамо долазе из целе земље они који желе да разреше своје спорове или да им се суди. Сматра се да је учење друида настало у Британији и одатле се раширило на Галију. Још увек је уобичајено да они који желе да темељније студирају одлазе тамо.“

„Под нормалним условима, друиди не иду у рат и уопште не плаћају порез. Ове значајне привилегије привлаче многе младе људе на студије, а има доста и оних које шаљу родитељи и рођаци. Прича се да време користе учећи штиво напамет. Зато није неуобичајено да неко студира и по двадесет година. Док Гали, иначе, у јавним и приватним документима чeсто користе грчки, друиди сматрају да је записивање светог знања у сукобу са њиховом религијом. Њихова позната доктрина је да човекова душа не нестаје, већ се након смрти сели у другог; они сматрају да ће ова мисао дати људима храбрости, јер нема разлога да се боје смрти. Иначе, са великом темељитошћу проучавају звезде и њихово кретање, расправљају о величини универзума и Земље, бићу живота, моћи бесмртних богова уопште и специфичној надлежности појединих богова и о свему томе подучавају омладину“

Нешто касније Цезар наставља: „У свих галских народа религија има надређену улогу. Због тога они који су погођени болешћу или су у рату или се на неки други начин налазе у опасности, приносе људске жртве или дају обећање да ће принети жртву. У вези са жртвама користе друидску помоћ, пошто Гали сматрају да се бесмртни богови не могу умилостивити без давања живота за живот, као и да жртву исте врсте такође треба да принесе само друштво. На неким местима праве колосалне фигуре чији су удови исплетени од врбовог прућа и напуњени живим људима; онда под њима запале ватру и жртве тако страдају у пламену. Смакнућа лопова и пљачкаша или других преступника сматрају се за најугодније жртве бесмртним боговима, а ако нема довољно таквих не преза се ни од смакнућа невиних.“

И Страбона су занимали друиди: „Генерално говорећи, међу галским народима постоје три врсте људи који су изузетно поштовани: барди, vati и друиди. Барди су певачи и песници, vati врачеви и природни филозофи, док друиди уз природну филозофију проучавају и филозофију морала. Сматра се да су друиди од свих најправичнији и због тога им је дато да одлучују не само у приватним већ и у јавним споровима; чак су у ранијим временима одлучивали у ратним приликама и успевали да противнике већ спремне за борбу одговоре од рата; њима је посебно у случајевима убиства препуштено доношење пресуде...“

Страбон пише да су Келти раније жртвовали осуђенике: „Међутим Римљани су укинули ове обичаје, као и све што је у вези са жртвовањем и врачањем а што је у супротности са нашим обичајима. Келти су имали обичај да човеку осуђеном на смрт забоду сабљу у леђа и да на основу начина његове самртничке борбе предсказују будућност.“

Плиније даје живописну слику верског ритуала приношења жртвеног бика: „Они имају име за имелу која значи „оно што све лечи“. Пошто су обавили припреме за приношење жртве и гозбу под дрвећем, приведу два бела бика, којима су рогови по први пут завезани. Друид који је обучен у белу ношњу пење се на дрво и одсече имелу златним српом, а остали, који такође имају беле огртаче, прихвате је. После овога убију жртвену животињу, истовремено молећи Бога да им благослови поклон. Они верују да имела узета у пићу чини неплодне плодним и да је противотров свим отровима.“

Плиније наводи да друиди познају својства разних биљака. Он, на пример, пише о једној посебној биљци: „Биљка се зове selago. Бере се без употребе гвожђа и то тако да десна рука клизне кроз леви рукав тунике, као да је то чин крађе. Ношња мора бити бела, стопала боса и чиста, а пре него што се убере треба да се жртвују вино и хлеб. Друиди у Галији кажу да се биљка носи као амајлија против свих врста зала и да њен дим лечи очне болести.

Такође користе биљку мочварицу коју зову samolus; она се бере након поста левом руком и штити од крављих болести. Али они који је беру не смеју гледати иза себе нити игде одложити биљку осим корито за пиће.“

Осим тога, Плиније приповеда и о специјалној врсти змијских јаја којих има у Галији: „Такође постоји и друга врста јаја која су позната у галским провинцијама, али Грци их не познају.

Лети се безброј змија склупча у клупко и држи на окупу уз помоћ пљувачке и секрета из њихових тела. То се зове anguinum. Друиди кажу да оно што пиштеће змије избаце у ваздух треба ухватити у огртач који не сме дохватити земљу а затим брзо побећи на коњу, јер ће змије прогонити човека све док их водени ток не заустави. Кажу да то треба проверити тако што ће се видети дали су отпливале у смеру супротном од речне струје... Како су врачеви навикли да своје радње обавијају велом тајни, прописују да се змијска јаја смеју узети само тачно одређеног дана у месецу, као да је људима задано да им месец и змије одређују време догађаја.“


Света места

Више античких писаца наводи да су се келтски верски ритуали изводили у природи, у забаченим шумарцима. И извори и језера имали су важну улогу када су желели да комуницирају са вишим силама. Језера и речни токови такође су се користили за жртвовање драгоцених предмета боговима.

Страбон о томе пише: „...Као Посидоније, и многи други рекоше да је земља Галија богата златом и, пошто је становништво било богојажљиво и живело умерено, благо се могло наћи на више разних места у келтском подручију, посебно неповредивост језера пружаше заштиту благу. Али када Римљани заузеше ово подручје, продадоше језера на јавној аукцији.“
Овде се може навести важно налазиште на британским језерима – на Англсију, вализијском острву на коме су друиди имали своје важно одредиште – на којима је за време II светског рата пронађено много оружја, као и возило на два точка, робовски ланци, котлови и комад бронзе са латенском декорацијом. Сматра се да је ту приношена жртва у периоду пре римског освајања Англсија 61. године н.е.

Природа, свети шумарци-ЛУГОВИ, речни токови и језера су, иначе, чинили оквир верског живота и ритуала Келта. Стварних храмова очигледно, уз изузетак одређених локалитета на којима су имали близак контакт са средоземном културом, нису имали. Међутим, у јужној Немачкој, Француској и Енглеској пронађени су трагови неколико стотина тзв. четвртастих светилишта. То су велика правоугаона ограђена подручја, понекад са остацима мањих грађевина. Раније се сматрало да су то остаци фортификација али су у многим од ових ограђених подручја пронађени шахтови, дубине до 40м, који се не могу објаснити постојањем шахтова за одлагање ђубрета. Вероватније је да су то били бунари који су имали култну функцију пошто су у једном од њих пронађена два јелена издељана од дрвета, а у другом стварни јеленски рогови и поред њих различите органске материје као што су месо и крв.

Богови и богиње – значај животиња

Цезар пише о келтским боговима у „Коментарима о галском рату“: „Меркур је бог којег највише обожавају. Његових статуа је највише и сматрају да је он пронашао све занате; он је показивач правца и заштитник на путу, он има највећу моћ када је у зарађивању новца и вођењу трговине реч. После њега долазе Аполон, Марс, Јупитер и Минерва. О њима Гали углавном имају исте представе као и други народи: Аполон лечи болести, Минерва учи људе занатству и уметности, Јупитер влада боговима, Марс одлучује у рату.“

У келтској митологији, животиње имају јак симболички карактер. Најраспрострањеније животиње у келтској митологији су јелен и коњ. Јелен је, осим код Келта, био важна животиња и код народа у много ранијем периоду. Ова лепа и достојанствена животиња била је повезана са представљањем плодности и поновног рођења, јер јелени сваке године губе рогове да би им на чудноват начин опет израсли, још већи и лепши од предходних.

Осим јелена, и коњ је имао централно место. Коњ није био само важна животиња у вођењу ратова, за рад и вучу већ га је, као и јелена, обавијала магична аура. У старијим келтским гробницама кнежева и кнегиња нађени су коњска опрема и коњска кола положени у гробницу заједно са покојником (али не и сам коњ, што је супротно обичају који се среће на истоку, код Скита, који је, несумњиво, директно или индиректно, утицао на Келте).

Један од доказа централног значаја коња, који је највреднији пажње, јесте неуобичајени приказ истог који се данас може наћи код Уфингтона у јужној Енглеској – леп и очишћен приказ коња, 110м дуг, направљен тако да кад се са површине уклоне бусени траве, на видело изађе бели кречњак испод њих. Слика потиче из I века пре н.е.

Два битна божанства повезана са јеленом и коњем су бог Кернунос, представљен као рогато божанство, и богиња Епона, најчешће представљана на кобили у пратњи ждребета:

-Кернунос је био врло поштован и његови прикази су били јако распрострањени у келтском свету. Као рогати бог, повезиван је са рогатим животињама мушког пола. Све што се зна о Кернуносу као и о Епони заснива се углавном на археолошким налазима. Често је представљан као змија са роговима. Повезује се са плодношћу као и са материјалном добити.

-Епона је, као и Кернунос, заузимала једно од централних места у келтској религији. Она је заштитница коња, магараца и мазги. Посебно је била поштована као богиња плодности. Такође се сматра да су она и њени коњи представљали водиче душа у живот после смрти.