Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Uskršnje ostrvo: zagonetka pomeranja statua  (Pročitano 2526 puta)

Van mreže Milan77

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 250
  • Ugled: +9/-0
Uskršnje ostrvo: zagonetka pomeranja statua
« poslato: 19.01.2015. 18:50 »
 „Statue su hodale”, kažu stanovnici Uskršnjeg ostrva. Arheolozi još uvek pokušavaju da ustanove kako je i da li je njihova priča upozorenje na ekološku katastrofu ili trijumf ljudske genijalnosti.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Jedne zimske noći tokom prošlog juna Hoze Antonio Tuki, 30-godišnji slikar sa Uskršnjeg ostrva, radi što najviše voli: izlazi iz svoje jednosobne kućice na jugozapadnoj obali i šeta preko severnog dela ostrva do plaže Anakena. Legenda kaže da su prvi polinežanski doseljenici izvukli svoje kanue na Anakenu pre oko hiljadu godina, nakon što su preplovili više od dve hiljade kilometara preko otvorenog Pacifika. Pod istim tim mesecom i zvezdama Tuki seda na pesak i zuri ispred sebe u džinovske ljudske statue zvane moai. Za ove kipove, isklesane pre više vekova od vulkanske sedre, veruje se da predstavljaju obogotvorene duhove predaka.

Uz kukurikanje budnih petlova i lavež pasa lutalica, iz pravca Antarktika nailazi hladan vetar i Tuki počinje da drhti. On je Rapanui, izvorni polinežanski stanovnik Rapa Nuija, kako starosedeoci zovu Uskršnje ostrvo. I njegovi preci su verovatno učestvovali u pravljenju nekih od više stotina kipova, pobodenih po travnatim brežuljcima i razuđenim obalama ostrva. Na Anakeni pažnju privlače sedam trbušastih moaija koji stoje postrojeni na kamenoj platformi dugoj 16 metara. Stoje leđima okrenuti okeanu, spuštenih ruku, dok su im glave pokrivene visokim šeširima zvanim pukao, izrađenim od crvene šljake, takođe vulkanskog porekla. Oni tako stoje i posmatraju ovo izolovano ostrvo još od davnina. A Tuki kaže da uvek oseti povezanost sa njima dok im posmatra lica. „To je neka čudna energija”, kaže on. „Nešto svojstveno samo mojoj Rapanui kulturi.” A zatim vrti glavom. „Kako li su to izveli?”

Površina Uskršnjeg ostrva iznosi svega 164 kvadratna kilometra. Ostrvo leži na 3.500 kilometara zapadno od obale Južne Amerike i 2.000 kilometara istočno od najbližeg naseljenog ostrva Pitkern. Posle naseljavanja bilo je izolovano vekovima. Sva energija i resursi, koji potiču isključivo sa ostrva, uloženi su u moaije, koji su visoki od jednog do 10 metara i teški preko 80 tona. Pa ipak, kada su se holandski istraživači iskrcali na njega na Uskrs 1722. godine, zatekli su kulturu kamenog doba. Moaije su klesali kamenim alatima, većinom u istom kamenolomu, i prenosili ih bez pomoći teglećih životinja i točkova do masivnih kamenih platformi zvanih ahu, udaljenih i po 18 kilometara. Tukijevo pitanje: „Kako su to izveli?”, muči i brojne posetioce koji u poslednjih pola veka dolaze na ostrvo.

Odnedavno su moai postali i predmet šire polemike, u kojoj su sukobljena dva različita viđenja prošlosti Uskršnjeg ostrva i čovečanstva uopšte. Po prvom, koje je vrlo rečito izložio dobitnik Pulicerove nagrade Džared Dajmond, ostrvo se predstavlja kao upozoravajuća parabola: najizrazitiji slučaj društva koje bezobzirno uništava sebe narušavanjem svoje životne sredine. Hoće li čitava planeta doživeti istu sudbinu, pita se Džared. Po drugoj teoriji, drevni Rapanui su istaknuti primer ljudske dovitljivosti i genijalnosti. Jedan od dokaza je i njihova sposobnost da prenesu džinovske skulpture kilometrima preko neravnog terena.

Pre nego što su se iskrcali na Rapa Nui, polinežanski doseljenici su bili nedeljama na pučini u otvorenim kanuima. Verovatno ih je bilo svega nekoliko desetina. Danas ovamo stiže po 12 aviona nedeljno iz Čilea, Perua i sa Tahitija. U toku prošle, 2011. godine, avionima je stiglo 50.000 turista, što je deset puta više od broja stanovnika ostrva. Pre samo tri decenije automobili, struja i telefon su ovde bili retkost, a danas Hanga Roa, jedini grad na ostrvu, vrvi od internet kafića, barova i plesnih klubova, a njegove ulice su subotom uveče zakrčene automobilima i kamionetima. U brojnim luksuznim hotelima bogati turisti plaćaju i po hiljadu dolara za noćenje. Tu je i prodavnica udobnih Birkenštokovih sandala za one koji vole da pešače. „Ovo kao da i nije više ostrvo”, kaže Kara Pate, 40-godišnja Rapanui vajarka. Ona je udata za Nemca koga je upoznala ovde pre 23 godine.

Uskršnje ostrvo je pripalo Čileu 1888. godine, ali sve do 1953. godine njime je gazdovala jedna škotska kompanija kao sa velikom farmom ovaca. Dok su ovce slobodno švrljale po ostrvu, Rapanui su se tiskali u Hanga Roi. Najzad su se 1964. godine pobunili, da bi nešto kasnije dobili čileansko državljanstvo i pravo da biraju svog gradonačelnika.

Podvojena osećanja prema el contiju (kontinentu) sve su prisutnija. Stanovništvo zavisi od dovoza goriva i svakodnevne isporuke hrane iz Čilea. Govore španski i odlaze na kopno radi daljeg školovanja. Istovremeno, čileanski doseljenici, delimično privučeni poreskim olakšicama, rado prihvataju poslove koje Rapanui preziru. „Rapanui će, na primer, reći: ’Šta? Da ti ja perem sudove?’ ” kaže Beno Atan, 27-godišnji turistički vodič, inače i sam rodom odavde. Mada se mnogo Rapanuija poženilo i poudavalo za kontinentalce, neki su zabrinuti da će se njihova kultura razvodniti. Broj stanovnika sada iznosi oko 5.000, skoro dvaput više nego pre 20 godina, a manje od polovine čine Rapanui.

Van mreže Milan77

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 250
  • Ugled: +9/-0
Odg: Uskršnje ostrvo: zagonetka pomeranja statua
« Odgovor #1 poslato: 19.01.2015. 18:51 »
Skoro svaki posao na Uskršnjem ostrvu u vezi je sa turizmom. „Bez njega”, kaže Mahina Lusero Teao, predsednica Turističkog saveza, „na ostrvu bi svi pomrli od gladi.” Gradonačelnica Lus Saso Paoa kaže: „Naša baština je osnova naše ekonomije. Jer ljudi ovde ne dolaze zbog nas, već zbog te baštine.” Pri tome, naravno, misli na moaije.

Tor Hejerdal, norveški etnograf i avanturista, čije su pacifičke ekspedicije pomogle da se u svetu probudi interesovanje za Uskršnje ostrvo, smatrao je da su statue podigli doseljenici iz Perua još iz perioda pre Inka, a ne Polinežani. A Erih fon Deniken, švajcarski autor bestselera „Božanske kočije”, bio je ubeđen da su moaije podigli vanzemaljci koji su se tu nasukali. Moderna nauka je na osnovu lingvističkih, arheoloških i genetskih dokaza utvrdila da su graditelji skulptura bili Polinežani, ali ne i kako su ih prenosili. Naučnici uglavnom pretpostavljaju da su ih nekako vukli, uz upotrebu mnogo konopaca i drva. „Stručnjaci mogu da pričaju što god hoće”, kaže Suri

Tuki, 25-godišnji Hozeov polubrat, „ali mi znamo istinu. Statue su hodale.” Prema usmenom predanju Rapanuija, kipove je oživela mana, duhovna energija koju su u njih udahnuli moćni preci.

Ne postoje podaci o gradnji moaija posle dolaska Evropljana u XVIII veku. U to vreme na Uskršnjem ostrvu je bilo samo nešto malo kržljavog drveća. Međutim, biogeograf Džon Flenli sa novozelandskog Univerziteta Mesi, otkrio je 1970-ih i 1980-ih godina dokaz – polen sačuvan u jezerskom sedimentnom mulju – da je ostrvo hiljadama godina bilo pokriveno bujnom šumom, uključujući tu i milione stabala džinovskih palmi. Tek posle dolaska Polinežana, oko 800. godine nove ere, šume su ustupile mesto travnatim površinama.

Džared Dajmond se mnogo oslanjao na Flenlijevo otkriće kada je tvrdio u svojoj uticajnoj knjizi „Kolaps”, objavljenoj 2007. godine, da su drevni stanovnici Uskršnjeg ostrva nesvesno izvršili ekocid, tj. uništili sopstvenu ekološku sredinu. Imali su nesreću, zaključuje Dajmond, da se nasele na izuzetno ranjivo ostrvo – suvo, hladno i izolovano, što znači slabo nađubreno prašinom i vulkanskim pepelom koje nanese vetar. (Njegovi sopstveni vulkani su ugašeni.) Kada su doseljenici iskrčili šumu radi ogreva i obradive zemlje, drveće nije moglo ponovo da izraste. Kada je drvo postalo retko i nisu više imali od čega da prave kanue za ribolov, počeli su da love ptice. Erozija zemljišta smanjila je prinose njihovih useva. Pre pojave Evropljana ostrvljani su zapali u građanski rat i kanibalizam. Propast njihove izolovane civilizacije je, piše Dajmond, „najjasniji primer društva koje je uništilo samo sebe preteranom eksploatacijom sopstvenih resursa” i „najgori scenario za ono što možda čeka i nas u budućnosti”.

Po njegovom mišljenju, kipovi moai samo su ubrzali samouništenje. Dajmond ih vidi kao prestižne simbole suparničkih poglavica, koji, zarobljeni na malom izolovanom ostrvu, nisu imali drugog načina za razmetanje svojom moći. Takmičili su se ko će napraviti veće statue. Dajmond misli da su kipove polagali na drvene sanke, koje su vukli preko šina od drvenih brvna (tehnika koju je uspešno demonstrirala Džo En Van Tilburg, arheolog sa Kalifornijskog univerziteta i direktor Projekta „Statue Uskršnjeg ostrva”), ali to je iziskivalo i mnogo drva i mnogo ljudi. Da bi se narod prehranio, valjalo je stalno krčiti novu zemlju. Kad je šuma na kraju nestala i kad je počeo građanski rat, počeli su da ruše i kipove. U XIX veku nijedan nije stajao uspravno. Uskršnje ostrvo je obavila neka tragična aura, koja je, po mišljenju Dajmonda i mnogih drugih, do danas prisutna.

Van mreže Milan77

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 250
  • Ugled: +9/-0
Odg: Uskršnje ostrvo: zagonetka pomeranja statua
« Odgovor #2 poslato: 19.01.2015. 18:53 »
Ako pak presložite i drugačije interpretirate razbacane fragmente činjenica, dobićete vedriju sliku o prošlosti Rapa Nuija, onu koju zastupaju arheolozi Teri Hant sa Havajskog univerziteta i Karl Lipo sa Kalifornijskog državnog univerziteta Long Bič, koji proučavaju ostrvo poslednjih deset godina. To je slika miroljubivih, genijalnih graditelja kipova koji brižljivo upravljaju svojom zemljom. Hant i Lipo su saglasni da je Uskršnje ostrvo izgubilo svoje bujne šume i da je to bila „ekološka katastrofa”, ali da za to nisu bili krivi sami stanovnici. A pogotovo ne kipovi moai. „Treba još mnogo toga naučiti od Uskršnjeg ostrva”, kaže Hant, „ali priča je drugačija.”

Hantova i Lipova nova kontroverzna teorija, zasnovana na njihovim i tuđim istraživanjima, začeta je tokom iskopavanja na plaži Anakena. Utvrdili su da se Polinežani nisu iskrcali pre 1200. godine nove ere, što je čitava četiri veka kasnije nego što se obično misli. To znači da su na raspolaganju imali svega pet vekova da ogole ostrvo. Hant i Lipo misle da krčenje i paljenje šume nije bilo dovoljno. Moralo je da postoji još nešto što je uništilo drveće. Kad su arheolozi otkopali plodove izumrle palme sa Uskršnjeg ostrva, na njima su otkrili sitne brazde od oštrih zuba polinežanskih pacova.

Pacovi su stigli na ostrvo u kanuima, zajedno sa prvim doseljenicima. Obilje kostiju pronađenih na Anakeni ukazuje da su se ostrvljani hranili njima, inače ovi glodari nisu imali prirodnog neprijatelja. Hant i Lipo računaju da je za svega nekoliko godina došlo do prave najezde pacova na ostrvu. Pošto su se hranili palminim plodovima, sprečavali su rasejavanje drveća koje je i inače sporo raslo. Tako su šume na Rapa Nuiju bile osuđene na propast čak i da ih ljudi uopšte nisu krčili i palili. Nema sumnje da su pacovi jeli i ptičja jaja.

Naravno, doseljenici snose odgovornost za to što su doneli pacove. Hant i Lipo čak misle da su ih doneli namerno. (Doneli su i živinu.) Ali kao i današnje invazivne vrste, polinežanski pacovi su naneli više štete ekosistemu nego ljudima koji su ih dovezli. Hant i Lipo nisu pronašli dokaz da je Rapanui civilizacija propala istovremeno sa palminom šumom. Na osnovu njihovih arheoloških istraživanja, oni misle da je populacija na ostrvu posle naseljavanja naglo rasla do 3.000 i da je tada ostala manje-više stabilna sve do dolaska Evropljana.

Van mreže Milan77

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 250
  • Ugled: +9/-0
Odg: Uskršnje ostrvo: zagonetka pomeranja statua
« Odgovor #3 poslato: 19.01.2015. 18:53 »
Iskrčena polja su za Rapanuije bila mnogo vrednija od šuma palmi. Ali to zemljište je bilo neplodno, šibano vetrom i navodnjavano neredovnim kišama. Uskršnje ostrvo je bilo vrlo nepovoljno za život. Iziskivalo je natčovečanski trud. Što za potrebe zemljoradnje, što pri prenosu moaija, ostrvljani su preneli ogromnu količinu stenja, ali na svoje njive, ne sa njih. Podigli su hiljade kružnih kamenih vetrobrana zvanih manavai i sadili vrtove u njima. Čitave njive su zagrtali zdrobljenim vulkanskim stenjem da bi održali vlažnost zemljišta i nađubrili ga hranljivim sastojcima koje vulkani više nisu sejali. Sve u svemu, Hant, Lipo i ostali istomišljenici tvrde da su praistorijski Rapanui bili vredni pioniri zemljoradnje, a ne nesmotreni počinioci ekocida. „Priča o Rapa Nuiju je pre jedna neverovatna priča o uspehu, nego o mizernoj propasti”, tvrde Hant i Lipo u svojoj novoj knjizi.

Knjiga se zove „Statue koje su hodale” i u njoj su Rapanui prikazani daleko pozitivnije nego u „Kolapsu”. Hant i Lipo ne veruju usmenom predanju o navodnom žestokom sukobu među Rapanuima. Oštre komade opsidijana, koje drugi arheolozi vide kao oružje, oni vide kao poljoprivredne alatke. Moai su pomagali da se održi mir, kažu oni, i to ne samo kao simboli moći njihovih graditelja već i ograničavanjem rasta populacije. Ljudi su radije podizali statue nego decu. Isto tako, za prenos moaija nije bilo potrebno ni mnogo ljudi ni drvenih brvana, jer su bili uspravljeni. Kada je to u pitanju, kažu Hant i Lipo, arheološki dokazi podržavaju folklor.

Serhio Rapu, 63-godišnji Rapanui arheolog i bivši guverner Uskršnjeg ostrva, koji je radio diplomski rad sa Hantom, odveo je svoje američke kolege u stari kamenolom na Rano Rarakuu, vulkanu na jugoistočnom delu ostrva. Dok su posmatrali mnoštvo nedovršenih kipova u raznim fazama izrade, Rapu je objašnjavao kako su „hodali”: otežani trbuh ih je naginjao napred, a podnožje u obliku slova D omogućavalo je poslužiocima da ih ljuljaju levo-desno i tako pomeraju. Prošle godine, u eksperimentu koji je finansirao Odbor za ekspedicije National Geographica, Hant i Lipo su demonstrirali kako svega 18 ljudi, sa tri jaka konopca i malo prakse, može lako da manevriše kopijom statue, visokom 3 metra i teškom 5 tona, dok prelaze po nekoliko stotina metara. U stvarnosti pokretanje mnogo većih kipova kilometrima daleko mora da je bio jako težak posao. Na desetine prevrnutih kipova leži pored puteva koji vode iz kamenoloma, ali mnogo više ih je neoštećeno stiglo do svojih platformi.

Niko ne zna kada je tačno isklesana poslednja statua. Kipovima se ne može direktno odrediti starost. Kada su stigli Holanđani 1722. godine, mnogi moai su još stajali uspravljeni, a Rapanui civilizacija je živela u miru i blagostanju, tvrde Hant i Lipo. Ali istraživači su sa sobom doneli smrtonosne bolesti na koje ostrvljani nisu bili imuni, kao i predmete koji su zamenili moaije kao statusne simbole. Ostrvljanima je postalo zabavnije da zgrabe šešir sa glave nekom Evropljaninu – a Hant i Lipo navode više takvih slučajeva – nego da podižu crveni pukao težak nekoliko tona na glavu statue. U XIX veku trgovci robljem desetkovali su populaciju, koja je 1877. godine spala na svega 111 duša.

Van mreže Milan77

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 250
  • Ugled: +9/-0
Odg: Uskršnje ostrvo: zagonetka pomeranja statua
« Odgovor #4 poslato: 19.01.2015. 18:54 »
Prema onome što tvrde Hant i Lipo, priča o Uskršnjem ostrvu je parabola genocida i kulturocida (uništavanja kulture), a ne ekocida. Njihov prijatelj Serhio Rapu prihvata ponešto od toga, ali ne sve. „Nemojte mi reći da su ona sečiva od opsidijana služila samo za poljoprivredu”, kaže kroz smeh. „Voleo bih da moji sunarodnici nisu nikada jeli jedni druge, ali bojim se da jesu.”

Danas su ostrvljani suočeni sa novim problemom kako da eksploatišu svoje kulturno nasleđe, a da ga ne unište. Zbog sve brojnije populacije i velikog broja turista, preopterećene su ograničene zalihe vode. Ostrvu nedostaje kanalizacioni sistem i mesto gde će odlagati sve veće količine smeća. Samo između 2009. i sredine 2011. godine na kopno je doneto 230 tona smeća. „Šta da radimo?” pita gradonačelnica Saso Paoa. „Da ograničimo doseljavanje? Ili da ograničimo turizam? To su pitanja koja moramo da rešimo.” Odnedavno se turisti umoljavaju da svoje smeće ponesu sa sobom u koferu kada odlaze sa ostrva.

Turistima nije dozvoljeno da dodiruju moaije, ali konji vole da se češu o njih pri čemu se šupljikava sedra kruni i osipa. Iako je automobil danas glavno prevozno sredstvo, na ostrvu još uvek ima preko 6.000 konja i goveda. „Više nego ljudi”, gunđa turistički vodič Atan. Stoka slobodno tumara po ostrvu, gazi po zemljištu koje su svojevremeno utabale škotske ovce i ostavlja balegu po nekada svetim platformama. Ali još opasnije po kulturno nasleđe može biti želja stanovnika da modernizuju zemlju svojih predaka. A kulturno nasleđe je više nego bogato: preko 20.000 arheoloških objekata, uključujući i kamenjem ograđene vrtove i kamene kokošarnike, kao i moai kipove i ahu platforme. Više od 40 odsto površine ostrva je nacionalni park, što ograničava raspoloživo zemljište. „Ljudi moraju da shvate da arheologija nije njihov neprijatelj”, kaže Rapu.

Pre dvadeset godina i on je pomagao da se kipovi na Anakeni ponovo usprave. Tada su on i njegove kolege otkrili kako su graditelji kipova udahnjivali dušu džinovskim statuama posle dugog putovanja od kamenoloma. Kao poslednji čin, oni su u prazne očne duplje umetali beonjače od belog korala i zenice od opsidijana ili crvene šljake.

Šumarak kokosovih palmi uvezenih sa Tahitija, koji danas opasuje plažu Anakena, treba da uveri kupače i mladence iz Čilea da se zaista nalaze u Polineziji iako šiba vetar, a travnati brežuljci iza njih više liče na škotska brda. Moai danas stoje slepi, bez očiju, i nikome ne govore – ni turistima, ni Hozeu Tukiju, niti bilo kome – kako su tu dospeli i koja je priča o Uskršnjem ostrvu tačna. Tuki misli da je to možda i dobro. „Voleo bih da znam istinu”, kaže, „ali možda ostrvo ne želi da otkrije sve svoje tajne. Možda bi, kad bismo sve znali, nestalo i magije.”

(nationalgeographic)