FAUN PREUZET IZ GRCKE MITOLOGIJE GRCI SU GA ZVALI PAN RIMNJANI FAUN
Pan (grč. Παν, Pan) u grčkoj mitologiji bog je pastira, stada, njiva, šuma, polja odnosno "paše i stoke", njihov zaštitnik i zaštitnik lovaca, stoga ga se naziva i zaštitnikom prirode. Osim toga ljubitelj je glazbe i najbolji plesač među bogovima. Pan je prema većini izvora sin nimfe Driope i boga Hermesa[1]. Panov je pandan u rimskoj mitologiji Faun.

Metamorfoze

Rimljani su imali izuzetne pripovedače. Osim Vergilija, među svima njima, najčitaniju riznicu grčkih mitova na latinskome dao je Ovidije (43.g.pr.n.e. – 17 g.n.e.). Najveće delo na tom polju jesu Metamorfoze, delo u kojem je Ovidije ispripovedio 50 dugih i 200 kratkih pripovesti, povezanih tanahnom niti savršeno uklopljenih transformacija. Njegov se najveći dar sastoji u raznolikosti pripovedanja, radnje i opisa. Izvanredne pripovesti o bogu Jupiteru njegovo su delo. Pripovest o Jupiteru koji svoju ljubavnicu Io preobražava u pokušaju da razočara Junonu, o Jupiteru koji otima Evropu u obliku bika, o nimfi Dafne koja se preobražava u lovorovo stablo kako bi izbegla Apolonovoj ljubavi i o Jupiterovoj ljubavi za Kalistu. Druge pripovesti govore o osvetoljubivosti bogova a mnoge druge opisuju ljubav među ljudima. Ovidije se zanimao i bio je osetljiv za psihologiju neprirodne ljubavi, sestre prema bratu, ili ćerke prema ocu.

Među njima je i poznata pripovest o Narcisu koji se ubio zbog neuzvraćene ljubavi svoga vlastitog odraza u vodi. Poznate su i pripovesti o Ifis, devojku zaljubljenu u drugu ženu, koju su bogovi preobrazili u muškarca. Pigmalion, poznati ženomrzac, koji se zaljubio u kip koji je sam stvorio, pa se Venera smilovala na njega i oživela statuu u lik prekrasne Galateje. U celosti je reč o raskošnom, baroknom, često duhovitom, bujnom, retoričkom, savršeno organizovanom delu.
 
Među najizuzetnijim pripovetkama jeste priča o siromašnom paru Filemonu i Baukidi. Jupiter i Merkur, preobučeni u putnike, putovali su brdovitom Frigijom u Maloj Aziji. Dva boga su tražila neko mesto da odspavaju, ali su sve kuće do kojih bi došli bile zaključane i zauzete. Niko nije želeo da ih primi na konak.

Na kraju su stigli do skromne kolibe Filemona i Baukide, dvoje staraca koji su tu sretno živeli od svoje mladosti. Filemon i Baukida bili su tako siromašni da su u kući imali tek najprostiju hranu, ali oni putnicima izraziše dobrodošlicu, okružiše ih svom mogućom udobnošću i ponudiše najboljim što im se u kući našlo.

Kad su zajedno seli za sto, svaki put kad bi natočili vino iz pehara on bi se sam od sebe ponovo napunio. Starci su se začuđeni divili i u strahopoštovanju odlučili su da u čast gostiju zakolju gusku. Bogovi tada obelodaniše ko su i rekoše dobrim starcima da ne treba da zakolju gusku. Bogovi tako izazvaše poplavu koja je potopila sve kuće u kraju osim njihove kolibe koju su preobrazili u hram ukrašen mramorom. Tad Jupiter upita starce šta bi žeeli a starci su se nakon što se posavetovaše odlučiše za dve stvari: da budu sveštenici u hramu i da, kad bude za to došlo vreme i kad će morati umreti, da umru u istom trenutku. Jupiter im je želje ispunio i tako su Filemon i Baukida služili u hramu do kraja života, a kad je došao kraj, preobrazili su se u dva stabla koja i danas tamo rastu jedno pokraj drugog.


Kraljevi i država

Među Rimskim piscima ističe se Livije čije su rane knjige, riznica mitova koji su snažno doimili mašte Rimljana i postali delom nasledstva Evrope. Predanje spominje sedam rimskih careva: Romul; Numa Pompilije koji je Rimu podario verske institucije a pritom ga je navodno savetovala nimfa ili boginja Egerija; Tul Hostilije; Anko Marcije; i tri Etruraka Tarkvinije Prisko, Servije Tulije i Tarkvinije Superbo.

Poslednji kralj bio je samovoljni militarist. Imao je tri sina: Tita, Aruna i Seksta pa rođaka Junija koji se pretvarao da je glup samo da bi izbegao ujakovu ljubomoru a poznat je pod imenom Brut. Dva starija brata i Brut bili su poslati na proročište u Delfe. Svojevoljno su upitali proročište ko će od njih vladati Rimom i bilo im je rečeno: «Mladići, najveći ugled u Rimu uživaće onaj koji među vama prvi svojoj majci da poljubac». Dok su dva princa bacala žreb da vide koji će po povratku prvi imatitu prednost, Brut je pretvarajući se da šepa, pritisnuo usne na Majku zemlju.

Tada je Brut poveo vojsku i proterao kralja i njegovu porodicu, uspostavivši republiku, na čijem su čelu kao konzuli bili Brut i Kolacije čiju je ženu, lepu Lukreciju silovao Seksto, najmlađi Tarkvinijev sin. Brut tako dobija naslov Liberatora.

Jedva osvojena sloboda kratko je potrajala. Vlastiti Brutovi sinovi otkriveni su da kuju zaveru za povratak kralja Tarkvinija i otac ih nemilosrdno osudi na smrt. Tad su se Etrurske snage digle protiv Rima. Ratovi su se nastavljali. Livije pripoveda i dalje. Rimljani su izvojevali pobedu nad Etrurčanima kod jezera Regilus. Legenda govori kako su im pomogla dva tajanstvena jahača, koja su se poistovetila sa božanskim blizancima Kastorom i Poluksom.

Izbeglice iz Troje

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Vremenom su Rimljani došli u bliži dodir sa Grcima čija im se kultura dopala, ali u odnosu na koju su pokazivali stanovitu ambivalenciju i poželeli su povezati svoje poreklo sa grčkom tradicijom. Oko 300 g.pr.n.e. kolao je mit o tome kako su Trojanci pobegli zbog razaranja Troje, i nastanili Laciju, pokrajinu južno od Rima. Zamišljeni datum tog zbivanja bio bi četvrti vek pre osnivanja Rima i događaj se povezuje sa osnivanjem grada Alba Longa, od kog je nastao Rim, a u razdoblju između ta dva događaja područje su nastanjivali mitski preci rimske aristokratije.

Traganje Trojanaca za novim domom opisao je u epskome stihu Vergilije u Eneidi. Eneja je bio Trojanski princ, sin trojanskog junaka Anhiza i boginje Afrodite. Kad je Troja pala pod opsedanjem Grka, Eneja je pobegao iz zapaljenog grada noseći svoga hromog oca na ramenima i vodeći za ruku malog sina Askanija. Nabavio je brod i plovio do grčkih ostrva, do Sicilije i do Kartage, gdje ga je primila Didona, kraljica Kartage. Između Eneje i Didone razvila se strastvena ljubav, ali Zevs naredi Eneji da napusti Didonu i otplovi za Italiju, gde ga zove sudbina. Enej posluša, a Didona ga u očaju prokune i ubije se.

Simbolika koju Didona ima u ovoj priči su opasnosti po opstanak Rima - Hanibalovu najezdu iz Kartage i dolazak Kleopatre iz Egipta. Stigavši u Italiju, Eneju odvodi u podzemlje proročnica Sibila kumanska. Tamo susreće Didonin duh. On joj se nežno obraća ali ona zaslepljena mržnjom okreće mu leđa. Susreće i duh svog pokojnog oca koji mu govori o budućoj rimskoj slavi.

Tad Eneja otplovi do ušća Tibera i dođe na brdo Palatin gde mu majka Venera da štit kojeg je izradio sam Vulkan, božanski kovač. Eneja tu porazi sve svoje neprijatelje među Etruršanima i Latinima koji su nastanavali kraj i osnuje grad Lavinij (suvremeni Pratica de mare, južno od Rima), dok njegov sin osnuje Alba Longu (Castel Gandolfo, jugoistočno od Rima).

Veliki rimski mitovi nisu bili izraz nesvesne volje naroda. Oni sadrže folklorne elemente, ali nisu folklorni. Temelje se na istorijskim događajima, ali ih je aristokratija svojevoljno menjala u skladu sa vlastitim namerama. Na primer Enejin sin Askanije, utemeljivač grada Alba Longe, dobio je ime Julus kako bi ga povezali sa  porodicom Julijevaca čiji je član bio i sam Julije Cezar. Uopšteno govoreći, rimska mitologija se ne uklapa neposredno ni u jednu postojeću teoriju mita.

RIMSKI HRAM

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Razvoj rimskog hrama počeo je mešanjem grčkih stilova (jonski i korintski) sa elementima etrurskog hrama (visoki podijum, duboko predvorje i široko svetilište koje uključuje stubove peristila – tzv. pseudodipteros), npr. Hram Fortune Virilis iz kasnog 2. vek. p.n.e.

Nedugo nakon nastanka ovakvih hramova, nastali su i kružni hramovi na tradiciji starorimskih građevina i grčkih tolosa (Sibilin hram, rani 1. vek. p.n.e.). Ali rimski hramovi su se razlikovali od grčkih pre svega u dimenzijama i upotrebi betona, zatim u visokom podijumu koji su preuzeli od Etruraka i unutarnjoj koncepciji – dok su Grci hram pravili za doživljaj spolja, a unutrašnjost zanemarivali, Rimljani unutar zgrade postavljaju i svetilište, a spoljašnost često pojednostavljuju običnim zidom ili polu-stubovima. Ovakvi hramovi nisu bili slučajni, niti kratkog veka, označili su gradnju hramova u celoj Italiji i drugim carskim gradovima sve do 3. v.
 
 
Masivnost građevina, kao karakteristika rimske umetnosti, nije zaobišla ni hramove; tako imamo kompleks betonskog svetilišta od mnogih rampi, stepeništa, dvorišta i polukružnog svetilišta sa brojnim arkadama, nišama i svodovima (Svetilište Fortune Primigenie u Palestrini, podnožju Apenina, severno od Rima, rani 1. v. p.n.e.).

Grobna arhitektura, takođe specifična za Rim, rađena je u vidu oltara i manjih hramova (kao Ara Pacis, ali čak i jedna piramida u Rimu), a najznačajniji je Hadrijanov mauzolej (današnji Castel Sant'Angelo) za koji je nacrte uradio sam Hadrijan.

Najoriginalniji rimski hram je svakako Panteon u Rimu iz 2. veka posvećen Panteonu rimskih bogova, a nastao je (po legendi) takođe po nacrtima cara Hadrijana. Ova građevina ima portu u obliku klasičnog rimskog hrama sa osmostrukom kolonadom korintskih stubova, a centralni deo je jedinstven kvadratni prostor prekriven najvećom kupolom antike. Spolja ravna i bez ukrasa, unutrašnjost je bogato ukrašena, prepuna arhitektonskih i kiparskih dekoracija. To je ujedno najbolje očuvani spomenik rimske arhitekture na svetu.