Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ko je i kada izmislio gladijatorske igre, ne znamo tačno. Danas se zahvaljujući antičkim izvorima uzimaju dve teorije. Po jednoj se prednost daje Etrurcima, narodu koji je stanovao u centralnom delu Italije, malo severnije od današnjeg Rima, a po drugoj se gladijatorske igre vezuju za stanovnike Oska i Samnita.

Prva borba bila je na život i smrt, što se može videti iz dela nekoliko pisaca. Tako su na primer sinovi izvesnog Junija Bruta Pere, priredili borbu gladijatora nad grobom svoga oca kao izraz počasti.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gaj Julije Cezar

Sve do I veka pre naše ere, ove borbe su priređivane uglavnom zbog velikih državnih praznika ili kao deo pogrebnih običaja. Te borbe su se vodile na različitim mestima, prvenstveno na otvorenom prostoru, gradskim trgovima, hipodromima, pozorištima ili javnim zgradama, sa učešćem malog broja takmičara. Vremenom se broj učesnika uvećavao, a prve veličanstvene igre ovog tipa, organizovao je Gaj Julije Cezar. Da bi zadobio simpatije naroda, organizovao je igre u kojima je bilo na desetine parova gladijatora, a neki od njih bili su i u srebrnim oklopima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gnej Pompej Veliki

Da bi zasenio svog protivnika Cezara, Gnej Pompej Veliki je rešio da u grad dovede slonove koji su u to vreme bili prilično neobična vrsta i vrsta koju je narod još uvek vezivao za Hanibalove ratove. Bilo je predviđeno da se protiv slonova bore lovci sa velikim kopljima. Pompej je smatrao da će ovakvom predstavom oduševiti sugrađane, ali se ispostavilo da su slonovi “jaki borci” koji su mnoge lovce koštali života. Plinije Stariji koji je opisao ovaj događaj, svedoči da su slonovi u stampedu pokušali da probiju metalnu ogradu i pobegnu, a kada im to nije pošlo za rukom počeli su da ispuštaju stravične zvuke. Ljudi su ovim prizorom bili ganuti do suza i uz buru negodovanja su proklinjali Pompeja i njegove igre.

Kasnije su priređivane igre drugog tipa. U predstave se uvodi lov na divlje i egzotične životinje. Lavovi, tigrovi, medvedi i veliki broj drugih životinja pominju se u rimskim izvorima. U nekim tekstovima su zabeleženi i krokodili i nilski konji, koji su dovođeni za borbe na vodi. Ovakve borbe su se sve do izgradnje Koloseuma vodile na reci Tibar. Tu su prikazane velike pomorske bitke iz kojih su Rimljani izlazili kao pobednici. Jedna od omiljenih tema bila je bitka kod Akcijuma, u kojoj je Oktavijan Avgust pobedio Marka Antonija i egipatsku kraljicu Kleopatru.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Koloseum u Rimu

Gladijatorske igre i arene uveliko su korišćene i kao političke tribine. Igre je organizovao vladar povodom raznih praznika, rođendana ili pobeda. Što su igre bile veće, mir među podanicima je bio izvesniji. Imajući u vidu ove stvari, sasvim je razumljiva stara rimska poslovica koja se javlja u ovo vreme, “hleba i igara”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Vrste gladijatora

U početku se od gladijatora očekivalo da se bore u odeći naroda kojem pripadaju, a kasnije su dobijali posebna obeležja. U zavisnosti od vrste oružja u to vreme su razlikovane sledeće vrste gladijatora:

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Murmilo

Murmilo je bio kombinacija Samnita i Gala. Na glavi je nosio šlem u obliku riblje glave, a štitnike na desnoj ruci i levoj nozi. Od oružja je nosio kratki mač “gladijus” jedan mali ovalni štit i jedan veliki četvrtasti. Obično se borio protiv Tračanina (Treksa).

Sekutor što na latinskom znači “progonitelj”. Ovo je bila klasa u kojoj se borio rimski car Komod. Nosio je ovalan i gladak šlem kako bi mreža njegovog protivnika retarijusa lakše skliznula. Leva ruka mu je bila zaštićena nekom vrstom štitnika. Od oružja je koristio duži i praviji mač od “gladijusa” i veliki četvrtasti štit.

Retario se obično borio protiv sekutora, a retko protiv murmila. Od oružja je koristio trozubac i mrežu. Bio je zaštićen samo štitnikom na levom ramenu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Sekutor i Retario

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Treks

Treks (Tračanin) se obično borio protiv murmila. Imao je duže štitnike na nogama i manji štit od murmilovog. Napadao je kratkim mačem koji se zvao sika. Na glavi je nosio šlem sa krestom i vizirom. Zanimljivo je bilo i to što je treks nosio štit u desnoj ruci a mač u levoj. U toj njegovoj “levorukosti” je bila njegova prednost, jer je bilo veoma nezgodno napadati levorukog borca.
     

Od ostalih egzotičnih vrsta gladijatora treba spomenuti: esaderi (koji su se borili u dvokolicama u stilu britanskih Kelta i koje je verovatno uveo Julije Cezar nakon invazije na Britaniju), ekvites (koji su ulazili u arenu na konjima), velites (čije je koplje bilo vezano za njegovu ruku tako da je mogao da ga povrati kad bi ga bacio), lakeari (koristili su laso), sagitari (koji su koristili luk i strelu), dimakeri (borili se sa dva mača) i mnogi drugi.
   
Bizarnija vrsta bili su andabate kojima je šlem bukvalno padao na oči tako da je u stvari pipajući okolo tražio neprijatelja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Obuka gladijatora

Svi gladijatori, da bi mogli da se bore u areni, morali su prethodno da prođu kroz obuku. Vežbali su pod budnim okom magistera, koji je u isto vreme vodio i školu i obuku. U toku obuke, gladijatori su koristili štitove od pruća i mačeve od drveta koji su se nazivali rudis, i koji su bili duplo teži od mača koji se obično koristio u areni. Ovi mačevi su se predavali onim gladijatorima koji su uspešno došli do kraja gladijatorske karijere, kao nagrada za dobru službu i dozvola da otvore sopstvenu školu za gladijatore. U Rimu je bilo mnogo privatnih gladijatorskih škola u doba Republike, ali kad je nastupio period Carstva, država je sve te male škole absorbovala kao i pokroviteljstvo nad samim borbama.

Pri ulasku u školu, budući gladijator, koji se zvao novicijus, polagao je zakletvu - sakramentum da posvećuje svoj život bogovima podzemlja i da prihvata bez pogovora svaki tip poniženja. Dobrovoljci su takođe potpisivali i ugovor - auktoramentum sa upravnikom gladijatora - lanistom, kojim bi se određivalo koliko često treba da se bore, koje oružje treba da koriste, i koliko će zarađivati.

Na obuci, pretendenti na gladijatorski posao bi prolazili kroz fizički pregled koji je obavljao lekar i kojim bi se utvrđivalo da li je pretendent fizički sposoban da izdrži izuzetno napornu obuku, kao i to da li je estetski privlačan. Estetika borca je bila nerazdvojni deo gladijatorskih borbi pred publikom.

U Rimu su postojale četiri škole: ludus magnus, ludus dakus, ludus galikus i ludus matutinus. Ova poslednja je obučavala gladijatore borbi sa zverima.

Škole su imale barake sa malim sobama za gladijatore i ogromne terene za vežbanje. Neke su imale i mesta za gledaoce za one koji su želeli da posmatraju treninge. Treninge su vodili posebni treneri koji su se zvali doktori, a koji su često i sami nekad bili gladijatori.

Vežbalo se udarajući o stubove od dva metra ukopane u zemlju. Rivalstvo među budućim gladijatorima se brzo pojavljivalo, i još brže se uspostavljala hijerarhija među njima, a na osnovu veštine u borbi koju su pokazivali na obuci.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gladijatorke

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gladijatorke su bile žene koje su se borile u areni u starom Rimu. Iako su bile retka pojava, one su zaista postojale, a za to ima dokaza kako u arheologiji, tako i u književnosti. Sve do 3. veka žene su se borile prerušene u legendarne Amazonke, kada ih je zabranio Septimije Sever.

Larinskim dekretom Tiberije je senatorskim kćerkama, unukama i praunukama i „bilo kojoj ženi čiji muž ili otac ili deda, bilo s očeve ili majčine strane, ili brat, jeste ili je ikad bio vlasnik mesta u senatu rezervisano za viteza“ zabranio da treniraju ili da se pojavljuju za platu kao gladijatorke. Ovaj dekret međutim, ne potvrđuje da je do tada i bilo žena koje su se borile u areni.

Domicijan nije bio prvi koji je koristio žene u areni. Međutim, u literaturi se najviše pominju baš gladijatorske borbe koje je on organizovao a u kojima su učestvovale žene. Pominje se u delima Svetonija, Marcijala i Stacija.

Gladijatorke su se prvi put pojavile u doba rimskog imperatora Nerona, na igrama organizovanim u čast jermenskog kralja, Tiridata I. Petronije, u svom Satirikonu pominje ženu esedijarijusa (lat: essediarius) (gladijator koji se bori iz dvokolice u keltskom stilu).

Svetonije u svom delu Dvanaest rimskih careva govori o tome kako je imperator Domicijan voleo da gleda borbe između žena i patuljaka. Sa slika i mozaika se može zaključiti da su se borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove, bez obzira kom tipu gladijatora pripadale.

Prema izvorima, izgleda da su se žene borile uglavnom noću. S obzirom da je noć bilo vreme za glavne i veoma važne događaje gladijatorskih igri, može se zaključiti da su borbe u kojima su učestvovale žene bile važne i da su predstavljale retkost. Većina modernih naučnika smatra pojavu gladijatorki novinom s obzirom da se jeste pisalo o njima, a činjenica da ih antički istoričari često spominju ukazuje da su gladijatorke bile mnogo rasprostranjenije nego što to direktni dokazi ukazuju.

Dion Kasije (62.3.1) pominje ne samo žene, već i decu koja su se borila na gladijatorskim igrama koje je 66. godine organizovao Neron. Takođe je poznato da je Neron prisiljavao žene nekih poznatih rimskih senatora da se bore u areni.

U delima Juvenala nailazimo na oštre osude ženskih gladijatorskih borbi. U svojim Satirama, Juvenal govori kako su gladijatorke poticale uglavnom iz viših klasa i uglednih porodica.

Mark Vesli, istoričar, kaže da gladijatorske škole verovatno nisu bile najpogonija mesta za obuku žena i da su njih verovatno podučavali privatni tutori u školi za mlade (lat: collegia iuvenum). Te škole su služile takođe i za obuku uglednih muškaraca starijih od 14 godina u borilačkim veštinama. Vesli je našao tri reference u kojima se pominje da je bilo žena u tim školama.

Na jednom reljefu iz 1. ili 2. veka iz Halikarnasusa može se videti borba žena obučenih u teške oklope. Na samom reljefu postoji natpis „Amazonka“ i „Ahilija“ i da su se obe časno povukle iz arene uprkos tome što su se borile jedna protiv druge. Reljef se danas nalazi u Londonskom muzeju.

Veruje se da je ženski skelet iz rimskog doba iskopan u Sadarku (eng. Southwark) (London) 2001. godine pripadao gladijatorki. Do tog zaključka se došlo jer je sahranjena van glavnog groblja iako je grob bio bogato opremljen — sadržao je glinene lampe Anubis (lampe na kojima je bio naslikan upokojeni gladijator) i posude sa spaljenim šišarkama bora. Jedini borovi te vrste u Britaniji u to vreme bili su borovi zasađeni pored londonskog amfiteatra i šišarke ovih borova su se tradicionalno spaljivale tokom gladijatorskih igara. Većina stručnjaka smatra ovu identifikaciju pogrešnom, međutim Londonski muzej, u kome se nalaze kosti, tvrdi da „postoji 70 % verovatnoće da je žena iz ulice Grejt Dover bila gladijator“. Hedli Svejn, direktor odseka za ranu istoriju u Muzeju kaže: „Nema ni jednog jedinog dokaza koji bi izričito tvrdio da je ona bila gladijatorka. Međutim, drugi dokazi navode na ovu zagonetnu pretpostavku.“ Danas se ona nalazi izložena u Londonskom muzeju na kraju sekcije Rimskog Londona.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Gladijatorke. Reljef nađen u Halikarnasu.

Priča o Diodoru rimskom gladijatoru

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Slika iznad: Detalj umetničkog dela Jean-Leon Gerome-a (1824-1904) prikazuje umetnikovu koncepciju gladijatorske borbe. Jedno od pravila koje je vladalo u takvoj borbi je možda bilo fatalno po rimskog gladijatora Diodora.

Tajnovita poruka na 1800 godina starom nadgrobnom spomeniku rimskog gladijatora je konačno razotkrivena, pričajuči kobnu priču.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Epitaf i umetnički rad na nadgrobnom spomeniku nagoveštavaju da je gladijator, po imenu Diodor, izgubio borbu (i svoj život) usled sudijske greške, kako objašnjava Michael Carter, profesor na Brok Univerzitetu u St. Catharines u Kanadi.

Carter proučava gladijatorske borbe i druge priredbe u Istočnom delu Rimskog Carstva. On je ispitao nadgrobni kamen, koji je bio otkriven pre oko 100 godina u Turskoj, pokušavajući da otkrije značenje crteža i natpisa.

Ovaj 1800 godina star nadgrobni kamen predstavlja gladijatora koji drži dva mača stojeći iznad svog poraženog protivnika koji signalizira predaju. Natpis ispod glasi: ”Diodor, gladijator, je sahranjen ovde.”

Nadgrobni spomenici govore

Nadgrobni spomenik je poklonjen Muzeju Cinquanternaire u Briselu, nedugo po završetku Prvog svetskog rata. On prikazuje gladijatora koji drži nešto što izgleda kao dva mača, stojeći iznad svog protivnika koji signalizira predaju. Natpis beleži da kamen označava mesto gde je čovek, po imenu Diodor, sahranjen. ”Nakon što sam savladao svog protivnika Demetrija, nisam ga odmah ubio”, kaže epitaf. ”Sudbina i lukava obmana summa-e rudis me je ubila”. Summa rudis je sudija, koji je možda i sam imao iskustvo u gladijatorskim borbama u svojoj prošlosti. Natpis takođe ukazuje da se Diodor rodio i borio u Amisusu, na južnoj obali Crnog Mora u današnjoj Turskoj. Premda je Carter ispitao na stotine nadgrobnih spomenika gladijatora, ”epitaf na ovom je potpuno drugačiji od svih ostalih, on nam priča priču”.

Poslednja borba

Priča koju saopštava nadgrobni spomenike desila se pre 1800 godina kada je Rimsko Carstvo bilo na svom vrhuncu, prostirući se od Hadrijanovog Zida u Engleskoj do reke Eufrat u Siriji. Gladijatorske borbe su bile popularne priredbe, od kojih se većina sastojala od međusobne borbe dva čoveka. Iako je smrt usled zadobijenih rana bila uobičajena, borbe nisu bile vođene do smrti, kako ih je predstavio Holivud, objasnio je Carter. ”Verujem da je postojao značajan broj veoma detaljnih pravila koja su regulisala gladijatorsku borbu”, rekao je Carter. Iako pravila nisu potpuno razumjliva, neke informacije se mogu nazreti iz očuvanih tekstova i umetničkih dela. Za početnike, uglavnom, ako ne i za sve gladijatore, važilo je da su borbe nadgledali summa rudis. Među pravilima za koje je on bio nadležan je bilo to da je pobeđeni gladijator mogao zahtevati predaju, a ako je nju odobravao munerarius ( bogati pojedinac koji je plaćao predstavu), on je mogao napustiti borilište bez daljeg povređivanja. Drugo pravilo koje je bilo na snazi je da bi gladijatoru koji bi slučajno pao (bez uplitanja njegovog protivnika), bilo dozvoljeno da ustane, pokupi svoju opremu i nastavi borbu.

Smrt Diodora

Upravo ovo poslednje pravilo je bilo upletene u Diodorov slučaj. Carter interpretira sliku gladijatora koji drži dva mača kao momenat u njegovoj poslednjoj borbi, kada je Demetrije bio oboren i kada je Diodor dohvatio dršku svog mača. ”Demetrije je signalizirao predaju, ali ga Diodor nije ubio; on se povlači, očekujući da je dobio borbu”, kaže Carter. Borba izgleda kao da je gotova. Međutim, summa rudis, verovatno misleći da je Demetrijev pad bio slučajan, ili sa nekim drugim motivom presuđuje drugačije. ”Ono što je summa rudis očigledno učinio je da se umešao, zaustavio borbu, dozvolio Demetriju da ustane, uzme svoj štit i mač i potom nastavi borbu. Ovog puta je Diodor bio savladan, bilo da je preminuo u areni ili mu je Demetrije zadao ranu koju je uskoro dovela do njegove smrti. Ovaj događaj se verovatno odigrao ispred nekoliko stotina, ako ne i nekoliko hiljada gledalaca u pozorištu ili delu atletskog stadiona pretvorenog u mini-Koloseum. Nakon što je Diodor preminuo, ljudi koji su podigli njegov spomenik ( verovatno porodica ili prijatelji), bili su toliko uzrujani, nagoveštava Carter, da su odlučili da u epitaf uključe neke od poslednjih reči: ”Sudbina i lukava obmana summa-e rudis su me usmrtile.”

Smrt ili slava

Gladijatori su bili profesionalni zabavljači, a ne nesretne žrtve. Pripadali su najnižem društvenom staležu, kao robovi, ali nisu svi gladijatori trpeli loš tretman, nisu svi bili zatvorenici prisiljeni da se bore za svoje živote. Mnogi od njih su bili pop zvezde i slavni sportisti svog vremena, a imali su svoje nadimke i klubove obožavalaca.

Bezbrojni filmovi oblikovali su naše viđenje rimskih gladijatorskih takmičenja kao zastrašujuće borbe na smrt, u kojima su gladijatori bili bacani u borilišta i prisiljeni da ubiju – ili budu ubijeni – za tuđu zabavu. Drama počinje gromoglasnim gladijatorskim uzvikom: „Pozdravljamo te mi koji ćemo umreti!“.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ta takmičenja zapravo nisu bila orgije krvi i neizbježne smrti, već pomno isplanirani dvoboji koji su se odvijali pod budnim okom sudije – poput oružane verzije današnjih bokserskih mečeva. Naročito vešta guranja, izmicanja ili pariranja izazivala su usklike oduševljavanja od publike. I, iako zajedljiv pozdrav govori nešto drugo, mnogi gladijatori su preživljavali borbe.

Svakako, kad su se borili, gladijatori su na kocku stavljali svoj život. Ali taj element opasnosti bio je važan sastavni deo sporta, koji je povećavao njegovu uzbudljivost. Izlagali su se opasnosti svakog puta kad su takmičili, a bili su spremni da rizikuju život za svoj sport.

Sudeći prema grafitima urezanim u zidove u Pompeji, gladijatorska mešavina mišićavosti i odvažnosti posebno je dobro prolazila kod gledateljki. Natpisi svedoče o činjenici da „Celad, Tracanin, izaziva uzdah svih devojaka“. Sugestivno ime nekih gladijatora (Eros, Narcis) ukazuje na to da su organizatori hteli da naglase njihovu seksualnu privlačnost. U 2. veku satiričar Juvenal ismejao je plemkinju koja je ostavila supruga i pobegla sa gladijatorom:

Na njegovom licu bilo je nekoliko deformacija: ožiljak od kacige, velika izraslina na nosu. Ali ono što žene vole je mač.

Nisu svi smatrali da je erotska privlačnost gladijatora smešna. Car August prosudio je da je ona toliko snažna da je ženama bilo dopušteno da borce gledaju samo sa zadnjih sedišta u areni.

Bogate nagrade


Ni sponzori nisu želeli da vide da neko vredan bespotrebno strada. Pisac Svetonije zabeležio je da je tokom gladijatorske predstave koju je organizovao Julije Cezar za svoju ćerku Juliju, on „izdao naredbu da kad god se slavni gladijatori budu borili i ne izazovu naklonost publike, treba ih na silu spasiti i sačuvati za njega“. Zapisao je i da je car Neron, uprkos svom krvoločnom ugledu, naredio da niko ne bude ubijen tokom predstave u Campusu Martiusu. Drugim rečima, čini se da su gladijatori – barem oni najbolji i najpopularniji – bili zaštićena vrsta.

Pobednici su dobijali sjajne nagrade. Posle borbe pobednik je smeo da se popne uz stepenice do lože u kojoj su sedili dostojanstvenici, a tamo bi dobio palminu granu i vrećicu sa novcem, koju je smeo da zadrži čak i ako je bio rob. Za izvanredan nastup mogao je da dobije i lovorov venac. Te su nagrade među borcima bile na velikoj ceni, jer je većina gladijatora dolazila iz nižih staleža: bili su robovi, kriminalci ili zarobljeni vojnici. Neki gladijatori su bili dobrovoljci i oni su mogli da se otkupe i tako prestanu sa borbama, ali nisu smeli da budu postavljani na neki javni položaj.

Uprkos svim opasnostima i teškim uslovima, biti gladijator moglo je biti vrlo glamurozno zanimanje. Slava, bogatstvo i sloboda bile su nagrade za zvezde koje su svoju borbu pretvorile u dramu koju se isplatilo gledati.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete