POVRATAK

Povratak preko okeana bio je naročito težak. Vetar je duvao slabo, kao od bede. Često je po nekoliko dana vladala tišina na moru. Od arabljanske obale bila je jara. Mornari su uzalud tražili hlada. Zagrejani začini odavali su sladak i oštar miris.

Pojavi se skorbut. Portugalci, kao i ranije, nisu znali da se sačuvaju od njega. Na svim brodovima ležali su bolesnici jedan pored drugog. Skoro svako veče padre Pero de Koviljaneš pevao je na krmi zaupokojenu molitvu. Mornari su stajali gologlavi i sumorno gledali kako more guta njihove drugove, jedno za drugim. Paulo da Gama, čovečniji od drugih komandanata, hrabrio je bolesne i negovao samrtnike.

Skoro svake večeri oslobađali su se sanduci. Pisar Diogo Diaš u prisustvu dva opunomoćena mornara otvarao je ključem, skinutim sa pokojnikovog vrata, katanac od sanduka, pažljivo zapisivao i procenjivao njegovu sadržinu i odnosio u unutrašnjost broda, da bi je kasnije predao naslednicima po spisku. Sve više sanduka se praznilo tako da su svađe oko njih prestale.

Skorbut pokosi skoro svu posadu. Ubrzo je na svakom brodu ostalo samo po šest-sedam zdravih mornara, koji su mogli da se penju na katarke. Bilo je veoma teško upravljati brodovima. A sunce je, izgleda, svakoga dana sve jače i jače pržilo obamrlo more i neme brodove.

„Sve vas uveravam — pisao je pisac dela „Roteiro" — da je tako potrajalo još dve nedelje — ne bi ostalo ljudi za upravljanje brodovima. Došli smo dotle da je bila nestala svaka stega. Molili smo se svetim zaštitnicima naših lađa. Kapetani se posavetovaše i odlučiše: ako dopusti vetar, da se vratimo natrag u Indiju."

Tek 2 januara 1499 godine ukaza se afrička obala.

Za vreme povratka Portugalci su plovili Indiskim Okeanom, ne videći obale, osamdeset devet dana. Afriku su moreplovci ugledali uveče i, plašeći se da ne nalete na kamenje, zaustaviše se da prenoće.

Oni su mislili da su na afričku obalu izašli u okolini Mozambika. Ujutru krmanoši odrediše širinu. Pokaza se da su Portugalci otišli odveć daleko na sever. Brodovi skrenuše na jug duž afričke obale. Tako su išli ceo dan. Predveče se u zalivu ukaza Magadokšo — grad Arabljana trgovca robljem, koji se nalazi na 5° severne širine.

Na brodovima je bila velika nevolja. Skorbut je kao i pre kosio mornare. Čak su i ljudi zdravi na oko osećali malaksalost i apatiju, kostobolju u nogama i gubitak apetita — prve znake pojave skorbuta: Sveža voda bila je na izmaku, davali su svakom određenu količinu.

Pored afričkih obala javiše se nove muke. Oblaci insekata opsađivali su brodove. Sa obale su doletale u rojevima velike crne i zelene muve, dosađujući mornarima i kužeći im hranu. Još više su dražili moskiti. Koristeći se tihim vremenom, ovi mali mučitelji svuda su gonili mornare; njihovi ujedi bili su pravo mučenje za bolesnike.

Ali se Vasko da Gama bojao da ide ka obali, gde su se tako primamljivo belele zgrade Magadokša. On je 3nao da je sada portugalskim brodovima, koji su postali bolnice koje plove, bolje da izbegavaju sukobe sa Mavrima. U Magadokšo su mogli doći glasovi o sukobima Portugalaca sa stanovnicima Mozambika i Mombase i Mavri Magadokša, razume se, zaželeće da osvete zemljake, utoliko pre što će, u slučaju uspeha, nagrada za osvetu biti portugalski brodovi i roba. Stoga Vasko da Gama odluči da prođe pored Magadokša.

Komandant je i ovde ostao veran samome sebi. Prolazeći pored Magadokša, on naredi da opale iz bombardi na grad koji su Portugalci videli prviput u životu.

— Treba ih uplašiti, pokazati im da smo jaki, kao i uvek — reče on.

Sledećeg dana išli su, kao i pre, pored zelene obale. Posle podne, kada su brodovi zaobilazili stenoviti rt, iza okuke nagrnu mnoštvo čamaca.

— To su gusari, ovde im je leglo — reče sprovodnik iz Melindia.

Ranije se Portugalci ne bi plašili Crnaca, naoružanih kopljima i strelama, ali sada su vojnici ležali jedan do drugog. Ako se gusari puste bliže brodovima, svaki otpor biće uzaludan. Stoga komandant izdade naređenje da pucaju na gusare izdaleka. Skoro sve tobdžije bile su bolesne. One su se, stenjući, podizale i, uz pomoć jačih drugova, hramale ka topovima. Svi su znali da je spas zavisio od bombardi. Uske i dugačke oranice približavale su se, već su se videli beli štitovi s crvenim šarama i vojnici tamne kože, kose obojene u riđu boju. Čula se ratnička pesma. Po taktu divlje, tužne melodije padala su vesla u vodu. Čamci su išli u polukrugu, trudeći se da brodovima preseku otstupnicu.

Bolesnici se pridigoše na svojim posteljama od prnja. Vasko da Gama priđe boku broda i mahnu maramom. Odjeknu pucanj. Ceo brod se zatrese. Daljina se prevuče dimom. Začuše se pucnji s drugih brodova.

Dim se lagano rasturao. Najzad Portugalci opaziše da se polukrug gusarskih čamaca raspao. Oranice su žurile prema obali. Portugalci su bili spaseni.

Brodovi pođoše dalje. Preko noći uznemireni stražar pozva gore Vaska da Gamu. Komandant se uspe na tvrđavu na krmi, pogleda oko sebe i ne prepozna more. Crni brodovi išli su po snežno beloj beskrajnoj pustinji, za krmom su jurili hladni srebrnasti talasi. Od ove beline nebo je izgledalo još dublje, još crnje.

— Šta je to? — zapita komandant sprovodnika iz Melindia.

— More se sija, muva je nestalo — biće bure — odgovori ovaj.

Vasko da Gama saopšti ovu vest kroz trubu drugim brodovima. Počeše da se spremaju za buru. Podigoše sve koji su mogli makar malo da stoje na nogama, pritezali su lancima bombarde, pokrivali debelim platnom otvore na brodu, proveriše pribor, skupiše jedra.

Sprovodnik je bio u pravu. Ujutru poče bura. Međutim, Portugalcima koji su pre toga pripremili brodove, ona ne nanese velike štete. Samo na „Saun Rafaelu" polomi neke sprave.

7 januara u zoru sprovodnik pokaza belu prugu koja se nerazgovetno svetlucala u daljini na obali.

— Melindi — reče on.

Portugalci su bili srećni. U Melindi su bili prijatelji, tu su mogli da se odmore i da pogledaju bolesnike.

Po naređenju komandanta brodove ukrasiše zastavama i trakama. Omršaveli trubač zasvira svečani marš, tobdžije opališe. Mornari su vikali od radosti.

U Melindiu je grabljivac ponovo sakrio kandže. Sada je Vasku da Gami bila potrebna pomoć i stoga se svih šest dana koje su Portugalci proveli u Melindiu držao kao iskreni prijatelj sultanov, koji pamti usluge i ume da ih ceni.

Kada su brodovi ušli u pristanište Melindi, u susret im izađoše neobično ukrašeni čamci. Poslanici sultana Melindia donesoše Portugalcima ovce i kokoši, narandže i plodove mangovog drveta. Sultan je naredio da čestitaju Vasku da Gami na srećnoj plovidbi, rekao je da je odavno očekivao Portugalce i pozvao ih je u dvorac.

Vasko i Paulo da Gama spustiše se u čamac. Sultan Melindia čekao ih je stojeći u vodi do kolena. Pre nego što su došli do obale, braća da Gama iskočiše u vodu da zagrle sultana. Domaćin povede goste ka obali. Uzajamno su se obasipali ljubaznostima. Mavar je govorio da se raduje povratku svojih portugalskih prijatelja, da im ceo njegov grad stoji na raspoloženju.

Kapetani su odgovarali da je, samo zahvaljujući pomoći sultana Melindia, Portugalcima pošlo za rukom da pronađu put za Indiju. Oni su ga uveravali da ih je obavezao za ceo život i da su spremni da mu služe kao svome gospodaru.

Tako su razgovarali idući sultanovom dvorcu kroz predgrađa u kojima su živeli robovi Crnci. Unaokolo su bile razbacane bez reda okrugle kolibe od pruća. Na vratima koliba žene su tucale proso ogromnim, kao čovek velikim tučkovima u kamenim stupama. Deca, koze, ovce i kokoši rastrčali su se dižući prašinu. Bila je neizdržljiva vrućina. Iza koliba se pružao veliki trg — trg robova. Okovana dva po dva ili pod teretom drvenih jarmova, sedela su u prašini crna bića, gledajući tupo pravo pred sebe.

Prodavali su samo decu i mlade žene.

— A gde su odrasli muškarci? — zapita Paulo da Gama.
— Njih ne hvataju žive — odgovori sultan. — Oni su nepokorni i drski, oni se uvek sećaju izgubljene slobode, uvek tuguju. Njih ubijaju na licu mesta. Dečaci su druga sgvar. Njihove duše su kao vosak. Od njih se mogu napraviti odlični robovi.

Trgu robova dođe kraj. Kapetane povedoše uskim vijugavim prolazom između belih zidova. Započe arabljanska četvrt. Postade hladovitije. Drveće se nadnosilo nad uličicom sa obeju strana i bacale senku.

U dvorcu nastaviše da se obasipaju ljubaznostima, otpoče gošćenje. Kada je bila reč o koristi, Vasko da Gama umeo je da se pravi trpeljiv. Ovaj čovek je na indiskoj obali na sve moguće načine isticao svoju mržnju prema muslimanima, a ovde, u Melindiu, uveravao je muslimanskog sultana da će Portugalci i u buduće biti najbolji prijatelji gospodara Melindia.

Za vreme razgovora pustiše unutra sprovodnika koji je plovio s Portugalcima u Indiju. Sprovodnik pade ničice i poljubi ćilim kraj sultanovih nogu. Koristeći se prilikom, Vasko da Gama zamoli sultana da pošalje u Portugaliju one sprovodnike koji su išli s njim u Indiju, da oni pokažu Portugalcima pravi put u Melindi. Vasko da Gama dodade da će sledeći portugalski brod dovesti sprovodnike natrag, a njihovim porodicama ostaviće dvesta krusada u zlatu. Sultan pristade.

Razgovor se otegnu do večeri. Goste su ispraćali na brodove već pri svetlosti baklji.

Sultan dade kapetanima da predadu kralju dugačko pismo — čestitao mu je otkriće puta za Indiju i pozivao ga da i u buduće šalje brodove.

Otpoče razmena darova. Sultan je poslao kralju širok zlatan lanac s dragim kamenjem, a kraljici — kutiju od sedefa, ukrašenu srebrom i slonovom košću i dvadeset zlatnih prstenova sa dragim kamenjem. U kutiji su ležale bele svilene tkanine i zlatan konac, „kakav naši ljudi nisu nikada videli", kao što piše pisac dela „Roteiro".

Sultan dade bogate darove svoj trojici kapetana i, osim toga, posla na brodove za posadu dva čamca, natovarena sanducima sa belom svilom i muslinom u boji: „Da niko ne bi bio nezadovoljan mojom zemljom", reče on.

Ujutru su kao dar kraljici od sultana doneli još i veliki komad sivog ambera, okovanog u srebro. To je bio bogat poklon. Videvši ga, Vasko da Gama naredi posadi da viče i da trubi u trube.

Trebalo je vraćati uzdarje. Vasko da Gama posla na obalu deset sanduka korala, mnogo ćilibara, cinobera i žive, čipke, sukna, satina, damasta, košulja, ogledala, noževa, crvenih kapa, staklenog lažnog bisera.

On najzad posla sultanu svoj bogato ukrašeni jatagan i predade darove njegovim ministrima. Darežljivost koju je Vasko da Gama pokazao u Melindiu može se donekle objasniti time šgo su Portugalci plovili natrag i nisu više imali koga da daruju, a u Melindiu — gradu koji je imao veliki značaj na putu za Indiju, trebalo je ostaviti najprijatnije uspomene o sebi.

Nastavi se utrkivanje u darežljivosti. Sultan nije hteo da izostaje. On naredi da se od arabljanskih trgovaca u gradu pokupuju najbolje tkanine i posla ih na brodove. Sultan je pisao da su za kapetane ove tkanine siromašne, ali neka ih posada navuče na dan dolaska u Lisabon. Kralju je poslao ogroman slonov zub. Po njegovom naređenju, Portugalce snabdeše namirnicama.

8 januara na obali podigoše „padraun" — kameni stub sa natpisom.

Posle dva dana, uz uzvike posade i sviranje truba, portugalski brodovi, ukrašeni zastavama i ćilimima, napustiše Melindi i krenuše se na jug.

Vasko da Gama naredi krmanošima da stražare naizmenično pored Mavara, da ih ispituju i crtaju obale.

Još u Melindiu donesoše mu dnevnik sveštenika Žuauna Figuere. Padre je umirao od skorbuta i molio da njegov dnevnik predadu komandantu. Sveštenikove zabeleške zainteresovaše komandanta. On naredi da Figueru neguju što brižljivije. Sveže voće učini svoje, padre se oporavi i na polasku iz Melindia Vasko da Gama naredi Žuaunu Figueri da od jutra do mraka sedi na kljunu i zapisuje sve što se desi za vreme plovidbe.

Brodovi su išli lagano, Portugalci su jedva menjali pravac, veoma su sporo nameštali jedra. Pokatkad su propuštali vetar, ne stigavši da se okrenu na vreme. Najgore js bilo na „Saun Rafaelu" i Vasko da Gama odluči da žrtvuje ovu lađu.

Brodovi se približiše obali i ukotviše se. Sa lađe osuđene na smrt počeše da pretovaruju začine, provijant, barut, topovsku tanad i mornarsku imovinu. Skidali su jedra. Pažljivo prenesoše sa kljuna drveni obojeni kip zaštitnika „Saun Rafaela". Svi su radili ćutke. Najtužniji su bili mornari sa „Saun Rafaela".

Paulo da Gama, koji se od polaska iz Melindia osećao rđavo, poslednji put se podiže na svoj brod da pogleda da nisu zaboravili nešto od vrednosti. On prođe kroz prazne kabine, zaviri u unutrašnjost broda, gde je bilo razbacano đubre i krpe, prođe po palubi, koračajući preko dasaka i komada konopaca i napusti lađu još tužniji.

Da „Saun Rafael" ne bi dopao Mavrima u ruke, spališe ga uveče. Sada su se jedra mogla lakše namestiti i brodovi pođoše brže.

28 januara prođoše pored Zanzibara, a 1 februara zaustaviše se blizu Mozambika i već poznatog ostrva Saun Žorža, gde su nekada silom tražili sprovodnike. Mozambik je skrivala zavesa od kiše.

Vasko da Gama odluči da ovde podigne padrao.

2 februara ujutru kiša je padala kao iz kabla. Sve se bilo raskaljalo. Ali komandant naredi da se stub postavi pošto poto. Na obalu pođoše na tri čamca. S velikim naporom vukli su stub na vrh brežuljka, spotičući se i padajući po vlažnom obronku, pokrivenom klizavom glinom i travom. Paulo da Gama, koji je rukovodio postavljanjem stuba, stajao je na obronku na vetrometini. Studeni vetar probijao ga je kroz. Pokisli sveštenik zapeva misu promuklim glasom. Mornari nisu nikako mogli da zapale vatru, kako bi rastopili olovo. Olovom su pričvršćivali krst na vrhu stuba. Tako im ne pođe za rukom da dođu do vatre i Vasko da Gama naredi da se vrate na brodove.

Ponovo se krenuše na put pored obala koje su im već bile poznate. 3 marta brodovi uđoše u reku Saun Braž. Za ovu reku mornare su vezivale mnoge uspomene. Tu su spalili pomoćnu lađu, tu su najpre mirno trgovali sa Crncima i pokazivali jedni drugima igre, a zatim se posvađali. Tu su podigli padraun.

Brodovi uđoše u rečno ušće. Obale se nisu izmenile. Evo izgorelog kostura portugalskog broda, a evo i stuba koji su načinili od katarke pomoćne lađe. Vidi se da se Crnci nisu usuđivali da diraju predmete koje su ostavili Portugalci. U Saun Bražu provedoše devet dana. Ali su se urođenici sećali da je Diaš ubio njihovog saplemenika, a s mornarima da Game umalo što se nisu posvađali. Zato se Crnci nisu pojakljivali, a Portugalci su se bojali da odmaknu od obale.

Vasko da Gama mislio je da dobije kod Crnaca namirnice. Kada im to nije pošlo Za rukom, setiše se ostrvceta na ušću reke. Opremiše lađice, i čitava tri dana Portugalci su lovili, solili i sušili morske pse, pingvine i snabdeli se vodom. Zatim ostaviše Saun Braž i pođoše pokraj stenovitih obala.

10 marta mornar u „vraninom gnezdu" na vrhu katarke ugleda visoka crna brda sa ravnim vrhovima. Svi se uspeše na palubu i gledali su kako brodovi koji su otkrili put za Indiju zaobilaze Rt Dobre Nade — nade u to da će Indija biti otkrivena.

Vasko da Gama potseti mornare na pokušaj bune. Pozivajući se na teškoće i nevolje koje su podneli u Indiji, krmanoši su molili da im oprosti.

Vasko da Gama odgovori:

— Ja sam vam odavno oprostio i moliću kralja da vas nagradi. Ali sam se zakleo i povešću vas u lancima kroz Lisabon u kraljevski dvorac.

Crni rt se izgubi iz vida. Vasko da Gama poče da deli poklone koje je dobio od sultana Melindia. On je delio mornarima tkanine, naređujući im da sami šiju odeću, kako bi u Lisabon stigli u prazničnom odelu. Pored njega je sedeo bledi Paulo da Gama. On se osećao sve gore i gore. Svakoga jutra Paulo se jedva dizao s postelje. Ovde, na južnom kraju Afrike, duvao je hladan vetar i Paulo da Gama drhtao je od jeze, ali se savlađivao i trudio da se ne umotava.

Vasko da Gama je sa uznemirenošću stalno pratio zdravlje svoga brata. Bilo je nesumnjivo da je Paulo jako bolestan. Ali se Vasko da Gama nadao da će se Paulo izlečiti po povratku u domovinu. Valjalo je žuriti na sever utoliko pre što su na brodovima mornari i dalje pobolevali i umirali.

Na njihovu sreću duvao je povoljan vetar, brodovi su brzo jurili duž sivo-zelene obale, sekući polja žućkastih algi. Pokatkad su se među algama crnele glave morskih pasa. Brodovi su plašili jata malih sivih ptica koje su uzletale iznad algi.

Da bi skratili put, Portugalci se odvojiše od obale i krenuše otvorenim morem. Sprovodnici iz Melindia bili su sada bez posla. Portugalci su sami upravljali brodovima.

Sedam dana duvao je povoljan vetar, zatim nastade tišina. Jedra se nemoćno opustiše, jedva se čula voda iza krme. Pet dana vladala je tišina. Paulo da Gama retko se pojavljivao iz kabine, i kada su mu navraćali, on je samo pitao kakav je vetar. Bolesnik je očigledno tugovao za domovinom. Vasko da Gama nije se odmicao od brata. Ali se oni nisu gotovo ni razgovarali. Ti grubi ljudi nisu navikli da ispoljavaju nežna osećanja i Vasko da Gama izražavao je ljubav prema bratu i uznemirenost zbog njega time što se nalazio oko njega: čas bi popravio postelju bolesnika, čas bi mu dao da pije.

Tišinu zameniše bure. Nedelju dana oluje su se igrale rasklimatanim brodovima. Preko noći za vreme oluje mornari sa „Saun Gabriela" izgubiše „Berio" iz vida.

Kako je ranije bilo ugovoreno s Vaskom da Gamom, Koeljo pođe pravo u Portugaliju i stiže u Lisabon 10 jula 1499 godine.

„Saun Gabriel" je nastavio da se bori s burom. Paulo da Gama nije više ustajao s postelje.

Najzad „Saun Gabriel" stiže u Saun Tjago.

Paulu da Gami bilo je sasvim rđavo. Vasko da Gama predade komandu broda Žuaunu da Sau, a sam nađe karavelu da preveze brata koji je umirao na ostrvo Tersejru.

More je još bilo uzburkano. Bolesnog kapetana jedva podigoše iz kabine i dugo nisu mogli da ga prenesu u čamac, koji je čas uzletao visoko na talasima, čas se spuštao negde u bezdan. Zajedno sa Paulom prešao je i Vasko. On je bio sav obuzet strepnjom za voljenog brata. Paulo da Gama hladno se oprostio sa drugovima i ravnodušno je gledao u poznatu siluetu „Saun Gabriela", koji je nestao u daljini.

Karavela pođe na Azorska Ostrva. Unaokolo su bili nepoznati ljudi. Ali u Saun Tjagu svi su već bili saznali za sjajne rezultate plovidbe i mornari sa karavele trudili su se na sve načine da iskažu koliko poštuju velike moreplovce i koliko se njima oduševljavaju.

29 avgusta stigoše na jedno od Azorskih Ostrva — Tersejru. Vasko da Gama prenese brata u franjevački manastir. Ovde je sve potsećalo na otadžbinu: beli zidovi, hladoviti doksati, unutrašnja dvorišta, zasađena cvećem, zvonjenje zvona o zalasku sunca, miris ruža i žukve.

Bolesnik se osećao sve gore i gore. Često je gubio svest i zamišljao da leži pod nebom Algavre, govorio o susedima i poznanicima, sećao se davno pomrlih drugova iz detinjstva i mladosti.

Vasko se nije odmicao od brata. Monasi mu rekoše da Paulovu bolest otežava čežnja za otadžbinom, i da će se u manastiru, gde sve toliko potseća na zavičaj, bolesnik brzo oporaviti.

Vasko da Gama rasejano je zahvaljivao monasima. On im je malo verovao. Preko noći Paulo umre. Vasko da Gama, taj gvozdeni i surovi čovek, duboko je preživljavao smrt brata.

Sahranivši Paula, Vasko da Gama se uputi u Portugaliju, gde ga je očekivao svečani doček. 9 septembra stiže v Lisabon brod na kome je plovio Vasko da Gama.

Vest o srećnom završetku plovidbe u Indiju stigla je mnogo pre brodova da Game. Još na okeanu, nedaleko od ostrva Zelenog Rta, brodove da Game srela je karavela koja je plovila po robove. Vlasnik karavele, Arturo Rodrigeš, viknu. „Čiji su brodovi, odakle plovite?" Žuaun da Sa odgovori: „Brodovi kralja Manoela pod komandom kapetana-komandanta Vaska da Game. Plovimo iz Indije."

Arturo Rodrigeš bio je okretan čovek. On promeni pravac i požuri u Portugaliju, nadajući se da će prvi doneti vest o srećnom povratku da Game. Karavela je jurila četiri dana. Kada su se zazelenele obale Portugalije, Rodrigeš se preseli u čamac, naredivši sinu da se ne približava obali i da ne pušta nikoga na brod, kako se vest ne bi pronela pre vremena. Iskrcavši se na obalu, Rodrigeš najmi konja i odjuri u Evuru. Obrastao u bradu, isprljan blatom, u pocepanoj odeći stiže Rodrigeš u dvorac i polete kralju.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Brod Vaska da Game „Saun Gabriel"

— Gospodaru, doneo sam vam radosne vesti! Nadam se da nećete zaboraviti da vam ih ja prvi javljam. Vasko da Gama vraća se iz Indije!

Uskoro stiže „Berio", Za njim „Saun Gabriel".

Kralj naredi da brodovi čekaju na ušću Taha, dok Vasko da Gama ne stigne iz Tersejre.

18 septembra učesnici prve plovidbe u Indiju svečano su ušli u Lisabon.

Na ulicama se tiskao narod, svuda su se šarenele zastave, brujala zvona, svirale trube. Mornari su išli s pristaništa u dvorac, opkoljeni gomilom koja je likovala. Mornari su bili obukli haljine od skupocenih tkanina koje im je darovao sultan Melendia, na somotskim jastučićima nosili su dragocenosti koje su istočnjački carevi poklonili Manoelu. Između mornara išli su, skrećući na sebe sveopštu pažnju, Monsaid, Jevrejin iz Grenade, sprovodnici iz Melindia i Indusi zarobljeni u Kalikutu. Dalje su zveckali lancima krmanoši. Za svoj uspeh kapetan-komandant najviše je dugovao njima, ali su najbolji krmanoši Portugalije prošli kroz svoj grad kao zarobljenici ili zločinci osuđeni na smrt.

Iza moreplovaca išla je šarena gomila najviđenijih aristokrata Portugalije. Prinčevi po krvi, arhiepiskopi, najbolji vojnici i najugledniji dvorani okružavali su omalenog temeljnog čoveka duge prosede brade. On je jedini u toj šarenoj gomili bio obučen u crnu odeću žalosti i nije se osmehivao na šale dvorana. To je bio veliki Vasko da Gama — čovek koji je završio delo, koje je započeo pre šezdeset godina Infante Enrike, i prokrčio put za Indiju.

SPLETKE

Povratak Kabrala posle plovidbe u Indiju izazvao je u dvorskim krugovima Portugalije veliko razočarenje. Istina, daleko na zapadu Kabral je otkrio novu zemlju i ponovo je proveo brodove u Indiju putem koji je prokrčio Vasko da Gama. Ali savremenici Kabrala nikako nisu pretpostavljali da će šumovita zemlja koju su otkrili na zapadu postati najveća i najunosnija kolonija Portugalije. Međutim, Kabral je izgubio više od polovine brodova, poginuo je Bartolomeu Diaš — jedan od najboljih portugalskih mornara. U Indiji se Kabral konačno posvađao sa Zamorinom i u Kalikutu je poginulo mnogo Portugalaca.

U očima Manoela i njegovih bliskih ljudi Kabralova krivica bila je veoma ozbiljna.

Pa ipak, Kabralu su poverili komandu nad novom ekspedicijom u Indiju, a Vasku da Gami, kao i za vreme prve Kabralove plovidbe, bila je poverena samo priprema eskadre. On je skupljao posadu, sećajući se i tražeći stare drugove iz prve plovidbe u Indiju, pogađao je krmanoše i tobdžije, izdavao deo novca unapred, nadgledao je građenje i opravljanje deset brodova za Kabrala, brinuo se o hrani, bombardama, barutu i tanadima, sam je odabirao i proveravao po spiskovima robu koja je bila određena za trgovinu u Indiji.

Vasko da Gama radio je, kao i uvek, neobično savesno i brižljivo, ali je malo po malo progovorila u njemu zavist. Izgledalo mu je da će Kabrala opet pratiti nesreća, bilo mu je žao da u ruke zlosrećnika preda eskadru, pripremljenu sa toliko ljubavi i brige.

Vasko da Gama sve češće je mislio da, kada bi takvi brodovi bili pod njegovom upravom, on bi mogao da ulije strah Indusima i da po zasluzi kazni Zamorina, kome on nikako nije oprostio za junsku noć, punu uzbuđenja, kada su Portugalci, zadržani na obali, svakoga trenutka očekivali napad i pogibiju.

Vasko da Gama bio je, razume se, zaboravio kako je 1496—1497 godine Bartolomeu Diaš, čuveni moreplovac, koji je utro put oko Rta Dobre Nade, pripremao eskadru za njega i kako je tada Vasko da Gama bez griže savesti primao to kao nešto što se samo po sebi razume. Sada je on sam bio u ulozi Bartolomea Diaša, a Kabral, kao nekada Vasko da Gama, imao je da požnje rezultate njegovih napora.

Bartolomeu Diaš ispitao je ustvari najvažniji i najopasniji deo puta za Indiju. Ali je odličan mornar bio rđav dvoranin, šarena gomila oko Manoela nije mu dala da napreduje i Diaš se pomirio sa skromnom ulogom organizatora ekspedicije.

Drukčiji je bio Vasko da Gama. Uverivši se da prema njemu postupaju nepravično, on je malo po malo počeo da radi na tome da istisne Kabrala i da sam dođe na njegovo mesto. Vasko da Gama počeo je brižljivo da prikuplja sva nepovoljna mišljenja, spletke i rđave šale koje su kružile o Kabralu u dvorskim krugovima, trudio se da sazna ko je iz kraljeve porodice raspoložen protivu njega. Prijatelji mu saopštiše kraljičine reči da niko, osim Vaska da Game, ne bi trebalo da plovi u Indiju, jer njega prati sreća. Drugi put je kraljev kapelan izjavio da je kralj Manoel veoma zadovoljan pripremom ekspedicije, ali se boji da je poveri Kabralu. Kralj je tobože rekao: „Daj bože da plovidba Pedra Alvareša bude isto tako srećna kao i plovidba Dom Vaska, jer, ma da znam Kabrala kao odličnog mornara, on ipak nije bio srećan na moru."

Vasko da Gama vide da je došlo vreme da pređe na stvar. On se javi kralju i reče mu da hoće sam da se osveti Zamorinu za sve uvrede koje su bile nanete Portugalcima i moli kralja da ga pošlje u Indiju umesto Kabrala. A Kabral može da otplovi iduće godine... Kralj se kolebao. Tada Vasko da Gama reče da svi prihodi koji su bili namenjeni komandantu eskadre ostaju Kabralovi i da Kabralov trgovački poverenik pođe u Indiju sa njegovom robom. „Sa svoje strane — dodade on — ja ću mu isplatiti dve hiljade krusada i daću mu da jaše na mom konju sve dotle, dok ne bude organizovana eskadra za njega. Ma da — reče Vasko da Gama osmehujući se — čovek koga prati nesreća na moru treba da izbegava pučinu."

Pošto je u svojim spletkama protiv Kabrala iskoristio propast sedam od trinaest brodova njegove eskadre, Vasko da Gama trudio se da ne spominje kako i njegova vlastita ekspedicija nije prošla baš tako srećno. Od četiri broda vratila se samo polovina, a od sto sedamdeset njegovih saputnika kući se vratilo svega oko sedamdeset ljudi.

Kralj se još uvek kolebao. Tada mu Vasko da Gama pokaza ukaz, izdat 1499 godine, kada su se Portugalpi vratili sa prve plovidbe u Indiju. Ovim ukazom kralj Manoel je davao Vasku da Gami pravo da komanduje svima ekspedicijama u Indiju, pri čemu je Vasko da Gama mogao preuzeti komandu čak i u slučaju da se flota već nalazila u Belemu i spremala se da krene na put. Manoel pristade.

Pozvali su Kabrala i, pozlativši pilulu svim mogućim pohvalama i obećanjima bogatih nagrada, kralj mu saopšti da će Vasko da Gama sam povesti brodove u Indiju.

Razume se, Manoel nije održao svoja obećanja. Kabralova karijera bila je završena. Sujeverni i nezahvalni Manoel nikada više nije poveravao Kabralu komandu brodovima. Pedro Alvareš Kabral bio je otstranjen od sviju poslova i otišao je na svoja imanja. On je živeo do 1526 godine i video je s bolom u duši kako drugi ljudi osvajaju portugalske kolonije u Indiji i Africi, kako postaju slavni Vasko da Gama, d'Albukerk i d'Almejda.

Vasko da Gama prionuo je na rad sa dvostrukom energijom. Kabral je bio uklonjen i sada je on pripremao eskadru za samoga sebe. Deset velikih lađa bilo je skoro gotovo za plovidbu. Vasko da Gama dodade im šest karavela sa latinskim jedrima. Na ovim brzim karavelama on je hteo da se bavi gusarenjem, da vodi pomorske bojeve i stoga je učvrstio na njima bombarde i pripremio kuke za pristajanje uz neprijateljske brodove.

Na brodovima je pošlo osam stotina vojnika, dvorana, rođaka i prijatelja Dom Vaska.

U brigama oko organizacije ekspedicije Vasko da Gama nije zaboravio ni svoje lične stvari. 10 januara 1502 godine, mesec dana pre polaska Dom Vaska u Indiju, kralj Manoel je posebnim ukazom podvukao da je Vasko da Gama završio delo koje je započeo Infante Enrike: „Otkrio je 1550 liga*) obale; osim toga, bogata nalazišta zlata i mnoštvo slavnih gradova sa velikom trgovinom i naselja i, najzad, došao do Indije i otkrio Indiju — zemlju koju svi opisi stavljaju po bogatstvu iznad sviju drugih zemalja na svetu, zemlju koju bi svi kraljevi na svetu želeli, ne samo da osvoje, nego makar i da otkriju. Da dođe do nje, naša kraljevina je izgubila mnoštvo brodova. Mnogo kapetana i drugih mornara dali su za to svoj život...

[*) Portugalska liga iznosila je 6,1996 kilometara.]

...Uzimajući u obzir velike zasluge Dom Vaska za nas i za naše potomke, zasluge stečene za vreme ove plovidbe i ovih otkrića, i veliku korist koja odatle proističe, ne samo za našu kraljevinu, nego i za sve hrišćane, a isto tako i štetu nanesenu nevernicima koji su se do sada koristili svim dobrima od trgovine sa Indijom", kralj Manoel je postavio Vaska da Gamu za admirala Indije, dao je naslednu titulu „dom" njegovom bratu Ajrešu i titulu „doma" njegovoj sestri Tarajži i odredio Vasku da Gami naslednu penziju od 300 hiljada rejsa. To je bila veoma krupna suma. Sačuvan je zanimljiv popis prihoda koji su imali da idu na isplatu penzije novome admiralu Indije. Bio je unet desetak od ribolova u gradovima Sinežu i Viljanovu da Milfonešu; na isplatu ove penzije išla je trošarina gradova Sinež i Saun Tjago da Kasem, a isto tako i posebna kraljevska poreza na šume u oblasti Lisabona.

OBRAČUN

Još u Portugaliji Dom Vasko je zajedno s kraljem Manoelom označio osnovne pravce portugalske politike na Istoku. Sada, na putu za Indiju, on je ponovo dugo razmišljao i tačnije određivao pojedine detalje. Gusarski napadi na brodove i pljačkanja nezaštićenih indiskih i afričkih gradova bili su već prestali da zadovoljavaju Vaska da Gamu. Portugalija je imala da postane vladalac Indiskog Okeana i gospodar prekomorske trgovine Indije. Radi toga, prema mišljenju admirala Indije, trebalo je uništiti mavarsko moreplovstvo, prekinuti za uvek vekovne trgovačke puteve iz Indije u Arabiju, Iran i Egipat preko Adena, Ormuza, Aleksandrije, skrenuti silom trgovinu na novi, portugalski pomorski put — oko Rta Dobre Nade.

Da bi se ostvario ovaj plan, prema mišljenju Dom Vaska, bilo je potrebno da se nemilosrdno uništavaju muslimanske lađe koje bi se usudile da isplove na pučinu bez dopuštenja novih gospodara okeana — Portugalaca. Dalje, važno je bilo, održavajući za neko vreme dobre odnose sa prijateljski raspoloženim gradovima, kao što su Melindi i Kananor, uništavati bez milosti sve one koji su se opirali Portugalcima, a najpre staroga neprijatelja Portugalije — Zamorina. Sav rad Dom Vaska za vreme duge plovidbe u Indiju bio je potčinjen ostvarenju toga zadatka.

Ovoga puta Portugalci su izbili na obale Indije kod pristaništa Dabul, nedaleko od Goa. Brodovi uđoše u zaliv, spustivši jedra. Admiral se žurio na jug i zabrani mornarima i vojnicima da odlaze na obalu. Brodovima pohitaše čamci sa raznom hranom i, dok su se mornari snabdevali vodom na obali, na brodovima su kupovali voće, živinu i povrće.

Brodovi krenuše na jug. Ukazaše se poznata zelena ostrva Anžediva: Iza rta su se videla žuta i crvena jedra.

— To su brodovi razbojnika Timože — reče Gaspar da Gama.

Lake karavele Estevaun da Game pohitaše u borbu, ali su lađe sa žutim i crvenim jedrima bile veštije: one skrenuše prema kopnu i sakriše se u ušće reke Onor.

Vasko da Gama odluči da uništi gnezdo induskih gusara — portugalskih takmaca na velikim okeanskim putevima.

U rečno ušće uđoše čamci pod komandom Estevaun da Game. Portugalci osuše paljbom i zauzeše na juriš palisade koje su gusari podigli na obalama reke, dođoše do gusarskog naselja i spališe ga. Ali sutradan i sami Portugalci izvršiše razbojnički napad na mirno indisko pristanište Batikalu, spališe brodove u luci, porušiše utvrđenja i pobiše mnoge branioce grada.

Gradske vlasti poslaše deputaciju na brod admirala Indije. Pred tim ljudima Dom Vasko je prvi put izložio portugalske zahteve. On je rekao:

— Kralj Portugalije je gospodar mora celoga sveta. Stoga svi stanovnici pristaništa i rečnih ušća, izlazeći na more, imaju da mu plaćaju danak. Kralj Manoel zabranjuje tri stvari: dovoditi Turke ili im pomagati na bilo koji način, trgovati biberom i posećivati Kalikut. Ko naruši ove tri zabrane, poginuće mučeničkom smrću, njegov grad će biti opljačkan, roba oteta i brodovi spaljeni. A u znak pokornosti vi imate da platite otkup u zlatu i srebru.

Pristanište Batikala trgovalo je pirinčom, šećerom i gvožđem. Dragih metala imalo je malo, i admiral Indije milostivo pristade da uzme kao otkup prvorazredni pirinač.

Dakle, Mavri, koji su nekada podbadali Zamorina protivu Vaska da Game, bili su u pravu. Skromni prekomorski gosti, koji su sve plaćali trostruko i molili, kao milost, dopuštenje da trguju u Kalikutu, pošto su ispitali sve što im je bilo potrebno, vraćali su se sada u Indiju kao svirepi gospodari mora. Oni su pljačkali i rušili gradove, spaljivali brodove i ubijali sve nepokorne.

Dobivši u pristaništu Batikali pirinač i obavezavši radžu Batikale da svake godine snabdeva Portugalce pirinčom, admiral Indije povede brodove na jug, prema Kalikutu.

Jedan dan docnije Portugalci ugledaše na moru daleko jedro. Estevaun da Gama dade se u poteru za nepoznatim brodom i zaustavi ga. Posle toga desila se jedna od najodvratnijih scena u svoj delatnosti Vaska da Game. Nju je potanko opisao Gaspar Korea.

„Ovaj veliki kalikutski brod plovio je iz Arabije sa velikim bogatstvom i naišao je na karavele. Na njemu je bio vlasnik — najglavniji i najbogatiji trgovac iz Kalikuta... Karavele nateraše tu lađu da se ukotvi pored komandnog broda. Kada je kapetan-komandant saznao da je to kalikutska lađa, on naredi da je opljačkaju. Portugalci pođoše tamo na čamcima i celoga dana dovlačili su odande tovare na portugalske brodove, dok nisu opustošili ceo brod. Kapetan-komandant zabrani da se sa brod, dovode Mavri, a zatim naredi da se brod spali.

Kada je kapetan broda saznao za to, on zamoli za dopuštenje da vidi Dom Vaska i reče mu:

— Gospodaru, ti ništa nećeš dobiti ako nas pobiješ, naredi da nas okuju i odvezu u Kalikut. Ako tvoje lađe ne natovarimo besplatno biberom i drugim Začinima, spali nas. Pomisli, ti gubiš toliko bogatstvo zbog želje da nas pobiješ. Seti se da čak i u ratu pošteđuju one koji se predaju, a mi vam se nismo protivili, zato primeni na nas pravila velikodušnosti.

A kapetan-komandant odgovori:

— Tebe ću spaliti živog zato što si gospodaru Kalikuta savetovao da pobije Portugalce i opljačka faktoriju i, ma da si tako bogat da hoćeš da napuniš naše brodove začinima — ništa me ne bi zaustavilo da te pogubim na sto načina, kad bih samo mogao to da učinim.

Zatim Vasko da Gama naredi da odvedu Mavra na njegov brod i da zapale mavarsku lađu. Međutim, Portugalci još nisu bili stigli da pozovu sa mavarske lađe svoje drugove, koji su tamo pljačkali, a Mavri se latiše oružja i počeše da se tuku kao osuđeni na smrt, ubijali su jedne i ranjavali druge, nateravši Portugalce da skaču u more. Tada Mavri otsekoše lengerski konopac da bi se dokopali obale ili prodali svoj život što skuplje. Njih opkoliše čamci sa naoružanim ljudima i Mavri, kojih je bilo više od sedam stotina, pružiše jak otpor. Oni su bili hrabri vojnici i više su voleli da poginu od mača nego li da izgore živi.

Fransisko Marekoš, videći da mavarski brod ide prema njegovoj lađi, naredi da mavarski brod zakače gvozdenim konopcem i da ga privuku portugalskoj lađi. Ali Mavri neustrašivo pojuriše da se iskrcaju na portugalsku lađu i osvojili bi je da joj nisu pritekli u pomoć čamci sa vojnicima koji su pobili Mavre.

Kapetan-komandant doplovi sam na malom čamcu, naredi svim svojim ljudima da napuste mavarsku lađu i zapovedi da je potope paljbom iz falkoneta. Tako i učiniše. Mavri su plivali unaokolo, a naši su ih gonili na čamcima i ubijali kopljima. Desilo se da je jedan Mavar koji je plivao po vodi našao u vodi koplje. On se izdigao nad vodom koliko je mogao i bacio koplje u čamac. Koplje je probilo i ubilo jednog mornara. To mi se učinilo kao neobičan slučaj. Ja sam ga zapisao."

Prema rečima drugih portugalskih letopisaca, učesnika druge plovidbe Vaska da Game, mavarskom lađom vraćali su se poklonici iz Meke. Među njima je bilo mnogo žena i dece. Kada su Portugalci zapalili brod, „mnoge žene jurile su tamo amo podižući na rukama svoju malu decu i, pružajući ih prema nama, trudile se da probude u nama sažaljenje prema tim nevinim stvorenjima.

To je bio prvi primer zverskog razračunavanja Portugalaca sa nevinim mornarima i putnicima mavarskih lađa, razračunavanja koje je odgovaralo planu uništenja mavarskog moreplovstva u Indiskom Okeanu. Kasnije su Portugalci sve češće primenjivali takva razračunavanja, izazivajući s pravom ljutu mržnju stanovništva istočnih zemalja prema sebi.

Kada je eskadra stigla u Kananor, koji se prostirao na malom ostrvcetu i susednoj obali, pohitaše joj u susret Portugalci koje je Kabral ostavio u indiskom gradu. Oni rekoše admiralu Indije da poslovi idu dobro, trgovina portugalskom robom i kupovanje začina donosi veliku zaradu.

Vasko da Gama poseti radžu Kananora — oronulog sedamdesegogodišnjeg starca — i njegovog sinovca — budućeg prestolonaslednika. Starca brzo umori svečan prijem, pozdravni govori, razmena darova, bučna muzika i on se povuče u unutrašnje odaje, ostavivši sinovca i ministre da pretresaju poslove sa Portugalcima.

Vasko da Gama ugovori s Kananorcima da se u Kananoru sagradi velika faktorija. Portugalci su dobijali pravo da oko faktorije podignu utvrđenja i postave topove. Vasko da Gama požuri da završi poslove u Kananoru i da što pre stigne u Kalikut. On je govorio: „Žurim se u Kalikut da predam Zamorinu bogate darove za lep doček Kabrala u Kalikutu."

Noću, uoči polaska iz Kananora, na komandnom brodu sastaše se svi kapetani i upravnik faktorije u Kananoru — Gonsalo Žil Barboza. Admiral naredi Gonsalu da faktoriju postepeno pretvara u bazu za portugalske brodove u Indiji; malo po malo — kako ne bi izazivao sumnju — da kupuje i gomila pirinač, šećer, med, ulje, kokosove orahe, sušenu ribu, da plete gvozdene i obične konopce.

Zatim on podeli eskadru na nekoliko delova i naredi kapetanima da krstare duž obala Indije, da zaplenjuju, pljačkaju i potapaju sve brodove, osim lađa iz Kananora, Kočina i Koiluna, Upravnicima portugalskih faktorija u tim gradovima admiral naredi da izdaju posebna uverenja o tome da lađa ide iz grada koji je u prijateljstvu sa Portugalcima.

Pošto je organizovao gusarenje u indiskim vodama, Dom Vasko požuri u Kalikut. 30 oktobra 1502 godine Portugalci se približiše gradu.

Najpre je Vaska da Gamu očekivalo veliko razočarenje. Poznata luka bila je prazna. Stanovnici Kalikuta znali su već za napad Portugalaca na Batikalu i za zversko uništenje kalikutske lađe. Stoga su požurili da sakriju svoje brodove u rečno ušće, kuda je Portugalcima bilo teško da se probiju.

Čak ni kalikutski ribari nisu više verovali ljubaznim prekomorskim gostima i nisu se usuđivali da se pojave u luci.

Još u Kananoru admiral je primio dva pisma od Zamorina. Docnije, kada su brodovi Dom Vaska već bili u kalikutskoj luci, doneli su još dva pisma.

Zamorin je molio za mir i obećavao da će čuvati imovinu i život Portugalaca. Osim toga, Zamorin je javljao da šalje dvadeset hiljada krusada kao naknadu za štetu koju su pretrpeli Portugalci, da je zatvorio dvanaest Mavara, kolovođa napada na portugalsku faktoriju, i želi da ih preda Portugalcima. Vasko da Gama odgovori podrugljivim pismom. On je zahtevao da Zamorin nadoknadi svu štetu koju su Portugalci pretrpeli prilikom pljačkanja faktorije, da mu preda krivce za napad i da istera iz grada sve kairske i arabljanske Mavre. Na kraju je dodao da kralj Portugalije, ako hoće, može svako palmovo drvo da načini gospodarem Kalikuta.

Poslanici portugalskog admirala odnesoše pismo Zamorinu. Oni su jahali na Zamorinovim konjima onim istim uskim ulicama na kojima ih je pre nekoliko godina pozdravljala šarena istočnjačka gomila. I sada je usput bilo mnogo ljudi, ali su se za Portugalcima čula samo proklinjanja. Jedino su isukani mačevi naira zadržavali gomilu od napada. Mnogi stanovnici Kalikuta oplakivali su svoje bliske, poginule na lađi koju su Portugalci potopili i žudeli su da se osvete za njihovo zversko ubistvo.

Pročitavši pismo, gospodar Kalikuta shvati da portugalski admiral traži svađu. Pa ipak, on odgovori učtivo na njegovo izazivačko pismo, paslavši Vasku da Gami svoga sveštenika. Zamorin je pisao da ne shvata zašto Vasko da Gama i dalje traži osvetu i naknadu štete, pošto su, zaplenivši mavarsku lađu i uništivši njenu posadu, Portugalci obilno nadoknadili štetu i osvetili se Mavrima. Pristati pak na zahtev Vaska da Game da iseli iz Kalikuta sve kairske i arabljanske muslimane Zamorin nije mogao, pošto je u Kalikutu živelo blizu četiri hiljade Arabljana i Egipćana zajedno sa svojim rođacima i ukućanima — indiskim muslimanima. Njihovo iseljavanje nanelo bi smrtonosan udar Kalikutu. Najzad, Zamorin je javljao da zatvorene kolovođe nude za sebe veliki otkup i molio je portugalskog admirala da ga primi.

Dobivši pismo, Vasko da Gama prekinu pregovore i započe ratne operacije. Gzspar Korea, koji na sve moguće načine hvali Vaska da Gamu, mirno priča o strašnim zverstvima Portugalaca:

„Tada on naredi svim lađama da priđu bliže obali i ceo dan i celu noć bombardovao je grad, razorivši tim mnogo. On prestade sa paljbom samo zato što je paljba rasklimatala trupove portugalskih brodova... Dok je on to činio, u luku uđoše dva velika broda i dvadeset i dve malabarske sambuke, natovarene pirinčom, i čamci. Kada su ih naši opazili, za njima se nadadoše karavele i oni nisu mogli da umaknu, pošto su bili pretovareni pirinčom... Šest komandanata sambuka javiše se kapetanu komandantu i izjaviše da su iz Kananora i rekoše ime trgovačkog poverenika Rjui de Mandanje i drugih Portugalaca. Kapetan-komandant bio je veoma zadovoljan i pusti ih. Zato on naredi da se opljačka šesnaest sambuka i dva velika broda... Zatim kapetan-komandant naredi da se svim zarobljenicima otseku ruke, uši i nosevi i da se sve to stavi u mali čamac, a da se tamo stavi sveštenik, pošto mu se obese oko vrata njegove otsečene ruke, nos i uši*) i pismo za Zamorina na palmovom listu, u kome mu je savetovao da napravi kari*) od onoga što mu sveštenik donese. Kada su tako uradili sa svima Indusima, on naredi da im vežu noge zajedno. Oni nisu imali ruku da se odvežu, a da se ne bi odvezali zubima, on naredi da im izbiju zube dugama od buradi, i oni im sasuše zube u grlo. Zatim ih nabacaše na brod jednog na drugog, izmešaše sa njihovom krvlju. Odozgo naredi da ih pokriju asurama i palmovim lišćem i, podigavši jedra, da puste brod niz vetar ka obali, i da pucaju na nj. Tamo je bilo više od osam stotina Mavara. Mali čamac, u kome je bio sveštenik i sve uši i ruke, on naredi da isto tako pošlju pod jedrima ka obali, ali na njega zabrani da se puca. Ovi brodovi brzo dođoše do obale i tamo svetina poče da spasava iz plamena one koji su još bili živi, glasno ih oplakujući."

[*) Pre dolaska sveštenika na brod Vasko da Gama jemčio mu je neprikosnovenost kao Zamorinovom poslaniku.]

[*) Kari — indusko jelo, dodatak pirinču u vidu kaše od povrća, voća, mesa ili ribe, sitno iseckanih i skuvanih zajedno sa začinima.]

Ali čak ni ova neviđena surovost ne zadovolji Vaska da Gamu. On naredi da se kazni smrću trideset zarobljenika —- starosedelaca Kalikuta, da se sačeka plima i bace u more tela bez ruku, nogu i glava, kako bi ih plima odnela zidovima Kalikuta. Naredi da se na neka tela privežu cedulje, na njima je pisalo: „Ma da kažnjeni smrću nisu bili krivi za pogibiju Portugalaca, ipak smo se s njima tako obračunali zato što su stanovnici Kalikuta. Kolovođe izdaje neka očekuju još svirepiju osvetu."

...Cele noći na obali se ovde onde viđala svetlost. Žene i majke smrću kažnjenih ljudi preturale su, trudeći se da ih prepoznaju, unakažena tela koja je donosila plima.

U svim tim gnusnim razračunavanjima, koja su za uvek ocrnila uspomenu na Vaska da Gamu, zapanjuje spajanje najrazuzdanijeg i u isti mah metodskog sadizma sa hladnim proračunom. Ismejavajući na vešt način nevine mornare, podvrgavajući ih najgadnijim mukama i uvredama, spaljujući žive žene i decu, admiral Indije nije ni za stopu otstupao od svoga cilja — uništiti muslimansko moreplovstvo u Indiskom Okeanu bilo kojim sretstvima.

Za vreme ovih divljih zverstava desio se slučaj koji je bio veoma karakterističan za Vaska da Gamu. On naredi da nekoliko zarobljenih mornara obese za noge na katarke njihovih brodova i zatim da ih streljaju iz arbaleta. Portugalski oficir kome je bilo naređeno da to učini najednom zaustavi vojnike koji su već bili počeli da vezuju konopce za noge Indusa i pohita Vasku da Gami.

— Zašto oklevate? — upita strašni admiral.

— Presvetli gospodaru, oni vele da su hrišćani — oni pravi indiski hrišćani koje mi uzalud tražimo po celoj indiskoj obali, — odgovori Portugalac.

I zaista — to su bili indiski hrišćani — ostatak nekadašnje velike hrišćanske zajednice, koju su pre mnogo vekova osnovali u Indiji siriski misionari. O njima su govorili svi stari spisi Indije. Zvaničan cilj prve plovidbe Vaska da Game bio je ustvari traženje tih hrišćana. Tada su Portugalci, tražeći saveznike u Indiji, bili spremni da sve nemuslimane smatraju hrišćanima. Sada su se najzad namerili na prave jednoverce. Vasko da Gama razmisli malo, pa će reći:

— Svoje naređenje neću da menjam. Ako su to hrišćani, neka ih sveštenik ispovedi pred smrt. Idi, izvršuj naređenje!

Sveštenik blagoslovi mornare i Portugalci, obesivši zarobljenike za noge na katarke, streljali su iz arbaleta ljude, za koje su već šezdeset godina slati portugalski brodovi da ih traže.

Vasko da Gama umeo je vrlo dobro da potčinjava svoju religioznu netrpeljivost političkim ciljevima: bio je najbolji prijatelj Mavra — sultana Melindia, ratovao je sa Indusom Zamorinom i u datom slučaju sramno kaznio hrišćane-mornare samo zato što su plovili Indiskim Okeanom onako kao što su plovili njihovi dedovi i pradedovi, i na taj način, ne znajući to ni sami, narušili njegovu volju.

...Bilo je vreme da se napusti Kalikut, ma da Zamorin nije bio slomljen. Naprotiv, zverstva Portugalaca samo su ozlojedila stanovnike Kalikuta.

Posle dva dana admiral je još jednom bombardovao grad obuzet strahom i mržnjom, zapalio zaplenjene brodove i otišao u Kočin. On posla napred na lakim karavelama Visenta Sodra. Kada su se jedra Sodrovih karavela jedva videla na vidiku, komandnom brodu približi se induski čamac sa četvrtastim jedrom. Na brod se pope glasnik radže iz Kananora, Stari radža se žalio da bogati muslimanski trgovac Hodža Mehmed Markar, natovarivši brodove robom, ne plaća ni vlasnicima robe ni njemu, radži, carinu. Radža je molio „gospodare mora", Portugalce, da uvedu red i da nateraju drskog Mavra da plati dugove.

Vasko da Gama bio je veoma zadovoljan. Portugalci su postajali pravi vladaoci mora i vršioci pravosuđa na indiskim obalama. Takav slučaj nije se smeo propustiti. Nabacivši brzo nekoliko reči na poleđinu radžinog pisma, on pokaza poslanicima Kananora jedra karavela Visenta Sodra, koja su se belela u daljini, i reče:

— Stigni ga i predaj mu to pismo. On će kazniti Mavra i zavesti pravdu.

Brzi induski čamac uskoro stiže karavelu. Visente Sodre naglo izmeni pravac i pođe prema Kananoru. Pored ostrvceta gde su se nalazila stovarišta kananorskih trgovaca stajala je arabljanska lađa, spremna za polazak. Na portugalski brod javiše se savetnici starog radže. Visente Sodre im reče:

— Ja ću spaliti ili ću potopiti brod zajedno s posadom.

—- Nemoj to da radiš — izusti žustro stari savetnik, sed i mršav Indus. — Neka ne govore u drugim zemljama da je opasno ploviti u Kananor, da Portugalci na molbu nas, Kananoraca, spaljuju ili potapaju trgovačke brodove. Uplaši ga i on će sve platiti.

Pozvaše Hodžu Mehmeda Markara. Gord i razmažen Mavar pope se na palubu. Visente Sodre održa dugačak govor o tome da trgovac nije lopov, trgovac treba da bude pošten, treba da plaća dugove. Mavar ga sasluša ćuteći, zatim reče:

— Ti si jak. Izvršiću tvoju volju — i napusti brod.

Sledećeg jutra na Sodrov brod su doneli potvrdu o tome da je trgovac platio sve dugove. „Neka plovi na miru" — odluči Sodre. Ali u taj mah Portugalcu javiše da je Mavar na sve moguće načine grdio radžu i rekao da, kada ne bi bilo Portugalaca, stanovnici ne bi dočekali od njega isplatu dugova.

Visente Sodre posla po radžine savetnike i naredi mavarskom trgovcu da ponovo dođe.

— On je sve platio, on nije ništa dužan, neka ide — ponavljali su uznemireni radžini savetnici. Hodža Mehmed Markar bio je jedan od najuticajnijih trgovaca na čitavoj Malabarskoj obali i Kananorci su već bili počeli da žale što su se obratili za pomoć Portugalcima, vatrenim pobornicima pravde.

— On je uvredio radžu Kananora — prijatelja Portugalaca, i biće surovo kažnjen — odluči Sodre.

I pored molbi Indusa, Mavru skinuše odeću. Sodre naredi dvojici Crnaca robova da ga tuku bičevima po trbuhu i leđima, da mu namažu usta blatom i, privezavši mu za usta komad svinjetine, da ga dva sata drže pod vrelim sunčanim zracima. Posle toga on dopusti Mavrovim zemljacima da ga odnesu i da odu iz Kananora.

Hodža Mehmed Markar postade nepomirljivi neprijatelj Portugalaca i stalno je tražio priliku da se osveti za uvredu koju mu je naneo Sodre. 1508 godine on je postigao da u Indiski Okean pošlju jaku tursko-egipatsku flotu pod komandom Mir Huseina. Na reci Čaul Mir Husein iznenada napade Portugalce i potuče ih; u borbi pogibe jedinac portugalskog vice-kralja Dom Lorenso d'Almejda. Tako se Hodža Mehmed Markar osvetio svojim neprijateljima.

U Kočinu je Vasko da Gama zaključio s radžom trgovački ugovor, povoljan za Portugalce, izgubivši mnogo vremena na poređenje portugalskih tegova sa indiskim i na određivanje odnosa između portugalskog i indiskog novca.

Kada se Vasko da Gama nalazio u Kočinu, on dobi pismo od radže Koiluna.*)

[*) U to vreme u Koilunu su upravljale carice — rane; ali njihovi muževi nisu nosili titulu radže — cara.]

Koilun je bio čuven po svome prvorazrednom biberu. Roba iz Koiluna obično se izvozila preko mora kroz Kočin, pri čemu je radža Kočina dobijao velike prihode od ove tranzitne trgovine.

Sada je rani Koiluna, odlučivši da uredi trgovinu s Portugalcima bez posrednika, zvala portugalskog admirala da dođe u Koilun i da zaključi isti onakav ugovor kao i u Kočinu.

Isprva Vasko da Gama nije znao šta da radi. U Koilunu su začini bili jevtiniji nego li u Kočinu, a uz to se Vasko da Gama uvek plašio da ne dođe u zavisnost od jedne baze ili od jednog izvora za izvoz začina. Sablazan da zaključi ugovor sa ranom Koiluna bila je veoma velika.

Tek po zaključenom ugovoru s radžom Kočina Portugalci su se obavezali da će u Južnoj Indiji kupovati začine samo u Kočinu. Bilo je jasno da radža Kočina neće hteti da se odrekne posredničke trgovine koja mu je obećavala velike prihode. Tada admiral Indije pribeže sledećem lukavstvu. On napisa rani Koiluna da Purtugalci nemaju običaj da krše ugovore i da ma u čemu dopuštaju laž i prevaru; zato je molio ranu da izvojuje od radže Kočina dopuštenje za trgovinu s Portugalcima. U isti mah on veoma vešto, malo po malo uveri radžu Kočina da Portugalci ne žele da troše brodove i ljude i nemaju namere da grade faktoriju u Koilunu, čak i ako im radža Kočina to dopusti.

Prema pravilima istočnjačke učtivosti, radža Kočina pristade na molbu rane, duboko uveren da to dopuštenje neće imati nikakvih posledica, pošto Portugalcima i ne pada na pamet da stvaraju faktoriju u Koilunu. Admiral je to i želeo. Obziri su bili sačuvani i on je mirne savesti mogao da gradi faktoriju u Koilunu.

Za vreme pregovora u faktorijama se vodila živa trgovina, unutrašnjost brodova punila se začinima.

Kada je Vasko da Gama bio u Kočinu, došla mu je deleganija indiskih hrišćana, podanika radže Kočina. Oni su čuli da su se na indiskim obalama pojavili brodovi iz hrišćanske zemlje i da kapetan brodova traži indiske hrišćane. Poslanici su molili admirala da ih zaštiti od ugnjetavanja muslimana i mnogobožaca.

Pričanje indiskih hrišćana nije nimalo zainteresovalo Vaska da Gamu. Ako Portugalci počnu da ih brane, oni će se posvađati s radžom Kočina. Osim toga, Vasko da Gama bio je zabrinut ozbiljnijim sgvarima — pripremom za povratak i uređenjem faktorija. On nije imao vremena. Ponovo pronađenim jednovercima on reče hladno i nabusito da se žuri u Portugaliju i da će tamo javiti kralju za njihovu molbu.

Jedne večeri Vaska da Gamu hitno pozvaše u dvorac. Uznemireni radža Kočina saopšti mu izveštaj kočinskih špijuna iz Kalikuta: Zamorin je zajedno s bogatim mavarskim trgovcima sakupio ratnu flotu i sprema se da napadne Portugalce. Sutradan ujutru komandantu dovedoše poslanika iz Kalikuta. Zamorin je još jednom nudio mir. Ali Vasko da Gama posumnja da je bramin koji je predao pismo — uhoda koga je poslao Zamorin. Bramin priznade na mukama da je špijun. Tada admiral naredi da mu otseku uši i usne, da mu prišiju pasje uši i da ga takvog pošalju u Kalikut.

Poslednji dani provedeni u Kočinu prođoše u velikom poslu. Vasko da Gama je pripremao flotu za povratak i još jednom je davao uputstva upravniku faktorije. Admiral je ostavljao u Indiskom Okeanu osam karavela pod komandom Visenta Sodra — prvu stalnu eskadru Evropljana u istočnim vodama. Sodre je imao da brani, u slučaju opasnosti, portugalske faktorije i da zaplenjuje mavarske brodove.

Admiralova eskadra prošla je pored Kalikuta noću. Ali kada je svanulo, pojavi se Zamorinova flota. Otpoče neravna borba. Portugalci su imali jaku artiljeriju i savršenije brodove. Portugalski topovi srušiše glavnu katarku na velikoj mavarskoj lađi. Ona se sruči s treskom na palubu, pobivši i ranivši mnoge borce. Ali kada se razmak neprijatelja smanjio, grad strela zasu Portugalce. Malbarski strelci sa svojim ogromnim lukovima, velikim kao podrug čoveka, nanosili su Portugalcima veliku štetu.

— Pripremaj se za iskrcavanje! — viknu Vasko da Gama s krme komandnog broda.

„Saun Heronimo" i glavni Zamorinov brod bryo se iribližiše jedan drugom. Mavri spustiše jedra i išli su na veslima. Čula se žalosna pesma robova prikovanih uz vesla, vika nadzornika i udaranje bičeva...

Portugalci odbaciše arbalete i koplja i latiše se mačeva, kuka za iskrcavanje i sekira. Brodovi se sudariše s treskom. Od potresa mnogi popadaše na palubu. Portugalci pojuriše da se iskrcaju. Njih dočekaše odabrani Zamorinovi vojnici — nairi. Zamorinovi vojnici bili su pre bitke stavili na sebe bogate ukrase, da bi se na onom svetu javili u svom svome sjaju. Oni su požrtvovano branili svoj brod, odbacujući često Portugalce; u unutrašnjosti broda kod berberina su ječali mnogi ranjenici. Ali oklopljeni Portugalci odnesoše pobedu. Zamorinovi vojnici se pokolebaše.

— Za Portugaliju! — viknu Vasko da Gama. Drugi Zamorinovi brodovi bili su daleko oterani vatrom iz portugalskih topova i nisu mogli da pomognu lađi osuđenoj na propast. Otpoče pokolj. Indusi i Mavri ogorčeno su se branili u svim kutovima svoga broda. Kada je poslednji branilac velikog broda i triju malih barki bio ubijen, a ostala Zamorinova flota sakrila se u rečno ušće, otpoče pljačka. Portugalci nađoše u kabinama bogate tkanine, zlato i srebro i mnogo sakrivenih žena. Dom Vasko izabra deset najlepših žena da ih pokloni kraljici portugalskoj. Ostale razdade oficirima i vojnicima,

Portugalci su pretraživali s buktinjama po mračnoj unutrašnjosti broda. U jednoj kabini pomoli se iz mraka strašno lice koje se osmehivalo. Zlatna mnogoruka boginja sa ogrlicom od malih zlatnih lobanja igrala je na leđima kornjače. Vasko da Gama naredi da i ovoga idola sačuvaju za kralja Manoela. Kada je pljačka bila završena, Portugalci zapališe oštećenu lađu, i eskadra pođe prema Kananoru. U Kananoru admiral Indije izdade poslednja naređenja Visentu Sodru i upravniku faktorije. Radža Kananora dopusti Portugalcima da opašu faktoriju kamenim zidom i da na uglovima postave topove. Tako su Portugalci stvorili polako u Kananoru malu tvrđavu.

28 decembra 1502 godine eskadra admirala Indije napusti Kananor.

Duvao je povoljan vetar, čak su i teško natovareni brodovi lako jurili preko Indiskog Okeana. Vasko da Gama bio je dobro opremio svoje lađe u Indiji. Zbog toga se na putu za Portugaliju zaustavljao samo u Mozambiku i u dva mesta Južne Afrike, da bi popunio rezerve sveže vode.

1 septembra 1503 godine flota Vaska da Game uđe u ušće reke Taha. Rodna mesta bila su se mnogo promenila. Počelo je da se oseća otkriće morskog puta u Indiju. Ušće reke bilo je jako oživelo. Zajedno sa eskadrom admirala Indije u ušće Taha uđoše tri flamanska broda s tovarom sukna, ogledala i goblena, dve karavele iz Saun Žorža da Mine, dve jedrilice iz Orana, natovarene ćilimima, i lak, otmen mletački brod „Anunsiata", koji je došao za začine. Na obalama su se podizala stovarišta, brodogradilišta i dućani. Na novom keju tiskali su se trgovci.

Lisabon je postajao svetsko pristanište.

STVARANJE KOLONIJALNE DRŽAVE

Kada je flota Vaska da Game napustila indiske vode, kalikutski Zamorin odluči da je došlo vreme da se osveti Portugalcima. On predloži kočinskom radži da izda Portugalce koje je Vasko da Gama ostavio u faktoriji. Radža odbi. Tada Zamorin navali na Kočin sa vojskom od pedeset hiljada vojnika, razbi radžinu vojsku i zauze grad. Radža pobeže sa ostacima vojske i Portugalcima na malo ostrvo u okeanu.

Ali već u aprilu 1503 godine pojavi se kraj indiske obale nova portugalska flota. Među njenim komandantima bili su Afonso d'Albukerk i Duarte Pašeko Perejra — dva čoveka kojima je bilo suđeno da se proslave u Indiji.

Pojava portugalskih brodova toliko je uplašila Zamorinovu vojsku da je ona bez borbe napustila Kočin. Portugalci se vratiše u Kočin, umiriše nepokorne radžine vazale i sa radžinim dopuštenjem podigoše utvrđenje u Kočinu. Kamena nije bilo pri ruci, te Portugalci sagradiše jake palisade sa kulama na uglovima. U Kočinu ostade Pašeko Perejra, a d'Albukerk se vrati u otadžbinu.

Posle njegovog odlaska, u savezu sa ostalim knezovima Malabarskog primorja i odredima moplaha, Zamorin ponovo opkoli Kočin. On napade Portugalce sa suva, gde je bio sakupio 46 hiljada boraca, i s mora, odakle je Portugalcima pretila flota od 280 brodova.

Ali Pašeko Perejra i sto Portugalaca kočinskog garnizona, a isto tako i kočinska vojska, pokazaše neobičnu hrabrost i dovitljivost. Odbijajući pomamne juriše Zamorinove vojske na utvrđenje, oni su vešto pravili smele ispade, iznenada se pojavljivali u pozadini neprijatelja i odvraćali mu udarcima. Kočinu se posle približiše lađe portugalske eskadre, koja je krstarila po moru, i Zamorin je morao da se ograniči opsadom Kočina sa suva. Posle petomesečnih bojeva Zamorin je bio primoran da prekine opsadu i da se vrati u Kalikut.

Odbrana Kočina pokazala je svu snagu i slabost Portugalaca u Indiji. Disciplinovani, odlično naoružani, oklopljeni, snabdeveni jakim brzim brodovima, Portugalci su mogli da pobeđuju svoje mnogobrojne neprijatelje. Međutim, usled otsustva čvrste baze, portugalska trgovina, pa i sama moć Portugalaca u Indiji, zavisila je pre svega od flote.

Dok se flota nalazila u Indiskom Okeanu, Portugalci su bili skoro nepobedivi, ali kada se flota vraćala u otadžbinu, dolazili su u pitanje, ne samo svi položaji koje su Portugalci osvojili, nego i sam njihov život. Bilo je neophodno da u Indiji stvore stalnu flotu i vojsku i da pre svega urede upravljanje portugalskim snagama, kako ne bi morali svakiput da šalju na Istok novu eskadru s novim komandantom.

Po savetu Vaska da Game, kralj Manoel uvede zvanje vicekralja Indije. Vicekralj se slao u Indiju na tri godine. Na istok od Rta Dobre Nade njegova reč je bila zakon.

Za prvog vicekralja bio je određen Fransisko d'Al-mejda.

Njegov odlazak u Indiju bio je ubrzan nepredviđenom okolnošću. Arabljanski trgovci koji su trgovali sa Indijom počeli su da se žale turskom sultanu na nasilja Portugalaca.

Turci su već bili osetili kako se pojava Portugalaca u Indiji brzo ispoljila u naglom opadanju prihoda Turske i Egipta od trgovine začinima. Stoga je turski sultan zapretio da će, ako Portugalci ne prestanu sa svojim bezakonjima, narediti da se sruše hrišćanske „svetinje" u Jerusalimu, u Vitlejemu i na Sinaju. Upravnik jednog od najvećih sinajskih manastira pošao je papi s molbom da utiče na Portugalie.

Međutim, kralj Manoel, koji se svuda pravio „zaštitnikom hrišćanstva", bio je potpuno ravnodušan prema sudbini palestinskih „svetinja". On je brzo poslao na Istok novu vojsku, ne čekajući neželjeno papino mešanje.

Bile su preduzete mere da se ubrza oprema eskadre d'Almejde. On je pošao iz Portugalije u martu 1505 godine sa dvadeset i dva broda. Polovina od njih imala je da se vrati natrag sa indiskom robom, a ostalih jedanaest ostajalo je u Indiskom Okeanu na raspoloženju vice-kralja. Osim mornara, na brodovima je bilo 1500 boraca.

Još na afričkoj obali d'Almejda je počeo da sprovodi u život planove Dom Vaska. Umešavši se vešto u dinastičke raspre u Kilou, on protera jednog emira i postavi drugog, a od svoga štićenika dobi pravo da sagradi utvrđenje u Kilou. D'Almejda podiže na ostrvu Kilou jaku tvrđavu, ostavi tamo garnizon od 550 ljudi, brigantinu, karavelu i pođe prema Mombasi.

Mombaske vlasti pokušaše da ne dopuste iskrcavanje Portugalaca; tada d'Almejda napade Mombasu i spali grad do temelja. Bila su sagrađena utvrđenja još i u Mozambiku i Sofali.

Tako su Portugalci učvršćivali svoj uticaj na afričkoj obali. U Melindiu i Sofali upravljali su carići koji su bili prijateljski raspoloženi prema Portugalcima, Mombasa je bila porušena, a u Kilou se nalazio portugalski garnizon. D'Almejda preseče Indiski Okean i podiže utvrđenje na ostrvu Anžediva. Zatim pohita u Kočin, koji je izabrao za sedište portugalskih vlasti u Indiji. U Kočinu je d'Almejda krunisao zlatnom krunom, specijalno donetom iz Portugalije, mladoga radžu koji je nasledio starca, prijatelja Portugalaca.

Iz Kočina je d'Almejda počeo polako da učvršćuje portugalsku moć u Indiji. On stupi u pregovore s radžom najjačeg južnoindiskog carstva Vižajanagar i posla ekspediciju na jug da traži Maledivska Ostrva. Portugalci ne nađoše Maledivska Ostrva, ali zato slučajno otkriše put za Cejlon, odakle su Mavri dovozili cimet.

Stvorivši nekoliko utvrđenih tačaka na zapadnoj i istočnoj obali Indiskog Okeana, d'Almejda zaključi da se ne treba zanositi osvajanjem novih teritorija. On je stavljao iznad svega moć na moru i mislio da će osvojene zemlje samo odvući pažnju i snage Portugalaca od njihovog neposrednog zadatka — učvršćenja vladavine na moru. On je savetovao kralju Manoelu da sklopi savez sa Indusima protiv muslimana i rado se koristio uslugama induskoga gusara Gimože, za koga je d'Albukerk govorio da se on „uzdigao od gusarenja do visokih počasti".

D'Almejda je pisao Manoelu da Portugalci treba najpre da urede trgovinu robom koja donosi najveću zaradu — biberom, robinjama, svilom, konjima — i završavao je pismo sledećim savetom: „Pomorska moć iznad svega. Izbegavajte osvajanje novih zemalja, nemojte graditi nove tvrđave, osim u onim slučajevima kada je to potpuno neophodno radi odbrane Vaših faktorija od iznenadnog napada. Mi ne možemo da gubimo za to naše mornare."

Učvršćenje Portugalaca u Indiskom Okeanu počelo je već da se oseća u istočnoj trgovini začinima. Portugalci su nemilosrdno potapali brodove natovarene začinima, koji su išli iz Indije u Crveno More i Persiski Zaliv. Dovoz začina u pristaništa Levanta jako se smanjio. S druge strane, na lisabonsko tržište počelo je da pristiže sve više i više induske robe, i njena cena je naglo pala.

Od novog pomorskog puta iz Evrope u Indiju najviše su trpeli Egipat i Venecija. Prirodno je što su muslimanski vladaoci Egipta i najviše hrišćanska senjorija Venecija ubrzo našli zajednički jezik u borbi protivu novih takmaca u Indiji.

Na odluku egipatskog sultana uticale su i česte molbe indiskih muslimana za pomoć.

U egipatskim lukama Crvenog Mora počeli su da grade ogromnu flotu. Veliku pomoć ukazala je Egipćanima Turska, koja je tada bila najjača pomorska država Sredozemnog Mora. Turci su poslali u Egipat mornare i komandante, graditelje brodova i ratnike.

I Venecija je pohitala da pomogne egipatskom sultanu u pripremi eskadre protivu Portugalaca. Mletačke galije i karavele nosile su u egipatske luke najbolju brodsku građu Dalmatinskog Primorja i ono što je najviše nedostajalo Egipćanima — topove i tanad. Na mletačkim brodovima došli su u Egipat graditelji lađa, tobdžije i moreplovci. Oni su obučavali Egipćane građenju brodova, veštini pucanja i upravljanju brodom.

1508 godine egipatska flota pod komandom Mir Huseina napusti Suec i krenu na jug Crvenim Morem. Kod Čaula Mir Husein iznenada napade portugalsku eskadru i potuče Portugalce. U boju pogibe komandant eskadre — jedinac vice-kralja — Dom Lorensa d'Almejda.

Posle pobede Mir Huseina kod Čaula vladavina Portugalaca u Indiskom Okeanu visila je, izgleda, o koncu. Pobedniku priđoše Zamorin Kalikuta, vladalac Diua — Malik Ajaz i gospodari mnogih gradova Malabarskog Primorja.

Doznavši za poraz Portugalaca i pogibiju svoga sina, stari vice-kralj pohita Egipćanima u susret.

2 februara 1509 godine Portugalci se približiše Diu, gde su Mir Husein i Malik Ajaz bili sakupili dvesta brodova. Otpoče bitka. Portugalci su imali mnogo više topova nego li njihovi protivnici, a strele Malabaraca nisu mogle da nanesu naročitu štetu oklopljenim vojnicima d'Almejde. Odlučnu ulogu odigrala je veština Portugalaca u vođenju pomorske bitke. Portugalci odneše potpunu pobedu. Sam Mir Husein bio je ranjen i pobegao je u Diu. Fransisko d'Almejda zapleni, opljačka i spali većinu neprijateljskih brodova.

Bitka kod Diua odluči pitanje vladavine na Indiskom Okeanu. Istina, Turci i Egipćani pokušavali su još nekoliko puta da pomognu svojim indiskim saveznicima i jednovercima, ali su se ograničili slanjem vojnika, komandanata i topova. Niko se nije usuđivao da Portugaliji osporava vladavinu na moru.

Novembra 1509 godine, posle dugog opiranja, zakulisne borbe i spletaka, Fransisko d'Almejda bio je primoran da preda upravu Indijom Afonsu d'Albukerku.

Na putu za Portugaliju brodovi d'Almejde zaustaviše se blizu Rta Dobre Nade da uzmu sveže vode.

Za sve vreme dok su vladali Indiskim Okeanom Portugalci su uvek smatrali Rt Dobre Nade za neprijatnu prepreku na putu za Indiju — zemlju zlata i dijamanata. Zemlje koje su se nalazile pored toga rta nisu ih nikada zanimale, i, težeći za Indijom, oni su nekoliko stotina godina prolazili pored južnoafričkih nalazišta dijamanata i zlata, najbogatijih na svetu.

Za vreme zadržavanja kod Rta Dobre Nade Portugalci su, po običaju, dopuštali sebi nasilja nad mesnim stanovništvom — Hotentotima. Oni oteše urođenicima njihove bikove, a zatim čak pokušaše da zarobe nekoliko ljudi i žena.

Hotentoti su bili primorani da se late oružja. U okršaju su tada bila ubijena dva Portugalca. Oficiri d'Almejde zatražiše da njihov komandant „primerno, kazni divljake". D'Almejda jedva pristade. Stenjući, on se iskrca na obalu i reče svojim saputnicima polu u šali: „Kuda vučete mojih šezdeset godina?"

Portugalci su bili uvereni u pobedu i išli su kao u šetnju, ali su iznenada naišli na jak otpor. Nagi hotentotski ratnici hrabro su se borili sa oklopnicima d'Almejde. Njihova drvena koplja, oprljena na vatri, nanosila su Portugalcima veliku štetu. Portugalci se pokolebaše. D'Almejda naredi da se otstupa prema čamcima. Ali hotentotski mladići brzo poteraše stada između Portugalaca i obale. Otstupnica je bila otsečena i svi Portugalci pobijeni. Tako je poginuo Fransisko d'Almejda — prvi portugalski vicekralj Indije, strah i trepet Egipćana i Arabljana — poginuo je od udaraca drvenih kopalja nagih Hotentota Južne Afrike.

Afonso d'Albukerk, jedan od najvećih vojskovođa u celoj portugalskoj istoriji, gledao je na indiske stvari drukčije nego li njegov prethodnik.

Dok su d'Almejda i donekle Vasko da Gama smatrali da je dovoljno obezbediti portugalsku vladavinu na Indiskom Okeanu i skrenuti reku začina u korito portugalske trgovine, d'Albukerk je smatrao da je pre svega potrebno stvaranje portugalskog kolonijalnog carstva — prve kolonijalne države Evropljana na Istoku. On je nalazio da Portugalija treba da vlada svima tačkama koje gospodare ulazom u Indiski Okean, i, osim toga, treba da stvori kolonije na indiskoj i afričkoj obali. Tek tada će, po mišljenju d'Albukerka, Portugalija postati nepobediva na Istoku.

Portugalci su već gospodarili ulazom u Indiski Okean sa zapada kod Rta Dobre Nade i d'Albukerk odluči da osvoji tržište začina —- Malaku, koja je zatvarala ulaz u Indiski Okean sa istoka, Ormuz, koji je zatvarao ušće Persiskog Zaliva, i Aden, koji je čuvao ulaz u Crveno More.

Još 1507 godine, kada je vice-kralj bio d'Almejda, Afonso d'Albukerk, poslat prema Adenu da pleni i potapa brodove sa začinima, prekršio je kraljeva uputstva i preduzeo ekspediciju na arabljanske i persiske obale, osvojivši Kuriat i Moskat. On spali Moskat, pobivši skoro sve gradsko stanovništvo, i samo malo njih pusti na slobodu, otsekavši im noseve i uši. Zatim se pojavi u Ormuzu i, uništivši ormusku flotu, primora sultana da sklopi ugovor. Sultan Ormuza postajao je vazal Portugalije i plaćao joj danak; osim toga, Portugalci su dobili u Ormuzu mesto za tvrđavu i faktoriju. Ali nezadovoljstvo komandanata portugalske flote, koji su smatrali da d'Albukerk krši uputstva kralja Manoela, primora d'Albukerka da napusti Ormuz.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Fransisko d'Almejda

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Alfonso d'Albukerek

Postavši vladar Indije, d'Albukerk je hteo da pristupi ostvarenju svoga plana, ali mu to nije pošlo za rukom.

Dok je d'Almejda odugovlačio sa predajom uprave u ruke d'Albukerka, kralj, želeći da ubrza stvar, posla u Indiju maršala Portugalije — Fernauna do Koutinjoa. Maršal je tražio da se Portugalci osvete Zamorinu Kalikuta. Uzalud je d'Albukerk dokazivao da je to opasan, a i nepotreban pothvat. Do Koutinjo se kleo da ga je sramota da ukrsti mač sa polugolim Crncima i da će u Zamorinov dvorac ući sa bičem u rukama.

I d'Albukerk je bio primoran da ustupi: Portugalci prodreše u Kalikut i osvojiše dvorac. Ali dok su vojnici pljačkali dvorac, nairi ih opkoliše i u uskom hodniku pobiše skoro sve. Bio je ubijen maršal i mnogi ugledni Portugalci.

D'Albukerk, koji se nalazio na obali, pohita drugovima u pomoć, ali bi ozbiljno ranjen. Njega izvukoše iz okršaja sa razbijenom glavom i probijenom rukom.

Sada je, najzad, d'Albukerk ostao gospodar Portugalske Indije i počeo je da ostvaruje svoje planove. On odluči pre svega da zauzme Goa, koji mu je odavno bio zapao za oko. Slabi gradski garnizon se predade i d'Albukerk brižljivo utvrdi grad. Međutim, raniji gospodar Goa, Adil Han, sakupivši veliku vojsku, opsednu Portugalce i primora ih da napuste grad i da se sklone na brodove. Monsuni su smetali brodovima da savladaju plićake koji su presecali ušće reke i d'Albukerkova flota nađe se u klopki. Na brodovima Zavlada glad i skorbut.

Adil Han posla d'Albukerku namirnice. On je pisao da ne želi da savlada Portugalce glađu već snagom. Ali d'Albukerk, plašeći se da će Adil Han videti u kakvom se teškom položaju nalaze Portugalci, sa izvinjenjem vrati namirnice natrag, napisavši da Portugalci ni u čemu ne oskudevaju. Povrh toga, kada su se parlamentarci Adil Hana javili d'Albukerku, na portugalskim brodovima orilo se veselje, stolovi su se salamali od jestiva, borci i mornari podizali su čaše i pevali zdravice. Ustvari, to je bio prizor koji je d'Albukerk specijalno inscenirao za poslanike Adil Hana. Hranu i vino uzeli su iz neprikosnovenih rezervi, određenih za ranjenike i bolesnike. Gladnim borcima d'Albukerka bilo je zabranjeno da se dotaknu jela i vina.

Tek u avgustu mesecu monsuni su prestali da duvaju i d'Albukerkova flota mogla je da isplovi iz Goa. Ali u novembru 1510 godine d'Albukerk se vratio i ponovo zauzeo grad. Tri dana trajala su u Gou ubistva i pljačke. Bili su pobijeni svi muslimani bez obzira na pol i godine. Postavši gospodarem Goa, d'Albukerk odluči da pretvori ovaj grad u prestonicu Portugalske Indije.

„U Kočinu — pisao je d'Albukerk kralju — bez radžinog dopuštenja ne može se ni grana otseći. Ako neko od mojih ljudi odbije da plati na trgu traženu cenu ili dirne muslimansku ženu, protivu tvrđave se preduzima opsada. U Kočinu suvišnih pet stotina ljudi izazivaju glad. Tamo nema ni mesa ni ribe, a kokoši su preskupe.

U Gou ima mnogo goveđine, ribe, hleba i povrća, i suvišnih dve hiljade ljudi nimalo ne utiču na snabdevanje grada. U Gou se nalaze tobdžije, oružari, stolari, graditelji brodova — sve što nam je potrebno."

D'Albukerk čvrsto odluči da Goa načini prestonicom portugalskih kolonija. On razvi grozničavu delatnost — gradio je tvrđavu, crkvu i kuće, kovao novac, opremao brodove. D'Albukerk je preduzimao mere da se Portugalci trajno nastane u Gou, poklanjao im je zemlju, ženio portugalske vojnike i mornare muslimanskim i induskim ženama. Sveštenstvo poče da protestuje protivu toga. Tada d'Albukerk reče:

— Pa dobro, neka ti brakovi i ne odgovaraju potpuno hrišćanskim zakonima, ali zato oni u potpunosti odgovaraju ciljevima d'Albukerka.

Energična delatnost d'Albukerka mnogima se nije sviđala. U Portugaliju su slali žalbe. D'Albukerka su optuživali da priprema Goa za prestonicu vlastite kneževine. Kralja Manoela su uveravali da se treba odreći Goa.

D'Albukerk se nije dao i pisao je Vasku da Gami: „Kralj Vama veruje. Molite ga da drži Goa sve do dana strašnoga suda."

Ali je oprezni admiral pripadao staroj školi. On mnogo što šta nije odobravao i nije smatrao za potrebno da potpomaže d'Albukerka pred kraljem.

Sam pak Manoel samo je smetao d'Albukerku. Kralj mu je pisao da možda odista ne vredi stvarati prestonicu u Gou i nastojavao je na tome da d'Albukerk nagovori starog saveznika Portugalaca — radžu Kočina — da primi hrišćanstvo. D'Albukerk je uvijeno odgovarao da se radža pod uticajem razgovora sa njim veoma zainteresovao za hrišćanstvo, ali da sa radžom ne treba žuriti.

D'Albukerk je bio zauzet ozbiljnijim poslom nego li što su razgovori o veri s kočinskim radžom. On je iskoristio svađu Portugalaca sa sultanom Malake, došao sa portugalskom eskadrom pod Malaku i 25 juna 1511 godine otpočeo napad na grad. D'Albukerk je imao svega šest stotina Portugalaca i nešto više malabarski Indusa, dok se u Malaki bilo nakupilo više od dvadeset hiljada boraca. Ali među braniocima Malake nije bilo sloge. U Malaki su živeli Arabljaii, moplasi, Malajci, Javanci, Indusi iz Gudžerata i sa Malabarskog primorja, Kinezi, Sijamci, pa čak i stanovnici ostrva Riu-Kiu. Ti ljudi nisu verovali jedan drugom, stalno su očekivali izdajstvo.

D'Albukerku pođe za rukom da domami na svoju stranu kineske trgovce i glavare induske i javanske kolonije. Avgusta meseca, posle drugog bombardovanja i krvave ulične borbe, Malaka je pala. Iz Malake D'Albukerk stupi u vezu sa Javom, Sijamom i Birmom i posla Fransiska Serana da traži Molučka Ostrva.

Dakle, svega četrnaest godina otkako su se brodovi Bartolomea Diaša prvi put pojavili na neispitanom Indiskom Okeanu, portugalski brodovi već su krstarili prostorima Tihog Okeana.

Kada se d'Albukerk vratio u Indiju, on je ponovo morao da brani Goa ne samo od spoljašnjih neprijatelja — muslimana, koji su opet opseli Goa, nego i od savetnika portugalskog kralja.

1513 godine d'Albukerk je pripremio ekspediciju na Aden. On je kovao grandiozne planove — hteo je da osvoji Aden, Meku i Medinu pomoću Abisinaca, koji su slali poslanike u Goa, da skrene tok Nila u Crveno More, kako bi umorio glađu muslimanski Egipat, da osvoji Suec i Aleksandriju, Sinaj i Jerusalim. On je pisao kralju o pohodu na svete gradove muslimana: „To je svega jedan dan hoda. Kakav otpor mogu da pruže slabi garnizoni kada ima svega dvadeset ljudi u Džedi i, možda, dvadeset pet u Meki? Ostalo su mirni pustinjaci s kojima lako mogu da izađu na kraj šest stotina ili sedam stotina Portugalaca. Meni, gospodaru, ovaj poduhvat izgleda toliko jednostavan da ga posmatram kao već svršenu stvar."

Osvojivši Muhamedov grob, d'Albukerk je mislio da ga zameni za Jerusalim. Zauzeće Adena i Ormuza i uništenje arabljanskih gradova imali su jednom za uvek da spreče pristup najmoćnijih neprijatelja Portugalaca — Turaka — u Indiski Okean.

„Turci su vrlo jaki — pisao je d'Albukerk — oni imaju mnogo artiljerije i umeju da grade brodove kao što su naši. Oni nas mrze i žude da sruše sve ono što pripada nama. Oni raspolažu dobrim brojem strelaca iz pušaka i bombardirima, tobdžijama, isto tako iskusnim kao što su i naši, brodograditeljima, dostojnim da se takmiče sa našima, kovačima, stolarima i šuperima onakvim istim kao što su i naši."

Ekspedicija na Crveno More završi se s neuspehom. Istina, Portugalci su zaplašili čitavo crvenomorsko primorje, ali je juriš na Aden propao i Portugalci su morali da se povuku.

U Crvenom Moru d'Albukerk dobi dobre vesti iz Indije. Starog Zamorina, nepomirljivog portugalskog neprijatelja, otrovao je rođeni brat. Novi vladalac Kalikuta zaključi mir s Portugalcima i dopusti im da podignu tvrđavu u Kalikutu.

Pretrpevši neuspeh pod Adenom, d'Albukerk odluči da se naplati u Ormuzu. Tada se persiska luka Ormuz smatrala za jednu od najvećih luka na svetu. Ona je trgovala ne samo sa Indijom, Afrikom i Arabijom već i sa Sijamom i Kinom. O njenom sjaju i bogatstvu govorili su i Mlečanin Marko Polo i Persijanac Abd-ur-Razak i Rus Atanasije Nikitin. Arapska poslovica je glasila: „Zemlja je prsten, a Ormuz je biser na njemu."

U Ormuzu je još 1507 godine bila osnovana portugalska faktorija. Pojavivši se 1515 godine pod Ormuzom, d'Albukerk se umeša u dvorske meteže. On pozva u svoj logor pretendente na presto radi objašnjenja i, ne saslušavši njihove razloge, viknu svome oficiru: „Ubij ga!" — pokazavši na jednog od pretendenata — Rajs Ahmeda. Portugalski oficiri poleteše sa jataganima na Rajs Ahmeda i, ubijajući ga, raniše jedan drugog u žurbi. Tu, na oči d'Albukerka i zaprepašćenih rođaka pokojnika, opljačkaše njegovo telo, otsekavši jataganima zlatne ukrase. D'Albukerk svečano čestita stanovnicima grada oslobođenje od „izdajnika" Rajs Ahmeda i postavi na presto takmaca ubijenog. Novi šeih, preplašen razračunavanjem, postade poslušno oruđe u rukama Portugalaca. On je pamtio staru tursku poslovicu: „Ljubi ruku neprijatelju ako ne možeš da je otsečeš." Tako je d'Albukerk postao gospodar Ormuza.

Na taj način, d'Albukerk je ostvario skoro sav program osvajanja koji je bio zamislio. Portugalci su zauzeli Malaku, Goa i Ormuz. Jedino im nije pošlo za rukom da zauzmu Aden. Ali zavidljivi kralj Manoel poče da se plaši d'Albukerka. On je sve češće poništavao naredbe vladaoca Indije, uskraćivao mu pomoć, postavljao mu namerno zahteve koji se nisu mogli ispuniti. Svuda se već znalo da se kralj boji d'Albukerka. Poslanik persiskog šaha Ibrahim Bega, izvršujući poruku svoga gospodara, pozva d'Albukerka da stupi u službu Persijanaca, govoreći mu: „U Portugaliji Vas nikada neće dovoljno oceniti!"

Sam d'Albukerk je video da će skoro u ostavku. Ma da su mu prijagelji, umirujući ga, govorili da će mu kralj poveriti važne položaje u Portugaliji, d'Albukerk je odgovarao:

— Portugalija je suviše mala zemlja. Da li će ona moći da mi postavi zadatke koji bi bili makar i šesti deo zadataka što ih rešavam u Indiji?

U Ormuzu se d'Albukerk razboleo i 8 novembra 1515 godine pošao u Indiju. Bio je veoma bolestan i skoro celo vreme je ležao. Na moru je d'Albukerkov brod srela mavarska lađa iz Indije. Lađa je nosila d'Albukerku pismo da je u Indiju stigao njegov naslednik. Bolesnom osvajaču bi odmah gore i 15 decembra 1515 godine na brodu, u pristaništu Goa, d'Albukerk umre, blizu prestonice portugalskih kolonija koju je on osvojio.

POSLEDNJA PLOVIDBA

Četrnaest brodova eskadre admirala Indije jedva se smestilo u nekada pustom ušću Taha. Za četvrt veka unaokolo se sve promenilo. Više se nije plovilo po zatvorenim basenima Sredozemnog, Baltičkog i Severnog Mora. Lisabon se našao na raskrsnici velikih okeanskih puteva. Brodovi koji su stigli sa sve četiri strane sveta tiskali su se kraj ulaza u portugalsku prestonicu. Iz Afrike su dovozili okovane crne robove, slonovu kost, skupoceno perje za čelenke, mirisni amber, oporu smolu. Indija, Cejlon, Malaka i nepoznata „Ostrva Začina" slali su biber i pamuk, mošus i raved, boju od oraščeta i jatagane, karamfilić i tkanine. Brodovi iz Madere donosili su vina; sa ostrva Saun Toma dolazio je šećer; iz Maroka — kože. Čuveni flamanski gradovi slali su ogledala, sukna i sir; Škotska i Norveška slale su haringu i bakalar; Ormuz — svilu i pirinač; Francuzi su dovozili somot, šešire, čarape i cipele; Mlečani — skupoceno staklo i goblene. Iz drugih gradova Portugalije dovozili su u prestonicu radi slanja preko mora so, vino, maslinovo ulje i voće.

Flota je bila spremna za polazak. Najzad se na komandni brod pope sam admiral Indije — dežmekasti starac duge sede brade. Admiralu je bila šezdeset peta godina. Na njemu je bila zatvoreno plava „bere"-kapa i mantija vitezova reda Krsta. Teški mač visio je o pojasu. Zveckale su srebrne mamuze.

Sa starim admiralom išla su dva mladića — njegovi sinovi Dom Estevaun i Dom Paulo. Vice-kralja je pratila mnogobrojna, šareno odevena i dobro uhranjena posluga — majordom, sluge sa srebrnim palicama, dva paža sa zlatnim lancima oko vrata, mnogo lakeja i telohranitelja, stražara i poslužitelja u livrejama kuće da Gama.

Stari admiral je bio mišljenja da stanovnike Istoka treba preneraziti sjajem i raskoši. On je poneo sa sobom bogato ukrašeno srebrno posuđe, flamanske ćilime i čaršave od zlatotkane materije. Dom Vasko je voleo da se šepuri darežljivošću i širokim gostoprimstvom. Korea piše da su za vreme treće plovidbe u Indiju „sluge donosile za njegov sto ogromne činije, kao kralju, pri čemu mu je peharnik pružao umivaonik i ubrus, i svi su se ponašali kao da su u kraljevom prisustvu".

U admiralovoj pratnji nalazili su se najugledniji plemići Portugalije; oni su mu ukazivali kraljevske počasti, spuštali se na jedno koleno kada su govorili sa njim. U eskadri Vaska da Game bilo je tri hiljade ljudi. Došavši na brod, admiral je pregledao municiju, rezerve hrane i opreme. Sve je našao u redu. Bilo je vreme da se kreće na put. Ali se admiral Indije seti jednog neodložnog posla.

Na sve brodove otišli su admiralovi poslanici. Oni su pročitali na glas, a zatim prikovali naredbu na katarke. Dom Vasko je pisao da se poslednjih godina dešavalo da se na brodove koji su polazili za Indiju provuku žene. Admiral je zabranjivao da se na putovanje vode žene „jedno zato što se time upropašćuju njihove duše, drugo zato što zbog njih iskrsavaju svađe i dvoboji."

Admiral je naređivao:

„Žene koje se nađu na brodovima pošto eskadra napusti ušće Taha biće javno išibane; ako to budu udate žene — odmah posle bičevanja poslaće se u lancima u Portugaliju; ako to budu robinje — biće oduzete. Oni koji su ih poveli sa sobom biće poslati u lancima u Portugaliju...

...Kapetani koji opaze na svome brodu žene, a ne jave o tome admiralu, biće lišeni udela u morskom plenu."

Ova naredba izazva veliko nezadovoljstvo na brodovima. Bila su otišla u nepovrat ona prosta i surova vremena kada je i za mornare i za komandante važio samo svirepi zakon mora. Portugalski fidalgi bili su se pokvarili i olenili. Oni su bili navikli da plove i žive na Istoku u svim ugodnostima. Ali, znajući preku narav velikog moreplovca, niko se nije usuđivao da glasno ispolji nezadovoljstvo.

9 aprila 1524 godine brodovi napustiše Portugaliju. Plovidba po Atlanskom Okeanu prošla je bez ikakvih događaja. Bilo je divno vreme. Posle toliko godina prisilnog nerada stari admiral je ponovo vodio eskadru morskom pučinom. On je dugo stajao na otvorenoj kuli na krmi. Slani vetar mu je blago mrsio belu bradu. Vasko da Gama se osvežio i podmladio. Njegovi bliski ljudi opažali su sa zadovoljstvom da je on čak postao bolji, manje je grdio za krivice, dugo je razgovarao sa mornarima i pokatkad se čak i šalio s njima. Istina, to su bile dosta originalne šale.

Na brodu grofa Vidigejra plovio je krmanoš Diogo Boteljo, kome je docnije bilo suđeno da izvrši neobično smelu plovidbu iz Indije u Portugaliju na čamcu.

1524 godine Diogo Boteljo — izvanredan krmanoš, ali veoma plah čovek, nalazio se u lisabonskoj tamnici. On se nije složio s kraljem i Manoel „Srećni", plašeći se da Boteljo ne pođe Magelanovim tragom i ne napusti Portugaliju, naredio je da ga stave iza rešetaka.

Znajući da je Boteljo jedan od najboljih krmanoša Portugalije, Dom Vasko je zamolio novoga kralja da pusti Botelja na plovidbu. Kralj je pristao, ali pod jednim uslovom da se Boteljo ne vraća u Portugaliju bez kraljevog odobrenja.

Na putu se Dom Vasko često savetovao s mladim krmanošem, ali mu je uvek stavljao na znanje da on ide u progonstvo.

— Svi dobri krmanoši imaju lude prohteve — govorio je admiral. — S vama čovek mora strogo da postupa. Eto, da je kralj naredio da se Magelanu otseče glava kada se ovaj usudio da se uvredi što mu nisu povećali platu — sve bi bilo dobro i Magelan ne bi načinio svoja otkrića na štetu Portugalije. Pa i Vi, Boteljo, gledajte kuda Vas je odvela Vaša gordost. Vi — odličan krmanoš — idete kao prognanik u Indiju.

Admiral je dugo raspitivao o indiskim poslovima i svi su se čudili kako se ovaj starac, koji je u svojoj evurskoj kući proveo skoro dvadeset godina, nije odvojio od indiskih poslova i bio u toku najsitnijih pitanja portugalske politike u Indiji. Videlo se da je za sve ovo vreme pažljivo pratio promene koje su se dešavale u Indiji, da je sve merio, o svemu razmišljao i o svemu stvarao svoje sopstveno mišljenje.

Rt Dobre Nade prošli su srećno. Sada Portugalcima nisu bili potrebni mavarski sprovodnici: njihovi sopstveni krmanoši sigurno su vodili brodove po poznatom putu. Ali nedaleko od Mozambika na komandnom brodu slomi se križak. Morali su da svrate u Mozambik. 14 avgusta približiše se obali. Na brod pohitaše Portugalci — komandant tvrđave i upravnik faktorije. Dođe i arabljanski sultan Mozambika — poslušna igračka u rukama Portugalaca.

Kako se sve promenilo! Pre dvadeset i sedam godina, ovde, u ovoj luci, Vasko da Gama je pokušavao da dobije sprovodnike i uzalud je tražio svežu vodu. Tada su morali da se služe prevarom ili silom, a sada su Portugalci — gospodari mora i carići obalskih gradova ispunjavaju sve njihove želje.

Ali admiralovo dobro raspoloženje uskoro pređe u ljutinu. U Mozambiku se ispostavi da, i pored najstrožije naredbe admirala, tri mlade žene nisu htele da ostave svoje dragane i odlučile su da plove u Indiju na brodovima grofa Vidigejra.

Vasko da Gama planu. On naredi da mlade žene dovedu na komandni brod i da ih zatvore kao najteže zločince. Kada je neko od komandanata pokušao da se zauzme za neposlušnice, admiral se toliko naljutio da se dva dana niko, osim njegovih sinova, nije usuđivao da otpočinje razgovor s njim.

I3 Mozambika su pošli u Melindi, ali suprotan vetar nije dopuštao teškim brodovima da se približe obali. Tada Vasko da Gama posla u Melindi jednu karavelu pod komaidom urođenika Majorke — Mosema Gaspara Gomema. Gomem predade sultanu Melindia, starom prijatelju Vaska da Game, bogate darove i admiralova izvinjenja. Zatim je Gomemova karavela pošla da stigne admiralovu flotu. Ali se Majorkanac nije složio sa svojom posadom. Njegovi mornari i krmanoš sklopiše zaveru, ubiše kapetana i pođoše prema arabljanskoj obali s namerom da se posvete gusarenju. Mnogo docnije iz Goa je bila poslata eskadra da pohvata buntovnike; oni su bili dovedeni u Indiju i obešeni. Drugi brod iz admiralove eskadre nastradao je nedaleko od Melindia, naletevši na stenje.

8 septembra eskadra se nalazila na pučini. Bio je topao dan. Mirno more prelivalo se kao srebro. Iznenada se lađa zatrese iz temelja. Mornari zaključiše da je brod naleteo na kamenje. Brzo skupiše jedra, spustiše lađice i počeše da istovaruju hranu. Najednom se lađa ponovo zatrese. Počeše da padaju sanduci i burići; topovi se istrgoše iz ležišta i počeše da se kotrljaju po nagnutoj palubi, obarajući ljude. More je, izgleda, bilo uskomešano, ma da nije bilo vetra. Ogromni talasi naletali su bez reda jedan preko drugog i padali sa strahovitom bukom. Novi potresi zbuniše Portugalce. Zavlada panika. Ali se iznenada sa kule na krmi razleže jak admiralov glas: „Umirite se, prijatelji! I samo more drhti kad vidi Portugalce. Ne bojte se — to je zemljotres."

Posle toga došlo je još nekoliko potresa, ali je panika bila već prestala. Portugalci su hvatali pobesnele topove i sanduke i pričvršćivali ih konopcima za ogradu.

Najednom udari pljusak i umalo što ne potopi čamce koje su Potrugalci spustili u more posle prvog potresa. Za vreme zemljotresa poginuo je jedan čovek. To je bio admiralov lakej. Misleći da se brod nasukao na kamenje, on je skočio u more i udavio se.

Sutradan Portugalci sretoše mavarsku lađu. Admiral se seti starih vremena. On je sam rukovodio borbom, izdajući glasno naređenja, a kada je mavarska lađa, opkoljena sa sviju strana, bila osvojena, pošto su se iskrcali na nju, on nije mogao da se uzdrži i počeo je da tapše.

Kao i uvek, Portugalci su opljačkali i potopili brod i pobili sve zarobljene Mavre, osim sprovodnika. Admiral naredi zarobljenom sprovodniku da najkraćim putem vodi brod prema indiskoj obali. Brodovi su plovili četiri dana. Mornari su žudno zurili u daljinu, ali se obale nisu videle. Na brodu ponovo zavlada uzrujanost.

Stvar je bila u tome što su istaknuti astrolozi, sastavljajući horoskop za 1524 godinu, prorekli: „Ili svetski potop ili bar dotle nikada neviđena poplava, jer su se sve planete sastale u sazvežđu Ribe". Poverovavši tome proricanju, mnogi su ostavili sve svoje poslove i čekali potop. Neki portugalski velikaši sagradili su sebi skloništa u visokim brdima i spremili tamo dosta dvopeka.

Sada, ne videći obale, admiralovi saputnici uvrteše sebi u glavu da je za vreme zemljotresa okean progutao sve kopno na zemlji i oni „neće imati gde da pristanu".

Vasko da Gama naredi da sprovodnika stave na muke, misleći da je ovaj namerno vodio brodove Portugalaca netačnim putem. Ali se pokaza da sprovodnik nije dobro shvatio admiralove reči i umesto da odvede eskadru najbližoj obali, on ih je vodio prema pristaništu Čaul.

15 septembra brodovi se približiše Čaulu. To je bio prvi indiski grad na putu Vaska da Game. Po običaju, on je primio u Čaulu titulu vice-kralja. Sada je na istok od Rta Dobre Nade njegova reč bila zakon. Gaspar Korea piše: „U odnosu na sve ljude koji su se nalazili sa one strane Rta Dobre Nade, njemu je bila dodeljena sudska i zakonodavna vlast, jednaka vlasti samoga kralja. On se odnosio prema ljudima s velikim nipodaštavanjem i svakog časa mogao je da se naljuti, bio je veoma naprasit. Njega su se mnogo bojali i mnogo su ga poštovali. On je bio veoma upućen u sve stvari."

Doznali su da se raniji upravnik Dom Duarte de Menezeš nalazi u Ormuzu, gde je vodio veoma unosnu trgovinu s Mavrima. Vice-kralj naredi da se u Čaulu Dom Duartu ne dopusti da siđe na obalu, da mu se da hrane samo za četiri dana i da ne izvršavaju nikakve njegove naredbe.

24 septembra 1524 godine Vasko da Gama stiže u Goa. Prestonička aristokratija htela je da dostojno dočeka novoga vice-kralja. Bili su pripremljeni bogati darovi, monahu-dominikancu poverili su da održi prigodnu propoved. U uglednim kućama spremali su se za gozbe i prijeme.

Ali je stari admiral sve iznenadio. On se naljuti kada je doznao za pripreme i pristade jedino na svečan ulazak u grad. Sutradan se sav zadubi u svakodnevni rad. Uprava grada Goa pisala je kralju:

„Mnogi su mu odlazili s darovima, pošto je bilo uobičajeno da se novodošavšim upravnicima prave pokloni, ali on nije ništa primio ni od hrišćana ni od Mavara, pa čak ni od grada, što se svima učinilo neobično čudno, jer su, po davno zavedenom običaju, svi primali darove."

Ali je Vasko da Gama imao drukčije pojmove o časti. Stari veteran je video da u Indiji ne ide kao što treba i mislio je da popravi stvar strogom disciplinom. Dom Vasko nije imao širok d'lbukerkov vidokrug i smatrao je da s strogošću, pravdom i ličnim primerom može zavesti red.

Dva dana posle dolaska vice-kralj je razgledao Goa. Njemu se mnogo svide divna tvrđava, nov kameni kej i bolnica koja se zidala. Ali je vice-kralj imao tajni memorandum sa vrlo teškim optužbama protivu graditelja ovih divnih objekata, kapetana Goa — Fransiska Perejre.

— Želeo bih, senjor Perejra — reče on — da Vam u svim poslovima bude onakav isti red kao u građevinarstvu.

Zatim je vice-kralj počeo da „ostvaruje pravdu". Doznavši da je Perejra nezakonito prisvojio imovinu mnogih Portugalaca, on naredi da Perejra isplaćuje na prvi zahtev svima onima koji to budu tražili.

Perejra je pokušavao da moli vice-kralja da se od njega uzme „po zakonu", ali ga Vasko da Gama istera i viknu Za njim:

— A jeste li Vi pljačkali po zakonu, senjor Perejra? Za tri dana je Perejra bio upropašćen.

Zatim se admiral seti triju žena, koje su još uvek bile zatvorene na komandnom brodu, i naredi da ih javno išibaju.

Portugalci počeše da se bune. Oni su smatrali za nedopuštenu stvar da se „na oči crnih ljudi" šibaju Portugalke. Oni sakupiše veliku sumu za otkup, slali su vice-kralju deputaciju, ali je starac bio neumoljiv. On istera čak i kaluđere koji su mu došli s raspećem ne bi li ga nagovorili da se smiluje na osuđene.

Ujutru su ulicama Goa prošli glasnici obučeni u crvenu odeću. Oni su udarali u doboše i vikali: „Živela pravda kralja, našega gospodara! Naređeno je da se ove žene išibaju zbog toga što nisu poštovale pravdu i prešle su preko mora u Indiju, i pored zabrane."

Naredba vice-kralja bila je izvršena.

Nekoliko dana posle dolaska vice-kralja u Goa, javiše mu se novi molioci. To su bili pocepani, preplanuli i izmučeni Kastiljanci — mornari sa „Trinidada", jedno od dveju Magelanovih lađa koje su obišle oko Južne Amerike i presekle Tihi Okean. 27 aprila 1521 godine, na malom ostrvu Maktan, braneći povlačenje drugova, pao je u neravnom boju Fernando Magelan.

Ostavši bez vođe, mornari su dugo lutali između Filipinskih Ostrva, sklapajući prijateljstvo i dolazeći u svađu sa tamošnjim radžama, pljačkajući džonke na koje bi slučajno naišli. Mnogi mornari pali su na očigled drugova u ropstvo i bili izdajnički napušteni od strane zemljaka. Neki od njih, primamljeni sablaznima tropskih ostrva, pobegli su sa brodova.

Brod „Vitoria" ode napred i na kraju krajeva stiže u Španiju, a „Trinidad" zapleniše Portugalci. Više od dve godine mučili su oni mornare „Trinidada" u tamnicama raznih gradova Istoka i, ne osvrćući se na njihove molbe, nisu ih puštali u otadžbinu. Mnogi mornari su umrli.

Doznavši da je u Goa stigao novi vice-kralj — veliki moreplovac Vasko da Gama — Španjolci s teškom mukom postigoše da ih puste gospodaru Portugalske Indije. Oni su se nadali da će mornar Vasko da Gama učiniti za njih više nego li kraljevi činovnici.

Pred Vaskom da Gamom stajali su ljudi koji su prvi u istoriji izvršili nečuvenu plovidbu oko sveta. Posle tolikih nevolja i zlopaćenja ovi heroji su se dokoturali do poseda prijateljske zemlje i sada su snevali o tome da najzad dođu u otadžbinu.

Vasko da Gama je bio mornar. On je bio svestan toga da su ti ljudi izvršili neviđeni podvig. Ali on je bio pre svega portugalski vice-kralj Indije. Portugalci su uvek krili od Španjolaca pomorske karte i netačno im pokazivali gde se nalazi otadžbina začina — Molučka Ostrva.

Portugalci su još od samog početka pokušavali da osujete Magelanovu ekspediciju, a kada im to nije pošlo za rukom, slali su specijalne eskadre prema Rtu Dobre Nade i ušću reke La Plate, da uhvate Magelana. A sada su pred Vaskom da Gamom stajali ljudi, koji su savladali sve te prepreke, ljudi koji su doznali za novi put u Indiju, koji su otkrili tajnu Tihog Okeana i Molučkih Ostrva, saputnici onog istog Magelana koga je toliko mrzeo Vasko da Gama.

Vice-kralj je dugo slušao molbe Španjolaca. Najzad je laganim pokretom ruke udaljio mornare. Dom Vasko je naredno da Španjolce ostave u Indiji i da ih ne puštaju u Evropu...

Kao što je odvajkada bilo uobičajeno, novome vice-kralju pohrliše molioci. I protiv običaja, bilo je lako doći do njega. Vrata njegove sobe bila su uvek otvorena i svako je mogao da uđe kod admirala. Ali molioci vrlo brzo prestadoše da dosađuju starom admiralu. On je odbijao darove i, što je još više začuđavalo, stavljao je na ispit one koji su polagali pravo na neki položaj, kandidate za komandante tvrđava ispitivao je o vojnom upravljanju i terao je pisare da pišu.

— Svi ste vi došli ovamo kao siromasi i hoćete da se obogatite! — vikao je on i bez milosti otpuštao i bacao u tamnicu sve one koji su bili krivi za nerad, podmićivanje i krađu državnog novca.

Kada je saznao da su bolnice prepune bolesnika i simulanata, zabranio je da se primaju bolesnici koji nemaju rana, a isto tako i da se smeštaju u bolnicu ranjeni u dvobojima.

— Ja znam sredstvo koje će izlečiti skoro sve bolesnike — reče on i naredi da se svim Portugalcima na keju Goa podele nalozi za dobijanje udela u imovini, zadobijenoj na mavarskoj lađi koja je bila zaplenjena na putu Za Indiju. Sakupi se ogromna gomila, otpoče gurnjava. Svi simulanti, a isto tako i bolesnici koji su mogli da se kreću, požuriše na obalu. Vasko da Gama zabrani da ih primaju natrag u bolnicu.

Znajući da su mnogi komandanti portugalskih tvrđava prodavali krišom topove i tanad, admiral naredi pod pretnjom smrti da se vrati sve državno vatreno oružje. On se po čitave dane bavio poslovima, posećivao luku, nadgledao istovarivanje i utovarivanje brodova i svakoga dana iznenađivao stanovnike Goa novim naredbama — čas beznačajnim: zabranjivao je mornarima da nose ogrtače; čas ozbiljnim; ukidao je državno izdržavanje Portugalcima koji su se oženili i nastanili u Goa.

Završivši sve poslove u Gou, admiral je otplovio u Kočin. On je išao lagano, često je naređivao da se svraća u rečna ušća i zalive, razgledao ih i birao mesta za nova utvrđenja. Usput su ga mavarski gusari dovodili do besnila. Njihovi laki pokretni brodovi kao da su se potsmevali nezgrapnim  galionima   vips-kralja.  Gaspar  Korea ppše:

„Oni su leteli unaokolo kao lako naoružani konjanici oko viteza u oklopu."
Još na moru stari admiral poče da se oseća rđavo. Čudan bol u potiljku otežavao mu je pokrete. U Kočin je stigao noću. Na brod su došli komandant tvrđave i upravnik faktorije; za poslednjeg je admiral čuo da je čovek pošten i pečen u svom noslu. Vice-kralj ih je dočekao ljubazno, raspitivao ih o poslovima u Kočinu, ali ih je brzo pustio da odu žaleći se na umor.

I zaista, u poslednje vreme njega je sve češće obuzimala neka malaksalost. On je ponekad osećao čudnu ravnodušnost. Ali bi jačinom volje odbacio umor i ponovo se zadubio u rad.

U Kočinu je vodio isti onakav život kao i u Gou: ustajao je rano, danju se nije odmarao, ulazio je u sve pojedinosti, trudeći se da za najkraće vreme sve popravi. Vasko da Gama nije video da je cela portugalska kolonijalna država počela da truli odozdo i da samo otsustvo pravih takmaca spasava za sada portugalske posede u Indiji. On je bio strog, lako je padao u vatru i nije davao mira portugalskim činovnicima, koji su u Indiji bili navikli na nerad. On je naredio da se sagrade brodovi koji u brzini ne bi ustupali brodovima mavarskih gusara, ali, posetivši brodogradilište, gde su stajale skoro gotove lađe, bio js veoma nezadovoljan i naredio da se spale.

— Valjalo bi da naše lađe mogu da uhvate Mavre, a vi se neuspelo ugledate na njih — reče on.

Jedne večeri radio je sam. Vrata se lagano otvoriše. Admiral podiže glavu. Poklonivši se, pred njim je stajao visok, obrijan čovek u crnoj odeći.

— Ko si ti? — zapita ga kralj.

— Ja sam Đenovljanin, brodograditelj — odgovori došljak. — Vaša svetlost želi da ima brze brodove. Ja uzimam na sebe da sagradim takve koji će uhvatiti i komarca.

— Kada? — zapita admiral Indije podigavši se.

— Za tri nedelje — odgovori brodograditelj.

Vasko da Gama naredi da se Đenovljaninu stave na raspoloženje ljudi i građa, i rad otpoče. Posle tri nedelje prvih pet brzih brodova bili su spremni da jurnu u poteru za gusarima. Admiral se pobrinu i za posadu ovih brodova. On naredi da se veslarima isplaćuje dvostruka nagrada i da im se daje sve što se bude našlo na palubi zaplenjenih brodova. Veslari su morali da ponesu na lađu šlemove, mačeve i pancire, da bi se za vreme borbe prsa u prsa pretvarali u vojnike.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

OTKRIĆA KAPETANA INFANTA ENRIKA 1) Otomansko carstvo. — 2) Seuta. — 3) Rt Božador. — 4) Rt Branko. — 5) Zeleni Rt. — 6) Gvineja.

Početkom decembra Vasko da Gama poče da se oseća sasvim rđavo. Na potiljku i vratu iskočiše mu čirevi i admiral nije mogao da okrene glavu. To ga je mnogo ljutilo i on je iskaljivao svoj gnev na okolinu. Ali stari admiral nije hteo da prizna čak ni samom sebi da je bolestan, savlađivao se i trudio da radi kao i pre.

U Kočin najzad stiže raniji upravnik. On je stalno odlagao dolazak, nadajući se da će za to vreme biti gotova flota koja se vraćala u Portugaliju i da će otići izbegavši objašnjenje sa strašnim vice-kraljem. Bojeći se da mu vice-kralj ne oduzme blago koje je nakupio u Indiji, Dom Duarte ga zaključa u sanduk i poveri jednom od svojih pomagača, svešteniku Padru Žuaunu da sanduk sakrije na skrovito mesto. U mrklu noć Padre Žuaun ode sa Indusom-robom Dom Duarta na obalu i zakopa sanduk u pesak na obali. Da bi znali gde se nalazi blago, oni staviše odozgo lobanju od bika, a ujutru je sveštenik preko puta lobanje napravio zarez na manastirskom zidu. Ali kada su posle tri dana sveštenik i rob odlučili da iskopaju blago, oni ne nađoše mesto gde js ono bilo sakriveno. Neko od prolaznika gurnuo je nogom lobanju i blago je bilo izgubljeno. Dom Duarte pobesne. Cele nedelje su Padre Žuaun i Indus svake noći odlazili pa obalu i sve do zore kopali po pesku. Kada su bili potpuno izgubili nadu, Indus slučajno naiđe na sanduk.

Vasko da Gama naredi da Dom Duarte de Menezeš, ne silazeći na obalu, pređe, kao uhapšenik, na „Kastelo", jedan od brodova koji je odlazio u Portugaliju, i da preda dužnost pretstavnicima Vaska da Game. Ali je Dom Duarte bio saznao za bolest vice-kralja i nadao se da će ovaj umreti ne stigavši da primi dužnost, a tada će Dom Duarte opet ostati upravnik sve dotle dok Lisabon ne nađe vremena da mu pošalje zamenu.

On odluči da odugovlači sa predajom dužnosti i odbijao je da pređe na brod koji mu je bio određen.

Vasko da Gama je video čemu se nada Dom Duarte. Admiralu je bilo veoma rđavo. Bol u potiljku nije mu davao da zaspi. Dom Vasko je sve teže govorio. Često je gubio svest.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

PRVA PLOVIDBA VASKA DA GAME I OTKRIĆE BRAZILIJE
1)  Ostrvo Zelenog Rta. — 2) Natal. — 3) Melindi. — 4) Kalikut. — 5) Azorska Ostrva. 6) — Brazilijanska obala.
--------------------------- Put Vaska da Game u Indiju. .......................... Povratak.

Ali vice-kralj naredi da ga prenesu do prozora i na brod, gde se nalazio Dom Duarte, posla činovnike, naredivši im da, ako Dom Duarte poslednji put odbije da pređe na „Kastelo" — pozovu sa broda svu posadu, a zatim da na brod ospu paljbu iz topova sa drugih brodova.

Posle jednog sata on opazi kako se od broda, koji je bio osudio na smrt, otisnu čamac sa Dom Duartom i njegovom pratnjom i zaplovi prema „Kastelu". Ujutru je flota napustila Kočin i pošla u otadžbinu.

Danju se stanje Vaska da Game pogorša. Bol u potiljku ga je mučio, ali se on hrabrio. Kada bi mu bilo bolje, dozivao bi pisara i promuklim, isprekidanim glasom izdavao je naređenja. Njemu se stalno činilo da je izgubio iz vida nešto važno dok su mu na pamet padale, ne dajući mu mira, sve moguće sitnice i Dom Vasko je diktirao začuđenom pisaru naredbu o otpuštanju sitnih činovnika, o tome da se mornarima sa brodova koji svraćaju u Kočin zabranjuje silazak na obalu, o tome kolika se količina bibera pokvarila na kraljevim stovarištima...

Vasko da Gama je bio svestan da su sve to sitnice koje ne zaslužuju pažnju, ali se nikako nije mogao setiti onoga što je važno. Vice-kralj Indije i dalje se grčevito držao vlasti za koju se borio više od dvadeset godina. Ali vlast je izmicala iz njegovih malaksalih ruku i admiral je čuo kako u susednoj sobi šapuću o njegovom nasledniku.

Predveče admiralu bi gore. On skoro nije mogao ni da govori. Sada nije imao snage da se hrabri. On pozva sveštenika i svedoke i poče lagano da diktira testamenat. On je zaveštao svojim sinovima da odvedu u otadžbinu sve sluge koje su bile dovedene u Indiju, i da tajno isplate velike novčane svote ženama koje su bile išibane u Gou, „kako bi one mogle naći sebi dostojne muževe".

Po uznemirenim licima lekara i rođaka Vasko da Gama vide da mu se bliži kraj. Bilo se potpuno smrklo. Admiral reče svima da izađu iz sobe i ostade sam. U zagušljivoj omorini Kočina njega je obuzimala jeza.

U zoru 24 decembra 1524 godine Vasko da Gama izdahnu.

Tako je umro čovek koji je načinio jedno od najvažnijih otkrića u istoriji putovanja, koji je krvlju i gvožćem utro put kolonijalnoj moći Portugalije.

Vasku da Gami pala je u deo čast koju nije doživeo nijedan konkvistador. Najveći pesnik Portugalije, Luis Kamoens, napisao je o prvoj plovidbi Vaska da Game čuveni ep „Luzijade".

Ali feudalna Portugalija nije mogla da održi ogromno kolonijalno carstvo. Potomci Vaska da Gama i njegovih naslednika d'Almejde i d'Albukerka nisu umeli da očuvaju njihovo nasleđe.

Sto godina posle prve plovidbe Vaska da Game u Indiskom Okeanu pojavili su se holandski brodovi i sudbina portugalskog kolonijalnog carstva bila je zapečaćena. Najpre Holanćani, a posle Englezi isterali su Portugalce iz Indije, Indonezije i Južne Afrike.

Jadni ostaci portugalskih poseda nalaze se i danas na obalama Indije. Makao je na glasu kao čuvena kockarnica.

Ali je delatnost Vaska da Game imala veliki značaj za Portugaliju i za ceo svet.

Otkriće morskog puta za Indiju uporedo sa otkrićem Amerike izvršilo je ogroman uticaj na sudbinu čovečanstva.

Iz zatvorenih morskih basena evropski narodi su prvi put izbili na okean. Zemlje oko Sredozemnog Mora — Venecija, Đenova, Florenca, Katalonija, Levant — ustupile su mesto novim zemljama koje su se nalazile na obalama Atlanskog Okeana — najpre Španiji i Portugaliji, a zatim Holandiji, Francuskoj i Engleskoj.

Otkriće morskog puta za Indiju i Kolumbove plovidbe upoznali su Evropljane sa nepoznatim prekookeanskim zemljama, dali snažan potstrek razvitku nauke i umetnosti, izazvali procvat geografije, brodogradnje, matematike, astronomije. Ova otkrića povukla su za sobom ogromne promene u celokupnom ekonomskom uređenju srednjevekovne Evrope.

Ali za istočne narode otkriće morskog puta za Indiju značilo je početak porobljavanja, početak epohe kolonijalnog ugnjetavanja.

Na priloženim kartama crnim su obojene oblasti koje u to vreme nisu bile poznate stanovnicima Zapadne Evrope. Belim — poznate zemlje. Kosim crtama — malo poznate oblasti ili zemlje, o kojima su Evropljani nekada znali, ali su se docnije izgubili podaci o njima. U Aziji su ostavljene bele one oblasti koje su posetili De Plano Karpini, Rubrukvis i Marko Polo.