K. Kunjin

Vasko da Gama

S ruskog preveo Vladan Nedić

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Izdavač: MATICA SRPSKA
Korice: K. Napravnik
Štamparija: „Zmaj" Novi Sad, 1949.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Vasko da Gama

„Otkriće zlatnih i srebrnih zemalja u Americi, istrebljivanje, porobljavanje i zakopavanje urođenika u rudnike, početak osvajanja i pljačkanja Istočne Indije, pretvaranje Afrike u zabran za trgovinski lov na crnokošce — eto šta je najavljivalo zoru ere kapitalističke proizvodnje.“

Karl Marks, Kapital

OTADŽBINA

Na pola puta između Lisabona i krajnje jugozapadne tačke Portugalije — rta San Visetija — u malom zalivu nalazi se gradić Sinež. Sa suva grad štite stare zidine, mrke od vremena, i niski planinski venac. Dalje se prostire široka i sumorna pruga dina. Leti tamo peče sunce, u vrelom vazduhu jedva se njišu prutovi žukve i visoko u vazduhu kruži jastreb. U jesen i u zimu oštar i studan vetar podiže oblake peska i baca ih usamljenom putniku u lice. Daljina je tada pokrivena izmaglicom. Unaokolo šumore i povijaju se žbunovi. U daljini huji more. Putnik se bolje uvija u ogrtač i žuri uskom stazicom koja se vijuga između dina, da za videla stigne do gradske kapije Sineža.

Severno od grada strme crne stene grade mali zaliv. Kada je nevreme, tu se spasavaju plavi i žuti ribarski čamci. Čitav gradić živi od ribolova. Ribom plaćaju „desetak“ kaluđerima obližnje opatije Saun Domingož, ribom plaćaju porez kralju i senjoru. Na uskom trgu pokrivenom ribljom kraljušti, u niskim kućicama, u polumračnoj hladovini stražara — svuda je razgovor o moru, vremenu i ribi.

U tome gradu se 1460 godine rodio Vasko da Gama. U porodici su se ponosili tristagodišnjim plemstvom i voleli su da se sećaju toga kako je osnivač roda Gama, španski vitez iz ugledne porodice Uloa, vezao svoju sudbinu s prvim kraljem Portugalije, Afonsom Enrikešom, borio se u bezbrojnim okršajima s Mavrima, a 1165 učestvovao u zauzeću grada Evure.

Docniji pretstavnici roda da Gama uzimali su najaktivnije učešće u vekovnoj borbi s Mavrima. Tako se, 1250 godine, Alvaro Aneš da Gama odlikovao u pohodima kralja Afonsa III, kada je ovaj kralj isterivao Mavre iz Južne Portugalije.

Potomci Alvara Aneša bili su odvažni ratnici, revnosni katolici i verne sluge portugalskih kraljeva. To su bili plemići u kraljevskoj službi. Oni nikada nisu imali velika imanja i sve njihovo blagostanje bilo je vezano za kraljevski dvor. Na suvu i na moru tukli su se s Mavrima i Kastilijancima, u malim gradovima i selima skupljali su kraljevski porez, sudili u ime kralja, za vreme borbe kraljeva sa oholom, silnom aristokratijom ili građanima koji su branili svoje slobode, izvršavali su svaki kraljev zadatak.

Otac Vaska da Game, Estevaun, živeo je u vreme mutno i neobično bogato događajima.

Mlada portugalska država imala je da se brani ne samo od Mavara nego i od suseda — kraljeva Kastilije i Leona. Tek 1385 godine, u bici kod Alžubarota. Portugalci su kastilijanskoj konici naneli tako strahovit poraz, da je za čitava dva veka kastilijansko osvajanje prestalo da preti Portugaliji.

Ali ratovi sa Španjolcima nisu prestajali. Često 6i između Kastilije i Portugalije buknule svađe, koje su se obično rešavale na bojnom polju, i tada bi Estevaun da Gama stavljao oklop na sebe i u pratnji štitonoše i nekoliko slugu žurio na zborno mesto pod kraljevu zastavu.

Rat sa Mavrima bio je prenet u Maroko. Još U početku XV veka kralj Žuaun I zajedno sa svojim sinovima sakupio je pod zastave krstaške vojske mnogobrojne vitezove iz Portugalije, Španije, Francuske i Engleske i zauzeo Seutu. 1438 godine, kralj Duarte i prinčevi Enrike i Fernaun preduzeli su veliki pohod na Tanger, ali se on završio potpunim neuspehom. S vremena na vreme iz Portugalije su odlazili u Maroko mali odredi krstaša. U tim pohodima uzimao je učešće Estevaun da Gama. U Maroku su se portugalski krstaši vladali kao i njihovi dedovi, koji su ratovali s Mavrima u Južnoj Portugaliji. Oni su pustošili njive i sela Marokanaca, opsađivali, a u slučaju neuspeha, pljačkali i palili njihove gradove.

Naročite prilike u kojima se Portugalija nalazila u XV veku udarile su snažan pečat na klasnu grupu iz koje je potekao Vasko da Gama.

Portugalija — dalek, brdovit i siromašan kraj Evrope — bila je tle fantastične mešavine najraznolikijih naroda. Stari Luzitanci i Iberci, Kartaginjani i Rimljani, Svevi i Istočni Goti iz vremena seobe naroda, docnije — Arabljani, Jevreji, Berberi, Kastilijanci i krstaši iz Engleske, Burgundije, Francuske, Katalonije — svi su učestvovali u obrazovanju portugalskog naroda. Portugalci su bili odvajkada navikli na opasnosti; gotovo uvek negde u blizini — na kastilijanskoj granici ili na jugu, u obližnjem Maroku — besneo je rat, na obalu su napadali gusari, u samoj zemlji vladali su feudalni razdori. Često je čak i miran rad bio praćen opasnostima i nevoljama. More je hranilo mnogobrojne porodice i ljudi koji su se bavili ribolovom, trgovinom i pomorskim transportom stavljali su tada na kocku isto onoliko koliko i borci u ratu.

U borbama sa Mavrima veliku ulogu igrali su katolički ratničko-svešteni redovi, stvoreni za borbu s „nevernicima“. Katolicizam je udario svoj pečat na život, naravi i duhovni lik Portugalaca toga vremena.

Katolička crkva ljubomorno je pazila da njenu portugalsku pastvu ne skreću s pravog puta i u tome je postigla velike uspehe. „Jeresi“, koje su bile izraz nezadovoljstva i pobune potlačenih klasa i koje su u poznom srednjem veku postale toliko rasprostranjene, u Portugaliji su bile uništavane u samom začetku. Čak je i štampanje knjiga — izvor tolikih uznemirenosti kod „crkvenih otaca“ — bilo doneto u Portugaliju tek 1486 godine, skoro pedeset godina posle Gutenbergovog pronalaska.

U neprekidnim ratovima sa Mavrima, u pljačkaškim ekspediciJama u Maroko, u piratskim podvizima na moru, U međusobnim ratovima i feudalnim razdorima postupno se stvorila klasa plemića — „fidalga". Za fidalga je rat, iaročito rat sa „nevernicima“, bio ne samo jedino dostojno zanimanje, već i „bogougodno, sveto delo“.

Isti taj fidalgo — iskusan i odvažan borac, verni sluga sizerena i pokorno čedo katoličke crkve — smatrao je da je u ratu sa „nevernicima“ opravdana koja mu drago surovost, svako lukavstvo i prevara. Surovi vojnik koji u borbi nije štedeo ni sebe ni svoje saborce, fidalgo se posle borbe pretvarao u pravog pljačkaša: on se, nije gnušao da krade sa mrtvaca, da mrcvari zarobljenike, da muči žene i decu, da uništava stanovništvo čitavih gradova.

Međutim, Mavri su bili proterani iz Portugalije, a kraljevi su slomili samovoljne feudalce. Međusobni ratovi i plemićke razmirice sve su ređe razdirali Portugaliju.

Čete krupnih feudalaca ostale su bez službe. Fidalgi — ratnici i pljačkaši — nisu mogli tako često da pokazuju svoju hrabrost u otadžbini i da pljačkom pune svoje tanke kese i prazne sanduke. Stoga je među portugalskim fidalgima sve više jačala težnja za morem — upočetku za Marokom, gde se vodio vekovni rat s „nevernicima“, a zatim i za dalekim morskim prostorima, za nepoznatim južnim zemljama, koje su obećavale ratničku slavu i obilan plen. Vitezovi su se pretvarali u pronalazače novih zemalja.

Tako su se kalili ljudi kojima je bilo suđeno da u toku osamdeset godina učine najveća otkrića i da zabačeno kraljevstvo pretvore u silnu imperiju koja se rasprostrla na sve četiri strane sveta — od Brazilije do Kine.

Prekomorske daljine privlačile su i bogate građane velikih primorskih gradova Portugalije — Oporta i Lisabona. Portugalski gradovi, koji su se nalazili na putu iz Sredozemnog Mora u Severnu Evropu, odavno su vodili veliku trgovinu sa flandriskim, severnim francuskim i južnim nemačkim gradovima, a naročito sa Engleskom. Još 1294 godine Portugalija je zaključila sa Engleskom trgovinski ugovor. Međutim, zabačena Portugalija, koja je ležala na dalekoj periferiji tadašnjeg kulturnog sveta, nalazila se po strani od velikih trgovačkih puteva toga vremena. Zarada od trgovine istočnjačkim začinima, dragim kamenjem, tkaninama i ukrasima odlazila je u sanduke turskih, italijanskih, rajnskih i katalonskih trgovaca, a bogati građani Oporta i Lisabona bili su prinuđeni da se zadovoljavaju robom iz treće i četvrte ruke. Naročito nezadovoljstvo portugalskih trgovaca, fidalga i kraljevskog dvora izazivao je monopol italijanskih trgovaca na trgovinu indiskim začinima — jednoj od najvažnijih vrsta robe srednjeg veka.

Fidalgi i trgovci Portugalije gledali su sa zavišću kako se bogate njihovi srećniji takmaci, kako se podižu raskošne palate, crkve, džamije u Veneciji, Kairu, Konstantinopolju i Brižu, kako se povećavaju bogatstva lombardiskih i flandriskih trgovaca. Stoga su Portugalci počeli vrlo rano da se interesuju traženjem puteva za Indiju.

Ali, osim daleke Indije, oni su težili i bližem cilju — u zemlje, bogate robovima, zlatnim peskom i slonovom kosti — afričkoj obali Atlanskog Okeana. Ako se za trgovinu sa Levantom Portugalija nalazila na vrlo nepodesnom mestu, za prodiranje na jug, duž afričke obale, ona je imala mnoga bitna preimućstva.

Portugalija je ležala u dalekom, jugozapadnom kraju Evrope, bliže od sviju ostalih zemalja afričkoj obali Atlantika. Ona je čuvala izlaz iz Sredozemnog Mora u Atlanski Okean i Portugalci su mogli da spreče brodov svojih sredozemnih — italijanskih, a delimično i španjolskih — takmaca da dođu do Zapadne Afrike. Englezi, Holanđani i Francuzi nisu tada još igrali važnu ulogu na svetskim trgovačkim putevima; stoga su Portugalci mogli da prodiru duž afričke obale ne nailazeći na takmace. Na portugalskoj obali pojavili su se vrlo ranodivni mornari i brodograditelji.

Fidalgi, koji su ostali bez službe, i smeli mornari bili su spremni da na prvi poziv uzmu učešća u opasnoj plovidbi prema nepoznatim obalama, u plovidbi koja je obećavala obilan plen. Trgovci i zelenaši Lisabona, Oporta i Evure, bogati sveštenički redovi rado su pozajmljivali novac prekomorskim ekspedicijama.

I portugalski kraljevi zainteresovali su se vrlo rano za prekomorske ekspedicije. Njima je večito bio potreban novac za vođenje ratova, za darivanje manastira i za rashode dvora. Međutim, Portugalija je bila siromašna i slabo naseljena zemlja. Ratovi sa Mavgama i Španjolcima, pljačkaški upadi i feudalni razdori pustošili su Portugaliju u toku nekoliko vekova. Naročito jako nastradao je jug. Na mestu gde su nekada bila mavarska sela i vrtovi prostrle su se sumorne pustare, obrasle šipražjem — sklonište razbojnika i divljih zveri.

Kraljevi su s mukom izvlačili porez od siromašnih podanika. Da bi popunili svoju blagajnu, oni su udarili trostruki porez na Jevreje i sistematski su pribegavali konfiskaciji imanja nepokornih feudalaca. Kraljevi su pokušavali da udare porez čak i na sveštenstvo, ali su naišli na odlučan otpor, u borbu se umešao papa i kraljevi su bili primorani da uzmaknu.

Prekomorska osvajanja obećavala su im spas od novčanih teškoća. Na obali Maroka mogao se zadobiti bogat plen, u nepoznatim južnim zemljama, koje su ležale preko okeana, krila su se, prema pričanju, nebrojena blaga.

Stoga su gospodari Portugalije stali na čelo prekomorskih osvajanja. Ovi pohodi preko mora bili su neposredni nastavak borbe sa Mavrima u samoj Portugaliji. Počevši sa krstaškim ekspedicijama u Maroko, one su se završile plovidbom Vaska da Game u Indiju.

Važnost prekomorskih plovidbi prvi je shvatio sin Žuauna I, heroj Seute i Tangera, Infante Enrike, koga često nazivaju Henrikom Moreplovcem.

Za vreme pljačkanja marokanskog grada Seute, dok su krstaši preko ćilimova polivenih krvlju vukli bakarne zdele, pune dragocenih stvari, i vreće sa biberom, a u polumračnim kutovima karavan-seraja i trgova osvajači, pijani od vrućine i krvi, razbijali mačevima rezbarske kutije od slonove kosti i teške kovane sanduke — mladi Infante Enrike saslušavao je zarobljene trgovce na trgu pred opljačkanom džamijom. Enrika su zanimali podaci o robnom prometu Seute, o putevima kojima idu začini, o karavanima koji se svake godine šalju iz Maroka preko Sahare u tajanstveni grad Timbuktu, o carstvu prvosveštenika Jovana. Od ovih zarobljenika i od poslanika arabljanskih careva koji su dolazili na portugalski dvor Enrike je čuo za veliki svet koji leži na jugu od Maroka, trgovinu sa Indijom, za ostrva, na kojima „žive ovce sa gorkim mesom, ljudi sa pasjim glavama i najlepše žene na zemlji“, za „lepljivo more“ koje sprečava putniku put na jug.

1482 godine, jedan od poverljivih ljudi kralja Žuauna II, Diogo Kaun, bio je poslat na čelu nove ekspedicije na jug. Kaun je otkrio ušće Konga i krenuo dalje. On je došao do 13° 28' južne širine i na krajnjoj tački svoje plovidbe podigao „padrao“ — kameni stub sa grbom Portugalije i natpisom: „Ovamo su dolazili brodovi slavnoga kralja Dom Žuauna II Portugalskog — Diogo Kaun, Pedro Aneš, Pedro da Kosta.“

U aprilu 1484 godine Kaun se vratio u Lisabon. Za vreme druge plovidbe on je došao do 21° 50' južne širine i vratio se u Lisabon 1487 godine. Njegove plovidbe produžile su dvaput liniju afričke obale poznatu Portugalcima.

Međutim, pametni i surovi vladalac Žuaun II dobro je znao da glavni cilj svih pomorskih ekspedicija Portugalije ne treba da bude samo osvajanje i pljačkanje afričke obale već i traženje Indije.

Od ekspedicija duž afričke obale Žuaun II je dobijao velike prihode. Za portugalske kraljeve prihodi od, prekomorske trgovine bili su od naročito velikog značaja.

Oskudevajući večito u novcu, portugalski kraljevi su bili primorani, uvodeći nove poreze, da svaki put sazivaju kortese. Odobravajući uvođeni porez, kortesi su se trudili da izvuku od kraljeva nove slobode.

Prekomorske ekspedmcije pružale su portugalskim kraljevima novi izvor prihoda koji nije potpadao pod kontrolu kortesa. Međutim, Žuaun II uviđao je vrlo dobro da će, sve dotle dok Portugalci ne dođu do bogatog Istoka, Portugalija i dalje ostati u zavisnosti od zemalja-posrednica i da će lavovski deo prihoda od afričkih ekspedicija odlaziti iz Portugalije za plaćanje preskupe istočnjačke robe.

Indiska roba dolazila je u Evropu složenim i skupim putem. Bogati arabljanski trgovci kupovali su začine na zapadnoj obali Indije, u pristaništima Kalikut, Kočin i Kananor, i tovarili ih na velike morske brodove. Arabljanski brodovi bili su rđavo opremljeni; oni su išli sporo i čak pri povoljnom vetru plovili su do arabljanskog pristaništa Džede čitavih pedeset dana.

U Džedi su trgovci istovarivali robu i plaćali carinu mesnom sultanu. Zatim su robu tovarili na male brodove i slali u pristanište Tuuz, koje se nalazilo na najsevernijem kraju Crvenog Mora. Tamo su ponovo plaćali carinu i pretovarivali začine na kamile. Usput su plaćali carinu od svake natovarene kamile. Išli su sporo. Trgovci su se obično skupljali u velike karavane, kako bi se bolje odbranili od razbojnika koji su vrveli putem. Put od obale Crvenog Mora do Kaira trajao je deset dana.

U Kairu su ponovo naplaćivali carinu na indiske začine. Iz Kaira je indiska roba išla vodom. Nju su vozili na velikim, nezgrapnim barkama s kosim jedrima. Barke su lagano klizile po Nilu. Na palubama su rasprostirali rogožine, prebirali i sušili na egipatskom suncu začine koji su se bili ovlažili za vreme dugog puta.

U Rozeti su mesne vlasti takođe naplaćivale carinu na indisku robu. Začine su ponovo tovarili na kamile i prenosili u Aleksandriju. Tamo su začine istovarivali u magacine od Kamena, sortirali ih i prebirali. U Aleksandriju su dolazili brodovi mletačkih i đenovljanskih trgovaca. Talijani su kupovali od egipatskih trgovaca indiske začine da bi ih preprodali u Evropi.

Prirodno je da su Portugalci snevali o tome da spreče ovoj robi pristup u Egipat i da zavladaju bujicom koja je nosila nebrojena blaga.

Još jedan zadatak imali su Portugalci pred sobom — da nađu put u carstvo prvosveštenika Jovana.

U XII veku u manastirima i zamcima Evrope počela je da se prenosi od usta do usta legenda o tome da negde na Istoku postoji silno hrišćansko carstvo.

Njegov gospodar — „prvosveštenik Jovan“ — bio je tobože najsilniji car i najpravoverniji hrišćanin. Njemu se pokoravalo sedamdeset i dva kralja, služilo mu sedam kraljeva i šezdeset hercega. U njegovim zemljama živele su sve moguće aždaje, grifoni i harpije srednjevekovnih bajki, ribe koje rađaju purpur, ogromni mravi koji grade mravinjake od zlata.

Prvosveštenik je bio odeven u nesagorivu odeždu, u ruci je držao skiptar izrađen od džinovskog smaragda. Pred njegovim dvorom nalazilo se čarobno ogledalo pomoću koga je on mogao videti sve što se radilo u najskrivenijim krajevima njegovog carstva.

U ovoj legendi preplitala su se na fantastičan način mistična očekivanja Evropljana, nade da na Istoku postoje jaki saveznici u borbi protiv muslimana, delovi hrišćanskih predanja o radu apostola Tome u Indiji i odjeci glasova o hrišćanskim (nestorijanskim) državama Najmana i Keraita, koje su doista postojale u Mongoliji, i o hrišćanskom (koptskom) carstvu u Abisiniji.

1145 godine sirijski monah koji je putovao po Evropi pričao je da je prvosveštenik Jovan naneo muslimanima poraz i da ga jedino to što nema brodova za prelaz preko reke Tigar sprečava da prodre u muslimanske zemlje Male Azije. Još 1177 godine papa je poslao Jovanu svoga ličnog lekara. Razgovori o prvosvešteniku Jovanu oživeli su u XIII i XIV veku pošto su u Mongoliju otišli poslanik rimskog pape — monah-franciskanac Đovani de Plano Karpini i poslanik francuskog kralja — Viljem Rubrukvis, a naročito posle pojave knjige Marka Pola, koji je potanko ispričao o borbi vladaoca jednog mongolskog hrišćanskog plemena sa Čingishanom. Malog mongolskog kneza Marko Polo je svuda nazivao prvosveštenikom Jovanom. Ono istina, on je pričao o porazu prvosveštenika Jovana i propasti njegovog carstva, ali ni ta vest nije ohladila umove vatrenih sanjalica.

U Evropi su se često pojavljivali različiti avanturisti koji su govorili da su poslanici prvosveštenika Jovana.

Portugalci, koji su se mnogo godina borili sa svojim zakletim neprijateljima — Mavrima, snevali su o tome da dođu jednom do silnog prvosveštenika Jovana. On im se činio kao prirodni saveznik u borbi sa muslimanima. Uz pomoć njegove vojske i ratnih slonova oni su mislili da će savladati Mavre.

Na dvoru Žuauna II često su se pojavljivali razni stranci, koji su predlagali sve moguće planove da se dospe u Indiju i zemlje prvosveštenika Jovana.

1483 godine Đenovljanin Kolumbo predložio je Žuaunu II svoj plan o traženju puta za Indiju na zapadu. Žuaun II „Savršeni“ poslao je tajno brod na zapad. Mornari su se ubrzo vratili izjavivši da na zapadu leži beskrajni okean. Osim toga, Kolumbov plan odbacio je i specijalni savet, koji se sastojao od mornara i naučnika. Naljućen odbijanjem, koje je bilo u skladu sa pokušajem Žuauna II da iskoristi plan obilazeći njegovog tvorca, Kolumbo je napustio Portugaliju 1484 godine. Posle dugih muka i uporne borbe Kolumbu je pošlo za rukom da ostvari svoj plan: 3 avgusta 1492 godine iz malog španjolskog pristaništa Palos pošla je ekspedicija kojoj je bilo suđeno da otkrije Novi Svet.

Vasko da Gama nalazio se u Lisabonu u vreme kada je savet kralja Žuauna II odlučio sudbinu Kolumbovog plana. Trezvenom, razboritom Portugalcu bio je tuđ polet mašte velikog Đenovljanina i on je potpuno odobrio odluku Žuauna II.

Baš u to vreme kada se pretresao plan Đenovljanina Portugalci su dobijali sve nove i nove dokaze o tome da je put za Indiju koji su oni izabrali bio ispravan: ovo je i odigralo veliku ulogu prilikom odbijanja Kolumbovog predloga od strane Žuauna II.

Ne ograničavajući se u slanju brodova, koji su imali da obilaskom Afrike nađu put za Indiju, Žuaun II je svuda skupljao podatke o Indiji i carstvu prvosveštenika Jovana. Još 1484 godine bio je doveden u Portugaliju poglavica crnačkog plemena koje je živelo u Beninu, na obali Gvinejskog Zaliva. On je ispričao da se na istoku od njegove zemlje, za dvanaest meseci hoda, nalazi veliko i silno carstvo. To je bio jedan od prvih glasova o Etiopiji koji su Portugalci dobili u Africi.

Osamdesetih godina XV veka Žuaun II poslao je u Jerusalim dva monaha — Pedra Antonija iz Lisabona i Pedra de Montarojo. Oni su se u Palestini sreli sa abisinskim monasima, ali se nisu odlučili da pođu u Etiopiju, jer su se bojali da prelaze preko Egipta i Arabije, ne znajući arapski jezik.

1487 godine Žuaun II je ponovo pokušao da ispita put za Indiju. On je poslao na Istok urođenika sa Kanarskih Ostrva Gonsala da Pavia i Portugalca Pera de Koviljama davši im za trošak drago kamenje. Uhode portugalskog kralja probile su se kao poklonici preko Palestine, Aleksandrije i Kaira na Sinajsko Poluostrvo. Tu su se rastali. Pero de Koviljam krenuo je na jugoistok preko Adena, u indiska pristaništa Kananor, Kalikut i Toa. Prikupivši podatke o indiskoj trgovini, Pero de Koviljam presekao je Indiski Okean, posetio afričko pristanište Sofalu i zatim se preko Adena vratio u Kairo. Tamo je saznao da je njegov drugi saputnik, Gonsalo da Pavia, umro pre kratkog vremena. U Kairu je Pero de Koviljam zatekao portugalske Jevreje koje mu je poslao kralj — Avrama, rabina iz Beža, i Josifa, obućara iz Lamega. Po tim poslanicima on je poslao kralju iscrpan izveštaj. Pero de Koviljam je sa izuzetnom dalekovidošću označio puteve portugalskim brodovima koji su tražili Indiju. On je pisao da se Kalikut i Kananor nalaze na morskoj obali i da se do njih može doći iz Gvineje, koju su Portugalci već bili otkrili, krećući se duž zapadne obale Afrike i dospevši najpre do pristaništa Sofale na jugoistočnoj obali Afrike.

Samom Peru de Koviljam nije bilo suđeno da se vrati u Portugaliju. Pošto je poslao kralju izveštaj, on je došao u Etiopiju i stupio u službu kod njenog vladaoca. On je svakako bio saznao mnogo stvari o Etiopiji, pošto je, gospodar Etiopije obdarivši ga dobrima, činovima, imovinom, odlučno zabranio Koviljamu da se vrati u Evropu. Pero de Koviljam se oženio u Etiopiji i zasnovao porodicu. Posle trideset godina, 1520 godine, portugalski poslanik ponovo je bezuspešno pokušavao da dobije za Koviljama dopuštenje da napusti Etiopiju.

1490 godine, od abisinskog sveštenika Luke Markosa, koji je posetio Rim i Lisabon, Portugalci su dobili, ovoga puta iz prve ruke, podatke o „carstvu prvosveštenika Jovana“.

Nešto kasnije kralj Manoel je naredio da se na portugalski jezik prevede Kontijeva pripovetka, koju je zabeležio Pođo Braćolini, sekretar pape Evgenija IV. Nikola Konti, mletački trgovac, putovao je po Istoku dvadeset šest godina. U Egiptu je primio muhamedanstvo, ali se docnije javio papi i pokajao se zbog svoga „otpadništva“. U Kontijevoj pripoveci Portugalci su našli mnogo dragocenih podataka o Indiji i indiskoj trgovini.

Tako su Portugalci napipali put za Indiju i Etiopiju.

Međutim, šaljući uhode, Žuaun II nije zanemarivao ni prodiranje na jug duž afričke obale.

U avgustu 1486 godine u Afriku je bila poslata nova ekspedicija da traži Indiju. Na put su pošla tri broda. Na čelu male flote bio je jedan od najboljih mornara iz vremena velikih otkrića — Bartolomeu Diaš de Novaš. Bartolomeu je bio iz slavne porodice mornara. Njegovi preci i stariji rođaci izvršili su mnogo čuvenih plovidbi u slavu Portugalije. Žuaun Diaš otkrio je Rt Bohador, Diniš Diaš — Zeleni Rt. Pre nego što je bio određen Za ovu ekspediciju Bartolomeu Diaš je plovio u Afriku po slonovu kost i upravljao stovarištima kraljevske robe u Lisabonu.

Šesnaest meseci i sedamnaest dana trajala je plovidba Bartolomeua Diaša. On se vratio u Lisabon decembra 1487 godine, donevši izveštaj o neobično teškoj plovidbi i izvanrednim otkrićima.

Bartolomeu Diaš otišao je na jug još dalje nego li Diogo Kaun. Ploveći niz obalu, došao je do Angra daš Volteš, koji se nalazio na otprilike 39° južne širine. Obala je išla na jugoistok i izgledalo je da joj nema kraja. Tada se Bartolomeu Diaš odvojio od obale i otplovio na jug nepoznatim morem. Trinaest dana i noći vetar je gonio brodove kroz buru i pljusak. Zazimilo je, stražari su se smrzavali preko noći, talasi, koji su zapljuskivali brodove, oblivali su mornare hladnom vodom. Diaš je bio iskusan mornar. On je uvideo da je otišao i suviše daleko na jug. Četrnaestog dana vetar se utišao; komandant je okrenuo brodove na severoistok. Posle nekoliko dana mornari su spazili zemlju. Na obali su ljudi crne kože čuvali krave; stoga su Portugalci nazvali to mesto Kabo doš Vakeroš — Pastirski Rt (danas rt blizu reke Gudric u Južnoafričkom savezu na 34° južne širine i 22° 30' istočne dužine).

Tamna obala skretala je na severoistok i Bartolomeu Diaš je shvatio da je zaobišao Afriku. Brodovi su prošli duž obale do ostrvceta u zalivu. Portugalci su ga nazvali ostrvo Santa Kruž.*) Ovde je posada zatražila da se brodovi vrate kući. Uzalud je Diaš nagovarao mornare, pretio i primamljivao svim blagom Indije. Njemu je pošlo za rukom da izvojuje samo jednu stvar: brodovi su išli na severoistok još tri dana. Svakoga dana Bartolomeu Diaš se uveravao da je ostvario davnašnji san Infanta Enrika i otkrio put za Indiju. Međutim, određeni trodnevni put bio je završen; mornari su se iskrcali pored reke**) koja se ulivala u okean na 32° 60' južne širine i, odmorivši se, krenuli natrag. Diaš je kasnije pisao da se vraćao sa osećanjem „kao da je ostavio tamo zanavek napuštenog sina“. Na povratku su mornari obišli oštri rt koji je ulazio duboko u more. Za uspomenu na muke koje su podneli za vreme plovidbe Portugalci su ga nazvali Rt Bura.

[ *)Na obali toga zaliva nalazi se danas jedno od najvažnijih pristaništa Južne Afrike — pristanište Elizabet.
**) Danas Velika Riblja Reka (Grejt Fiš River).]

Kralj Žuaun II shvatio je značaj Diašove plovidbe i u znak svojih nada na skoro otkriće Indije prekrstio je Rt Bura u Rt Dobre Nade.

1492 godine kralj Žuaun II dao je Vasku da Gami prvi odgovoran zadatak. Francuski gusari zaplenili su zlatom natovarenu portugalsku karavelu koja se vraćala iz Gvineje. Kralj je naredio tridesetdvogodišnjem Vasku da Gami da se osveti drskim Francuzima.

Vasko da Gama je odlično izvršio kraljev zadatak. Na brzoj karaveli obišao je obalu Portugalije i u ime kralja zaplenio sve francuske trgovačke brodove, koji su se zatekli u portugalskim pristaništima. Sada je Žuaun II mogao da preti francuskom kralju konfiskacijom zaplenjene robe ako ovaj ne bude kaznio gusare.

U proleće 1493 godine Vasko da Gama došao je u dvor da podnese kralju izveštaj. U Lisabonu je besnela kuga i Žuaun II prešao je sa celim svojim dvorom u rezidenciju izvan grada. Vasko da Gama je pohitao tamo. Prijatelji su ga obavestili o novosti koja je uzbudila čitav portugalski dvor: sanjalica i avanturista, sin đenovljanskog tkača, Hristofor Kolumbo, koga je nekada odbio Žuaun II, vratio se iz Indije na španjolskom brodu, natovarenom zlatom. Vasko da Gama prisustvovao je audijenciji koju je Žuaun II priredio Kolumbu i čuo je pričanja vatrenog Đenovljanina o divnim prekomorskim zemljama. Međutim, Vasko da Gama i mnogi drugi dvorani Žuauna II slabo su verovali Kolumbu. Kolumbo je pričao isuviše neobične istorije o zemljama otkrivenim na zapadu. Čak, i ako je Kolumbo govorio istinu — on nije otkrio Indiju, već neku novu zemlju, jer se pričanja Kolumbova nisu nimalo poklapala sa podacima o Indiji koje je poslao Koviljam i opisom Indije u knjigama Talijana Marka Pola i Nikole Kontija.

Osim toga, posle Diašove plovidbe portugalskim mornarima bilo je jasno da se Afrika može obići s južne strane.

Ne, put za Indiju nije ležao na zapadu, kao što je tvrdio zaneseni Đenovljanin, već na jugoistoku — tamo, kuda su oko sedamdeset godina lagano prodirali portugalski brodovi.

Vasko da Gama bio je uveren da se Portugalci nalaze na pravom putu.

PLOVIDBA PO ATLANTIKU

8 jula 1497 godine eskadra Vaska da Game isplovila jena pučinu u pratnji karavele Bartolomea Diaša. „Za nagradu za vernu službu" Diaš je bio postavljen za upravnika Saun Žorže da Mina — tvrđave na malaričnom Gvinejskom Primorju, odakle su Portugalci dovozili zlato i robove. Sada je Bartolomeu Diaš pratio do Gvineje Vaska da Gamu, koji je plovio u Indiju putem koji je on, Diaš, utro.

Nedelju dana išli su s povoljnim vetrom na jugozapad. 15 jula na vidiku se ukazao oblak. Celog dana stajao je nepomičan na zapadu. Pokazalo se da je to jedno od Kanarskih Ostrva. Kanarska Ostrva pripadala su Španjolcima. Mada su između španjolskih vladalaca i Manoela portugalskog vladali mir i ljubav, učvršćeni ženidbom Manoela kćerju Fernanda i Izabele, na morima je između Španjolaca i Portugalaca vladalo pritajeno suparništvo. Vasko da Gama znao je za to i, ne želeći da na Kanarskim Ostrvima saznaju za njegov put, prošao je krišom pored španjolskih poseda.

Sutradan su se s leve strane na istoku ukazali beli plićaci i sprudovi, koji su oivičavali afričku obalu. Portugalci su zvali te plićake Tera Alba. Tu su se brodovi zadržali nekoliko sati i mornari su, otišavši na lađicama u plićake, nalovili mnogo ribe.

Noću se spustila gusta magla. Brodovi su izgubili jedan drugog iz vida. Lestve, konopci, katarke i jedra postali su vlažni i klizavi. Mornari su dugo vremena vikali i zurili u tamnu zavesu — niko se nije odazivao. Tada su odlučili da učine onako kako im je komandant naređivao — ako bura ili magla rastave brodove — ploviti prema ostrvima Zelenog Rta. 27 jula svi brodovi su se sakupili kod ostrva Saun Tjago. Na ostrvima Zelenog Rta nalazio se mali portugalski garnizon. Crnci-robovi, koji su pripadali Portugalcima-kolonistima, krčili su tropsku šumu i radili na plantažama. Na ostrvima je bilo pristanište za brodove koji su plovili između Afrike i Portugalije. Tu su Porgugalci ostali do 3 avgusta: popunili rezerve hrane svežim mesom i voćem, snabdeli se svežom vodom i opravili brodove.

3 avgusta, o zalasku sunca, brodovi Vaska da Game pošli su dalje na jug, dok je karavela Bartolomea Diaša skrenula prema afričkoj obali, prema portugalskoj tvrđavi Saun Žorže da Mina, kojom je Diaš imao da upravlja.

Vasko da Gama pokušao je da se probije na jug duž afričke obale. Portugalci se nisu rešavali da gube obalu iz vida: brodovi su bili nesigurni, a navigacionim spravama mornari još nisu potpuno verovali.

Plovidba je u početku tekla uspešno, ali je na otprilike 10° severne širine portugalska flota zapala u predeo bure. Tropski vetar kidao je konopce, jedra su morali da skupe, brodovi su škripali pod pritiskom talasa i vihora. Za sve vreme duvao je suprotan vetar. Krmanoši Vaska da Game znali su već za taj vetar — s njim su se sretali Kaun i Diaš. Iskusni mornari bojali su se da će on besneti mesecima. Put za Indiju bio je zatvoren: Vasko da Gama nije mogao ni da misli na borbu sa vihorom koji je duvao u lice.

Tada je on doneo odluku, koja je njegovim saputnicima odmah stavila na znanje da njihov komandant neće klonuti ni pred kakvim teškoćama. Vasko da Gama je naglo izmenio pravac brodova. Umesto da se bori sa vihorom, probijajući se na jugoistok, on je okrenuo na jugozapad, u dubinu nepoznatog mora, težeći da zaobiće predeo vihorova. To je bio izuzetno smeo korak. Devedeset i tri dana Portugalci nisu videli obale, lutajući otvorenim morem.

Život na brodovima tekao je jednoliko. Ceo dan, sve vreme koje je provodila eskadra bilo je brižljivo raspoređeno. Sačuvao se zanimljiv spis iz tota doba, koji opisuje „pravila unutrašnjeg reda" na brodu. To je „Consolat del Mar" — „Morski savet", izdat 1494 godine u Barseloni na katalonskom jeziku. Ovde se može naći iscrpan popis dužnosti i prava kapetana i posade.

Nedeljom, utornikom i četvrtkom posada je dobijala za ručak meso i vino. Ostali dani u nedelji bili su posni.

Tih dana jeli su ovsenu kašu. Uveče su mornari dobijali hleb i vino i malo dodatka — luka, sira ili sardina. Ako je vino bilo suviše skupo, moglo se zameniti smokvama i suvim šljivama. O praznicima se davala dvostruka porcija. Svu hranu nosili su sa sobom. Za borbu sa pacovima, koji su vrveli na brodu, „Morski savet" je stavljao u dužnost kapetanu da uzme na brod mačke: „ako može da ih nađe u prodaji ili da ih dobije kao poklon, ili da ih dobavi na brod na bilo koji način."

Sva ta pravila važila su uglavnom za Sredozemno More, gde se mogla lako dobiti sveža hrana. Drukčije je bilo za vreme okeanskih plovidbi.

Antonio Pigafeta, učesnik Magelanove plovidbe oko sveta, piše: „U sredu, 28 novembra 1520 godine, izašli smo iz pomenutog moreuza i ušli u Tihi Okean, i plovili smo tri meseca i dvadeset dana, ne obnavljajući zalihe hrane i vode, tako da smo jeli dvopek koji se bio pretvorio u prah i pili žutu vodu koja je zaudarala na izmet pacova i prašinu. Jeli smo i komade volovske kože sa konopaca; ti komadi bili su strahovito tvrdi od sunca, kiše i vetra, i mi smo ih potapali u more četiri do pet dana, pekli na žaru i tako ih jeli, jeli smo strugotinu i pacove. Plaćali smo pola krune za pacova, pa ipak pacova nije bilo dovoljno."

Na brodovima je vladala stroga disciplina. Ako bi brodski pisar, u čijim se rukama nalazilo računovodstvo i nadzor nad robom, zapisao nešto netačno ili progledao kroz prste ma kakvoj prevari, žigosali su mu lice, otsecali desnu ruku i konfiskovali mu imanje. Ako bi mornar zaspao na straži za vreme mirnog vremena, osuđivali su ga na hleb i vodu. Ako bi pak zaspao za vreme bure, skidali su ga golog, šibali i triput gnjurali u more. Za takav prestup su i oficire osuđivali na hleb i vodu i polivali ih vodom „od glave do pete". Vidi se da dobrovoljna kupanja nisu bila u običaju. „Morski savet" baš zabranjuje mornarima da se svlače, „osim u slučajevima kada dođu u pristanište na zimovanje".

Mornar je bio dužan da sluša svaku grdnju komandanta, ali ako bi razbesneli komandant pojurio na njega, udarajući ga i preteći mu nekim smrtonosnim oružjem, mornar bi mogao da beži na kljun broda i da stane pored lengerskog lanca. Ako se komandant ne bi ni ovde smirio, mornar bi prekoračio lengerski lanac. Ovde je mornar bio neprikosnoven i ako bi komandant prekršio običaj lengerskog lanca, mornar bi mogao da pozove drugove kao svedoke i da se brani svim mogućim sredstvima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Eskadra Vaska da Game

U vreme Vaska da Game cela posada pokoravala se disciplini u duhu „Morskog saveta". Docnije se komandantima aristokratskog porekla počelo da gleda kroz prste i disciplina je naglo pala.

Na brodovima je vladala tišina. Uveče je u kabini komandanta gorela svetlost. Vasko da Gama čitao je i pročitavao knjigu Marka Pola, zapise Nikole Kontija, uputstva kralja Manoela i izveštaje kraljevih uhoda. Sve knjige i rukopisi slagali su se u jednom: zadatak je bio težak. On će imati posla sa silnim carevima, koji zapovedaju desetinama hiljada ratnika i hiljadama slonova. U Indiji su bili psoglavi ljudi, ogromna ptica rok, koja može da digne slona u vazduh. Na morima su vršljali gusari. Oni su hvatali putnike i davali im da piju rakiju od tamarinda. Oni su znali da trgovci imaju običaj da za vreme napada gusara gutaju dragocenosti. Rakija od tamarinda delovala je na čišćenje.

U Indiji će morati da lavira i da radi lukavo, da vara i da se krije...

Cilj je, međutim, opravdavao sva sredstva. Ustvari, u ovoj opasnoj igri ulog je bila Indija, indiska trgovina, vladavina nad morima, uništenje sredozemnih takmaca — Venecije i Turske, slava i bogatstvo.

Vasko da Gama odgurnuo bi knjige i teškim odmerenim koracima prelazio kabinu s kraja na kraj. Od njegovih naglih pokreta treperilo bi kandilo i po zidovima bi igrale senke. Čuo se otegnut glas stražara.

Prolazila je nedelja za nedeljom, ali se ništa nije menjalo. Okean je bio pust. Pokatkad bi projurila, trepereći i prelivajući se na suncu, jata letećih riba. 22 avgusta videli su ptice nalik na čaplje. Ptice su letele na istok. Toga istog dana, uveče, u daljini se pojavio kit. 27 oktobra sa brodova su se videli mnogi kitovi. Oni bi se čas pojavili, puštajući vodoskoke, čas bi ponovo nestajali. Plovili su na istok. Pokatkad bi se po moru igrali i plivali, utrkujući se s brodovima, delfini.

U septembru su brodovi došli do krajnje jugozapadne tačke. Da je Vasko da Gama pošao još malo na zapad, otkrio bi današnju Braziliju, kao što ju je posle nekoliko godina otkrio Pedro Alvareš Kabral, ponavljajući manevar Vaska da Game na putu za Indiju. Ne znajući ni sam za to, Vasko da Gama je skoro presekao južni deo Atlantika.

NEPOZNATA AFRIKA

Vasko da Gama obišao je Rt Dobre Nade 22 novembra. Mornarima dadoše toplu hranu. Mornari se ogrejaše i ohrabriše. Uveče se ukazaše visoki planinski vrhovi. Na brodovima zavlada radost. Vasko da Gama naredi da okrenu ka obali. Tako su plovili ceo dan i tek predveče približiše se obali. Ali se brzo smrče. Mornari se ne usudiše da noću prilaze nepoznatoj zemlji i brodovi pođoše duž obale koja se pružala na istok. Pred zoru brodovi promeniše pravac i uputiše se pravo ka obali. U podne se ukaza pred njima stenovita obala. Uski klanci prosecali su visoke strmeni. S vremena na vreme ukazivali su se duboki zalivi i ušća reka. Voda se ulivala u okean, gradeći virove i brzake. U ušćima se praćakala riba. Portugalci se latiše ostvi i popuniše svoje zalihe svežom ribom.

Najzad su ugledali ušće velike reke. Skupiše jedra. Napred je išao čamac i merio dno. Brodovi su oprezno mimoišli podvodan sprud. Obale su bile strme i divlje. Nije se videlo mesto za pristajanje.

Vasko da Gama i Nikola Koeljo sastaše se na „Saun Rafaelu", gde je Paulo da Gama ugostio kapetane ručkom. Zatim se Nikola Koeljo krenu čamcem da traži mesto za pristajanje. On je plovio dugo. Obale su bile nepristupačno stenovite i gole. Sa obronaka su hučno padali penušavi potoci. Koeljo se vrati. Sutradan, po naređenju Vaska da Game, on ponovi svoj put, otišavši uz reku četiri puta dalje nego li prethodnog dana. Novi put opet nije dao nikakve rezultate. Snabdevši se vodom, Portugalci napustiše negostoprimljivu reku.

Opet otpoče bura. Kapetan i krmanoš rekoše komandantu da oni ne odgovaraju za brod: njegova daščana obloga bila se rasklimatala, pukotine su dobile opasne razmere. Ali Vasko da Gama reče: „Polazeći iz Lisabona, ja sam se zakleo da se neću vraćati natrag. Svakoga koji mi to spomene — baciću u vodu.“

Bura je bila sve jača i jača. Brodovi izgubiše jedan drugog iz vida. Preko noći umre nekoliko ljudi od iscrpljenosti i povreda, zadobijenih za vreme oluje. Ujutru buknu pobuna. Mornari i krmanoši iskupiše se na palubi između „tvrđava". Vasko da Gama je stajao na lestvama koje su vodile gore. Talasi su ga zapljuskivali hladnim mlazevima. Od fijukanja vetra nije se čula vika posade. Munje su obasjavale bleda, ispijena lica mornara; oni su ozlojeđeno pretili pesnicama. Vasko da Gama spusti se za nekoliko prečaga i poče da nagovara mornare, trudeći se da nadviče oluju. On je govorio da je Rt Bura ostao iza njih, da je blizu dugo očekivana Indija, da je potrebno još malo napora i muka — i oni će izvršiti zadatak koji im je dao kralj, i onda ih očekuje slava i bogatstvo. On kratko završi: „Natrag nećemo poći čak i ako stotinu ljudi pogine na moje oči." Okrenu se i ode gore.

Ujutru se bura utiša. Ali se mornari dogovoriše da uhapse kapetana i da se vrate u Portugaliju. Gaspar Korea piše da su se zaverenici tobože nadali da će im kralj oprostiti, pri čemu su hteli da se iskrcaju u Španiji, da tamo sačekaju pismeni oproštaj od kralja. Za zaveru je slučajno saznao Nikola Koeljo. On opomenu Vaska da Gamu i kada se oluja utišala, komandant pređe na „Berio". Saznavši da su krmanoš i kapetan učestvovali u zaveri, Vasko da Gama ih domami na prevaru u kabinu i naredi da ih okuju. Zagim je zvao jednog po jednog zaverenika; njegove sluge hvatale su i vezivale mornare koji nisu ništa sumnjali. Vasko da Gama naredi da im se oduzmu navigacione sprave. Zatim izađe na lestve i reče tihim, odmerenim glasom:

— Mornari, vi nemate više ni kapetana ni krmanoša niti ma koga ko bi vam mogao pokazati put natrag, jer sam te ljude zatvorio i oni će stići u Portugaliju u lancima, ako dotle ne umru.

Tako se završila pobuna. 25 novembra sa katarke prednjeg broda Portugalci ugledaše zaliv i ušće reke. To je bio današnji Mosel Bej. Vasko da Gama dade mu ime Saun Braž. Portugalci, koji su s Diašem posetili to mesto, dali su mu ime Bahia doš Vakeroš („Pastirski Rt"), zato što su tamo videli pastire crne kože. Ovde se Diaš sukobio sa urođenicima i on je ubio jednog Crnca iz strele. Stoga se Vasko da Gama, birajući mesto za pristajanje, bojao da se urođenici sećaju Diaša i da će ga dočekati neprijateljski. Usidršne se. Vasko da Gama naredi da pregledaju brodove koji su bili jako oštećeni u oluji. Pokazalo se da naročito jako propušta pomoćni brod, da on neće moći da izdrži dalju plovidbu. Tada, Vasko da Gama naredi da pretovare hranu na druge brodove, a pomoćni brod da spale. Uveče skidoše sa broda sve što je bilo od vrednosti i zapališe ga. Brod je goreo svu noć. Vatra je obasjavala tamne prilike drugih brodova i ogledala se u tihom zalivu.

Pred zoru dođoše na obalu crni ljudi, koje je očigledno privukao noćni požar. To su bili Crnci — Hotentoti. Bilo ih je oko dvadeset. Većina je ostala na brežuljku i samo su se najhrabriji spustili do peščanog plićaka. Vasko da Gama se čamcem uputi prema obali. Još pre nego što je došao do plitkog mesta, on baci na pesak pregršti praporaca i staklenih kuglica. Crnci poleteše da skupljaju poklone, a kada su se Portugalci iskrcali, crnokošci su uzimali praporce čak i iz ruku Vaska da Game. Njegova strahovanja nisu se obistinila — urođenici su mirno dočekali putnike.

Cela obala je bila obrasla žbunjem i Portugalci se nisu usuđivali da se iskrcaju. Posle dugog traženja oni nađoše otvoreno mesto više uz reku. U pratnji strelaca Vasko da Gama se iskrca ovde. On znacima naredi urođenicima da se ne skupljaju u gomilu, već da prilaze jedan po jedan. Vasko da Gama je stajao na obali, okružen vojnicima. Pored njegovih nogu bila su dva sanduka s praporcima, crvenim kalpacima, đinđuvama i ogledalima. U-rođenike koji su prilazili darivao je poklonima. Ogledala ih dovedoše do ushićenja. Oni su pravili grimase, smejali se i šalili se jedan s drugim. U zamenu za to Crnci su davali narukvice od slonove kosti.

Idući dalje, obala je bila močvarna, blatnjava. Na obali Portugalci ugledaše ogromne, okrugle tragove. Mornari i vojnici, koji su bili na gvinejskoj obali rekoše da su to tragovi slonova. Noć je prošla mirno. Ujutru se pojavi gomila urođenika. Bilo ih je oko dvesta. Crnci su doveli tuce bezrogih krava i bikova. Na kravama i bikovima bila su pričvršćena sedla; na njima su sedeli urođenici, mlatarajući nogama. Crnci su upravljali životinjama pomoću malih uzda, pričvršćenih za štapove koji su bili provučeni kroz nozdrve životinja. Osim toga, urođenici su doveli četiri ovce.

Vasko da Gama naredi da trampe kod njih crnog ugojenog bika. Mornari su se bili zaželeli sveže goveđine. Pisac dela „Roteiro" ističe sa čuđenjem da je goveđina bila istog ukusa kao i u Portugaliji. Opet, kao i u zalivu Sveta Jelena, Portugalci su se čudili i radovali kada su u dalekoj prekomorskoj zemlji, gde su zemlja i trava, zveri i ptice, pa čak i sami ljudi izgledali drukčiji i tuđi, najednom začuli poznate zvuke koji su ih potsećali na otadžbinu — lavež pasa i kukurekanje petlova, videli poznate, slične portugalskim, domaće životinje i ptice.

Kada je pazar bio završen, začuše se zvuci muzike, koji su parali uši. Crnci su svirali na flautama. Pisac dela „Roteiro" piše: „Tada su počeli da sviraju na četiri ili pet flauta, neke su davale visoke tonove, neke — niske, čineći na taj način harmoniju, divnu za Crnce, od kojih je teško očekivati muziku. Oni su igrali crnački. Kapetan-komandant naredio je trubačima da sviraju i mi smo igrali na brodovima, kapetan-komandant činio je to isto i tako nas je razveselio."

To je odista bio čudan prizor. Na peščanoj obali, uz isprekidane zvuke svirala, podižući prašinu, kretali su se u krugu vitki, nagi crnokošci.

Na brodu se, uz pratnju truba, razlegala starinska pesma portugalskih mornara:

Oči su tvoje, draga,
Kô neznabošci Gvineje.
Kô Gvinejci su crne,
Kô neznabošci, neverne.

Uz zvuke ove pesme mornari su igrali svoju staru omiljenu igru, upočetku polako, počučkujući i klanjajući se, a zatim sve brže. Zajedno sa mornarima igrao je i čučao po taktu melodije i strašni komandant eskadre — Vasko da Gama. Rt Bura ostao je iza njih, a pred njima je bila žuđena Indija. Nije imalo smisla da se pravi važan pred golim Crncima, a vesela melodija zvala je na igru.

Sutradan, 3 decembra, na obali se ponovo pojaviše Crnci. Ovoga puta Portugalci nisu videli samo muškarce. U daljini, na vrhu brežuljka, sedels su žene s decom. Urođenici su opet doterali stoku na obalu i ponovo su, kao i prethodnog dana, igrali na pesku.

Međutim, mornari opaziše da se grupa mladih boraca, naoružana asegajama, sakrila u obalskom žbunju. Za kupovinu bika komandant je poslao na obalu tumača Martina Afonsa, Trampa je izvršena sa uspehom i Crnci su, izgleda, bili zadovoljni narukvicama koje su dobili u zamenu za bika.

Međutim, oni iznenada počeše nešto da viču, pokazujući mesto gde su se Portugalci snabdeli svežom vodom. Urođenici su pitali mornare znacima zašto im odnose vodu. Zatim, na nečiji znak, goli mladići, naoružani bičevima, sa vikom i zviždanjem brzo poteraše stoku sa obale. Vasko da Gama naredi Afonsu da se vrati svojima. On odluči da zaplaši Crnce, koji su se usudili da se protive mornarima kralja Manoela. Sa broda se iskrca odred vojnika u sjajnim oklopima. Oni su zamahivali kopljima i nosili odapete lukove. Crnci se dadoše u bektsvo. Tada ispališe za njima dve bombarde. Između stenovitih obala dugo je odjekivao pucanj. Crnci su bežali na vrat na nos, bacajući svoje oružje i odeću od kože; stoku su terali pred sobom. Kada su se urođenici sakrili iza brda, iz žbunja izađoše dva mladića. Oni brzo pokupiše stvari koje su njihovi saplemenici bacili i ponovo nestaše u žbunju.

Portugalci su ostali u Saun Bražu još četiri dana, ali se urođenici nisu više pojavljivali.

Vasko da Gama naredi da se pažljivo pokupe ekseri od spaljenog pomoćnog broda. Od katarke spaljenog broda naredi da se načini veliki krst i da se pobode na brežuljku koji se visoko uzdizao nad rekom. Pre nego što su pošli, Portugalci posetiše malo ostrvo u zalivu, gde je bilo leglo morskih pasa i morskih konja. Ovde su Portugalci prviput videli pingvine.

Pisac dela „Roteiro" piše:

„U tom zalivu, na tri strelometa od obale, nalazi se ostrvo; na đemu ima mnogo morskih pasa. Neki su veliki kao medvedi, vrlo strašni, s velikim očnjacima. Oni napadaju ljude, i ma koliko zamahnuo kopljem, čovek ih ne može raniti. Ima i drugih, oni su mnogo manji, a ima ih i sasvim mali. Iako veliki riču kao lavovi, mali bleje kao koze. Jednom, kada smo razonode radi posetili to ostrvo, izbrojali smo tri hiljade velikih i malih morskih pasa i pucali smo na njih s mora iz bombardi. Na tom istom ostrvu nalaze se ptice, veličine patke, ali one ne mogu da lete, jer nemaju perja na krilima. Ove ptice ubijali smo koliko smo hteli. Zvali smo ih fotilikano. One imaju glas kao u magarca."

8 decembra brodovi napustiše zaliv, reku Saun Braž i uputiše se na sever. Bura ih rastavi i tek predveče s katarke komandnog broda opaziše brod Nikole Koelja.

16 decembra Portugalci ugledaše na strmoj obali beo stub. To je bio „padraun", koji je postavio Bartolomeu Diaš. On je označavao krajnju tačku do koje je došao Diaš kada su se završila tri poklonjena dana koje je on izmolio od posade.

Dalje su nailazile nepoznate zemlje. Ali Vasko da Gama pođe smelo napred, utoliko pre što je obala svakim danom bila sve prijatnija. Najpre sumpornu jednolikost glinastog obronka poče da narušava usamljeno drveće, zatim se obala malo po malo pokri gustim žbunjem, a u daljini se zelenela visoka šuma. Na proplancima se videla stoka. Otopli. Tu su brodovi morali da se bore sa jakom suprotnom strujom. Ako bi se brodovi uveče ukotvili, preko noći bi ih struja odnosila daleko nazad.

25 decembra na brodovima su praznovali Božić. Posle ručka brodski narednik najednom spazi da se jedna katarka „Saun Rafaela" rasklimatala i pukla. Nije bilo moguće izvršiti opravku na moru, morali su katarku dobro stegnuti konopcima. Božić se na portugalskom kaže „Natal“. Tako su mornari i prozvali obalu pored koje su prolazili. Sada je Natal jedan od najbogatijih i najplodnijih delova Južno-afričkog saveza.

28 decembra na „Saun Gabrielu" izlizao se konopac i pao u more lenger. Već dvadeset dana brodovi nisu pristajali uz obalu. Bližio se kraj zalihama sveže vode. Hranu su morali da spremaju sa slanom vodom. Dnevva porcija vode za piće bila je smanjena na jednu kvartilju (0,4 litra). Valjalo je tražiti mesta za pristajanje, ali pogodnih mesta nije bilo.

Tek 11 januara 1498 godine Portugalci su opazili ušće male reke, podesno za pristajanje. Sutradan se mornari iskrcaše na obalu. Tu ih je očekivala gomila ljudi. To su bili Crnci iz plemena Bantu, nimalo nalik na Hotentote sa reke Saun Braž. Na novom mestu Portugalci uspostaviše najbolje odnose sa mesnim stanovnicima i mornari prozvaše ovu zemlju Tera da Boa Žente — „Zemlja dobrih ljudi".

Vasko da Gama pokloni vođi plemena — visokom mršavom starcu — narukvicu, zeleni prsnik, crvene čakšire i mavarsku kapu. Svi ti darovi bili su uzeti iz specijalne zalihe koju su Portugalci pripremili još u Lisabonu i koja je bila određena za razmenu i darove. Stvari su načinile ogroman utisak na crnačkog vođu.

Uveče, na poziv vođe, tumač Martim Afonso krenu u crnačko selo. Usput je vođa navukao na sebe darove. Šetnja se pretvori u svečanu povorku. Napred je dostojanstveno stupao crni vođa, u crvenoj kapi, uskom zelenom prsniku koji se nije mogao napred zakopčati i crvenim čakširama, suviše kratkim za njegov rast. Pored njega je išao preplanuli crnobradi Martim Afonso u bakarnom šlemu i kožnom panciru. Za njima se kretao odred vojnika — visokih, skoro golih mladića, naoružanih ogromnim lukovima i kopljima sa gvozdenim šiljcima. Sa obeju strana puta stajali su podanici vođe. Oni su dočekivali starog ratnika uzvicima divljenja i pljeskanjem. Naročito je bilo mnogo žena i Portugalci zaključiše da u toj zemlji ima žena dvaputa više nego li muškaraca.

Prašnjavi i umorni Afonso ugleda najzad selo. Sunce je na zalasku pozlaćivalo visoke oštrovrhe kupe od slame. To su bile kolibe Crnaca. Na ulazu u selo svetlucala se mirna površina ribnjaka, jedva pokrivenog vodom, oivičenog belom prugom. Afonso se saže i, zahvativši vode, htede da osveži lice, ali je voda bila gorko-slana. Tada on opazi da se od morske obale pa sve do ovoga ribnjaka proteže lanac žena. One su se sagibale pod težinom ogromnih testija s vodom. To su Crnkinje, koristeći se večernjom hladovinom, punile ribnjak vodom, da bi posle dvadeset četiri sata sakupile rskavu skramu soli.

Vođa je prošao kroz celo selo pokazujući čime se ponovio. Zatim tumača odvedoše u zasebnu kolibu i nahraniše ga kuvanim petlom i kašom. I ovoga puta tumač je zapazio i ispričao prijateljima da je „ovaj petao bio isti kao i u Portugaliji".

On nije mogao da zaspi, jer su u kolibu neprestano upadali sve novi i novi posetioci. Oni su bez ustručavanja posmatrali čudnog belog čoveka i glasno raspravljali o njegovom izgledu i ponašanju. Ujutru se Afonso vrati na obalu u pratnji vođinih poslanika, koji su Vasku da Gami doneli uzdarje — kokoši.

Na obali se vodila živa trgovina. Za komade tkanine i stare krpe Crnci su rado davali masivne bronzane i bakarne narukvice i prstenje. Na urođenicima je bilo izvešano toliko bakra da je Vasko da Gama nazvao reku gde su pristali Rio da Kobra („Bakarna Reka").

Pet dana proveli su Portugalci na „Bakarnoj reci" u „Zemlji dobrih ljudi", snabdeli se vodom i gorivom, u zamenu za krpe i ogledala dobili su namirnice. Još nisu bili stigli da naspu vodu, kad dunu povoljan vetar i Vasko da Gama naredi da izađu na more, da se ne bi propustio vetar.

Ali povoljan vetar još nije obezbeđivao brzu plovidbu. Suprotne struje mnogo su usporavale kretanje napred. To mesto Portugalci nazvaše — Kabo Korentež — Rt Struja.

22 januara brodovi se ponovo približiše obali. Niska blatnjava ravnica bila je pokrivena gustom tropskom šumom. Brodovi su išli duž obale. Mornari i vojnici pobolevali su sve češće i češće. „Ovde su se mnogi naši ljudi razboleli; nadule su im se noge i ruke, desni su im otekle i pokrile zube i oni nisu mogli da jedu", piše pisac dela „Roteiro". Ljudi su umirali od strašne bolesti. Portugalci su tek nedavno počeli da idu na duge plovidbe daleko od obala i još nisu znali šta je skorbug.

Komandantu je jedna stvar bila jasna — treba naći pogodno pristajalište i dati posadi odmor.

25 januara opaziše s brodova močvarno ušće velike reke, oivičeno srebrnasto-zelenim šipražjem i visokim drvećem, obavijenim lijanama. To je bila reka Kilimane. „Berio" prvi uđe u reku. Portugalci se uputiše uz reku. Iza okuke je bio peščani sprud. Ovde se šuma razdvoji i u daljini se ukazaše dimovi sela. Upočetku je sve išlo po već utvrđenom redu. Crnci su bili isti kao i pređašnji. Jedino što su mornarima pali u oči čudnovati ukrasi žena: u probodene usne kaćiperki bili su uvučeni komadi kalaja. Uostalom, mesne lepotice veoma se svideše Portugalcima.

Brzo se uspostavi razmena; Portugalci su posećivali selo iza brega: čuvajući se krokodila kojih je u reci bilo mnogo, snabdeli su se svežom vodom, skupljali za gorivo drveće koje su doneli sa rečnih izvorišta i osušili na obali. Tako je prošlo dva dana. Tada se desio događaj koji je naterao Portugalce da drugim očima pogledaju i na crne ljude i na široku mutnu reku koja je leno lizala bokove brodova.

Ujutru su mornari opazili neobičnu živost na obali. Nešto malo iznad peščane obale, na ravnom proplanku, obraslom travom, radilo je dvadeset Crnaca. Oni brzo i vešto ispletoše od pruća dve visoke korpe, okrenute oštrim vrhovima u vis, oblepiše ih glinom i blatom, i one su ličile na džinovske košnice. Sunce brzo isuši glinu i u podne je sve bilo gotovo. Proplanak se isprazni i jedino je crnokoži umetnik, obesivši se o stub koji je bio ukopan u zemlju, bojio žutom bojom glinaste zidove kolibe.

Posle jedno tri sata ukaza se iza rečne okuke glomazni čamac. Vitki veslari po komandi su podizali i spuštali vesla. Na krmi, ispod zaklona od tkanine, sedela su dva čoveka. Čamac se približi i Portugalci su mogli da vide one koji su dolazili. Jedan je bio debeo starac sa živim licem koje je bilo išarano najsitnijim borama; drugi — vitak, suvonjav mladić. To su bile vođe sa zelenim kapama i prljavim, žutim, svilenim ogrtačima, koji su bili opšiveni crvenim.

Oni se iskrcavde i odoše u kolibe. Uveče je na obali gorela vatra.

Usred noći mornare razbudi lupa. Na zaravni obasjanoj mesečinom, ispred kolibe, pored vatre koja je dogorevala jedan čovek je udarao u veliki bubanj: isprekidani i lagani udarci smanjivali su se u čudnom razmaku. Zatim se bubanj umiri. Na obali zavlada tišina. Bubanj se opet začu i ponovo se umiri. Iz daljine, iza šumovitih brežuljaka, koji su oivičavali suprotnu obalu reke, začu se, kao odgovor, potmula lupa. Kao da se obradovao, bubanj na obali poče da udara još brže, još više pozivajući, i ponovo se umiri. Iz daljine se opet začu odgovor...

Tako su se svu noć razgovarali bubnjevi, raspravljajući o brodovima, odeći i izgledu prekomorskih došljaka.

Ujutru su vođe posetile brod. Paulo da Gama pozva pisara i ovaj iznese pred njih tkanine svetlih boja, niske lažnog bisera, ogledala i crvene kape. Starac pogleda s prezrenjem svu tu šarenu gomilu i reče nešto mladom. Mladić se osmehnu i oštrim glasom viknu nešto slugama na obali. Na obali se užurbaše. Ubrzo su na brod bile dopremljene bale. Sluga koji ih je doneo raširi na suncu belu i žutu tkaninu, obojenu ilovačom.

Portugalci shvatiše da vođe, koje su došle s gornjeg toka reke, znaju za dobru robu.

Da bi ipak zapanjio vođe, Paulo da Gama ih provede po brodu i pokaza im druge brodove. Vođe su ćutale. Kada se poseta završila, mladić pokaza znacima da je već viđao takve velike brodove.

Sedam dana živele su crnačke vođe u kolibama na obali. Jednoga jutra sedoše u čamac. Veslari se prihvatiše vesala i čamac se uskoro izgubi iz vida.

Portugalci shvatiše da su dospeli u nova mesta, u zemlju gde se već osećao uticaj neke visoke civilizacije i nazvaše to mesto „Reka dobrih znakova" („Rio da Bonš Signalež").

I odista, zemlje primitivnih plemena završavale su se, a otpočinjale su zemlje u kojima se već osećao arabljanski uticaj.

Od VIII—IX veka Arabljani su prodirali sve dalje i dalje na jug duž afričke obale.

U dubinu zemlje probijale su se vojne ekspedicije, uništavajući one koji su im pružali otpor, paleći im sela i pustošeći njive. One su dobavljale onu istu robu po koju su Portugalci odlazili na suprotnu, zapadnu obalu Afrike — zlato, slonovu kost i, što je najglavnije, robove i robinje. Odrasle muškarce, starce i starice, ubijali su, po pravilu, na samom mestu, a na obalu su terali mlade žene i dečake. Crne robove neprestano su spuštali u primorje. Tu su nikli i neobično procvetali od trgovine robova mnogobrojni arabljanski gradovi — Mogadokšo, Melindi, Mombasa, Zanzibar, Kiloa, Mozambik. U ovim jazbinama trgovaca robova razvrstavali su uhvaćene sužnje. Dečake su obično uškopljavali i oni su postajali evnusi — stražari u haremima bogatih građana Kaira, Bagdada, Basre i Damaska, ili su zamenjivali tegleću marvu, pumpali vodu na plantažama urme Šat El Araba, vukli brodove uz Nil i Eufrat i radili u kamenolomima Libijske Pustinje.

Na afričkoj obali Arabljani su bili jako izmešani sa Crncima. „Belih Mavara", kako su ih docnije nazvali Portugalci, bilo je malo.

Na obalama „Reke dobrih znakova" Portugalci su proveli trideset i dva dana. Ponovo su, kao i u zalivu Sveta Jelena, opravljali i čistili brodove od školjki i morskih biljaka. Izabravši travan burumak, koji se uzdizao nad morem, oni podigoše kameni stub, „padraun", otslužiše misu i dadoše stubu ime svetog Rafaela, zaštitnika jednog od brodova.

24 februara Portugalci ostaviše reku Kilimane i pođoše dalje na sever.

Predveče se ukotviše na otvorenom moru, prema mavarskom gradu Mombasi. U Mombasi je Portugalce čekao veliki neuspeh.

U početku je sve išlo dobro. U luci se nalazilo mnogo arabljanskih lađa. Bio je neki muslimanski praznik i sve lađe su bile šareno ukrašene. Vasko da Gama nije dao da Portugalci ni u sitnicama ustupaju Mavrima. Zato naredi da se na svim brodovima izvešaju zastave i šarene krpe. Kao i u Mozambiku, brod posetiše ugledni stanovnici grada i udesi se razmena darova sa sultanom. Sprovodnici ubediše Portugalce da se u gradu nalazi velika hrišćanska kolonija, da hrišćani žive samostalno i da njima upravlja njihov upravnik. Portugalci su ih tražili bez uspeha. Ono istina, u gradu su sreli „hrišćanske" trgovce. Ustvari, to nisu bili hrišćani već Indusi.

Međutim, u Mombasi su brzo shvatili ko su došljaci. Tri dana po dolasku u Mombasu Portugalci su osetili da Mavri hoće da se obračunaju s njima.

Komandni brod podiže kotvu, ali načini pogrešan manevar i udari u lađu koja je išla za njim. Začu se tresak. Mavri koji su se nalazili na brodu skočiše brzo u svoj čamac koji je tu stajao. U taj mah oba sprovodnika se baciše s gornje palube u vodu. Mavarski čamac pokupi sprovodnike i brzo se udalji.

Vasko da Gama pobesne. Sve se rušilo. Sada će sprovodnici, razume se, ispričati ko su Portugalci, zašto su došli i kako mogu najlakše da ih se spasu. Da bi ma na kome iskalio svoj bes, kapetan se lati zarobljenika, koji su bili uhvaćeni na jednom od čamaca otetih na polasku iz Mozambika.

Pritom je on prvi put ispoljio onu odvratnu bezdušnost i ljubav prema hladnokrvno smišljenim mukama, koja je njegovo ime ocrnila za sva vremena.

„Noću je kapetan-komandant ispitivao dvojicu Mavara iz Mozambika, sipajući im na kožu vrelo maslo, kap po kap, kako bi im izmamio priznanje o lukavstvu koje se spremalo protivu nas. Oni su priznali da je bilo čak i naređeno da nas uhvate kada uđemo u pristanište, kako bi nam se osvetili za ono što smo učinili u Mozambiku. A kada su ih ponovo stavili na muke, jedan od Mavara, ma da su mu bile vezane ruke, skočio je u vodu, drugi je to učinio za vreme jutarnje straže." („Roteiro")

U ponoć začu stražar na „Beriu" škripanje konopca. On pomisli najpre da se za konopac zakačila neka velika riba. Kada se škripanje ponovi, stražar pogleda preko ograde. Pored „Beria" i pored „Saun Rafaela" stajale su mavarske barke. Jedan go čovek visio je na lengerskom konopcu „Beria" i presecao ga nožem.

Stražar povika. Začu se pljusak vode, zatim šljapkanje bosih nogu po palubi i ponovo jak pljusak. Pokaza se da su se mnogi Mavri bili već popeli na brod. Videći da su ih otkrili, oni su skakali s palube u vodu, a neki su se brzo spuštali niz lengerski konopac.

Plivači se popeše u čamce i odmah ih nestade u mraku. Valjalo je odlaziti odavde. Ali još nije bilo povljnog vetra. Portugalski brodovi stajali su još dva dana pred neprijateljskim gradom.

Tek 13 aprila ujutru pođe im za rukom da napuste Mombasu. Sutradan ujutru opaziše sa brodova dve lađe. Otpoče gonjenje. Jedan čamac brzo nestade u nekoj rečici na obali, drugi uhvatiše. Mavri videše da su izgubili bitku i poskakaše u vodu.

Portugalcima je bilo važno ne samo da zadobiju plen, nego i da dođu do ljudi. Među zarobljenicima mogao se nalaziti sprovodnik koga bi milom ili silom naterali da vodi brodove u Indiju. Otpoče hajka i sve one koji su se bili bacili u more izvukoše na portugalske lađice. Bilo ih je šesnaestoro.

Kada su Portugalci počeli da razgledaju plen, osim zlata i srebra, između vreća sa žitom i lonaca sa mesom, nađoše, skriveno u kutu, jedno ljudsko biće koje je bilo uvijeno u belo od glave do pete. To je bila mlada žena, žena jednog zarobljenika — uglednog i istaknutog Mavra.

Predveče se brodovi ukotviše ispred novog mavarskog gradića — Melindi.

Ovome gradu bilo je suđeno da odigra presudnu ulogu u čitavoj istoriji plovidbe Vaska da Game u Indiju.

U pristaništu se nalazilo mnogo lađa. Vasko da Gama poče da ispituje zarobljenike. Teško je utvrditi šta su oni govorili. U svakom slučaju, Vasko da Gama i njegovi saputnici ovako su shvatili svoje zarobljenike: „U pristaništu se nalaze četiri broda koja pripadaju indiskim hrišćanima. Na tim brodovima sigurno se mogu pronaći sprovodnici koji će povesti brodove u Indiju."

Portugalski brodovi pristadoše. Duž obale i između lađa plovili su čamci, ali se niko nije približavao portugalskim brodovima.

Vasko da Gama shvati da u gradu znaju za otmicu mavarske lađe. To im je svakako javila posada druge lađe koja je izmakla gusarima Vaska da Game.

Kralj Manoel izvršio je dobar i3bor. — Vasko da Gama umeo je da bude surov kada je to smatrao za potrebno. A kada su to zahtevale prilike, Vasko da Gama umeo je da skriva kandže do pogodnijeg slučaja, umeo je da bude darežljiv i pritvorno ljubazan, velikodušan i zanosan. Tako je bilo i u gradu Melindi. On je shvatio da ga otmica i pljačkanje mavarske lađe može posvađati sa stanovnicima grada Melindi, a tada ne može biti ni reči o sprovodniku, i da bi ga našli, morali bi u najboljem slučaju još dugo da plove duž beskrajne obale.

Kapetan odluči da naglo promeni taktiku. U zoru 16 aprila portugalski čamac se iskrca na usko, daleko istureno peščano poluostrvo starog bogatog Mavra, muža mlade žene koju su mornari pronašli na otetoj lađi. Mavru narediše da preda sultanu grada Melindi predloge Vaska da Game o miru.

Portugalci su se vratili na brod i ubrzo su videli kako je u plićak ušla barka i iskrcala staroga Mavra. Proračun Vaska da Game bio je dobar. Posle ručka dugačak čamac sa nastrešnicom priđe komandnom brodu Portugalaca. Na brod se popeše stari Mavar i tri šeiha koje je poslao sultan. Zatim crnci-veslari izvukoše na brod tri bele ovce crnih glava koje su se odupirale. Došljaci donesoše najpovoljniji odgovor od kralja: on je obećao da će dati sprovodnike, hranu i nudio je savez i prijateljstvo.

Naredna dva dana prođoše u razmeni darova i u sastancima. Sultan, Arapin u godinama, sa gustom crnom bradom, u bogatoj odeći, ukrašenoj zelenim porubom, sa raskošnim ukrasom na glavi, priđe, brodovima na uskom, šareno obojenom čamcu. Vasko da Gama izađe mu lađicom u susret. Sultan je zvao Portugalca da poseti njegov dvorac na obali. Poziv je bio privlačan. Komandantu je bila dojadila paluba koja se večito ljuljala, a bele kućice sa rezbarskim drvenim rešetkama na prozorima, okružene tropskim zelenilom, bile su tako primamljive.

Ali se Vasko da Gama bojao zamke i odlučio da slaže.

— Kralj, moj gospodar — reče on tihim i odmerenim glasom — zabranio mi je da napuštam brod. Ako ga ne poslušam, glas o tome doći će do njega i za mene će biti vrlo rđavo.

On predade sultanu pismo napisano uoči toga dana, koje je tobože dolazilo od kralja Manoela. Sultan je zasipao Vaska da Gamu pitanjima o kralju Manoelu i njegovoj zemlji. Morao je da se izvlači i da laže. Zar je mogao da ispriča ovom saracenskom cariću da je silni gospodar Vaska da Game, koji je na obale grada Melindi poslao tako, silnu flotu, veliki kralj Manoel — ustvari gospodar jednog od najzabačenijih kraljevstava, koji je došao na presto sticajem srećnih okolnosti. 1484 godine kralj Žuaun II „Savršeni" zaklao je handžarom starijega brata Maioela — Fernauna, hercega Vižeu, a 1491 godine prestolonaslednik Afonso, sin Žuauna II, koji se godinu dana pre toga oženio kćerju Fernanda i Izabele, umro je, pavši s konja. Tako je Manoelu bio otvoren put ka prestolu.

Ne, sve se to nije moglo ispričati sultanu mavarskoga gradića, prvome na koga su naišli — sramota je, a i nije zgodno.

I Vasko da Gama je ispredao dugačke istorije o moći, slavi i bogatstvu kralja Manoela.

Čamci su se lagano njihali. Veslari i krmanoši su slušali nepomična lica hvalisanje svoga komandanta. Tumač je govorio odmereno i lagano, zaustavljajući se s vremena na vreme i tražeći s mukom reči. Na mavarskom čamcu, pod izvezenim zastorom, na bronzanoj stolici, pokrivenoj šarenim jastucima, sedeo je sultan. Pored njega je stajao visok i plećat starac. On je držao u ispruženoj ruci kratak i prav mač u srebrnim, bogato ukrašenim koricama. To je bio dželat. Pozadi su stajali visoki crni trubači u belim čalmama. Oni su imali ogromne bakarne trube, okovane u slonovu kost, koja je bila išarana rezbarijama. Kada je sastanak bio završen, iznad pristaništa se razleže oštar i otegnut glas truba.

Uveče je Vasko da Gama naredio da puste sve zarobljenike i time je još više odobrovoljio sultana.

19 aprila Vasko da Gama i njegovi oficiri prođoše duž obale na čamcima, ponevši sa sobom iz obazrivosti, bombarde. Na obalu doneše sultana u nosiljci. On je ponovo pokušavao da nagovori Vaska da Gamu da poseti dvorac, obećavajući da će na brodovima ostaviti svoje sinove kao taoce. Ali se Vasko da Gama još uvek bojao prevare i ponovo je odbio.

Zato komandant odluči da uspostavi odnose sa induskim „hrišćanima". On im posla jednog svog oficira i posle kratkog vremena brodu Paula da Game priđe čamac. Indusi su bili lepi, crnomanjasti, crnobradi i dugokosi ljudi. Njihova odeća sastojala se od marame obavijene oko bedara. Ovi nisu bili u dobrim odnosima sa Mavrima iz grada Melindi. Na rđavom arapskom jsziku oni opomenuše Portugalce da od stanovnika grada Melindi mogu očekivati samo spletke i prevare.

Kada su ove „hrišćane" doveli do pokretnog ikonostasa, odigrao se zanimljiv prizor. Pisac dela „Roteiro" piše: „Pokazali su im ikonu koja je pretstavljala bogorodicu u podnožju krsta, sa Isusom Hristom na rukama i apostolima unaokolo. Kada su Indusi videli tu sliku, pali su ničice, i dokle god smo bili u tom gradu, dolazili su da se mole i prinosili su žrtve — karamfilić, biber i druge stvari."

Kada su portugalski čamci prolazili pored indiskih brodova, Indusi su pružali ruke prema njima i vikali: „Krist! Krist!"

Portugalci su bili uvereni da imaju posla s hrišćanima. Ustvari pak desio se zanimljiv nesporazum. Pred njima su bili Indusi-bramanci. U njihovom hramu postoji takođe bogorodica i novorođeni bog. Toga boga zovu Krišna. Nesumnjivo je da su, naišavši u tuđini. u muslimanskoj zemlji, gde nema slika bogova, na hrišćansku ikonu, Indusi pomislili da je to slika Devake i Krišne.

Noću su na induskim brodovima palili vatromet i udarali u bubnjeve, svirala je muzika — bio je neki induski praznik.

22 aprila stigoše Indusi-sprovodnici. Na brodu su ih svi zvali „hrišćanima".

Posle jednog dana Portugalci napustiše grad Melindi. Nekoliko dana brodovi su išli duž obale, a zatim je sprovodnik naglo izmenio pravac. Brodovi skrenuše na severoistok i afrička obala izgubi se iz vida. Dvadeset i tri dana nisu videli obale. Bilo je veoma toplo. Tolike vrućine nije bilo ni pod ekvatorom. Danju je pržilo sunce. Ono je bilo pravo u glavu. Senke skoro nije ni bilo. Paluba se usijala, bombarde postadoše vrele, Noć nije donosila odmor. Voda se brzo ubajati. Mornari ponovo počeše da se razbolevaju i umiru.

Noću 29 aprila stražar opazi Polarnu Zvezdu. Mornari se obradovaše. Oko njih su bile tuđe zvezde i tuđe zemlje. Leteće ribe padale su na palubu. Noću se svetlilo more. Povoljan jugozapadni monsun izgledao im je neprijateljski zbog svoga stalnog i dosadnog duvanja. Tada još nisu znali za smenu monsuna i mornarima je često padalo na pamet kako će probijati sebi put protivu vetra pri povratku. Stoga pojava poznatog vodiča — Polarne Zvezde — obradova mornare.

Vasko da Gama ponovo je razgledao knjige dvojice Mlečana — Marka Pola, koji je posetio Indiju krajem XIII veka, i Nikole Kontija, koji je bio u Indiji u prvoj polovini XV veka. On izvuče iz okovanog kovčega i kopije izveštaja kraljevog uhode Koviljama. Indija mu je izgledala bogata i strašna. Sve knjige su govorile da je Indija zemlja nebrojenog blaga, postojbina začina i dragog kamenja, ali su svi putnici isticali moć indiskih careva, opisivali njihove ratne slonove, strelce i praćkaše, njihovu konjicu i jake tvrđave.

Vasko da Gama imao je tri omanja broda. Posada mu je bila izmučena i iznurena od duge plovidbe i bolesti. Unaokolo su tuđi, neprijateljski narodi. Vasko da Gama ponovo je merio krupnim koracima svoju kabinu s kraja na kraj. Zatim je izlazio na kljun broda i zagledao se u daljinu.

U zoru 18 maja stražar opazi visoku planinu. To je bila usamljena planina Eli, koja se nalazi na malabarskoj obali, nedaleko od Kananora. To je bila Indija.

19 maja brodovi se približiše obali. Otpoče oluja. Mlazevi kiše zakloniše obalu. Sprovodnik je dugo zurio u daljinu, zaklanjajući lice rukom od pljuska koji je padao ukoso, ali nikako nije mogao da odredi tačno kuda je dospeo brod. Tek sutradan sprovodnik vide da se nalazi blizu indiskog pristaništa Kalikuta.

AUDIJENCIJA

Uzevši sa sobom trinaest Portugalaca, Vasko da Gama krenu sutradan Zamorinu u audijenciju. Napuštajući brod, on predade za vreme svog otsustva komandu Paulu da Gami i naredi bratu da, ako mu se nešto desi, ne pokušava da ga spase, jer to može da dovede do propasti brodova. Ako Paulo da Gama dobije vest o nesreći koja je zadesila Vaska da Gamu, on treba odmah da otplovi i požuri u Portugaliju, kako bi saopštio kralju o velikom otkriću.

Veliki putnik Vasko da Gama zauvek je uprljao svoje ime hladnokrvnom surovošću, lažju i spletkama. Ali njegovo ponašanje za vreme posete Zamorinu Kalikutskom svedoči da osobine velikih konkvistadora —- odlučnost, snaga volje, izuzetna hrabrost, visoko razvijeno osećanje dužnosti — nisu bile tuđe portugalskom moreplovcu.

Vasko da Gama obuče najbolje odelo i naredi svojim saputnicima da se lepo obuku. Na čamac metnuše bombardu, maskiravši je ćilimima i trakama. Pošto je izdao poslednje naredbe, Vasko da Gama se spusti niz lestvice. Trubač na kljunu čamca dade znak za polazak. Iznad zaliva Pandarani Kolam razleže se prodoran glas trube.

Na obali je Portugalce čekao Vali — namesnik Zamorina, sa odredom naira, koji su imali crne brkove i dugu kosu. Sa strane su se tiskali šareno odeveni svirači.

Mesto za iskrcavanje Portugalaca bilo je raščišćeno i pokriveno svežim grančicama. Čamac se okrete i Vasko da Gama stupi prvi na indisku obalu. U tom trenutku nairi isukaše mačeve i razleže se lupa i pištanje — orkestar je pozdravljao poslanika iz dalekih zemalja. Grmeli su bubnjevi, potmulo je ječao ogroman nakar od bivolje kože. Nakar je bio obešen između dva vola i po njemu su udarala četiri dobošara. Turobno je  zavijala dugačka prava truba. Zvonila su cimbala, čegrtale čegrtaljke, vešto i zaglušno pištale male svirale.

Portugalci su bili skoro zagluhnuli. Ali se Vasko da Gama, osmehujući se ljubazno, pope uz strmi kej, tamo gde ga je čekao Vali — mali debeo starac u belom turbanu. Komandant je hteo da održi pozdravni govor i dvaput je prinosio ruku srcu, spremajući se da se pokloni, ali orkestar nije prestajao: grmeo je nakar, besno su udarale čegrtaljke i, kao i ranije, dosadno su svirale u diskantu male svirale. Vali je stajao mirno i ćutke je posmatrao došljake. Vasko da Gama koraknu korak unazad i zagrizavši usne, poče da čeka.

Orkestar je prestajao, samo su svirale puštale sve prodornije trilere... Najzad se i one utišaše, zaustavivši se na najvišoj noti. Vasko da Gama ponovo koraknu napred, pokloni se odavno pripremljenim poklonom i otpoče deset puta promozgan pozdravni govor.

On je opet opisivao tobožnju veličinu portugalskog kralja. Monsaid je prevodio, ponegde je grešio, ponegde je ulepšavao Portugalčev govor.

Vali je slušao gladeći bradu, obojenu vatrenom bojom. Zatim, odgovorivši ukratko na pozdrav, pozva Vaska da Gamu da sedne u bogato ukrašenu nosiljku, pokrivenu zelenim baldahinom, na kome su bili izvezeni srebrni polumeseci. Vasko da Gama se spusti na jastuke. Šest nosača podigoše nosiljku i pođoše kroz seoce Pandarani uz uzbrdicu prema kalikutskom putu. Napred su trčali dobošari, za njima su prepletali nogama ostali svirači. Dalje se kretao Vali na lenom debelom ravnom konju, iza njega se njihala nosiljka Vaska da Game. Zatim su išli trinaest Portugalaca. Oko pratnje poigravali su nairi, rasterujući narod.

Privučeni grmljavinom orkestra, dotrčali su sa sviju strana stanovnici Pandaranija, obližnjih sela i slučajni prolaznici; a kada su Portugalci izašli na kalikutski put, pokriven krečnjačkom prašinom, oko njih je narod stajao kao zid: bronzani crnobradi hrišćani-Indusi sa maramom oko bedara, debeli Parsi na magarićima, muslimani u belim i zelenim čalmama, naoružani mačevima. Žene, ukrašene velikim minđušama, dizale su iznad glava nagu decu, po krajevima puta tiskale su se, sustignute povorkom, nezgrapne dvokolice, u koje su bili upregnuti sivkasti volovi ili tamnosivi bivoli.

Uznemireni grajom, na drvetu su kreštali i dovikivali se majmuni. Put je čas išao na više, vijugajući se pored vrtova i palmovih šumaraka, ograđenih niskim kamenim zidovima, čas je ronio u dolinu, u carstvo pirinčanih polja i malih trščanih koliba.

S desne strane srebrilo se more, sa za sobom jasnim siluetama videli su se portugalski brodovi.

Povorka je podizala oblake krečnjačke prašine. Ona posrebri crne brade Portugalaca, pokri tamnim slojem njihove oklope i šlemove, škripala je pod zubima i padala u oči. Sunčani zraci padali su okomito, oklopi Portugalaca bili su se usijali, svi su odavno osećali žeđ. Ali je orkestar grmeo kao i pre, na put su, kao i pre, istrčavali ljudi tamne kože, Valijev ravani konj kaskao je leno kao i pre, nosiljka Vaska da Game njihala se, kao i pre, na ramenima nosača koji su se smenjivali.

Najzad otpoče nizbrdica i iza okuke sinu reka kroz gusto zelenilo. Orkestar se utiša i čovek je mogao lakše da diše. Nosiljku unesoše pod trem velike kuće. Vasko da Gama izađe i prođe po dvorištu da razmrda otekle noge.

Portugalce ponudiše vodom i pirinčom s ribom koja je bila dobro začinjena i zamašćena maslom. Vasko da Gama odbi da jede, ali se njegovi saputnici sa uživanjem odmoriše i potkrepiše, ma da, plašeći se iznenadnog napada, nisu skidali šlemove, niti su raskopčavali oklope.

Kada je doručak bio završen, goste su odveli niz glinenu nizbrdicu na rečnu obalu. Na dva vezana čamca bio je namešten podijum sa ogradom. Tamo uđoše Vali, nekoliko naira i Portugalci. Ostali nairi smestiše se na druge čamce. Napred su, na dva čamca, plovili svirači koji su se Portugalcima popeli na glavu; ponovo se orilo na sve strane udaranje cimbala, lupa bubnjeva i trileri svirala.

Tako su plovili niz reku nekoliko kilometara. Sa obeju strana pružala su se pirinčana polja. Kroz zelenilo mladog pirinča svetlucale su brazde vode. Duž obala su nailazili na visoke drvene točkove. Celoga dana premeštao se nagi čovek s jednoga paoka malog točka na drugi i time pokretao veliki točak. Ovaj se okretao lagano i, škripeći, dizao je crpaljkama vodu iz reke u jaz.

Na obali je mršavi dečak tamne kože, vičući, terao po raščišćenom krugu dva junca sa zavezanim očima. Okretao se žrvanj jadne vodenice i starac je skupljao kutlićem brašno koje je teklo iz žleba.

Zatim se sa obeju strana reke ukaza gusto drveće. U plićacima su stajali dostojanstveni marabu, u malim zalivima njihale su se čašice vodenih cvetova, a s grana su se spuštali, radoznali majmuni.

Na reci je bilo živo. Niske barke, natovarene zavežljajima, klizile su niz vodu; ribari su bili u poslu oko alova; pretovarena skela prevozila je putnike preko reke.

Na jednom mestu Portugalce zapanji neobičan prizor: u plićaku je ležao veliki slon tamne kože, oko njega je bilo u poslu nekoliko Indusa. Oni su prali i trljali slona grančicama, polivajući ga vodom, a slon je, sav blažen, leno mrdao ušima i terao muve surlom, na kojoj se nalazila zelena grančica.

Još jedna rečna okuka i Portugalci ponovo ugledaše Kalikut. Ma da su se ovoga puta približili gradu rekom, oni su ga odmah poznali po poznatim konturama džamija.

Do rečne obale, uz koju su pristali čamci, spuštale su se široke stepenice terase. Iza ograde se video nekakav hram tamne boje.

— Džamija? — upita Vasko da Gama Monsaida.

— Ne, hrišćanski hram — odgovori lukavi pustolov. Tu se desio izvanredan prizor — molitva Portugalaca u mnogobožačkom hramu.

Pisac dela „Roteiro" piše:

„Kada smo stigli, odveli su nas u veliku crkvu. Mesto koje zauzima crkva veliko je kao za manastir. Ona je sagrađena od tesanog kamena i pokrivena je kaljevima. Kraj glavnog ulaza uzdiže se bronzani stub, visok kao katarka, a na njegovom vrhu pričvršćena je ptica nalik na petla. Osim toga, tamo ima još jedan, veoma debeo stub čovečje veličine. Na sredini crkvenog imanja nalazi se kapelica, sagrađena od tesanog kamena. U nju vode kamene stepenice i bronzana vrata, dosta široka da čovek može da prođe. Na sredini ovog svetilišta stoji mala slika, koja pretstavlja bogorodicu, na zidovima prema glavnom ulazu visi sedam zvonaca. U toj crkvi pomolili smo se bogu zajedno s kapetanom-komandantom. Mi nismo ušli u svetilište, jer tamo, po običaju, ulaze samo sveštenici, koji se zovu kafi. Ovi kafi poprskali su nas svetom vodicom i dali nam nekakvu belu zemlju, kojom hrišćani ove zemlje imaju običaj da mažu čelo, teme, vrat i ruke. Oni su poprskali svetom vodicom i kapetana-komandanta i predali mu belu zemlju. On ju je dao nekome na čuvanje, rekavši da će se posle pomazati.

Na zidovima ove crkve naslikani su mnogi sveci sa krunama na glavama. Oni su pretstavljeni na razne načine: sa zubima koji vire iz usta za celu šaku i sa četiri ili pet ruku."

Vasko da Gama nesumnjivo je video da to nije hrišćanska crkva. Videli su to i poneki njegovi saputnici.

Stari istoričar prve plovidbe Portugalaca u Indiju, Kastanjeda, piše da je jedan od Portugalaca — Žuaun de Sa, kleknuvši pored komandanta, rekao: „Ako su ovo đavoli — ja se klanjam pravome bogu", na što se Vasko da Gama osmehnuo.

Odbijajući da primi „belu zemlju" induskih sveštenika, Vasko da Gama je možda već znao od Monsaida da je glavni sastojak „bele zemlje" kravlja balega.

Dakle, „revnosni sluga crkve", pravoverni katolik Vasko da Gama, našavši se u Indiji, da bi stekao naklonost Indusa, smatrao je za dobro da se napravi kao da induski hram prima za hrišćansku crkvu, i u njoj se svečano pomolio bogu. Docnije, da bi, možda, otklonio od sebe optužbu za skrnavljenje, on će još dugo vremena nazivati Induse „hrišćanima".

Pošto su se pomolili, Portugalci napustiše iiduski hram, Vasko da Gama ponovo se spusti na jastuke u nosiljci i povorka krenu na više, prema gradskoj kapiji.

Pored same kapije, koja se završavala jakom kulom, zadržaše se. Nosiljku zaustaviše i cela gomila sveta razmače se, praveći nekome put: na kapiji se pojavi ogroman slon. Oko njegovih zuba nalazili su se zlatni obruči, na bogato ukrašenoj uzdi zveckali su praporci, njihale su se srebrne kićanke. Na leđima slona uzdizala se kućica, obojena šarenim bojama. Čovek sa belom čalmom sedeo je ispred kućice na slonovom vratu.

— Kraljev slon — šapnu Monsaid.

Slon odmeri povorku i, klateći se u hodu, krenu nizbrdo ka reci.

Put je bio slobodan i nosiljka se izgubi pod svodovima kule. Tamo je bilo mračno i hladno; videla su se vrata stražara. Duž zidova su stajali naoružani ljudi. Vasko da Gama, veran pravilima kraljevih uhoda, pokušavao je da odredi od oka debljinu kamenih zidova i stabilnost drvene, bakrom okovane kapije, ali su se nosači žurili i Portugalce ponovo zaslepi jaka svetlost. Na uskim gradskim ulicama bilo je još više naroda nego li na putu. Duž kuća, rame uz rame, stajala je svetina, ona je bila ispunila uske i krive uličice. Na ravnim krovovima tiskali su se gledaoci.

— Dočekuju bolje nego li kralja u Španiji — reče jedan Portugalac, trgovački poverenik Diogo Diaš, svome prijatelju pisaru Alvaru da Bragi.

Povorka se jedva probijala kroz grad, ma da nairi nisu žalili bičeve, terajući svetinu. S leve strane ukaza se kamena ograda, iza nje se uzdizao hram. Vasko da Gama htede i ovde da se zaustavi, da bi ovim „hrišćanima" još jednom pokazao svoju pobožnost, ali gusta gomila nije dala da se priđe hramu. Ona je sve jače i jače pritiskivala sa obeju strana. Nairi malaksaše. Bilo je nemoguće kretati se dalje. Posavetovavši se s pomoćnicima, Vali skrenu desno u uličicu i uvede Portugalce u dvorište velike kuće, da pričekaju dok se radoznali ne raziđu.

U tom dvorištu Portugalci provedoše u čekanju nekoliko sati, a sa ulice je još uvek dopirao žagor gomile. Tek pomoću novog odreda, poslatog iz dvora, Portugalcima pođe za rukom da se o zalasku sunca probiju kroz gomilu i dođu do kapije dvorca.

Kod ulaza u dvorac gužva je bila još veća. Razdraženi i umorni, Portugalci se više nisu ustručavali. Silom su se probijali Zamorinu. Jedan izvor veli da su Portugalci čak upotrebili noževe.

Najzad je komandant Portugalaca došao do malog dvorišta, gde ga je čekao gospodar Kalikuta. Zamorin, čovek vrlo tamne kože, dugačke crne kose, vezane u čvor i obavijene niskom bisera, imao je od odeće jedino maramu oko bedara. Ali je oskudnost Zamorinove odeće uveliko nadoknađivalo obilje ukrasa. Njegova marama oko bedara bila je oivičena mnogobrojnim sitnim zlatnim prstenčićima, ukrašenim rubinima. Na levoj ruci Indusa sijala se narukvica, sastavljena od tri prstena i zasuta dragim kamenjem. Na srednjem prstenu prelivao se ogroman dijamant, debeo kao čovečji prst. Vrat gospodara Kalikuta dvaput je obavijala biserna ogrlica i zlatan lanac fine izrade. Masivne minđuše dovršavale su raskošne ukrase Zamorina.

Gospodar Kalikuta sedeo je na naslonjači pokrivenoj ćilimom. S desne strane stajao je dečak koji je imao plavu svilenu maramu i crveni štit, oivičen zlatom i dragim kamenjem, i kratak mač, ukrašen zlatnim šarama. S leve strane drugi dečak držao je masivnu zlatnu čašu. S vremena na vreme starac koji je stajao iza Zamorinovih leđa dodavao je gospodaru betel, složen u paketić.*) Zamorin je žvakao betel i ispljuvavao izrazito crvenu pljuvačku u šolju.

[*) Betel — lišće žbuna iz porodice bibera. Na Istoku odvajkada žvaću lišće betela, zajedno sa komadićima semena arekove palme i krečom. Prilikom žvakanja betela luči se crvena pljuvačka, a zubi postaju crni.]

Vasko da Gama priđe bliže i pozdravi Zamorina, podigavši ruke nebu i pritisnuvši ih zatim na grudi. Zamorin ponudi Portugalce da sednu. Počastiše ih voćem, hladnom vodom, zatim gospodar Kalikuta zamoli Vaska da Gamu da ukratko izloži sadržinu kraljeve poslanice. Ali Vasko da Gama, videći oko sebe Mavre, i bojeći se da oni nekako ne naškode Portugalcima, zamoli Zamorina da ga ovaj primi nasamo. Zamorin ustade i pređe zajedno s Vaskom da Gamom u malu sobu, gde se nalazila postelja, bogate ukrašena ćilimima i jastucima.

Vasko da Gama poče da govori. On je pričao o portugalskom kralju, „gospodaru mnogih zemalja i vladaocu ogromnog bogatstva, kome nema ravnog na zemlji".) Spomenu da su preci kralja Manoela već šezdeset godina slali svake godine brodove da traže put za Indiju, „ne zato što su tražili zlata i srebra, jer zlata i srebra ima u Portugaliji toliko da nema nikakve potrebe tražiti ga u tuđim zemljama, već zato što su portugalski kraljevi čuli da na Istoku takođe postoje hrišćanska carstva".)

Dalje je Vasko da Gama ponudio Zamorinu u ime, kralja Portugalije bratstvo i prijateljstvo i molio ga da pošalje zajedno s njim noslanike iz Kalikuta u Portugaliju. Zamorin reče da se raduje dolasku Portugalaca i da se nada da će između Kalikuta i Portugalije vladati prijateljstvo i mir.

Audijencija je bila završena kasno u noći gosti napustiše dvorac. Ponovo se poče njihati nosiljka, ovoga puta na ulicama nije bilo besposličara, ali iz dvorca zajedno s Portugalcima izađe velika gomila sveta. Napred su trčali ljudi s buktinjama, noseći na visokim štapovima komade luča. Luč je goreo puckarajući i bacao iskre.

Grad je bio tih i pust.

U početku je sve išlo ne može biti bolje i Porgugalci su se radovali što ne vide dosadnu svetinu. Ali najedanput nalete vetar, uskovitla prašinu na putu, pogasi buktinje, otpoče iznenadan, strahovit tropski pljusak. Za tren oka Portugalci pokisoše do gole kože. Ulicama su jurile bujice vode, stvoriše se udubljenja i rupe; nosači su se svaki čas spoticali i upadali, tresući nemilosrdno nosiljku. Vasko da Gama morao je dobro da se uhvati za stubove baldahina da ne bi pao. Svetina se namah rasturi. Pratioci su se, izgleda, bili zbunili. Oni su se ljutitim glasom savetovali i svađali među sobom, a iznureni nosači jedva su vukli dvaput težu pokislu nosiljku. Munja je obasjavala samo zidove kuća od naboja. Kiša nije prestajala.

Vasko da Gama se naljuti. On viknu pokislog Monsaida:

— Reci tim psima da me nose pod neki krov. Oni su zaboravili da sam ja poslanik portugalski. Odgovaraće oni za to.

Monsaid šmugnu napred i uplašenim glasom poče da govori s pratiocima. Ovi počeše da šapuću. Jedan od pratilaca, Mavar — Zamorinov trgovački poverenik, koji je u njegovo ime kupovao i prodavao robu, predloži da se ozlojeđeni poslanik prenese u njegovu kuću i da sačeka tamo dok prestane kiša. Nosači ubrzaše korak i ubrzo se Portugalci nađoše u dvorištu bogate kuće. Zamorinov trgovački poverenik nije hteo da pušta nevernike u samu kuću i dade im široku verandu. Veranda je bila zastrta ćilimima, u kutovima su stajala dva svećnjaka, u njima je nekakvo ulje gorelo plavim plamenom. Portugalci se razmestiše po ćilimima, razgledajući svoju mokru odeću i glasno proklinjući promenljivo vreme Indije.

Njihova najbolja oprema, koju su navukli naročito za posetu Zamorinu, bila je potpuno upropašćena. Polomile su se čelenke na šlemovima, izbledeli, potklobučili se dugački kaputi, izgužvali se čipkani porubi manžetna.

Kiša nije prestajala. Bilo je nemoguće kretati se dalje u nosiljci. Komandantu dovedoše divnoga konja, ali on nije bio osedlan (i danas na indiskoj obali obično jašu neosedlane konje). Ali je Vasko da Gama i u tome video namernu uvredu i odbio je da sedne na konja. Tek pred zoru pljusak prestade isto onako neočekivano kao što je i počeo, i Portugalci, i ljuti i umorni, stigoše do brodova tek za dana.

Valjalo je poslati Zamorinu darove. Izvadiše ih iz broda, pažljivo pregledaše i očistiše. U Kalikutu je bio običaj: darovi, koji su namenjeni caru, prethodno se pokazuju njegovim dvoranima. Stoga je 29 maja Vasko da Gama pozvao na brod Valija i Zamorinovog trgovačkog poverenika. Predveče dođoše oba Mavra na „Saun Gabriel". Vasko da Gama primi ih na krmi. Pred prispelim Mavrima raširiše darove: dvanaest komada prugaste tkanine, četiri crvene kapuljače, šest kapa, četiri niza korala, sandučić sa šest šolja za pranje ruku, sanduk šećera, dva bureta maslinovog ulja i dva burenceta meda.

Mavri začuđeno pogledaše robu i, izmenivši poglede, nasmejaše se na sav glas.

— Je li to sve? — upita Vali.

— Da — odgovori Monsaid.

— Carevima se tako što ne poklanja. Najsiromašniji arabljanski ili indiski trgovac poklonio bi više — reče trgovački poverenik osmehujući se. — Ako nemate nikakve retke ni naročite robe — dodade on — poklonite jednostavno čisto zlato.

— Da, baš zlato — ponovi Vali osmehujući se — utoliko pre što kod vas, po rečima Vašeg komandanta, ima toliko zlata da ne znate šta ćete s njim.

Vasko da Gama se jedva uzdržavao. Dotle su Portugalci imali posla sa crnačkim vođama afričke obale koji nisu mnogo zahtevali. Crnačke vođe bile su spremne da dadu pregršt zlata ili pet mladih robinja za malo ogledalce, a kada bi dobili staru košulju, osećali su se beskrajno srećni. Za ove poklone koje su Portugalci pripremili za Zamorina na afričkoj obali moglo se kupiti nekoliko sela sa svim njihovim stanovnicima, stvarima i domaćom stokom. A ovi Mavri usuđuju se da se cere i da ismejavaju portugalske poklone.

— Reci mavarskim psima — izusti, najzad, Vasko da Gama — da nisam doneo zlata, da nisam trgovac, već poslanik, da sam dao ono što imam. To nisu kraljevi pokloni, već moji lični darovi. Ako mi kralj Portugalije naredi da još jednom dođem u Indiju, on će mi poveriti daleko bogatije poklone, a ako Zamorin ne primi poklone, narediću da ih ostave i neću mu ništa poslati.

Pogledavši potamnelo lice portugalskog komandanta, Mavri se odjednom uozbiljiše. Trgovački poverenik izusti hladno:

— Ja neću smeti da predam caru takve poklone, a i vama savetujem da to ne činite.

Zamorinovi pretstavnici napustiše brod. Docnije su dolazili drugi arabljanski trgovci. Vasko da Gama pokazivao je svima poklone i pitao ih za mišljenje, misleći da su Vali i trgovački poverenik odbili poklone iz koristoljubivih pobuda. Ali su trgovci jednoglasno tvrdili da su pokloni ništavni i da bi čak bilo sramota nuditi ih gospodaru Kalikuta.

I zaista, u očima Zamorina i njegovih mavarskih savetnika Portugalci su sa svojim jadnim darovima morali izgledati kao uboge skitnice.

Vasko da Gama još uvek je mislio da nije stvar u jadnim poklonima već u želji Mavara da ga ocrne pred Zamorinom i počeo je uporno i nestrpljivo da traži nov sastanak sa Zamorinom. Mavri — savetnici gospodara Kalikuta — obećaše da će udesiti sastanak, a sami su odugovlačili, odlažući ga iz dana u dan. Za to vreme oni su sve više podbadali Zamorina protivu došljaka.

TRGOVINA

Čim se Vasko da Gama našao na komandnom brodu, on odmah naredi da obustave odašiljanje robe na obalu, zatvori se s Monsaidom i uze da sastavlja pismo Zamorinu.

Sutradan Monsaid odnese pismo, ispisano bisernim arabljanskim šarama. Vasko da Gama ponovo se žalio na Mavre, prekorevao Zamorina, potsećao ga da „dobri hrišćani ne rade tako", i završavao je pismo molbom da Zamorin pomogne Portugalcima da prodadu dovezenu robu.

Posle jednog dana u pristanište stiže Zamorinov rizničar. On naredi svojim slugama — snažnim mladićima, naoružanim batinama — da spreme za Portugalce prostorije u Pandarani Kolamu. Sluge uđoše u jednu kuću. Otuda se začu plač i naricanje. Posle jednog sata na kapiju izađe mali sivi magarac, natovaren ogromnim šarenim zavežljajima sa domaćim stvarima, starica sa dvema belim kokošima u rukama i hromi starac u prljavoj čalmi, koji je vukao na dugačkom užetu belo jare koje se odupiralo. Za njima izlete asura koju su očigledno bili zaboravili, a na pragu se pojavi nasmejani rizničarev sluga s metlom u rukama.

— Očišćena je kuća za vaš dućan — reče rizničar Portugalcima.

Glavni trgovački poverenik Vaska da Game, brat Bartolomea Diaša — Diogo Diaš, zajedno sa pisarem Alvarom de Bragom, Monsaidom, Žuaunom Nunješom i nekoliko vojnika rasporediše se u izvojevanoj kući i počeše da čekaju kupce. U hladovitom unutarnjem dvorištu oni raširiše po asurama prugaste vunene i lanene tkanine, crvene kape, žute kratke kapute, ogledala, razmestiše sanduke s koralima, ćilibarom, đinđuvama, uguraše bure sa živom, složiše na gomilu poluge bakra. U jedan kut namestiše za prodaju stočić, pokriven zelenim čaršavom. Sve je to pisar Alvaro de Braga prepisao u zasebnu knjigu.

Predveče sedam mavarskih trgovaca dođoše u nov dućan.

— Došli smo po carevoj zapovesti da ocenimo i kupimo vašu robu — reče najstariji trgovac.

Portugalci odvedoše Mavre u unutrašnje dvorište. Ovi počeše da razgledaju robu, presipajući nemarno iz ruke i ruku korale, ćilibar i lažan biser, s prezrenjem okretoše glavu od tkanina, a čak i ne pogledaše na ponos Portugalaca — stočić sa zelenim čaršavom. Mavri ništa ne rekoše i odoše. Portugalci ostadoše u nedoumici. Sutradan su trgovci dolazili čas po jedan čas po dvojica. Oni su probali korale zubima, pipali crvene kape, pitali za cenu i umesto odgovora samo se smejali. Tako je to trajalo osam dana. Portugalci shvatiše da im se potsmevaju. Diogo Diaš i Monsaid požuriše Vasku da Gami.

Bilo je jasno da su Mavri organizovali bojkot portugalske robe. Monsaid reče: „Ko prodaje ovde, u Pandarani Kolamu? Svi trguju na glavnoj pijaci u Kalikutu. Ovde niko neće doći. Mavri su sve zaplašili, a tamo prolaze svi trgovci. Treba moliti Zamorina da dopusti da se roba prenese u Kalikut."

Tako i učiniše. Vasko da Gama naredi Monsaidu da napiše novu poslanicu Zamorinu i 24 juna Vali dotera gomilu nosača. Oni natovariše na ramena zavežljaje i sanduke s portugalskom robom i pod zaštitom odreda naira krenuše u Kalikut. Kada je poslednji Portugalac napustio kuću u pristaništu Pandarani Kolamu, iza ugla se ukaza starica sa kokoškom ispod miške. Ona pogleda oko sebe, pričeka da Portugalac zamakne za ugao, i jurnu kroz otškrinutu kućnu kapiju. Uskoro se iza ugla pomoli hromi starac sa jaretom i magarcem, uđe u kuću i začu se lupa reze.

U Kalikutu dadoše Portugalcima dućan na kraju glavne pijace, preko puta cisterne. Na sredini sobe Diaš okači na kuku masivne terazije, donesene iz Portugalije. U jednoj sobi razmestiše robu, a u udaljenoj, polumračnoj, ceo dan su strugali i testerisali. Po Monsaidovom savetu, za svaku vrstu začina pravili su zasebne pregrade. Zatim pozvaše Indusa kovača, on okova pregrade gvožđem, udari čivije i namesti velike šarene katance.

Sutradan se Portugalci ponovo pripremiše da dočekaju kupce. Na ulazu u dućan stajali su vojnici u punoj opremi. Oni su čuvali dućan od Mavara, ali im je bilo naređeno u tajnosti da izbegavaju sukob dokle god budu mogli. Diogo Diaš pregleda još jednom da li je sve u redu i zajedno s Monsaidom stade kod ulaza da pogleda tuđ život.

Preko puta dućana Portugalaca crnela se cisterna, okružena drvećem. Na njenoj sredini uzdizala se siva ploča. Iz nje je kroz bakarnu lulu tekao mlaz hladne vode. Ploča je bila ukrašena rezbarijom. Pri vrhu su se preplitale dve kamene ruže, niz krajeve se spuštao zamršeni ukras, a na sredini je bio arabljanski natpis.

— Šta piše tamo? — upita Diaš Monsaida.

— „Cisternu je podigao Omar Ibn Ahmad iz Džede. Prolazniče, kada gasiš žeđ, pomeni njegovo ime!" — prevede polako Monsaid.

Celoga dana kod cisterne je bila navala. Muslimanke, zamotane od glave do pete u bele i plave haljine, vitke Induskinje sa bakarnim prstenovima oko članaka i oko ruku, nagaravljene oko velikih očiju, dolazile su na vodu, vodeći za ruku golu decu bronzane boje. Njihove spletke, šale i grdnje nisu prestajale po ceo dan. Pod senkom drveća, u hladovini, putnici su se odmarali i jeli. S jedne strane voda se prelivala u veliki valov. Ovamo su seljaci iz okoline dovodili na pojilo magarce i upregnute bivole. Sumorne kiridžije sa severa doterivale su mršave kamile, mladi kicoši u šarenim odećama pojili su svoju arabljansku ždrebad. Dvaput su dolazili na pojilo radni slonovi sa zubima okovanim bakrom, a jednom je blagoizvoleo da ss napije i sveti bik Šive — veličanstvena negovana životinja sa ogromnim rogovima. Preko puta su se nalazile mesarnice. Rojevi crnih i zelenih muva leteli su oko izuđene ovčetine, ma da su mesari, visoke vesele bradonje, mahali iznad mesa mahalicama od konjske dlake. Malo dalje ležali su u prašini žuti olinjali psi sa jezicima isplaženim od vrućine.

Dalje su se nizali dućani trgovaca tkanina. Šareni vezeni šalovi, najtanji muslini, teški zlatotkani velovi, platna najživopisnijih boja bila su izneta da se vide i prelivala su se na suncu u svim bojama.

Portugadci su odmah shvatili da se njihove tkanine ne mogu meriti sa vanrednim izrađevinama induskih tkača.

Pijaca je živela svojim bučnim i šarolikim životom, ne obraćajući, izgleda, nikakvu pažnju na Portugalce. Prodavci slatkiša dozivali su prodornim, očajnim glasovima kupce pod svoje uboge šatre. Vrtari iz okoline poređaše na samu prašnjavu zemlju voće koje je bilo nepoznato Portugalcima: zlaćano, nežno-ružičasto, kao da je posuto prahom, plavičasto, crno — ono je mirisalo na suncu jakim nepoznatim mirisom.

Kroz gomilu su se gurali goli dečaci s testijama osvežavajućih pića. Mala ulična igračica igrala je na ćilimčetu uz pratnju bubnja. Lagano su prolazili mavarski trgovci, razgovarajući ozbiljno o cenama i izgledima za berbu začina. Kovač je grmeo čekićem, popravljajući seljačke motike; kaluđer skitnica sa štapom, zvoncetom i prosjačkim čankom molio je za milostinju. Valijevi stražari vukli su u tamnicu lopova koji se opirao. Mrki brđani prodavali su jedan drugom konje.

Vreme je prolazilo. Niko nije obraćao pažnju na Portugalce. Izgledalo je da se nikoga nije ticao ni nov dućan, ni portugalski vojnici, koji su malaksavali u kožnim pancirima i postavljenim dugačkim kaputima pod tropskim suncem koje je udaralo pravo u glavu. Ali se pod tom prividnom ravnodušnošću pijace skrivalo nešto drugo. Svemoćni mavarski trgovci organizovali su zaveru ćutanja protivu portugalske robe. Pijacom se pronosio glas da su Portugalpi uhode gusara i trgovaca robljem i da će posle njihovog odlaska oni koji su s njima trgovali biti strogo kažnjeni.

Pokatkad bi se iz gomile pojavio neki muslimanski vojnik i vikao nešto izazivački, pokazujući na mač. Mornari su često razabirali reč koja se ponavljala „Portugal, Portugal". Svaki put kad bi se pored dućana zaustavio muslimanski vojnik, Monsaid bi šmugnuo u dućan.

— Šta govori taj bezbožnik? — pitali su Portugalci Monsaida.

— Ne vredi ni prevoditi — šaptao je Mavar, ne izlazeći iz dućana.

— Pa ipak? — pitao je uporno Diaš.

— Rđav čovek, psuje i preti svašta — nerado je odgovorio Monsaid, trudeći se da zabašuri neprijatan razgovor.

U svojim odećama koje nisu bile podesne za tropsku klimu Portugalci su s mukom podnosili vrućinu. Vode nisu imali. Istina, često su protrčavali dečaci s testijama i mornari su mnogo puta gledali sa zavišću kako prolaznici zadovoljnu brboću, dobivši za neznatan novac šolju hladne tečnosti. Ali se Diaš bojao da Mavri ne sunu otrov i nije dopuštao da se kupuje piće. Nisu se usuđivali da idu do cisterne preko trga — naoružani muslimani su se sve češće zaustavljali pred dućanom. Oni su se sada pojavljivali u grupama, i pokazujući na dućan i na portugalske vojnike, koji su nepomično stajali na samoj pripeci, govorili su nešto, mora biti uvredljivo i smešno, jer su se oko njih smejali.

U južnom delu Portugalije, koji je relativno skoro otet od Mavara, još uvek je postojalo prilično mavarsko naselje i Portugalci su bili navikli da vide Mavre slomljene i pobeđene. A ovde su Mavri gospodari situacije, oni idu u bogatoj ali lakoj odeći, koja ne smeta kretanju, oni se potsmevaju Portugalcima...

Portugalci planuše srdžbom i, kao i njihov komandant Vasko da Gama, kleli su se da će se osvetiti potsmevačima.

Tako je prošao dan. Spusti se veče. Pijaca se umiri, ma da su se na trgu videli zadocneli trgovci, vukle se seljačke dvokolice, u koje su bili upregnuti bivoli, a dečaci s kotaricama vešto su skupljali po prašini slamu i pogan.

Diaš odluči da se noću provuče do komandanta i da mu javi kako stoji stvar na pijaci u Kalikutu. On povede sa sobom dva vojnika i Monsaida, ma da je Mavar upočetku pokušavao da izbegne opasnu šetnju.

...Smrče se. Odjednom se bez sutona spusti tropska noć. Da ne bi prelazio preko pijačnog trga, obasjanog mesečinom, Diogo Diaš se iskrade sa drugovima kroz mala vrata na uličicu obraslu travom i pođe sporednim ulicama tihog grada, trudeći se da što ređe izlazi na mesta obasjana mesečinom.

— Velika kapija je zatvorena — prošaputa Monsaid ali ja znam prolaz pored reke. Ubrzo se mesec sakri. Pade kratka topla kiša.

Život istočnjačkog grada nije zamirao preko noći. Pokatkad, prolazeći sporednim ulicama, Portugalci bi čuli udaranje cimbala, nežnu tugovanku laute, glas pevačice.

— Vesele se mladi ljudi — govorio je Monsaid.

Iza visokih ograda čulo se frktanje i šikanje bivola; negde je škripao točak, udarao razboj tkača, kuckali mali čekići juvelira. Sa ravnih krovova dopirala je nečija prigušena svađa i piska deteta. U daljini se čulo udaranje kopita. Preko reke su zavijali šakali. Najednom se kroz vazduh razleže vika, na drugom kraju grada odjeknu ista takva vika.

— Šta je to? — uzviknuše uznemireno Portugalci hvatajući se za mačeve.

— To je mujezin. On slavi Alaha. Ne uzbuđujte se! — umiri ih Monsaid.

Portugalci se približiše mračnim zidovima i, prateći Monsaida, skrenuše u stranu i počeše da se provlače između razvalina obraslih trnjem. Kiša prestade da pada i mesec je ponovo sijao.

Monsaid se zaustavi, kao da se nečega setio, zatim brzo pođe napred i nestade ga u senci žbunova. Portugalci požuršie za njim, zakačinjući glavom grane i lišće.

— Izašli smo iz grada — začu se Monsaidov glas. Mavar je stajao na zaravni jasno obasjanoj mesečinom. Iza njih su se uzdizali zidovi. Pred njima je, ulivajući se u more, hučala reka. U ribarskom predgrađu, na obali reke, Monsaid je imao poznanike. On je računao da će tamo dobiti čamac. Ali je Mavar slabo znao put, a bojao se da pita. Dva sata su lutali vijugavim uličicama predgrađa, pokrivenim ribljim glavama i krljušti, spotičući se o putokaze sa kotvom, prelazeći preko starih čamaca, dok najzad Monsaid ne dođe do kuće koja mu je bila potrebna. On oprezno zakuca i prigušenim glasom poče da se pogađa s ribarom.

Posle pola sata uska jedrilica iskrade se na more i požuri brodovima.

Ma da je bilo dockan, Vasko da Gama primi odmah one koji su došli. On sasluša iscrpan Diašov izveštaj o neuspeloj trgovini, o spletkama i potsmevanjima moplaha.

— Ne mari, prijatelji moji — reče komandant portugalskim jezikom, da ga Monsaid, koji je govorio kastiljanski, ne bi razumeo. — Dok smo slabi, mi moramo sve to da trpimo i da pamtimo. Ali doći će dan, mi ćemo se vratiti ovamo sa jakom flotom i tada — teško muslimanima. Za sve uvrede platiće nam stostruko. A sada treba da molimo Zamorina da nas zaštiti od moplaha.

NA OSTRVIMA ANŽEDIVA

Vasko da Gama povede brodove na sever, držeći se na znatnom rastojanju od obale. Samo sa vrha katarke videla se na istoku tamna pruga Indije. Tako su plovili deset dana. Uređivali su unutrašnjost brodova, još jednom su proveravali pregrade koje su razdvajale začine. Vasko da Gama ispitivao je zarobljenike o Indiji. Po njegovom nalogu, pisar je sastavljao uz pomoć Mavra tumača, a prema rečima zarobljenika, spisak najobičnijih induskih reči. Ovamo su ušli nazivi delova brodskog pribora, pića, jela, oružja, imena životinja, delovi tela i glagoli koji se najviše upotrebljavaju. Spisak su brižljivo sastavljali. Zapisavši tuce reči od jednog zarobljenika, pisar i Mavar išli su drugome, čitali mu zapisane reči i proveravali da li je tačno ono što su zapisali.

9 oktobra Vasko da Gama sedeo je ceo dan sa Monsaidom, sastavljajući pismo Zamorinu. Sutradan ujutru brodovi naglo skrenuše ka obali; kada su se jasno ukazala zelena polja, žuti obronci i hladoviti gajevi, sa „Saun Gabriela" spustiše čamac i iskrcaše na obalu jednoga od zarobljenih Indusa. Vasko da Gama pisao je Zamorinu da se nada da će u buduće uspostaviti prijateljstvo i trgovinu sa Kalikutom, molio ga da mu oprosti što je zarobio Induse i obećao da će ih vratiti natrag. Prema rečima Vaska da Game, Indusi su imali da potvrde njegovu priču o otkriću Indije.

Kada se vratio čamac koji je odvozio Indusa, brodovi ponovo skrenuše na pučinu i pođoše na severo-zapad. 20 oktobra u daljini se ukazaše ostrva Anžediva. Brodovi se približiše najvećem ostrvu i uđoše u zaliv, okružen visokim šumovitim brežuljcima. U zaliv se ulivao veliki potok. Komandant je bio veoma zadovoljan. O tako divnom pristajalištu moglo se samo sanjati. Sakriveni u usamljenom zalivu, brodovi se nisu videli. Pri ruci su drva i voda. Vasko da Gama posla odmah tri mornara na vrh brežuljka da osmotre okolinu i morsku daljinu. U dubini ostrva krenu se odred da seče drva. Na brodovima su strugali i prali burad za vodu.

Ostrvo je izgledalo nenaseljeno. Tek posle tri dana Nikola Koeljo, koji je sa odredom lutao po šumi, nabasa na razvaline nekog hrama. Daleko u šumi crneli su se kameni zidovi, krov je bio davno iščezao. Ceo hram bio je zarastao u puzavice sa sitnim crvenim cvetovima, samo je sredina hrama bila očišćena od trave i brižljivo pometena. Tu su stajala tri uglačana kamena. Desno, na ivici šume. Koeljo nađe veliki kameni basen. Žile lijana i sitnog drveća rasklimatale su njegove zidove, nekoliko ploča bilo je razbacano po suvom dnu, pokrivenom prućem. Kada su se Portugalci pojavili, na dno odmile velika zelena zmija. koja se grejala na ogradi basena.

U šumi je bilo tiho. Nastupalo je veče. Portugalci polegaše, zapališe vatru. Iz šume se pojavi prljav, pocepan starac. Videvši da Portugalci, koji su opet od induskog hrama mislili da je crkva, nisu porušili hram, on priđe bliže i poče brzo nešto da govori, živo gestikulirajući. Sprovodnik je prevodio. Iz starčevog pričanja Portugalci shvatiše da su ta ostrva pusta. Ovamo svraćaju brodovi samo za vodu i drva, a sam starac je sveštenik ove „hrišćanske crkve, koju su nekada Mavri porušili".

Mornari počastiše starca suvim voćem i pirinčom. Ujutru požuriše da jave Vasku da Gami o crkvi koju su pronašli. Ali komaidanta ovo nije zainteresovalo. Ako je u vrlo naseljenom trgovačkom Kalikutu čoveku bilo od koristi da se moli u mesnom hramu, pretvarajući se da ga smatra za hrišćansku crkvu, ovde, na pustom ostrvu, nije bilo potrebno izigravati komediju radi zabave starog besposličara i dosadnih majmuna.

Važnije su bile vesti sa mora. Još u ranu zoru sa osmatračnice na brežuljku dotrča zadihani mornar i javi da se na jugu vide jedra brodova.

— Treba ih potopiti. Idi, Koeljo, na „Berio" i pozabavi se njima — reče komandant.

Sačekavši lak povetarac, Koeljo se iznenada pojavi na ušću zaliva i napade Induse. Ustvari, borbe nije ni bilo. Pet brodova umakoše i pucnji bombardi sa „Beria" ne pričiniše im štete. Šestome se slomi katarka, i jedro ostade da visi kao krpa. Mornari sa broda baciše se u more. Portugalci nađoše na zaplenjenom brodu malo kokosovog oraha, testije s palmovim uljem, i stvari pobeglih mornara. Tek kasnije su Portugalci saznali da su ti brodovi ulazili u sastav eskadre čuvenog induskog gusara Timože, zakletog neprijatelja muslimana. Docnije je Timoža postao saveznik Portugalaca, po njihovom nalogu plenio je i pljačkao muslimanske brodove.

Posle četiri dana stražari ponovo javiše da prema ostrvu idu brodovi. Jedan brod skrenu ka zalivu, a drugi su bili zaštićeni visokom obalom. Vasko da Gama je iščekivao. Uskoro se u zalivu pojavi velika barka, na njenoj krmi stajao je visoki bradati čovek sjajne kože. Još izdaleka viknu on španjolski:

— Gospodo, doneo sam vam mir i prijateljstvo, obećajte da me nećete dirati i ja ću vam doći na brod.

— Bićeš nam najuvaženiji gost, dođi — odgovori Vasko da Gama.

Došljak se prebaci na „Saun Gabriel" i poče da priča. On je Jevrejin iz Grenade, posle zauzeća Grenade od strane Španjolaca pobegao je u Tursku, otuda je dospeo u Indiju i sada komanduje flotom silnoga cara — sultana Goa. Vasko da Gama ispitivao je Grenađanina, a sam je ispod oka pogledao na obalu. Tamo se, pod zaštitom „Beria", Koeljo sa trideset vojnika probijao ka induskoj barci. Vasko da Gama nastavljao je učtiv razgovor. Tek kada je čuo viku i video kako Portugalci jure induske mornare po palubi barke, on dade znak. Na uvaženog gosta skočiše, vezaše mu ruke i baciše ga na palubu.

— Šibaj! — viknu komandant.

Zarobljeniku smakoše bogato izvezenu gornju haljinu; na njegova gola ramena sručiše se udarci.

— Priznaj, pseto, ko te je poslao. Govori sve kao što je, ili ću narediti da ti vrelo ulje sipaju na glavu kap po kap, i tada ćeš progovoriti hteo ne hteo.

Ali je Grenađanin i za vreme mučenja govorio isto ono što je pričao i ranije. On je jaukao i molio da mu poštede život, obećavajući da će učiniti sve što Portugalci narede.

— Dobro — izusti Vasko da Gama. — Treba da nam pomogneš da osvojimo brodove koji se nalaze na moru. Ali pamti: ako pokušaš da nas izdaš — staviću te na takve muke da ćeš poželeti smrt.

Pretučeni Grenađanin bio je gotov na sve. Preko noći Purtugalci se uputiše na pučinu. Napred je išla zaplenjena induska barka. Na kljunu je stajao Grenađanin, okovanih ruku i nogu, iza njega portugalski vojnik s jataganom u ruci. U unutrašnjosti barke bili su sakriveni vojnici. Pozadi, na izvesnom otstojanju, plovili su sa ugašenim svetiljkama „Berio" i „Saun Gabriel". Komandant reče da će obesiti onoga koji izusti reč.

— Ko je? — viknuše sa induske lađe.

— Naši. — Grenađaninov glas je drhtao. — Ja sam našao na obali stare prijatelje.

Kada se barka, koju su Portugalci zaplenili, potpuno primakla najbližoj induskoj lađi, Portugalci pojuriše da se iskrcaju na nju. Tobdžije „Beria" i „Saun Gabriela" počeše skoro sasvim izbliza da pucaju u druge induske brodove. Među Indusima zavlada panika. Jedni su skakali u vodu, da bi se plivajući dokopali obale; drugi su pokušavali da se sakriju u unutrašnjosti brodova:

— Udri bez milosti! — viknu sa visoke krme Vasko da Gama.

Bitka se pretvori u pokolj. U zoru su svi koje su Portugalci našli na brodovima bili pobijeni. Ali je nekim Indusima pošlo za rukom da doplivaju do ostrva i da se sakriju u šumi. Međutim, Vasko da Gama je smatrao za potrebno da ih sve učini bezopasnim. Jedan begunac koji bi dospeo do indiske obale mogao bi da se vrati sa jakom eskadrom. Stoga su Portugalci celoga dana hvatali begunce po šumi. Ovoga puta komandant naredi da za neko vreme štede Induse. Predveče se na obali sakupi oko stotinu zarobljenika. Kroz tu gomilu išao je Koeljo. On je odabirao najsnažnije. Trideset i šest ljudi ostaviše da rade na šmrkovima, po dvanaest na svakom brodu. Njima okovaše noge i zatvoriše ih u jednu od zaplenjenih barki. Ostale Portugalci odvedoše na visoki obronak iznad mora i tamo ih pobiše. Svakoga zarobljenika udarali su pozadi mačem i gurali ga u more.

Ovaj pokolj, ovo hladnokrvno ubijanje nenaoružannh ljudi koji nisu ratovali s Portugalcima, veoma su karakteristični za Vaska da Gamu.

Za vreme obračunavanja na brodovima su svirale trube i mornari su pevali pesme. Vasko da Gama je praznovao neočekivanu laku pobedu.

Posle pedeset godina najveći pesnik Portugalije Luis Kamoens opevaće u zvučnim stihovima bavljenje Prtugalaca na ostrvima Anžediva. On će ih nazvati ostrvima ljubavi i ispričaće kako je mornare dočekivala Venera, kako je boginja ljubavi stvorila umornim putnicima na Anžedivama zemaljski raj i kako su nimfe pretskazale Vasku da Gami veličanstvenu sudbinu Portugalije...

Pošto su se obračunali sa zarobljenicima, Portugalci opljačkaše zaplenjene brodove. Tamo nađoše male topove, divne lukove sa trščanim strelama, dugačke tanke mačeve, sekire sa dve oštrice, kokosove orahe, pirinač, sušenu ribu. Sve to prevukoše na portugalske brodove, poskidaše sa induskih barki jedra, pokupiše sa njih daske pogodne za gorivo, a barke potopiše. Svršivši sa zaplenjenim brodovima, Portugalci se latiše da opravljaju svoje lađe, istovariše na obalu začine, odvedoše brodove u plićak i, okrenuvši ih na bok, očistiše njihova dna.

5 oktobra, snabdevši se vodom, Portugalci napustiše ostrva Anžediva. Svi sanduci su bili puni plena i robe kupljene u Indiji: komadima tkanine, vrećicama sa začinima, zavežljajima sa jevtinim ukrasima i dragim kamenjem neznatne vrednosti.