Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Izbrisani iz istorije — osuda na zaborav  (Pročitano 1754 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Izbrisani iz istorije — osuda na zaborav
« poslato: 19.07.2014. 11:28 »
Uništiti trag nečijeg postojanja svojstveno je svim društvima, samo su postupci različiti, od rimskog doba do danas.

Stari Rimljani imali su svirep običaj prema onima za koje su smatrali da su se mnogo ogrešili, pa su kao duhovnu i moralnu likvidaciju posle njihove smrti smislili naročitu vrstu kazne. Saglasno čuvenom latinskom smislu za jezgrovitost ova kazna bila je sadržana u samo dve reči: Damnatio memoriae (Osuda uspomene)! Najčešće se radilo o pojedinim vladarima čije su biste uklanjane, a novac s njihovim likom bio je pretapan. Cilj je bio nemilosrdno jednostavan — zatrti svaki trag da je neko uopšte i postojao.

Sličan običaj na osoben način nastavio je da živi i u mnogim društvima i epohama posle Rimskog carstva. Menjala se jedino tehnika „zatiranja” uspomene tako što je umesto uništavanja bisti i pretapanja novca u srednjem veku ime osuđenog na zaborav izbacivano iz crkvenih bogoslužbenih knjiga i nije se pominjalo u hrišćanskim hramovima, dok su u najnovije vreme pojedinci koji su navodno izneverili neku revoluciju ili došli u sukob s njenim vođama volšebno nestajali sa starih fotografija.

Kao ilustraciju za Damnatio memoriae (Osudu uspomene) uzećemo tri primera, tri uzorka iz različitih istorijskih razdoblja: rimskog cara Domicijana iz starog veka, vizantijskog vasilevsa Mihaila VIII Paleologa iz srednjeg veka i pojedine učesnike Oktobarske revolucije iz 20. stoleća.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Prva zabrana pominjanja — Domicijan

Domicijan

Rimski car Domicijan (81. — 96.) bio je pripadnik dinastije Flavijevaca, sin njenog osnivača i prvog predstavnika Vespazijana (69. — 79.) i mlađi brat drugog predstavnika Tita (79. — 81). Blaže rečeno, Domicijan nije bio miljenik rimske istoriografije. Jedna od njegovih glavnih odlika bila je naklonost ka gladijatorskim i drugim igrama, takmičenjima i raznim predstavama.

Rimski istoričari Kornelije Tacit i Gaj Svetonije Trankvil donose podatke na osnovu kojih je u istoriografiji bila izgrađena veoma loša slika o ovom vladaru. Kako beleži Svetonije, Domicijan je glumio čednost i ljubav prema poeziji, pa je i u javnosti recitovao svoje stihove. Međutim, to nije dugo trajalo. Do izvesnog vremena vrline i mane su se mešale, a onda su ove druge prevladale. S druge strane, Tacit, koji nastupa s gledišta rimske prosenatorski orijentisane istoriografije, ali kao carev savremenik ima i priličan broj ličnih razloga da ga ne voli, donosi veoma nepopularan Domicijanov psihološki portret. Očito da je Domicijan bio autoritarna, ali ne i poremećena ličnost kakav je, na primer, bio imperator Neron (54. — 68.). Ipak, nesporno je da su za vreme njegove vladavine u Rimskom carstvu ojačale apsolutističke zamisli. Poput neuravnoteženog cara Kaligule (37. — 41.), Domicijan je zahtevao da ga oslovljavaju kao gospodara i boga (dominus et deus). U njegovo vreme razmahali su se potkazivači i doušnici, koji su inače cvetali u doba strahovlada, pogotovo onih kad tiranin na prestolu u strahu počinje da sumnja u svakog. U ovom slučaju, imperator Domicijan je usluge dostavljača i udvorica, na čiju je pomoć očigledno računao, umeo i bogato da nagradi.

Protiv Domicijana skovana je zavera u kojoj je učestvovala i njegova žena Domicija sa svojim prijateljima. Car je pao kao žrtva ove dvorske urote 96. godine. Prema sačuvanim svedočanstvima, ožalili su ga pripadnici konjičkog staleža, vojska i narod. Međutim, Senat je bio izrazito neprijateljski nastrojen prema ovom imperatoru i primenio je akt zabrane sećanja — Damnatio memoriae.

U vreme principata, dakle, u razdoblju od Oktavijana Avgusta (27. pre n. e. — 14. n. e.) do Dioklecijana (284. — 305.), tokom tri stoleća burne rimske istorije, uvek je bio važan odnos između princepsa, to jest imperatora, s jedne, i Senata, s druge strane. Reč je o svojevrsnoj „klackalici”, o rasporedu snaga između najviših vlasti u svetskoj imperiji, o kojoj su morali da vode računa kako carevi tako i senatori. U ovom slučaju, istoričari epohe cara Trajana (98. —117.) potrudili su se da umanje istinske zasluge poslednjeg Flavijevca za Rimsko carstvo. Tome je umnogome doprinela i propaganda protiv njegovog neposrednog naslednika Nerve (96. — 98.). I tako, Domicijan nikako nije mogao da odgovori potonjoj znamenitoj kovanici „Budi bolji od Trajana i srećniji od Avgusta!”

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Mihailo VIII Paleolog

Mihailo VIII Paleolog

Car Mihailo VIII Paleolog (1259. — 1282.) bio je obnovitelj Vizantijskog carstva (1261.) i osnivač poslednje vizantijske dinastije. Reč je o sposobnom državniku i genijalnom diplomati u čemu se slažu svi savremeni istoričari koji su proučavali istoriju Vizantije. Međutim, Mihailo VIII doživeo je žalosnu sudbinu. On je preminuo u jednom selu u Trakiji u petak 11. decembra 1282. godine, a sin i naslednik na prestolu Andronik II Paleolog (1282. — 1328.) zapovedio je da se njegov otac, koga je zbog zaključivanja crkvene unije s rimokatoličkom crkvom u Lionu 1274. godine smatrao teškim grešnikom, sahrani krišom, noću, u neobeleženoj humci lokalnog seoskog groblja. Nešto kasnije, pribojavajući se da očevo telo ne raznesu divlje zveri, da ga ne oskrnave varvari ili zaslepljeni protivnici unije u Vizantiji, Andronik II Paleolog naredio je da se izvrši ekshumacija očevih posmrtnih ostataka. Bilo je muke jer carevi ljudi nisu odmah uspeli da nađu grobno mesto pošto nije bilo obeleženo na doličan način. Stvar je spasao i bruku otklonio neki kaluđer koji im je pokazao grobnicu. Ipak, zemni ostaci velikog vasilevsa, najvećeg među Paleolozima, ni tom prilikom nisu prebačeni u Carigrad i pohranjeni u neki od prestoničkih manastira. Prema zapovedi Andronika II, ono što je ostalo od Mihaila VIII Paleologa preneseno je u grad Selimvriju na tračkoj obali Mramornog mora i pokopano bez počasti u malo poznatom manastiru Hrista Spasitelja.

Jedno stoleće posle smrti Mihaila VIII Paleologa, hroničar Trapezuntskog carstva Mihailo Panaret zapisao je u svom delu: „Po Paleologovoj smrti, nasledio ga je njegov sin Andronik koji je žigosao svog oca zbog privrženosti katoličkoj dogmi”. U sinodiku pravoslavlja, sastavljenom 1439. godine, u kom su navedena imena vizantijskih careva tajanstveno nedostaje ime Mihaila VIII Paleologa. Ovo je tipičan primer srednjovekovnog „namernog zaborava” koji je mnogo gori nego istinski odlazak iz ovozemaljskog života. Koliko je postupak osnivača poslednje vizantijske dinastije u pravoslavnim krugovima smatran za neoprostiv greh svedoči činjenica da i danas, na početku 21. stoleća, kaluđeri na Svetoj gori nerado i u krajnje lošem smislu govore o vasilevsu Mihailu VIII Paleologu. Pri tom kao olakšavajuću okolnost ne uzimaju ni činjenicu da je reč o vladaru koji je veštom spoljnom politikom i diplomatijom uglačanom do savršenstva sasvim umrtvio sve opasne pretnje sa Zapada i spasao Vizantijsko carstvo.

Takva je bila sudbina cara koji se priklonio crkvenoj uniji sa željom da u životu održi tek obnovljenu Vizantiju, dakle, iz viših državnih interesa i u dobronamernom htenju da očuva svoju ugroženu državu. Uostalom, i veliki protivnik unije Georgije Pahimer, kaluđer i istoričar, savremenik Mihaila VIII Paleologa, koji iznosi obilje podrobnosti o surovim carevim obračunima s političkim neistomišljenicima, u svom istorijskom delu ne libi se da kaže kako je obnovitelj Vizantije pristao na uniju isključivo iz straha od Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja (1266. — 1285.), smrtnog vizantijskog neprijatelja i nosioca svih antivizantijskih planova na Zapadu. Da te bojazni nije bilo, beleži obrazovani crnorizac, vasilevs se na tako nešto nikada ne bi odlučio. Očito je da među Vizantincima s kraja 13. stoleća — u sredini ogorčene netrpeljivosti prema Latinima — nije bilo ni razumevanja ni oprosta za ono što je učinio Mihailo VIII Paleolog.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Skup zaverenika iz 1897. godine u Sankt Peterburgu (slika gore) i ista fotografija korišćena posle Oktobarske revolucije kad su zaverenici seli na vlast, samo bez Aleksandra Marčenka koji je u međuvremenu „revidirao” pa je zato nestao sa slike.

Primeri iz SSSR

Postoji jedno načelo koje se pripisuje svim revolucijama i sličnim nasilnim i naglim prevratničkim pokretima — bilo da su građanski ili proleterski — kad se preko noći skokovito i iz korena menjaju stanje i poredak u nekom društvu. Ono upozorava da „revolucija jede svoju decu”. Dvadeseto stoleće, za koje danas neki smatraju da je bilo vek nekoliko ideologija koje su mahom potrošene, može svojom praksom na ubedljiv način da potvrdi ovu izreku.

Svaka revolucija, a Oktobarska u Rusiji 1917. godine po tome nije bila nikakav izuzetak, nalik je velikom tektonskom poremećaju koji potom, kao svojevrsni refleksni pokreti, prati čitav niz manjih ali još prilično opasnih potresa. Dovoljno je samo pogledati šta se kasnije desilo s glavnim učesnicima koji su izneli „Veliki oktobar”: jedan po jedan nestajali su sa istorijske pozornice i žiže zbivanja, a mnogi su bili osuđeni i na smrt. Obrazloženje za njihovu „osudu na zaborav”, ako ga je uopšte i bilo, ležalo je u oceni da su izneverili revoluciju, da su napravili pogrešna i nedopustiva idejna skretanja, da su se utopili u verbalizam, da nisu bili dovoljno „pravoverni”, da su se odrodili od širokih narodnih masa, da su imali sumnju u mogućnost stvaranja „novog” čoveka, da su kod njih uočene primese reakcionarnih i buržoaskih pogleda na svet i njegovo ustrojstvo ili su im naknadno otkrivane „nečistoće” u poreklu.

Uklanjanje sa istorijske pozornice, čak ni nasilan odlazak iz ovozemaljskog života, često nisu bili dovoljni jer je trebalo uništiti svaki trag postojanja onih koji su izneverili „majku” — revoluciju. Kako je prva polovina 20. veka bila obeležena i takozvanim slikanjem svetlošću, što je samo lirsko ime za fotografiju, trebalo je dotične nepodobnike ukloniti s tako sačuvanih slika. To je umeće dostiglo velike razmere u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika, državi mutantu rođenom iz tkiva carske Rusije i nekih okolnih zemalja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Komitetlije iz Uzbekistana sa i bez druga Jenukidzea. Za radoznale — ovaj s naočarima je Molotov.

Jedna od najčuvenijih fotografija koja je vremenom prolazila kroz različite mene bila je ona na kojoj među delegatima 8. kongresa Ruske komunističke partije (boljševika), održanog u Moskvi u martu 1919. godine, sede Josif Visarionovič Staljin, Vladimir Iljič Lenjin i Mihail Ivanovič Kalinjin. Jedan savremeni ruski autor, ne bez izvesne zlobe, a iz ptičije perspektive današnjeg vremena, o njima govori kao o tri diva i tri sokola. On kaže da su najpre bila trojica, pa su onda odjednom ostala samo dvojica (Staljin i Lenjin), da bi na kraju ostao samo jedan — „brkati” (Staljin).

Ništa manje zanimljiva nije ni fotografija iz 1908. godine na kojoj se vidi kako V. I. Lenjin, uz prisustvo nekoliko kibicera, igra šah sa Aleksandrom Bogdanovim, lekarom i jednim od glavnih revizionista u Rusiji. U albumu „Lenjin”, iz 1939. godine, sa snimka tajanstveno iščezava Zinovij Peškov (Sverdlov), posinak Maksima Gorkog. Tih tridesetih godina 20. veka ista sudbina zadesila je i vojnog savetnika Čan Kajšija, ali on „ustaje iz mrtvih” i ponovo se pojavljuje na spornoj fotografiji koja je iznova objavljena 1960. godine.

Znamenita je i fotografija sa obeležavanja druge godišnjice Oktobarske revolucije na kojoj se među velikim brojem ljudi jasno izdvajaju istaknute vođe V. I. Lenjin, Lav Trocki i Aleksej Ivanovič Rikov. Dalji sled događaja doveo je do toga da poslednja dvojica ubrzo nestanu s poznate fotografije. Trocki je 1927. godine isključen iz partije, a 1929. proteran iz SSSR-a, da bi naposletku bio ubijen u Meksiku 1940. godine. A. I. Rikov bio je 1929. godine optužen za desno skretanje, pa je 1937. isključen iz partije, da bi 1938. godine, posle sudskog procesa, bio osuđen i streljan. Otuda ne treba da čudi da su u kasnijem vremenu s pomenute fotografije Trocki i Rikov jednostavno nestali, a ostao je samo Lenjin. Kako je pronicljivo i duhovito primetio jedan savremeni ruski autor u legendi ispod „očišćene” fotografije: „Trocki i Rikov više ne praznuju!”

* * *

U navedenim primerima koji vremenski pripadaju različitim razdobljima ljudske istorije — starom i srednjem veku, kao i najnovijem vremenu — zajedničko je nastojanje da se pojedine istorijske ličnosti, a zbog navodnih teških ogrešenja, izbrišu iz sećanja savremenika i kasnijih naraštaja. U tom uklanjanju iz istorije cilj je bio isti, samo se menjala tehnologija zatiranja uspomene. Dok je u starom veku topljen metalni novac s likom omraženog vladara i dok su njegova poprsja uništavana, u srednjem veku, koji je sa hrišćanstvom doneo toliko promena, pribegavalo se neodgovarajućem sahranjivanju i izbacivanju iz crkvenih bogoslužbenih knjiga. I, najzad, u 20. stoleću omiljeni postupak ukidanja uspomene bilo je retuširanje fotografija. Ipak, u najvećem broju slučajeva „osuda uspomene” imala je ograničen domet, privremeni karakter i nije bila u stanju da sasvim uništi sećanje na nekog pojedinca. Naprotiv, neke od žrtava ovakve osude na zaborav ne samo da su naknadno vrednovane, nego su i rehabilitovane i vraćene u „veliku knjigu istorije”.

Radivoj Radić,
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

broj 2875, 16. 03. 2007.