Autor Tema: Drevno oružje  (Pročitano 1344 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1224
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Drevno oružje
« poslato: 19.11.2012. 01:23 »
Praćka

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Praćka je verovatno jedno od najstarijih oružja poznatih čoveku, čija upotreba, na prostorima naseljenim primitivnim zajednicama ljudi, seže sve do današnjih vremena. Posebno oblikovani komadi kamena, namenjeni izbacivanju iz praćke, nađeni su već na kasnopaleolitskim nalazištima u Evropi. Ovo oružje, zajedno sa korišćenjem koplja, luka, bodeža i buzdovana, spada u red revolucionarnih promena u tehnologiji naoružanja koje su usledile tokom mezolitskog perioda (12.000 - 8.000 p.n.e).

Za razliku od praćke sa drvenom račvom i gumenim kaiševima koju svi poznajemo iz detinjstva, ta drevna praćka sastojala se od jednog remena sa ležištem za projektil u vidu proširenja na sredini, ili u vidu komada kože u obliku vrećice, pričvršćene za dve uzice od kože, lanenog kanapa, strune, upredenih creva, ili metalnog lanca. Projektil je stavljan u ležište koje je pridržavano jednom rukom, a dva sastavljena kraja praćke držala su se u drugoj ruci. Ispružanjem slobodne ruke nanišanio bi se cilj, a potom izveo trostruki zamah iznad glave. Otpuštanjem jednog od krajeva praćke, projektil, nošen centrifugalnom silom, bio bi odapet. Kameni, metalni ili keramički projektili (lat. glans) korićeni su kao uobičajeno streljivo za praćku (lat. funda).

Kao projektili za praćku u početku su korišćeni kameni obluci koje je bilo lako naći u prirodi, na morskoj ili rečnoj obali. Vremenom, počinju da se proizvode zrna posebne težine i specifičnog oblika, sračunatog da pruža manji otpor vazduhu, te da u isto vreme poveća brzinu i domet, a samim tim i efikasnost oružja. Poznati su primerci zrna od različitih vrsta kamena, od magnetita, hematita, diorita i drugih tvrdih materijala, ali i od pečene zemlje, olova i bronze. Domet praćke u rukama stručnjaka za ovu vrstu oružja i pri idealnim vremenskim uslovima iznosi oko pola kilometra. U borbenim okolnostima, koje su najčešće daleko od idealnih, može se pre očekivati domet od oko 200 m i nešto više, što sve zavisi i od veličine praćke, težine i oblika projektila, kao i brojnih drugih okolnosti (izgled reljefa, jačina i pravac vetra i slično). Teški kameni projektili veličine pesnice, izbačeni iz praćke, mogli su da izazovu ozbiljne frakture kostiju glave, ekstermiteta ili grudnog koša.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

U kasnijim vremenima praćka je sa uspehom korišćena čak i prilikom borbe sa oklopljenim protivnicima. Sasvim je izvesno da se ovo dalekometno oružje, ubitačnije od tadašnjeg luka, a svakako većeg dometa i preciznosti, koristi u VII milenijumu p.n.e. i odomaćeno u neolitskim zajednicama, kako u Evropi, tako i na Istoku, gde je praćka bila posebno rasprostranjena.

Na velikom broju arheoloških nalazišta u Anadoliji otkriveni su projektili od pečene zemlje. U Čatalhujuku, na tlu današnje Turske (7.000 godina p.n.e), nailazimo i na neke od prvih likovnih predstava neolitskih praćkaša. Na lokalitetu Hasuna (4.500 godina p.n.e.) u Iraku, konstatovana su zrna za praćku od keramike, a takođe i na lokalitetu Tepe Gavra (3.500 godina p.n.e.) na severu Mesopotamije. Pojava glinenih projektila za praćku na poznoneolitskim i eneolitskim nalazištima u Grčkoj (Sesklo), ali i na na našem tlu, takođe svedoči o rasprostranjenosti ove vrste oružja na teritoriji Balkana. Keramička zrna za praćku korišćena su i na tlu Irana, Fenikije, Egipta i dalje sve do Indije. Asirci su praćkaše koristili u sadejstvu sa drugim streljačkim jedinicama i to pre svega prilikom zauzimanja utvrđenih gradova. Gađanje projektilima koji su padali u visokom luku bilo je naročito delotvorno protiv branilaca na teško dostupnim zidinama utvrđenja. Vrlo brzo, upotreba praćke kao oružja koje će po preciznosti, ubitačnosti i dometu dugo prednjačiti nad ranim oblicima ratnih i lovačkih lukova, proširiće se po celom Sredozemlju.

Primerci projektila pronađeni na Kritu, ukazuju da se praćka na grčkom tlu koristi i tokom mikenske epohe. U vremenu kada je, od arhajske epohe pa nadalje na teritoriji Grčke dominiralo hoplitsko naoružanje, pa i kasnije, u vojsci makedonskih kraljeva, veština gađanja praćkom, uostalom kao i lukom i strelom, spadala je u domen stranih, najamničkih odreda. I pored činjenice da je upotreba praćkaša u ratnim operacijama postojala u Grčkoj i ranije, hoplitski polisi uglavnom daju primat tradicionalnim vidovima naoružanja - maču i dugom probodnom koplju. Streljačke i praćkaške jedinice uvode se na ovim prostorima u većoj meri verovatno s početka V veka p.n.e. Njihova pojava u neposrednoj je vezi sa borbenim iskustvom koga su grčki ratnici sticali na Bliskom Istoku, najpre kao najamnici, a kasnije i kao protivnici persijske carevine, u kojoj su upotreba praćke i sve prednosti lako naoružanih trupa na bojnom polju bili dobro poznati. Važne podatke o ovom razdoblju istorije razvoja ratne veštine kod starih Helena daje nam grčki pisac Ksenofon, koji izdvaja spretnost stanovnika Roda u korišćenju ovim oružjem. U svome spisu Anabasis on navodi da je u određenom trenutku morao da teško naoružanu pešadiju sa Roda upotrebi kao praćkaše. Ovo za Rođane i nije predstavljao veliki problem s obzirom na to da se radilo o njihovom nacionalnom oružju. U daljem izlaganju, isti autor tvrdi da su njegovi praćkaši sa Roda nadmašili domet i preciznost persijskih strelaca. I kasnije, među odredima plaćenika, pored strelaca sa Krita, vrlo često se pominje legendarna veština praćkaša sa Roda, koji će se proslaviti i prilikom opsade Sirakuze, početkom III veka p.n.e.

Praćka kao oružje nomada i pastira, korišćeno protiv zveri koje napadaju stada, moglo se koristiti na bilo kojoj vrsti reljefa za napad ili odbranu utvrđenih gradova, protiv bornih kola i konjice. Koristili su je stari Jevreji, Egipćani, Asirci i drugi orijentalni narodi od kojih je praćka preneta Grcima. Među Jevrejima, posebno vešti su bili levoruki praćkaši iz plemena Venjaminita. U vojskama antike, pa i kod starih Jevreja, prisustvo ratnika sa dominantnom levom rukom predstavljalo je poseban problem. Naime, u uobičajenom zbijenom borbenom poretku, većina boraca nosila je mač u desnoj, a štit u levoj ruci. U takvom ustrojstvu trupa, prisustvo levorukih ratnika dovelo bi do pometnje u borbi i do razbijanja poretka. Iz ovog razloga levoruki ratnici izdvajani su od ostalih i okupljani u posebne trupe specijalizovane za gađanje iz praćke. Stvarajući skulpturu Davida, Mikelanđelo, kao dobar poznavalac biblijskih tema i ratne veštine, morao je svakako imati ovo na umu. To je verovatno i razlog zašto je ovog legendarnog praćkaša prikazao sa oružjem u levoj ruci.

U vojsci Rimskog carstva, angažovane su uglavnom pomoćne trupe stranih najamnika. Upotrebu praćke Rimljani su, kao i Grci, preuzeli sa Orijenta. Koristeći tradicije i iskustava vojske klasične i helenističke epohe, oni su angažovali za ovu svrhu posebno uvežbane auksilijarne jedinice iz krajeva poznatih po preciznosti i veštini gađanja praćkom (Sirija, Ahaja, Baleari, Rod). Iako naizgled naivno i možda za današnja shvatanja primitivno oružje, zrna izbačena iz praćke igrala su tokom antike vrlo ozbljnu ulogu u ratu. Zasipajući protivničke vojnike u napadu ili odbrani kišom projektila, od kojih su neki iznosili i po nekoliko stotina grama, praćkaši (lat. fundatores) su ometali i usporavali protivničko napredovanje pa i nanosili ozbiljne gubitke neprijatelju, predstavljajući važnu podršku glavnim vojnim snagama.

Objašnjavajući bojne redove na koje je po ratnom pravilu razvrstavana rimska legija pred bitku, Vegecije, rimski pisac s kraja IV veka n.e, praćkaše stavlja u peti borbeni red, odmah iza lako naoružanih boraca četvrtog reda sastavljenog od strelaca i bacača lakih kopalja. Mlađi i još neiskusni vojnici nastupali su u istom borbenom redu, često bez ikakvog naoružanja. Oni su služili kao pripomoć praćkašima i jednostavno bacali kamenje iz ruke. Pored drugih vojnih veština i gađanje kamenom, bilo rukom ili iz praćke, spadalo je u redovnu obuku regruta tokom prvih nekoliko meseci po stupanju u vojnu službu.

Josif Flavije, antički pisac iz I veka n.e, u delu Judejski rat vrlo često spominje odrede praćkaša koje su Rimljani koristili u borbi protiv jevrejskih pobunjenika. Kao strane plaćenike u rimskoj vojsci, on izdvaja po nacionalnosti praćkaše iz Sirije. Prema opisima koje nam on daje, praćkaši su i tokom Judejskog rata rado korišćeni prilikom opsada neprijateljskih utvrđenja. Prema navodu J. Flavija, praćkaši su dejstvovali u saglasnosti sa ostalim bacačkim odredima u koje su pored strelaca i bacača lakih kopalja spadala i odeljenja koja su opsluživala "artiljerijska" oruđa velikih bacača: onoguri, baliste i katapulti. Stalnim streljanjem po braniocima utvrđenja, ponekad gađajući i sa visokih opsadnih tornjeva, oni su predstavljali snage koje su ometale branioce bedema i omogućavale svojim trupama da se približe bedemima. Ovaj antički pisac, koji je i sam učestvovao u ratu protiv Rimljana, zabeležio je da je praćka u većoj meri korišćena i na suparničkoj strani, kod jevrejskih ustanika.

Vegecije izveštava da su praćkaški odredi plaćenika upotrebljavani i u pomorskim bitkama za pripremu iskrcavanja na neprijateljsku obalu ili brod. On je, takođe, smatrao da su praćkaške jedinice idealne za suprotstavljenje ratnim slonovima. Čak i te dobro dresirane grdosije koje su nezadrživo probijale neprijateljske redove, uspaničile bi se pod stalnom paljbom sićušnih zrna izbačenih iz praćke. Pobesneli slonovi nagnali bi se tada u bekstvo ne razlikujući sopstvene trupe od protivničkih. Posebnom veštinom, priča dalje Vegecije, isticali su se stanovnici Balearskih ostrva, koji su se od detinjstva navikavali na upotrebu praćke. On čak prenosi priču prema kojoj na Balearima majke uskraćuju deci svaku hranu sve dok ne pogode metu hicem iz praćke. Obično se smatra da je praćka manje uspešno oružje od luka i strele u taktičkim operacijama zato što je praćkašima trebalo suviše prostora u borbenom poretku. Da bi se izbeglo pogađanje bliskih saboraca, praćkaši su postavljani dalje od strelaca i nisu obrazovali zbijene redove. Ovo je verovatno i razlog zašto Vegecije, umesto trostrukog zamaha, preporučuje navikavanje vojnika na ispaljivanje projektila u jednom zamahu.

Ovo iskonsko oružje prvih lovaca, pastira i stočara, jednostavno po obliku i upotrebi, nadživeće mnoge druge, složenije oblike naoružanja. Uprkos suštinskim promenama koje je na bojnom polju donela upotreba baruta i vatrenog naoružanja, podatke o korišćenju praćkaških odreda u vojskama feudalne Evrope pratimo sve do XVI veka, pa i kasnije. U vreme kada je vatreno oružje potisnulo upotrebu luka i samostrela, praćka će se koristiti i dalje. Mnogi projektili za praćku nađeni su, recimo, na poprištu bitke kod Aljubarote, u kojoj je Portugal osigurao samostalnost u odnosu na Španiju 1385. godine. Takođe, sve do 1572. godine hugenotski praćkaši, koji su se proslavili u opsadi Sansera bili su nazivani arquebusses de Sancerre. Takođe, postoje i svedočanstva o upotrebi praćkaških jedinica tokom turskih opsada Kontantinopolja 1396-97. i 1453. godine.

Prema iskazima nekih očevidaca, u XIX veku francuska arheološka ekspedicija bila je kod Suze napadnuta od strane lokalnog stanovništva sa "... nekvalitetnim puškama, pištoljima, kopljima i znatno opasnijim praćkama". Početkom XX veka, pišući o plemenu Tanala sa Madagaskara, jedan očevidac je potvrdio da su u rukama domorodaca, na udaljenosti od 50-60 m, praćke jednako ubitačne kao i vatreno oružje. Kuriozitet predstavlja i podatak zabeležen iz doba španskog građanskog rata, da su prilikom borbi oko fašističkog uporišta Alkasara 1936. godine korišćene praćke i to za ubacivanje granata preko bedema opsednutog utvrđenja. I danas, upotrebu ovog drevnog oružja često beleže televizijske reportaže o sukobima između palestinskih demonstranata i izraelske vojske.
« Poslednja izmena: 22.04.2013. 16:35 Konstantin »

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1224
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Drevno oružje
« Odgovor #1 poslato: 19.11.2012. 01:46 »
Praćka

Evo jedan zanimljiv video...


Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1224
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Drevno oružje
« Odgovor #2 poslato: 22.07.2013. 23:08 »
Samostrel


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete



Samostrel je oružje koje se sastoji od luka koji je montiran na deblo. Poseban mehanizam na deblu drži tetivu nategnutu dok ne dođe vreme za ispaljivanje strele. Samostrel je imao značajnu ulogu u srednjovekovnom ratovanju u Evropi, kao i u Kini kroz veći deo istorije. Danas se samostrel koristi u sportu (streličarstvo), kao i u sportskom lovu.

Istorija tehnologije samostrela

Mnogi naučnici veruju da se prvi samostrel pojavio u Kini. Neki veruju da se pojavio u 6. veku p. n. e. Postoje i arheološke indikacije da se pojavio u 2. veku p. n. e. Ostali izvori navode da se originalni samostrel pojavio u Istočnoj Aziji, ali pitanje je da li se prvi pojavio u Kini. Jedna verzija samostrela zvan balista korišćena je na mediteranu od strane Rimskog carstva. Veličina samostrela je varirala od malih (za jednu osobu) do ogromnih sprava za opsadu. Balista je osnova reči samostrel u romanskim jezicima kao što su španski (ballesta) i italijanski (ballesta).

Luk (zvan “Šilo“ na samostrelu) je na ranim samostrelima pravljen od parčeta drveta, obično od tisovine. Za vreme Krstaških ratova, Evropljani su bili nezaštićeni od saracenskih kompozitnih lukova. Ovi kompozitni lukovi su bili dosta moćniji od evropskih drvenih lukova, pa su Evropljani usvojili kompozitne lukove kao podesne za pravljenje samostrela. Kako je čelik postao široko rasprostranjen u 14. veku počeli su se praviti i čelični samostreli. Čelični lukovi na samostrelu bili su dosta kraći od originalnih drvenih. Rezultat ovoga je bila kraća tetiva koju je trebalo manje vući. Ovo je samostrelu smanjilo snagu, i da bi se to nadoknadilo korišćene su se mnogo jače tetive. Tako dok su stari samostreli bili natezani pomoću snage ruke, čelični su morali imati neki mehanizam koji je zatezao luk. Ovi mehanizmi su bili veoma različitih oblika, koristili su poluge, zupčaste točkove i dizalice na različite načine. Upotreba ovih mehanizama omogućavala su vojniku da koristi čelični samostrel bez prevelikog umaranja, za razliku od drvenih samostrela koji su koristili ljudsku snagu za naprezanje. Kasnijih godina samostrel je imao toliku kinetičku energiju da je mogao da probije svaki lančani oklop kao i većinu punih oklopa. Neki samostreli su mogli da proizvedu energiju od 1600 njutna, za razliku od dugog luka koji je proizvodio do 900 njutna. Šta više, samostrel je mogao da bude napregnut (spreman za paljbu) bez napora snage što je dozvoljavalo strelcu da duže i lakše nišani za razliku od luka.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Poluga koja se vuče


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Poluga koja se gura


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Mehanizam sa zupčastim točkom


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Mehanizam sa dizalicom

Strele koje su koristili samostreli nazivane su i klin (engl. bolts). Bile su kraće ali dosta teže od običnih strela, što je davalo veću kinetičku energiju i veću probojnu moć od lukova. Postojali su i samostreli koji su napravljeni da ispaljuju kamenje i olovna zrna. Oni su najčešće korišćeni za lov na divljač.

Tetiva za samostrel je najčešće izrađivana od jakog vlakna mada je takođe bila izrađivana i od kanapa.

Istorija upotrebe samostrela

Prema nekim izvorima samostrel se prvi put koristio u bici kod Ma-Linga u Kini 341. p. n. e. Do 200. godine p. n. e. samostrel se dosta razvio i bio je dosta rasprostranjen u kineskoj vojsci. Samostrel je našao svoje temelje u vojsci Terakotove armije u grobnici cara Ćin Š’ huangaa (260. - 210. p. n. e.). Prvi samostreli na zapadu pojavili su se oko 400. p. n. e. Rimljani su samostrel nazivali arkubalista i nisu ga koristili kao rasprostranjeno vojno oružje. Kod Rimljana su samostrel koristili samo izviđači, a korišćen je i za lov. Imao je svoju ulogu i u Zapadnoj Africi, a porobljeni Afrikanci su ovu tehnologiju odneli u Ameriku. U severnoj Americi samostrel je korišćen za lov u trenucima kada je bila nestašica baruta zbog ekonomije, slabog dolaska brodova ili izolacije. Do 17. veka pčelari su imali svoje košnice širom šuma pa su ih morali braniti od medveda. Zbog toga je pčelarima bilo dozvoljeno nošenje oružja, a često su nosili ogromne samostrele.

Finski ep Kalevala opisuje kako Joukahainen (fin. Joukahainen) napada iz zasede junaka Vainamoinena (Väinämöinen) samostrelom. Legendarni švajcarski heroj, Vilijam Tel (William Tell) samostrelom puca u jabuku koja se nalazi na glavi njegovog sina.

U Evropi u vojne svrhe samostrel se koristi otprilike od 800. do 1500. godine nove ere. Oni su skoro u potpunosti zamenili lukove u mnogim evropskim armijama. Ima više razloga za to, iako je dugi luk imao veći domet, jednaku preciznost i mogao da ispali više strela u minutu od prosečnog samostrela. Samostrel je mogao koristiti vojnik posle samo nekoliko nedelja vežbe dok je za dugi luk trebalo nekoliko godina obuke, upotreba samostrela je bila moguća i sa konja dok sa dugim lukom to nije bilo moguće.

Saraceni su samostrel nazvali “qaws Ferengi“ ili francuski luk, kada su ga krstaši sa velikim uspesima koristili u borbi protiv arapskih i turskih konjanika. U evropskim armijama vojnici sa samostrelom su obično mešani sa kopljanicima i nalazili su se na centralnim pozicijama. Obično su oni prvi napadali neprijateljske redove pre nego što u napad krene teška konjica. Oni su takođe bili efikasni u zaštiti pešadije. U armiji Ričarada Lavljeg Srca kao i u drugim armijama samostrel su posluživala tri vojnika, vojnik koji je koristio samostrel (nosili su dva samostrela sa sobom), drugi vojnik koji je nosio štit za zaštitu, dok je treći vojnik imao za zadatak da puni jedan samostel dok je drugi u upotrebi. Tako su tri vojnika mogla da ispale 8 strela u minuti dok je jedan mogao ispaliti samo tri. Nišandžija je bio vođa tima. On je zaduživao opremu i sam je plaćao svoju poslugu. Plata plaćenika vojnika sa samostrelom je bila veća nego onog sa dugim lukom ali oni nisu morali da plaćaju poslugu i oprema im je bila jeftinija.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Posluga samostrela

Teško oklopljeni koljanici (vitezovi) naoružani dugim kopljima, nisu se mogli dobro nositi u sukobu sa mešanom vojkom kopljanika i samostrelaca, jer je samostrel mogao da probije većinu viteških oklopa. Ovo je dovelo do razvoja nove konjičke taktike, vitezovi bi zauzimali formaciju u obliku trougla sa najjače oklopljenim vitezovima na špicu, i svaki od njih bi takođe bio opremljen samostrelom.
« Poslednja izmena: 22.07.2013. 23:46 Konstantin »

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1224
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Drevno oružje
« Odgovor #3 poslato: 22.07.2013. 23:45 »
Katapult

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Katapult je sprava za opsadu koja koristi polugu za bacanje projektila na velike udaljenosti. Ime je nastalo od grčke reči κατα (za) i βαλλειν (bacanje (projektila)). Katapult je obično pravljen za samo vreme opsade, mnoge armije su nosile samo delove katapulta, jer je drvo za njegovu izradu bilo veoma dostupno.

Katapulti se mogu podeliti po načinu stvaranja i otpuštanja energije potrebne za lansiranje projektila. Prvi katapult je nastao u Grčkoj od ručnih lansera (lukova, samostrela, praćki...). Bio je to u stvari ogroman samostrel ukopan u zemlju. Sledeća generacija je bio još veći samostrel ali ovoga puta namontiran na podmetač.

Nakon toga razvijaju se i torzioni katapulti, imali su dva kabla koji su se uvijali, kasnie verzije baliste i orangera. Kroz donji deo dela koji sadrži projektil i gornjeg dela podmetača provačio se kanap, koji bi se uvrtao i tako stvarao torzionu energiju. Oni su imali ruku sa korpom na kraju i obično praćku koja je držala kraj ruke.

Poslednji model katapulta je Trebočet koji koristi zemljinu gravitaciju za pokretanje ruke.

Prvi katapulti u evropi pojavili su se u grčkoj oko 400. p. n. e. Aleksandar Veliki je uneo ideju da ih koristi kao podršku na bojnom polju. Rimljani su takođe dosta koristili ovi spravu. Katapult se koristi sve dok ga top nije zamenio u 14. veku mada ima zapisa da se koristio i nakon toga. U srednjovekovnom dobu katapult je služio i kao biološko oružje, on se koristio za bacanje zaraženih životinja (npr. kuga) u opkoljene gradove.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Francuska vojska koristi katapult za bacanje ručnih granata
u neprijateljske rovove


Poslednja vojna upotreba katapulta je bila tokom Prvog svetskog rata, tokom ranih dana rata kada su korišćeni za bacanje ručnih granata preko ničije zemlje u neprijateljske rovove.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1224
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Drevno oružje
« Odgovor #4 poslato: 23.07.2013. 23:19 »
Bič

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Bič je oruđe/oružje koje ljudi koriste da bi prisilili na određenu radnju ili stanje životinje ili druge ljude, izazivajući bol, strah i patnju.

Bič se javlja u dva tipa:

1. Od čvrstog elastičnog materijala sa tanjim završecima kojima se udara direktno po žrtvi;
2. Od savitljivog dugačkog materijala kojim se mora zamahnuti na određeni način da bi se ostvarilo dejstvo.

Postoje takođe bičevi koji kombinuju ova dva tipa, poput lovačkih bičeva.

Kada govorimo o kontroli životinja bič se koristi i da bi se proizveo karakterističan zvuk “pucanja” bičem, koji je obično najava i za direktan udarac.

BIČ U ODNOSU NA DRUGA (SLIČNA) ORUŽJA

Bič se može posmatrati i u kontekstu konstrukcije i sličnosti/različitosti sa drugim hladnim oružjem. Bič se tako ne može u potpunosti razdvojiti od nekih tipova mlatova (mlatilica), a dodatni problem se  javlja zbog toga što u srpskom jeziku postoji samo spomenuta reč “bič” dok u ostalim postoji više različitih reči za različite tipove oružja/alatki, kao što je na primer engleski gde imamo reči poput whip (generalno označava “bič” bez konkretnije odrednice), bullwhip (jahaći bič za teranje stoke), scourge (bič za povređivanje ljudi), flagrum (rimski tip biča), flail (mlat, mlatilo) itd.

Ako bič posmatramo kao hladno oružje za vršenje tupih udaraca možemo ga povezati sa običnom toljagom, koja je u jednom pravcu evolutivnog razvoja dobijala fleksibilne (pokretljive) delove da bi se dobili buzdovani, mlatovi (mlatilice) i salme, da bi na kraju upravo taj pokretljivi deo (konopac, veza, lanac, kožna traka) postao glavni deo oružja koji se nanosi udarac, čime se efektivno dobija bič kao novi tip oružja. Na taj način možemo zamisliti da postoji jedna linija razvojnog kontinuuma gde se jedna strana kao ekstrem nalazi toljaga načinjena od potpuno krutog materijala, a sa druge strane bič načinjen od potpuno savitljivog materijala.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


BIČ U PRAISTORIJI

Bičevi se izrađuju od kože, što je lako propadljiv materijal, pa tako nemamo direktne i pouzdane dokaze o primeni ovog oružja u praistoriji. Međutim on se vrlo lako pravio a sve ono što čovek može lako da napravi on će to i napraviti, kad tad, tako da sa velikom sigurnošću možemo tvrditi da je bič korišćen u najranijim danima praistorijskog čoveka, od onog trenutka kada je takav čovek shvatio da od kože ubijenih životinja može napraviti trake, a da zatim pomoću tih traka može povređivati druge životinje i ljude.

U mnogim kasnijim kulturama i civilizacijama primena biča je osvedočena, kao što je na primer bila kod Rimljana koji su bič koristili na bezbroj načina, i kojima je on bio jedan od glavnih pomagala/oružja u svakodnevnom životu. U Bibliji je naravno najpoznatiji onaj bič kojim je kažnjen Isus Hrist nakon hapšenja u Jerusalimu.