Dr. Džozef Dilou



Zapažanja Aleksandra Solženjicina u svom poznatom “Gulag arhipelagu” podsećaju sve istraživače istorije prirode na jednu od najkomplikovanijih misterija koja se nalazi u tundrama na severu Zemlje - postojanje hiljade zaleđenih životinjskih ostataka:

“1949. god. neki moji prijatelji i ja zapazili smo članak vredan pažnje u magazinu “Nature”, magazinu “Akademije Nauka”. On iznosi sitnim slovima da su tokom iskopavanja kod reke Kolyma otkrivena sočiva leda koja očigledno predstavljaju zaleđeni tok - i da su tu pronađeni primerci praistorijske faune stari nekoliko desetina hiljada godina. Bilo da su to ribe ili salamandre, one su sačuvane u tako svežem stanju, kako izveštava naučni dopisnik, da čim se izvade iz leda mogu da se jedu na licu mesta.”

Ne postoji, možda, u celoj istoriji prirode, fascinantnijeg pitanja nego što je pitanje zaleđenih ostataka. Od naročitog interesa su leševi mamuta pronađeni u Sibiru i na Aljasci. I decu i naučnike zbunjuje kađda čitaju kako su u neplodnom i negostoljubivom severnom Sibiru, gde ni drveće ni žbunje ne raste, gde je hiljade kilometara zemlje prekriveno sa jedva nešto malo mahovina i cveća tokom dva meseca, a tokom ostatka godine je sve pod snegom i ledom, gde samo najizdržljivije polarne životinje mogu da prežive - polarne lisice i polarni medvedi - tu su pronađene ogromne količine kostiju surlaša i drugih životinja čiji apetiti zahtevaju odgovarajuće snabdevanje hranom. Naše interesovanje se uzdiglo do najviše tačke kada smo uočili da ova ogromna groblja nisu samo prepuna svežih kostiju i predivnih kljova, već i leševima i mumijama ovih ogromnih životinja, koji su tako dobro sačuvani u večito zaleđenom tlu, da ga medvedi i vukovi, pa čak i ljudi u nekim slučajevima, mogu jesti. U februaru 1976. je objavljeno da ruski lovci na lisice često koriste meso od mamuta kao mamac u svojim zamkama. O ovome su dugo pričali i drugi pisci.

Lydekker je konstatovao da su “u mnogim slučajevima, kao što se dobro zna, kompletni leševi pronađeni zatrpani, sa dlakom, kožom i mesom, tako sveži, kao što su zaleđene ovce u brodovima sa Novog Zelanda. Psi koji vuku sanke, kao i sami ljudi iz Yakutsa, često su imali dobar obrok sa mesom od mamuta starim hiljade godina.”

Kao što ćemo pokazati u daljem tekstu, fenomen kao što je ovaj ukazuje na katastrofu kontinetalnih razmera, koja je ubrzala naglo “duboko zamrzavanje”, a podudara se sa misterioznim pleistocenskim izumiranjem. Mada se ovde govori o kontinentalnoj katastrofi, mehanizmi neophodni da je izazovu zajedno sa atmosferskim i meterološkim fenomenima su nezamislivi, pošto su svi u zagrljaju mnogih uniformističkih koncepata. Kako je moguće da se klima naglo promeni sa tako rapidnom stopom koja je potrebna da se zamrznu mnoge životinje, druge da se zatrpaju, i da se trajno promeni klima na celom kontinentu od umerene do klime sa oštrim režimom? Kao što predviđa kreacionistički model, kondenzacija vodenog omotača koji se nekada nalazio iznad atmosfere daje potrebne mehanizme koji odgovaraju na zagonetku pleistocenskog izumiranja.

Tokom vekova izveštaji o kostima i mesu mamuta dolaze iz Sibira. Mnogobrojni nalasci su očigledno otkriveni od strane naučnika, a većina od njih je bila nađena na Novom Sibirskom Ostrvu i unutar 160 Km obale Arktičkog Okeana.

Dugo vremena su leševi mamuta privlačili pažnju Barona G. Cuviera, koji je zapisao:

“U severnim regionima nalaze se leševi velikih četvoronožaca koji su obuhvaćeni ledom, i takvi su sačuvani čak do današnjih dana, sa svojom kožom, svojom dlakom i svojim mesom. Ako oni nisu bili zaleđeni ubrzo nakon što su uginuli, oni bi bili razloženi truljenjem. Sa druge strane, ovaj večiti mraz nije prethodno zauzimao područje gde su oni uhvaćeni, zato što oni nisu mogli da žive na takvim temperaturama.”

Drugim rečima, kako su ovi giganti mogli biti uhvaćeni u čvrstom večitom ledu?

Zemlja je morala biti meka da bi oni mogli upasti u nju, što ukazuje na toplu klimu; ali, ako je preovlađivala topla klima, kako je onda moglo njihovo meso biti sačuvano od truljenja? Ovo je glavni problem po pitanju ovih ostataka i nikada se na njega nije adekvatno odgovorilo. Kondenzacija vodenog omotača može dati rešenje za ovaj problem. Većina mamuta u Sibiru je pronađena u sedimentima koji su datirani do 10.500 godina (pretpostavljajući da su metode datiranja validne).

Od 1712. do 1715. god. kineski ambasador je prolazio Sibirom na svom putu do Volge, pokušavajući da nagovori Torgutse, Kalmutsko pleme, koje je htelo da se tu naseli pod ruskom zaštitom, da se vrati na svoja stara ognjišta u kinesku pograničnu oblast. Komentarišući stanovnike i mamute u Yeniseysku, kineski izaslanik Tu Li Shin kaže: “Meso životinja je u dobro zaleđenom stanju, i jede se kao lek za groznicu. Strano ime za ove životinje je Ma-men-tu-va (to jest, mamut); mi smo ih zvali Kišu.”

1706. god. u pismu koje je napisao carski ambasador kineskom imperatoru, kaže se: “U leto, kada puca led u rekama, on je nošen u tako velikoj količini i sa takvom snagom od strane istopljene vode, da ona često nosi velike blokove ispred, i otkida vrhove brda koji padaju dole, otkrivajući ove životinje cele, ili samo zube, skoro zaleđene u zemlji, koji se otopljavaju postepeno.”

Tlo na ostrvu Maloi je skoro potpuno sastavljeno od fosilnih mamutovih kostiju, prema vladinom izveštaju o merenju zemlje iz 1755.god.; ovi blokovi pokazuju nove kosti pri svakoj oluji. Na ostrvima Novog Sibira neke od ovih kostiju su od nosoroga i mošusnog govečeta, kao i slonovače, i često se nalaze tako sveže i bele kao one u Africi. “Takva je mnogobrojnost mamutskih ostataka u tlu ostrva Lyakhov, da Sannikof opisuje da izgleda da je celo tlo na ostrvu sastavljeno od njih.” Lovci kažu da kada se more povlači pod uticajem istočnih vetrova, sveže zalihe mamutskih kostiju uvek bivaju isprane na obalu. Hidrografska ekspedicija arktičkog okeana na čelu sa kapetanom B. A. Vilkitzkom, pronašla je zaleđeni leš mamuta u fjordu Haffner na Taymyr Peninsula, ne severnoj geografskoj širini od 76° 30’ i istočnoj geografskoj dužini od 116° 15’. Ovo područje danas ima najoštriju klimu na Zemlji. Nepojmljivo je da bi surlaši ikad preživeli ovde.

1787. god. u blizini delte reke Alazeya, koja se uliva u Arktički Okean, pronađen je mamut sa telom, kožom i dlakom - potpuno sačuvan. Bio je u uspravnom položaju u pukovini leda.

1972. god. Boris Rusanov i Pyotr Lazarev čuli su za još jedan nalazak mamuta na obali reke Shandrin. Kada su ga isprali vodom, videli su da je komletan, osim kljova, koje su bile odsečene od strane nekih lovaca. Ovaj mamut je očigledno bio star, što se pokazalo odsustvom njegovih zadnjih kutnjaka. Ono što je od naročitog interesa, jeste da su unutrašnji organi bili skoro netaknuti, mada su bili u poluraspadnutom čvrstom zaleđenom bloku težine 250 Kg, uključujući stomak, creva i ostale unutrašnje organe. Semenje i trava u crevima ukazuju da je mamut uginuo u jesen.

Skorašnji interesantni nalazak bio je u udaljenim planinama provincije u Severnom Sibiru. Perfektno sačuvanu bebu mamuta, koja je nazvana “Dima” od strane njenih pronalazača, pronašao je tim volontera - tragaoca za zlatom, duž obale male reke Kitgilyakh, koja je pritoka reke Kolyma, koja se uliva u Arktički Okean. U junu 1977. god. tragači za zlatom su buldožerom iskopali poligonalni blok muljevitog leda koji je sadržavao čudnu tamnu masu, koja kada je bila isprana i otopila se, pokazala je mamutov leš.

Dima je imao kestenjasto obojenu dlaku dužine oko 110 cm, male uši i 55 cm dugu surlu sa dva odvojena “prsta” na svom kraju, što ukazuje na mnoge crteže u pećinama Stone Age. Uginuo je kada je imao 6 meseci. Ovaj mamut je prepariran i izložen u Zoološkom Institutu na Lenjingradskom Univerzitetu. Nemački magazin “Bunte” je izvestio povodom Dime: “Svi njegovi unutrašnji organi, čak i krv, sačuvani se kompletni i nepromenjeni sve do danas. Zato profesor Zaitsev sa Lenjingradskog Univerziteta smatra ovaj nalazak jednim od najvažnijih koji će nam dati nove informacije.”

Ne samo da su u Sibiru pronađeni ostaci mamuta, nego i zaleđeni ostaci nosoroga.

Nosorog “tichorhinus” je pronađen u pećini na 68° 30’ severne geografske širine. Nosorog danas živi u tropskim predelima.

Kao što je izneseno ranije, Howorth je izneo mnogobrojne nalaske dobro sačuvanih leševa mamuta. Povodom toga on kaže:

“Ovo je kompletan spisak takozvanih mumija velikih debelokožaca čija su otkrića opisana. Pošto se oni javljaju u takvim veoma udaljenim i negostoljubivim predelima, koja se retko posećuju osim od strane domaćih polarnih naroda, verovatno da ovi primeri predstavljaju samo desetak od onih koji su se pojavili u zadnja dva veka, a koji nisu zabeleženi.”

Drugim rečima, izuzetno neverovatna podudarnost pronalaženja toliko leševa ukazuje da je na hiljade leševa ostavljeno da se nađe. Ako bismo skočili na stog sena i redovno nalazili igle, mi bi normalno zaključili da tu mora da postoje milioni igala, da bi svaka od njih imala verovatnoću za nalaženje.

“Beresovka mamut”. Jedan od najintrigantnijih nalazaka predstavlja mamut Beresovka koji je otkriven 1901. god. u reci Beresovka. Na tom mestu, perfektno sačuvan ceo leš iskopan je 100 Km od Severnog Pola i 3.000 Km severno od današnjeg područja gde žive slonovi. Ekspediciju koja je iskopala mamuta vodio je Dr. Otto F. Herz, zoolog muzeja Ruske Akademije Nauka, M. E. V. Pfizenmayer, zoolog preparator iz muzeja iste Akademije, i M. D. P. Sevastianov, geolog ekspert sa Yurievsk Univerziteta. Mamut je pronađen zaleđen na obali reke Beresovka, koja je pritoka reke Kolyma, 300 Km severoistočno od Srednekolymska i 1.600 Km zapadno od Beringovog Moreuza. Mamut se nalazio u središtu odrona, ali ne na mestu gde je uginuo. Tokom vremena naučnici su dolazili tu, a veći deo leša koji je bio izložen tokom dve godine bio je pojeden od strane vukova i ostalih lokalnih strvinara. On je prvobitno bio izložen za vreme letnjeg otopljavanja kada su bujice otopljavale obalu na kojoj je on bio zaleđen. Za neke delove njegovog tela bilo je potrebno dva leta da se odlede i počnu da trule pre nego što bi bili otkriveni od strane naučnika.

Jedna frapantna stvar vezana za ovog mamuta jesu dobro sačuvani delovi hrane koji su pronađeni u njegovim ustima i među zubima. To može jedino značiti da se životinja susrela sa naglom smrću i da čak nije imala vremena da proguta svoj zadnji obrok. Istraživači su napravili kućicu pored mamuta i počeli su da ga otopljavaju. Smrad od strane raspadnutih delova je bio tako veliki, da je početak rada bio nepodnošljiv.

Dalji pokazatelji za naglu smrt pronađeni su u krvi koja je bila sakupljena u velikim količinama i izlivala se. Ona je bila u tako dobrom stanju sačuvana da bi se lako mogla uporediti sa krvlju današnjih životinja. Čak je bilo moguće uspostaviti vezu sa krvlju slonova Indije. Mnoštvo raspadnute hrane bilo je pronađeno u stomaku, a njegovi zidovi su bili slabo raspadnuti. Ovakvo raspadanje zidova stomaka pokazuje da se desilo kada je mamut bio razderan od strane divljih životinja; vitalni organi bili su pojedeni. On je sa takvim stomakom ležao izložen skoro dva leta pre nego što su naučnici došli.

Jednog jutra, leva plećka se odvojila od tela, a onda su naučnici zapisali početna zapažanja:

“Meso ispod plećke je vlaknasto i masivno sa salom, tamno-crvene je boje i izgleda sveže kao dobro zaleđeni biftek od konjskog mesa. Ono izgleda tako ukusno da smo se pitali jedno vreme da li da ga probamo. Ali niko od nas se nije upuštao u takvu avanturu, i našoj konjetini smo dali prednost. Psi su jeli meso od mamuta koliko god bi im bacili.”

Očigledno je da su neki delovi mamuta istrulili zbog izloženosti na suncu, dok su drugi delovi, koji nisu bili izloženi, ostali sveži u onom obliku u kom je životinja uginula, a meso je, prema Herzovim rečima, izgledalo sveže kao da je za jelo. Pfizenmayer dodaje: “Kada je uskoro istrulilo, ovo meso je potpuno izmenilo svoj izgled. Ono je postalo mlitavo i sivo, i isparavalo je sa odvaratnim mirisom koji se svuda širio.”

Meso i salo desnog stopala je takođe bilo dobro sačuvano. Komadići zaleđene krvi koji su pronađeni kada su zapaljeni, pretvorili su se u prljave, tamne crvene mrlje; ovakve pojave najčešće ukazuju na naglu smrt. Sledeća interesantna i neočekivana karakteristika, bio je položaj polnog organa u stanju erekcije. Ovo se standardno objašnjava kao smrt izazvana gušenjem, koja se dešava prilikom utopljenja.

Kada je stomak bio otvoren, mnoštvo neverovatnih stvari je otkriveno. Naučnici su pronašli 11 Kg biljne hrane u njemu. Mada je većina biljaka bila raspadnuta, neke su očigledno bile u izuzetno sačuvanom stanju. Mnoge od tih biljaka još uvek rastu i danas u Sibiru - međutim, samo u leto. Ostale se mogu naći samo daleko na jugu, što ukazuje da je klima morala biti mnogo toplija kada su mamuti živeli. Na primer, obični ljutići su bili pronađeni u stomaku. U stvari, ostaci su bili tako dobro sačuvani da je očigledno bilo moguće razdvojiti ih po vrstama. To ukazuje da se temperatura stomaka snizila za relativno kratko vreme.

Životinja je, prema Herzovom mišljenju, upala u pukotinu iz koje se nije mogla sama izvući. Kada je upala, ona je bila zarobljena odronom zemljišta, a zatim i leda, i tako zatrpana. Ovo objašnjenje je delimično potvrđeno činjenicom da je karlična kost bila prelomljena, kao i desna prednja noga. Međutim, postoji dvoznačno objašnjenje za ovakvu geološku pojavu kao što su pukotine, i ovakvo mišljenje se čini neverovatnim za smrt koja je uzrokovala tako dobru očuvanost ostataka u stomaku koji zahtevaju veoma nisku temperaturu. Izgleda da Sandersonovo zapažanje da slomljeno bedro pokazuje da je neka velika sila delovala na njega ili pre ili posle smrti - takođe izgleda verovatno.

Ova životinja je sada izložena u Zoološkom Muzeju Lenjingradske Akademije kao preparirana životinja, sa odvojeno izloženim skeletom pored nje. Zaleđena koža je očišćena, omekšana i preparirana, i životinja sada izgleda kao savremeni četvoronožci, a postavljena je u položaju u kojem je uginula. Koža glave i ušiju je veštačka, a dodata je i osnova surle.

Zaključci na osnovu ove životinje su očigledni. U prvo vreme, izgleda da je ova ogromna životinja mirno pasla travu i bilje, a onda je zatečena naglim zamrzavanjem usred leta. Ostaci biljaka u stomaku Beresovka mamuta ukazuju da je životinja uginula krajem jula ili početkom avgusta. Pored toga, životinja je zamrznuta dovoljno brzo da je sardžaj stomaka ostao u dobro sačuvanom stanju, a čak se i neki delovi tela mogu jesti.

“Sveže meso”. Posebna karakteristika izveštaja o mamutima dolazi iz sibirske pustinje, i iz tundri sa Aljaske, gde se kaže da je sveže meso bilo konzumirano od strane ljudi. Ovo je često ismevano od strane istorijskih geologa, ali samo na osnovu toga što ni jedan naučnik nije zaista bio tamo i jeo to meso.

Međutim, postoji tradicija u ovome koja je očigledna, i ovde će biti razmotrena.

Stari rečnik Manchu iznosi da je biftek od mamuta smatran veoma “zdravim” u staroj Kini. Kineski imperator Kanghi (1662-1722) je napisao studiju o fizici i istoriji prirode, koju je preveo jezuita Cibot. On je pisao o mamutima koje je nazivao “Fyn Shu”:

“Hladnoća je prekomerna i skoro neprestana na obalama Severnog Mora iza Tai Tuung Kianga. Tu je pronađena životinja Fyn Shu, koja izgleda kao pacov, ali je velika kao slon... Njeno meso je veoma hladno i odlično za rashlađivanje krvotoka... Njeno meso je veoma ukusno za one koji su se previše zagrejali.”

Pfizenmayer citira magazin “Mirror of the Manchu Speech” (izašao 1771.) u kojem se nalazi izjava: “Ledeni pacov, ili planinski pacov, živi u zemlji ispod leda u severnim predelima. “Njegovo meso je jestivo.” Njegova dlaka je desetak centimetara dugačka i koristi se za tkanje materijala koji štiti od vlage.”

Već smo izneli izjavu iz 1712. u kojoj je kineski ambasador kazao da se meso mamuta obično jede kao lek protiv groznice. 1809. god. službenik pri ruskoj vladi Hedenstrom, pronašao je mamuta na Novim Sibirskim Ostrvima. Kada je odneo njegove kosti kući da bi pravio parfem od njih, zapazio je da je mast isticala iz njih kada ih je grejao na vatri. “Bio je iznenađen da koštana srž, uprkos svojoj starosti, nije ispuštala pokvaren miris.” Drugim rečima, one se nisu raspale i bile su sveže, kao što se kaže i za meso. 1857. god stanovnici ostrva Mostakh pronašli su leš:

“Koža je, prema tvrdnji stanovnika, debela oko 5 cm, i tako je dobro sačuvana da ju je moguće koristiti za izradu kaiševa za uprezanje pasa. Salo je bilo malo žućkasto na površini, ali snežno belo u dubini. Ono se koristilo od strane stanovnika za podmazivanje njihovih malih čamaca zvanih “nietka”. Meso je bilo ružičasto na površini, a svetlo crveno u dubini. Stanovnici nisu pokušavali da jedu to meso.”

1877. god. mamut je pronađen u južnom Sibiru, a izveštaj je dat od strane seljaka: “Čovek je uporno tvrdio da je zaista jeo ono za šta je pretpostavljao da je koža, ali dodaje: “Ako se začini sa puterom, može se jesti.” Drugim rečima, začinjeno može učiniti nejestivo jestivim.

Dr. Leopold von Schrenck, upravnik Carske Akademije Nauka u Petrogradu (1869.), obišao je provinciju Samoyede i objavio je sledeći izveštaj: “Mamut prema mišljenju ovdašnjih stanovnika je gigantska zver koja živi duboko u zemlji, koja sama prokopava put, i hrani se na zemlji. Oni objašnjavaju to što se njen leš nalazi tako svež i dobro sačuvan, time što ta životinja još postoji.”

Pfizenmayer izveštava da su ga stanovnici pitali da li je on jeo meso Beresovka mamuta. To ukazuje da je jedenje mamutovog mesa njima bilo poznato.

Stanovnici su bili upoznati sa svežim mamutskim biftekom, pa čak i ako naučnici nisu bili prisutni sve vreme, oni su sedali i uživali u obroku. Pfizenmayer koji je bio na iskopavanju Beresovka mamuta, kasnije kaže: “Salo i elastiči jastuci mišića i tkiva na tabanima su bili tako dobro sačuvani, i po boji i po čvrstini, da se ni na jedan način ne može razlikovati od tek ubijene životinje.”

Charles Hapgood navodi lični razgovor sa Josephom Barnesom, bivšim dopisnikom “New York Herald Tribune”, u kojem Barnes komentariše ukusan miris nekog mamutskog mesa koje mu je servirano za doručak u Akademiji Nauka u Moskvi 1930. god.

Nakon pregleda dokaza za sveže mamute, Howorth je zaključio sledeće:

“Ne samo da je zaleđena zemlja sačuvala meso pohranjeno u nju, već je sasvim jasno da meso ne može ostati netaknuto na ovakav način, osim ako nije trajno zaleđeno, i sledi neizbežan zaključak da su tela mamuta i drugih životinja, koja su danas nađena čitava u tundrama Sibira, morala biti zaleđena odmah nakon smrti, i ostala zaleđena od kada su bila prvi put sahranjena. Da su bili izloženi naizmeničnim procesima smrzavanja i topljenja prilikom promena godišnjih doba, oni bi se odavno raspali. Mi se nismo bavili životinjskim materijalom koji je nataložen i promenjen u takva organska jedinjenja kao što je adipocere, već sa svežim i nepromenjenim koji ima sve osobine životinja koje danas umiru i koji se ispituju pod mikroskopom, koji brzo biva pojeden od strane divljih životinja koje žive u tundri. Meso je sveže kao ono koje se nalazi u skladištima stanovnika Esquimauxa ili u podzemnim boksovima mesa stanovnika Yakuta.”

Skoro bilo gde da se okrenemo na severoameričkom kontinentu, srešćemo se sa istom pričom. Ukupno 217 pojedinačnih mamutskih leševa pronađeno je u tresetima močvara samo u državi New York. Ponovo se moramo okrenuti ka vrednom Howorthu i njegovoj veoma obimnoj arhivi u vezi mamuta u Severnoj Americi. On daje podatke na skoro 40 strana o nalascima širom Aljaske i Severne Amerike koji odlično odgovaraju vrstama depozita pronađenih u Evropi i Sibiru. Osim mamutskih ostataka pronađen je i bizon severno od zaliva Eschscholtz (66° severne geografske širine), iako oni danas ne idu na sever dalje od 62° severne geografske širine. Od naročitog su interesa nalasci konja pronađeni iznad 66° geografske geografske širine, koji danas nikada ne idu na sever dalje od 49° u Severnoj Americi. On zaključuje: “Ostaci mamuta i ostalih životinja pronađeni su na Aljasci i daleko na sever do Point Barrow-a, pod istim zimskim uslovima kao što su oni u Aziji.” Point Barrow se nalazi na 73° severne geografske širine i on je najseverniji deo Aljaske. Otkriće ostataka mamuta na ovom lokalitetu je zapanjujuće.

Mnoge druge životinja pronađene su u ogromnim grobljima na Aljasci, zajedno sa ostacima mamuta. Flint navodi medvede, vukove, lisicu, jazavca, žderavca, sabljastog tigra, jaguara, risa, mamuta, mastodona, dva konja, kamilu, antilopu, četiri bizona, severnog jelena, losa, lenjivca i nekoliko glodara, koji su svi otkriveni. On kaže: “Broj primeraka je toliko veliki da njihovo zajedničko uklapanje bi se moglo uklopiti “radije u duži vremenski period”. Ogromne mačke i lenjivac mogu nam se činiti iznenađujućim, ali njihov značaj “mora ostati neobjašnjen” dok njihov stratigrafski položaja ne bude bolje upoznat.”

Gornji citat je interesantan zbog toga što otkriva način rezonovanja onih koji “a priori” prihvataju velike vremenske periode. Umesto zaključka da su sve ove životinje živele zajedno u isto vreme, kao što činjenice ukazuju, oni forsiraju, na osnovu svoje evolucione pretpostavke, njihovu akumulaciju tokom dugog vremenskog perioda. Mi normalno možemo zaključiti da takav ogroman niz fosilizovanih životinja ukazuje na zajedničku katastrofu kontinentalnih razmera koja ih je iznenada pregazila. Pošto ovo ne mogu da priznaju, pretpostavljaju postepenu akumulaciju fosila tokom dugog vremenskog perioda.

Međutim, kada počnu da objašnjavaju kako su tropski sabljasti tigrovi preživljavali u tundrama Arktika, oni kažu da to mora ostati neobjašnjeno dok njihov stratigrafski položaj ne bude bolje upoznat. To se može perfektno objasniti ako želimo da verujemo da je klima jednom bila dovoljno topla da bi održala ove životinje, da su one živele zajedno sa mamutima, i da su sve bile na jednaput pregažene katastrofom. Objašnjenje da stratigrafski položaj nije “dobro poznat” se navodi zbog toga što se kontinentalna katastrofa, koju Howorth u potpunosti dokumentuje, ne može desiti; to narušava metafiziku uniformizma.

1908. god. ostaci mamuta su pronađeni na litici kod Elephant Point-a, iznad zaliva Escholtz, Aljaska (66° severne geografske širine), odmah ispod Severnog Pola. Delovi mekog tkiva i tetiva još su se nalazili na skeletu koji je nađen. Proučavanje ovog područja ubedilo je Quackenbusha, vođu ekspedicije, da životinja nije upala u močvaru. Ispod mamuta oni su našli stabljike trave koje su još uvek bile izuzetno zelene. Blizu glave, “mali tanki list sažvakane trave koji preseca zaleđeni peščani mulj, blizi donje vilice, jasno je zelen kao i onog dana kada je rastao.” I ovde, kao i u slučaju Beresovka mamuta, vidimo da je životinja morala biti u procesu žvakanja svog poslednjeg obroka i nije imala vremena čak ni da proguta hranu pre nego što je bila naglo ubijena.

Činjenica da je trava bila zelena ukazuje da je smrt došla iznenada, jer se vegetativni delovi brzo transformišu posle odvajanja od korena, osim ako se proces ne zaustavi zaleđivanjem. Očigledno da ova trava ne bi mogla kao otopljena biti zaštićena na litici tokom hiljada godina, dok bi mamut bio izložen truljenju ili bi bio pojeden od strane strvinara.

Sledeći interesantan nalaz na susednom brdu u istim slojevima bilo je rastuće drvo koje je prolazilo kroz slojeve:

“Račvasto stablo drveta prečnika 15 cm, pronađeno utisnuto vertikalno na litici blizu lednika, ukazuje da je raslo na obali reke... Panj drveta je nađen iskopavanjem iz zaleđenog mulja i njegovo razgranato korenje pratilo je stablo u dužini od 1,2 m; kora je opkoljavala stablo ispod linije zaleđavanja, i prema svemu što se može videti, drvo je raslo na tom mestu.”

Ovakav nalaz je siguran dokaz za naglo taloženje sedimenata. Ovo nam može ukazati da je mamut bio savladan brzim zatrpavanjem. Osim toga, postojanje takvog drveta ukazuje na mnogo umereniju klimu od one koja je danas tamo.

Čak ni mladunci mamuta nisu uspeli da izbegnu sudbinu krda. 28. avgusta 1948., beba mamuta je isprana iz zaleđene zemlje od strane Fairbanks Exploration Company. Koža koja je prekrivala lice i surlu, i desna prednja noga sa nešto mesa, bili su još prisutni, zajedno sa nekoliko kostiju. Ovo je danas izloženo u American Museum of Natural History. U istoj zaleđenoj zemlji pronađeni su ogronma mačka nalik na lava, kamila i konj. Ove životinje nikada ne bi preživele današnju klimu. Ovo je još jedan primer u kojem su mamuti i druge životinje iz umerenih klima pronađeni zajedno, što ponovo ukazuje da su mamuti bili životinje toplih klima i da nisu bili adaptirani na hladnoću, baš kao i današnji konji, lavovi ili tigrovi.

Od presudne važnosti za adekvatno teorijsko objašnjenje slučaja izumiranja mamuta je odgovar na pitanje: Kakva je vrsta klime preovlađivala za vreme njihovog života? Potrebno je reći da filozofski stavovi u pravcu mogućnosti katastrofičkog izumiranja ili postepenog izumiranja, pokazuju načine kako se podaci mogu interperetirati. Oni koji su skeptični prema katastrofističkom objašnjenju pokušavaju da približe odstupanja između klime u starom i modernom Sibiru. Oni koji žele da vide katastrofističko objašnjenje teže da prošire ova odstupanja. Problem se izgleda svodi na sledeće: ako su mamuti živeli u umerenoj klimi, onda se takav kontinentalni preokret klime morao desiti zajedno sa njihovim zatrpavanjem. Sa druge strane, ako je klima bila slična današnjoj, onda veoma postepeni i danas posmatrani procesi mogu objasniti njihove zaleđene ostatke. Ako je klima u to vreme bila topla, onda su mamuti morali biti zaleđeni brzo nakon njihovog zatrpavanja, ili bi se raspali i meki delovi se ne bi pronašli u tundrama. Tako bi topla klima ukazivala na iznenadnu katastrofu u kojoj su mamuti bili zatrpani i trajno zaleđeni klimatskim preokretom od tople do veoma hladne klime. Pošto fizički mehanizmi potrebni da proizvedu takav fenomen su nepoznati u meteorologiji, i sigurno se danas ne mogu posmatrati, tendencija je da se u mnogoj literaturi po pitanju mamuta naglašava sličnost nekadašnje i današnje temperature.

U nastavku ovog rada želimo da pokažemo da mamuti sigurno “nisu” bili adaptirani na hladnu klimu i da bi uginuli odmah da je temperatura bila slična današnjoj. Pored toga, u kondenzaciji Zemljinog vodenog omotača mi nalazimo fizički mehanizam za kontinentalni preokret klime koji zahteva katastrofičko objašnjenje. Tako pitanje glasi: Da li su mamuti u Sibiru bili adaptirani na hladnu klimu kao što je ova danas?

Nekoliko faktora ukazuje da je umerena klima nekada preovlađivala u severnom Sibiru, pre nego današnja oštra klima.

“Mamuti nisu bili adaptirani na hladnoću.” Kao što je istaknuto gore, mamuti Sibira nisu bili više adaptirani na hladnoću od slonova Indije.

“Flora i fauna blagih klima.” Zajedno sa ostacima mamuta na Aljasci i Sibiru, pronađeno je mnoštvo primera biljaka i životinja koji ne bi mogli preživeti ako je nekadašnja klima bila oštra kao ona danas. Koliko je onda dobro tvrditi da su mamuti bili adaptirani na hladnoću kada je nemoguće to tvrditi u slučaju nekoliko drugih životinja? Na primer, Baron Toll, arktički istraživač, pronašao je ostatke sabljastog tigra i 3 metra dugo stablo šljive sa zelenim lišćem i zrelim plodovima na njenim granama, 2.000 Km severno na Arktičkom Krugu u Novim Sibirskim Ostrvima. Danas jenina vegetacija koja tamo raste je 2,5 cm visoka vrba. U stvari, nema takvog čvrstog drveća da raste danas bilo gde unutar 3.200 Km ovog ostrva:

“Pored toga, klima je morala biti mnogo drugačija kada je ono (drveće) bilo zatrpavano; molim da zapazite, da ono ne bi moglo biti zatrpano u zaleđenom tlu koje je čvrsta stena, niti bi moglo zadržati svoje lišće ako bi bilo isprano daleko na sever strujama tople klime. Ono je moralo rasti otprilike tu, i klima je morala biti ne samo dovoljno topla, nego je bio potreban i dovoljno dug period rastenja na letnjem suncu da bi ono prolistalo i dalo plodove.”

Toll komentariše oskudnost hrane i prisustvo iglica bora i listova topole zaleđenih u zemlji. Ove analize ukazuju i na toplu klimu nekada i na nedovoljnost hrane danas koja bi snabdela velika mamutska krda. Pored drveća voćki, Toll je pronašao i ostatke dlakavog nosoroga, mamuta i konja. Nilski konj, životinja toplih klima, takođe je pronađena u zaleđenom tlu tundre.

Područje u kojem je Beresovka mamut bio otkriven je pravo groblje tipova životinja umerenih klima. Pomešani u istom odronu u kojem je Beresovka mamut otkriven, bili su ostaci bizona i divljeg konja. Pfizenmayer kaže: “Teško da postoji mesto na obalama reka i jezera u oblasti Yakutsk u kojima među ostacima praistorijskih životinja nema skeletnih fragmenata divljih konja.” U stvari, ostaci celog zaleđenog leša konja su objavljeni.

Nordenskjold kaže da su ostaci mamuta pronađeni na području tundre koje je danas kompletno zaleđeno i pomešano sa nanetim drvećem koje potiče iz perioda mamuta.

Ruski stanovnici u Sibiru zovu ovo drvo “Nojevo drvo”. Ovakvo drveće ne bi dugo preživelo u ovom području. Sannikof je pronašao na ostrvu Kotelnoi lobanje i kosti konja, bizona, goveda i ovaca u takvom izobilju, da ove životinje mora da su ranije živele ovde u velikim krdima. Danas, međutim, ledena pustinja ne proizvodi ništa što bi moglo biti za hranu, niti postoji mogućnost za njih da bi preživeli takvu klimu. Sannikof zaključuje da je umerena klima morala ranije preovlađivati ovde, i da su ove životinje mogle, dakle, biti savremenici sa mamutima, čiji ostaci su pronađeni na svakom delu ostrva. Sledeća okolnost koja ukazuje na promenu klime, jeste često prisustvo ovde, kao i na Novim Sibirskim Ostrvima, velikog drveća odvojeno fosilizovanog.

Priča je ista i na Aljasci. Svuda su ostaci mamuta pomešani sa ovim vrstama životinja umerenih klima. Otkriven je lav u zaleđenoj tundri Aljaske; ova životinja je česta samo u tropskim predelima danas. Na Slonovoj Tački (Elephant Point), desno od Arktičkog Kruga, pronađeni su ostaci mamuta, bizona i konja; mnogo konja je pronađeno dalje na severu.” Quackenbush izveštava o nalasku ženke dabra blizu nalaska mamuta kod Slonove Tačke. Moffit je pronašao ženku dabra u mulju reke Old Glorz Creek blizu Deeringa.

Drvo glodano od strane dabra nađeno je u regionu Kougarok, zatrpano u ledu. Severno rasprostiranje američkog dabra podudara se sa linijom šuma, ali ove ženke dabra i delovi oglodanog drveća pronađeni su u zaleđenom tlu iza sadašnje linije šuma. Ove činjenice su navele naučnike iz “U.S.Geological Survey” da zaključe da je pleistocenska klima bila nešto toplija od one danas, što se dokazuje činjenicom da su “ogromna drveća pronađena zajedno sa ostacima konja i mamuta u depozitu zaleđenog tla, u regionu koji je danas bez ijednog drveta.” Kao što je istaknuto ranije, nikada nije uočeno da divlji konji danas odlaze iznad 49° severne geografske širine, dok su ovi depoziti lokalizovani severno od 66°.

Dr Jack A. Wolfe je skoro u magazinu “U.S.Geological Survey Report” kazao da je Aljaska nekada vrvela od tropskog bilja. On je pronašao dokaze za mangrove, drveća palme i grupu drveća koje danas proizvodi orašćiće u ulje Macassar.

U pogledu ovih činjenica izgleda beznačajno slušati beskrajne tvrdnje da su mamuti bili adaptirani na hladnoću, dok konj, nilski konj, lav, sabljasti tigar i nosorog nisu.

“Snabdevanje hranom.” Da bi se snabdela hranom ogromna krda mamuta, klima je morala biti toplija nego tokom današnjih zima u tundri. Howorth govori o ovoj teškoći:

“Da li je moguće da su ove velike životinje mogle da žive pod uslovima koji danas preovlađuju u tundrama? Ja mislim da mogu reći bez ustručavanja da nema istraživača, niti proučavaoca ovog pitanja, koji je ili sam bio u Sibiru, ili koji zna kakvi su klimatski uslovi u Severnom Sibiru, koji bi ikada na ovo pitanje potvrdno odgovorio. Pallas, Meddendorf, Bear, Brandt, Schmidt, Schrenk i dr., svi se slažu da velika krda mamuta i ostalih životinja ne bi mogla da žive u Severnom Sibiru pod sadašnjim uslovima.”

Čak i za vreme kratkih leta od 13. jula do 5. avgusta deluju stalni severni vetrovi i noćni mrazevi. Wrangel kaže: “Vegetacija u leto je oskudnija više nego borba za opstanak.” Većina današnjih tundri u severnom Sibiru su puste divljine, i ima malo rastinja za vreme zime. Tu je konstantno brisanje od strane strašnih ledenih vetrova, i prekrivanje mahovinom i nekolicinom skromnih biljaka.

“Na terenu sa takvom hranom, fizički je nemoguće, kao što je već dobro zapaženo, da surlaši i nosorozi mogu preživeti.” Današnji slonovi preživljavaju prvenstveno zahvaljujući lišću i malim grančicama drveća (koji rastu u visini ramena u džunglama i koritima afričkih reka), i oni bi verovatno umrali od gladi na pašnjacima gde je trava niska. Ovo je danas tako, i to u leto. Ali u zimu, koja u severnom Sibiru traje deset meseci svake godine, i u vreme kada je zemlja prekrivena dubokim snegom i očišćena strašnim severnim vetrovima, samo nekoliko izdržljivih životinja, kao što su gavran, snežna sova, polarna lisica i polarni medved (mesojedi, ne biljojedi), mogu da prežive. Najnovija geološka literatura se izgleda slaže sa tezom da mamuti “ne bi mogli pronaći dovoljno hrane zimi na 77° severne geografske širine, ako je klima bila oštra kao što je danas.” Čak i Lyell (osnivač savremene geologije) je bio prinuđen da prizna, kada je video ove činjenice, “da bi bilo nemoguće da krda mamuta i nosoroga prežive danas kroz celu godinu.”

Neverovatno, Digby se još drži stava da su velika krda mogla tu da žive za vreme zime. Odgovor je, kaže on, da su oni jednostavno stajali u blizini nekoliko grupa drveća. “Mamuti su se držali susednog drveća kao zaštite od prodornih zimskih vetrova i zaslepljujućih mećava, i u blizini svojih zimskih zaliha.” Međutim, mi teško možemo zamisliti hiljade hiljada mamuta, nosoroga i ostalih životinja šćućurenih zajedno u oskudnoj zaštiti od nekoliko drveća, da su mogli, slučajno, da prežive arktičku zimu.

Većina životinjskih ostataka pronađena je daleko iznad današnje linije drveća, a mnogo njih u Novim Sibirskim Ostrvima gde nema nijednog drveta. Večiti led drži zemlju stalno zaleđenom stotinama metara duboko. Svake godine gornjih nekoliko metara se topi, dozvoljavajući rast arktičke vegetacije, ali ovo topljenje “se ne probija dovoljno duboko da bi podstaklo korenje drveća, i čuva samo nekoliko zakržljalih specijalizovanih formi.” Tako južna granica večitog leda označava liniju gornje granice svetskih šuma. Sledi da mamuti koji su pronađeni zatrpani u večitom ledu nisu mogli da preživljavaju blizu drveća, pošto ono ne raste u večitom ledu, osim ako večiti led nije tada postojao, u kom slučaju je klima morala biti mnogo toplija.

Pored toga, količina vegetacije, koja bi bila potrebna za hranjenje takvih krda, je astronomska. Današnji uhvaćeni slon jede 230 Kg sena dnevno. U divljini, oni očigledno potrebuju bar dve tone nedeljno i 120 litara vode dnevno. Prosečne količine kiše, na većini područja u kojima su mamuti pronađeni, su manje od 25 cm godišnje. To su godišnje količine kiše u pustinji Sahara. Pošto je isparavanje neznatno, kako je hiljade hiljada mamuta, od kojih svaki potrebuje 120 litara vode dnevno, moglo da preživi u pustinji sisajući sneg?

Prisustvo ovih ogromnih krda zahteva ogromno snabdevanje hrane, koja zatim zahteva mnogo više umereniju, humidniju klimu od one koja danas preovlađuje u tundrama.

“Sličnosti sa slonovima Indije.” Histološka ispitivanja mamutskih kostiju, uporedno-morfološka ispitivanja kože mamuta i onih kod modernih slonova, i serološka ispitivanja krvi Beresovka mamuta, ukazuju da su mamuti i slonovi Indije izuzetno blisko povezani. Pošto slonovi Indije ne bi mogli da prežive na temperaturama blizu nule, može se pretpostaviti da bliska povezanost na koju ukazuju potpuno ista koža i kosti, ukazuje na istu mogućnost preživljavanja kod obe životinje. Ove sličnosti ukazuju da su mamuti, dakle, živeli u umerenim klimama kao što su one u kojima žive njihovi indijski rođaci.

“Zaleđeno tlo.” Možda najdirektniji dokaz da je klima u severnom Sibiru morala biti topla za vreme postojanja mamuta, pronađen je u zemljištu u kojem su mamuti zatrpani. Zaleđeno tlo je zemljište vezano vodom. Kada se ovo zaleđeno tlo topi, dobija se užasan, i često nepodnošljiv miris mešavine nečeg lepljivog sa muljem, peska, šljunka i krupnog kamenja, često sa masom sačuvane, poluraspadnute ili potpuno raspadnute biljne i životinjeske materije. Pogled na kartu sveta pokazao bi nam da ovakvo tlo postoji samo u niskim ravnicama ili ravnim terenima. Ipak, prema ruskim naučnicima koji imaju najveći deo teritorije pokriven ovim materijalom, na nekim mestima oni su kopali u dubinu od 1.200 m i još nisu dospeli do čvrste stene. To zahteva zaključak da je zemlja danas prekrivena materijalom koji je morao, u neko vreme, biti mnogo viši od površine mora, tako da je ovo tlo moglo biti nataloženo u njega, ili da je nekadašnji nivo mora bio 1.200 m niži. U pogledu činjenice da je ovo tlo vezano vodom, sa razbacanim biljnim i životinjskim ostacima ravnomerno na toj dubini, da li bi to mogao biti dokaz za katastrofičko taloženje? Zatrpavanje ovih životinjskih ostataka zahteva rapidno taloženje kakvo se danas ne dešava. Neki ovde nalaze dokaze da je poplava bila praćena trajnom klimatskom promenom, i da se tlo postepeno zaledilo do dubine od 1.200 m. Ali, ako je današnja klima preovlađivala, ne postoji shvatljiv način kako su mamuti mogli da se zatrpaju.

Danas se večiti led pruža do dubine preko 300 m, i jasno je da zaleđeni ili nezaleđeni leševi ne bi mogli da dospeju u zaleđenu zemlju. Sigurno da postojanje miliona kostiju i mekih delova zatrpanih u tlu ukazuje, da nekada večiti led nije postojao, i da je, dakle, klima bila mnogo toplija. Howorth konstatuje:

“Danas ne postoji nama poznati fizički proces pomoću koga bi mogli da razumemo kako su mogli meki delovi da budu zatrpani u zemlju, dok je ona tako smrznuta i čvrsta kao kremen, a da se ne raspadnu. Mi ne možemo gurnuti telo surlaša u masu čvrstog leda ili tvrdog zaleđenog šljunka i gline, a da kompletno ne uništimo fine zglobove i ne pretvorimo svu masu u žele, ili da u većem delu ne narušimo tok procesa. Kada se mi, dakle, sretnemo sa velikim leševima mamuta i njihovim veoma delikatnim tkivima, njihovim očima, surlama i nogama, fenomenalno sačuvanim kako leže nekoliko metara pod zemljom u čvrstom, zaleđenom i neporemećenom šljunku i glini, mi ne možemo pobeći od zaključka da kada su leševi bili zatrpani, zemlja je bila meka i nekonsolidovana. Pošto postoje veoma važne i neizbežne razlike između onoga što imamo i od čega ne možemo pobeći, i onoga što tvrdi uniformizam doktrina koja je danas prihvaćena, moramo biti veoma hrabri. Činjenice nas prisiljavaju da priznamo da kada su mamuti bili zatrpani u Sibiru zemlja je bila meka, a klima, paraleno tome umerena i blaga, a odmah zatim je ista zemlja postala zaleđena i ista klima je postala arktička, i tako su ostali do danas, a to se nije zbilo postepeno u skladu sa laganim neprekidnim astronomskim i kosmičkim promenama, već naglo.”

Quackenbush, nakom proučavanja istog fenomena u zaleđenom tlu Aljaske, izneo je slično zapažanje: “Postojanje močvara uzima se kao dokaz da su neki delovi površine bili nesmrznuti do znatne dubine... tako nije danas jer se topljenje dešava samo nekoliko metara u dubinu. Tako ovo ukazuje na blagu umerenu klimu.”

Ovim su kompletirana istraživanja o zaleđenim gigantima. Činjenice pokazuju potvrdu stava da su oni živeli u vreme kada je klima u severnom Sibiru bila znatno toplija nego danas. Zbog nekog nepoznatog razloga sve ove životinje su bile uništene, mnoge od njih su kasnije zaleđene u tlu tundre, a ostale zatrpane, ostavljajući za sobom svoje skeletne ostatke. Kako se ovo kontinentalno izumiranje može objasniti? Ovo je “zagonetka zaleđenih giganata”.

Dve škole mišljenja interpretiraju ove podatke. Ovo su dve suprotne teorije na koje ćemo sada usredsrediti našu pažnju.

Našu pažnju ćemo sada uputiti direktno prema pitanju: Da li su pleistocenski mamuti izumrli naglo ili postepeno? Potrebno je reći da je tradicionalna geologija uvek osećala potrebu za traženjem gradualističkog rešenja.

Pozivajući se na paralele sa uništenjem američkih bizona od strane čoveka, Digby smatra da nema ničeg neobičnog u povezivanju toga sa uništenjem mamutskih krda.

Očigledno je da su kremeni noževi pronađeni blizu jednog zatrpanog skeleta. U pogledu zaleđenih ostataka koji su razbacani po Novim Sibirskim Ostrvima u Arktičkom Krugu, Digby pretpostavlja da ih je strah od ljudi doveo čak ovde. Tada se desio zamljotres koji je odvojio ova ostrva od azijskog kopna, i mamuti su se smrznuli do smrti na zimskoj hladnoći. Međutim, ako je tadašnja klima bila kao danas (kao što to Digby tvrdi), zašto bi mamuti došli čak do ovde bežeći od čoveka, da bi se tu smrzli do smrti u nepodnošljivoj arktičkoj zimi? Pored toga, zaista izgleda neverovatno da je ljudska populacija severnog Sibira mogla biti dovoljna da zaplaši mamute. Današnja populacija ljudi na ovom području broji jednog čoveka na kvadratni kilometar. Takođe, postoje podjednako velika groblja mamuta daleko na jug od Novih Sibirskih Ostrva, što pokazuje da mamuti nikada nisu bežali na sever, i bili su podjednako rasprostranjeni na celom ovom području.

Tolmachoff se slaže da je koncept izumiranja od strane čoveka potpuno neprihvatljiv. On uočava da je na ovom području ljudska populacija bila toliko mala, da su nekadašnji ljudi bili slabo naoružani, i da je istrebljenje bizona bilo od strane “belih” ljudi sa puškama, a ne od Indijanaca koji su živeli mirno sa bizonima tokom hiljada godina.

Takođe, ako je na Novim Sibirskim Ostrvima klima bila ista kao danas, onda je to najnepovoljnije mesto na Zemlji za mamute ako bi pokušali da pobegnu od čoveka.

Konačno, kao što je Howorth istakao mnogo ranije, današnja plemena ljudi sigurno ne izazivaju smanjenje broja irvasa koje mogu lako uhvatiti i ubiti kada prelaze reke, pošto se irvasi vraćaju ponovo svake godine u istom broju.

UNIŠTENJE ZBOG ZATRPAVANJA MULJNIM TOKOVIMA

Za vreme letnjih otopljavanja, stvaraju se tokovi mulja u rečnim koritima kako proletnji tokovi bujaju. Neki smatraju da su se mamuti zaboli u lepljivu podlogu i tako se srušili. Kao rezultat, telo mamuta je moglo da formira neku vrstu “muljne brane”, i mulj bi se gomilao i zatrpao bi ga. Možda je ovako moglo da se zatrpa nekoliko leševa. Varijacija ovoga je teorija močvare. Ona pretpostavlja da su mamuti pasući blizu reka bili uhvaćeni u močavni deo i jednostavno se potopili, ili su propali kroz poplavne nanose u ravnice ili kroz tanak led i udavili se.

Kao što je izneseno ranije, činjenice jasno ukazuju da je otkriveno hiljade celih leševa i svežih ostataka u zaleđenom tlu. Činjenica da je 39 leševa otkriveno uprkos neverovatno maloj šansi za to, ukazuje na prisustvo mnogo “igala u plastu sena”. Dakle, izgleda uzaludno pokušavati da se objasni nekoliko leševa na ovaj način, kada, u stvari, smo u mogućnosti da iznesemo hiljade takvih slučajeva koji su takođe neverovatni. Pored toga, što se tiče pretpostavke da je klima tada bila slična današnjoj, prisustvo večitog leda bi učinio da bi dubina močvare ili mulja mogla biti oko pola metra, što je nedovoljno mulja da napravi ozbiljniju branu, a dubina močvare bi bila nedovoljna da sahrani mamuta. Ako su mamuti bili zatrpani u mulju ili močvari, to bi zahtevalo da je klima bila mnogo toplija. Ako su oni bili zatrpani u tokovima mulja tokom kratkog leta, onda se pojavljuje problem njihovog očuvanja.

Ako je temperatura bila dovoljno topla da mulj može da se kreće, ona je sigurno bila dovoljno topla da destruktuira mamute, a ipak hiljade celih leševa se nalaze u tlu i određen broj njih je otkriven. Takođe, kako mođe ova teorija objasniti opšti fenomen da su mamuti pronađeni u stojećem položaju? Ne postoji ni jedan nalaz na Aljasci ili Sibiru gde su mamutski ostaci zatrpani u tresetu močvara ili u muljnim tokovima. Konačno, kao što Tolmachoff priznaje, “bilo gde da su pronađeni leševi mamuta i nosoroga, oni su bili zatrpani blizu gornje površine, obično na približno istim visinskim tačkama, na vrhovima litica, itd.” Mnogo ranije Wrangel je izneo isto zapažanje: “Najbolje mamutske kosti, kao i njihov najveći broj, pronađeni su na istoj dubini ispod površine obično na glinovitim brdima, mnogo ređe nego u crnom zemljištu.

Ako je glina čvršća, kosti će se bolje sačuvati. Iskustvo nam takođe pokazuje da je većina nalaza pronađena na visinama blizu visokoh brda, pre nego duž niskih obala ravnih tundri.

Ove činjenice se pokazuju fatalnim za tezu da su mamuti upali u močvare ili su se zaglavili u muljnim tokovima, koji se nalaze samo u blizini niskih područja duž plićaka reka ili duž obala, a ne u blizini viših brda. Čudno je da Farrand odbacuje ove dokaze i tvrdi da “najbolje studije” o mamutima dolaze od rečnih obala. Relevantnost termina “najbolje studije” je dvosmislena. Verovatno Farrand misli na 4 leša koja se danas spominju u naučnim analizama. Šta ćemo sa bezbrojnim nalascima svežih delova i skeletnih ostataka pronađenih u višim terenima širom južnog, centralnog i severnog Sibira i Aljaske?

Nakon izučavanja i odbacivanja gornje četiri teorije o izumiranju mamuta, Tolmachoff je svojoj teoriji dao ime “dobro poznati fenomeni izumiranja”.

Pod tim on misli na istu vrstu događaja koja je uništila ogromne gmizavce. On se pozvao na gmizavce i došao do sisarske “misterije”. On kaže da su paleozojska i mezozojska mora vrvela od trilobita i oni su izumrli “bez nekog posebnog razloga”. On onda kaže da je ovo izumiranje tako maglovito da “mi znamo manje o njemu nego o mamutima i nosorozima”.

To izgleda kao da je neka vrsta “varke” ovde prisutna. Prvo, Tolamchoff odbacuje katastrofičko objašnjenje na neki svoj način, govoreći da se smrt mamuta može objasniti mehanizmima “dobro poznatih fenomena izumiranja”; ali onda, sa druge strane, on priznaje da su ti “mehanizmi misteriozni, bez nekog posebnog razloga”, u pogledu načina izumiranja mamuta o kojima “mi znamo manje nego o mamutima”. Ovakva prirodna smrt pomoću nepoznatih mehanizama kontradiktorna je svim činjenicama. Howorth je o tome govorio mnogo pre: “Istraživači ovog problema sa kojima sam razgovarao, bilo iz Evrope ili Singaleze, slažu se u svojim uveravanjima da nikada nisu našli ostatke surlaša koji je uginuo prirodnom smrću.”

Ako je njihova smrt bila na neki način “prirodna” na području na kome znamo da hijene i drugi strvinari lutaju danas u leto, da li bi leševi ostali neraspadnuti, kao što jesu, dok su njihove kosti neoglodane i njihovo meso nepojedeno? Današnji srtvinari su izuzetno marljivi. Konačno, činjenica da su pronađene mase pomešanih ostataka različitih vrsta koje sve pokazuju isti nivo očuvanosti, ne samo da pokazuju manje ili više istovremenu smrt, nego su potpuno fatalne za teoriju koja objašnjava njihove poslednje dane mirno, u potpuno normalnim uslovima.