Sezame, odlepi se!

Priče o pojedinim poštanskim markama toliko su neobične i uzbudljive da će čitaoca sigurno zalepiti za stolicu.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Počelo je s crnim penijem

„Peni blek” prva je poštanska marka koja se pojavila u svetu. Izdata 1. maja 1840. godine u Velikoj Britaniji, zvanično je ušla u upotrebu pet dana kasnije. Pre nego što su na pisma počele da se lepe marke, poštarinu nije plaćala osoba koja ih šalje, već ona koja ih prima. Iznos je zavisio od težine pisma i udaljenosti mesta u koje se pismo slalo i kretao se oko jednog šilinga, što je za mnoge bilo prilično skupo jer je tolika bila prosečna dnevnica jednog radnika. Zbog skupe poštarine često se događalo da čovek kome je pismo upućeno odbije da ga primi. Bilo je to vreme kad je svetom lutalo mnoštvo nikada otvorenih pisama. Ne čudi onda što su članove britanskog Parlamenta, koji su imali povlasticu da pošiljke šalju besplatno, neprekidno saletali rodbina i mnogobrojni prijatelji da šalju pisma u njihovo ime.

Na zamisao kako prevazići ovu teškoću došao je britanski nastavnik Roland Hil. Predložio je da se uvede takozvani Program marke za jedan peni. Hilova zamisao bila je da se poštarina unapred plaća što bi se potvrdilo malom nalepnicom na koverti koja bi koštala samo jedan peni. Na taj način slanje pisama prestalo bi da izaziva noćnu moru. Britanski parlamentarci bili su sumnjičavi prema ovom Hilovom programu strahujući da će on stvoriti veliki manjak u državnom budžetu koji neće moći da se oporavi narednih pedeset godina. Međutim, program je ipak usvojen i, za divno čudo, prevazišao je sva očekivanja. Pošto je svako s lakoćom mogao da kupi marku od jednog penija, britanske pošte ostvarivale su dobit. Javila se samo jedna teškoća. Marku, koju su neki odlepljivali i lepili na novo pismo, trebalo je nekako poništiti i naznačiti da više ne može da se koristi. U pošti su prvo udarali pečat s narandžastim mastilom, ali su domišljati ljudi ubrzo otkrili da to mastilo može lako da se spere s marke crne pozadine (otuda i naziv „Peni blek”). Prešlo se na crno mastilo koje ne samo da se nije videlo na crnoj pozadini, već se još lakše ispiralo. Napokon je 1841. godine britanska pošta izdala „peni red”, marku crvene boje sa čije pozadine crni pečat nije mogao da se skine. Da li je marka „Peni blek” danas tražena među filatelistima? Jeste, bez obzira na to što nema veliku vrednost. Naime, iako je to prva marka koja se pojavila u svetu, izdata je u šezdeset miliona primeraka i lako ju je i danas naći na tržištu .

Važno je dosetiti se

Ako je verovati predanju, Roland Hil je do zamisli da se napravi poštanska marka došao sasvim slučajno. Jednog dana sedeo je u restoranu i prisustvovao mučnoj sceni: poštar je jednoj od kelnerica doneo pismo, a ona je odbila da ga primi objašnjavajući da nema dovoljno novca za poštarinu. Pre nego što je vratila pismo koje joj je uputio voljeni brat, zamolila je poštara da joj dozvoli da ga neko vreme drži u rukama. Hil je sažaljivo posmatrao kako kelnerica, pogleda prikovanog za kovertu, naizgled bezuspešno pokušava da pročita tekst koji se krio unutra. Ganut, Hil je poštaru dao jedan šiling. Umesto da mu zahvali, kelnerica je na zbunjenog Hila osula paljbu. Kad je poštar otišao, objasnila je razlog svog besa. Ona i brat uspostavili su tajni jezik šiframa iscrtanim na koverti. U pismu se krio neispisani list hartije .

Čedo inflacije

Plaćajući zemljama saveznicama velike iznose na ime ratne odštete, Nemačka je posle Prvog svetskog rata neminovno zapala u velike novčane teškoće koje su prouzrokovale nezapamćenu inflaciju. Sve cene, uključujući i cene poštanskih maraka, vrtoglavo su rasle. U julu 1923. godine neko ko bi slao pismo iz Nemačke za Ameriku poštarinu je, umesto dotadašnjih trista, morao da plati devetsto maraka (prevedeno u američke dolare — manje od pola centa). Samo tri meseca kasnije ista ta poštarina narasla je na šest hiljada maraka i nastavila da raste. Već u oktobru 1923. poštarina je iznosila petnaest miliona maraka, ali ni to nije bio kraj. Za marku je na kraju trebalo izdvojiti neshvatljivih dvadeset milijardi maraka. Na neke pošiljke trebalo je zalepiti toliko maraka da su se one nekad vukle u dužini od tri metra. Zbog toga je nemačka pošta napokon naložila da se na pisma više ne lepe marke već da se poštarina plati na licu mesta .

Stare mape u neobičnom ruhu

Litvaniju, koja za vreme Prvog svetskog rata još nije imala utvrđene granice, nemačke snage okupirale su gotovo u celosti. Godine 1918, kad je s trona svrgnuta dinastija Romanov, Litvanija se odvojila od Rusije i stekla nezavisnost. Pošto je bila ozbiljno razorena, Litvanija se suočila s mnogim teškoćama. Jedna je bila i nedostatak hartije. Postavilo se pitanje od čega napraviti marke. Litvanska državna pošta dosetila se i posegla za nemačkim mapama i starim novčanicama. Kad se pogleda poleđina, jasno se vidi da je marka napravljena od geografske karte koju su Nemci koristili tokom Prvog svetskog rata .

Nikaragvanski ili Panamski kanal?

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na markama koje je izdala Kanadska pošta vide se slova "OHMS" , skraćenica za "u službi Njenog veličanstva"

Američki Kongres trebalo je 1902. godine da izda zakon kojim bi se ozvaničila zamisao da se iskopa kanal koji bi povezao Tihi okean s Karipskim morem. Kanal je trebalo da se prostire područjem Nikaragve (da, nije u pitanju greška).

Osamdesetih godina 19. veka Bino Varila radio je za francusko preduzeće koje je imalo sličnu zamisao, samo što je po njima kanal trebalo da se prostire duž Paname. Suočeno s poslovnim i novčanim teškoćama, to francusko preduzeće prestalo je da radi, što je značilo da nema ništa od posla oko kanala. Međutim, Bino Varila nije odustajao. I dalje uveren da u Panami, koja je tada bila u sastavu Kolumbije, treba iskopati kanal, sve je učinio da u to ubedi i članove američkog Kongresa. Samo je još trebalo da dokaže da je Nikaragva zaista trusno područje. U proleće 1902. godine potvrdile su se Variline tvrdnje — došlo je do erupcije vulkana Maunt Momotombo. Svesni da će ta prirodna nepogoda opredeliti Amerikance za Panamu, zvaničnici Nikaragve pokušali su da sakriju vest o erupciji. Bino Varila morao je što pre da smisli kako da raskrinka nikaragvanske vlasti. Setio se poštanske marke sa crtežom vulkana Maunt Momotombo iz čijeg se kratera vije dim. U jednoj filatelističkoj prodavnici u Vašingtonu Varila je našao i kupio devedeset tih maraka. Potom je četrdeset petorici američkih kongresmena poslao pisma na čije je koverte zalepio te nikaragvanske marke i s tekstom koji se sastojao od samo jedne rečenice: „Predočavam vam zvanični dokaz da je vulkan u Nikaragvi aktivan.” Članovi Kongresa shvatili su poruku. U junu 1902. godine, izglasavajući gde će se kopati kanal, opredelili su se za Panamu .

Igra nadmudrivanja

Tridesetih godina 20. veka u Americi su harali „Mašin gan” Keli (Keli mašinka) i „Priti boj” Flojd (Lepi dečak Flojd), prevejani kriminalci koji su se pročuli po pljački pošta i poštanskih pošiljki. Da bi im stala na put, američka vlada odlučila je 1929. godine da počne sa izdavanjem posebnih marki. U plan su se prvo uključile dve savezne države — Kanzas i Nebraska — i na postojeće marke crnim slovima doštampale skraćeni naziv države. Namera zvaničnika ovih država bila je da, ako kriminalci i ukradu ove marke, teže mogu njima da trguju jer su policajci, kao i obični građani, znali za plan.

Iako se činilo da se radi o domišljatom planu, kriminalci su ipak uspeli da nadmudre zvaničnike — na markama koje bi prethodno poharali iz neke pošte, falsifikovali su skraćenice „Kans” i „Nebr” i potom ih prodavali .

Sredstvo plaćanja

U 19. veku zaposleni u pošti besplatno su dobijali određenu količinu maraka koje bi im dobro došle jer su ih u nekim radnjama prodavci prihvatali kao sredstvo plaćanja. Čim su shvatili da su poštanske marke često isto što i novac, mnogi radnici počeli su da ih kradu. Da bi se zaštitile, pošte su počele da izdaju takozvane „perfins” marke — marke s perforiranim inicijalima. Na taj način zvaničnici su udarili neku vrstu pečata kojim su zaštitili svoj posed od lopova. Ako bi se takva marka, recimo, našla na nekom pismu koje nije bilo zvanično, odmah bi se znalo da je ukradena, dok su prodavci odbijali da prime „perfinse” u zamenu za novac. Prvi put zvanično izdate u Velikoj Britaniji 1868. godine, marke poznate kao „perfins” štampane su 1908. godine u SAD, potom i u Kanadi .

Na ivici rata

Naizgled mala, čini se da poštanska marka nekad naraste do neslućenih razmera. Najbolji primer je ona koju je 1937. godine izdala Nikaragva. Na poštanskoj marki, osim mape Nikaragve, prikazano je i područje na koje je pravo polagao i Honduras. Oko te zemlje dve države dugo su lomile koplja. Iako je 1906. godine španski kralj Alfonso ?III presudio i sporno područje pripojio Hondurasu, vlasti Nikaragve odbile su da poštuju njegovu odluku. Strasti su se uzburkale i narednih godina čarke su postajale sve žešće i češće. Kad je 1937. godine Nikaragva izdala pomenutu marku, građani Hondurasa bili su van sebe od besa. Svi, od zvaničnika, novinara do običnih građana protestovali su i zahtevali da se marka odmah povuče iz upotrebe i uništi. Vlada Nikaragve imala je spreman odgovor: na mapi odštampanoj na poštanskoj marki područje na koje su pravo polagale obe države označeno je kao „territorio en litigio”, odnosno kao sporna teritorija. S oštrih reči prešlo se na (zlo)dela — u Hondurasu su izbile antinikaragvanske demonstracije, a u Nikaragvi su bili sve glasniji pozivi da se na granice smesta pošalju odredi vojske. Činilo se da rat kuca na vrata. U poslednjem času, u želji da posreduju između sukobljenih država, umešale su se Sjedinjene Američke Države, Kostarika i Venecuela. Mirovni pregovori urodili su plodom, obe strane počele su s povlačenjem trupa raspoređenih na spornoj granici. Šta se dogodilo s markom? Nikaragva je pristala da je povuče iz upotrebe i uništi. Da odluku nisu do kraja poštovali jasno je kad se zna da je marka zbog koje samo što nije izbio rat nastavila da se prodaje .

Šuman ili šubert?

Obeležavajući 1956. godine godišnjicu smrti Roberta Šumana (1810. — 1856.), Istočna Nemačka odlučila je da izda marku s likom ovog velikog nemačkog kompozitora. U pozadini se vide note jednog od Šumanovih dela. Sve bi bilo u redu da tek naknadno nije primećeno da su na poštanskoj marki zapravo prikazane note Franca Šuberta (1797. — 1828.), austrijskog kompozitora. Nije bilo druge nego da se marka povuče i smesta zameni novom, s pravim notama.

Pod zemljom je brže

Početkom 20. veka u velikim gradovima Evrope i Amerike dostava pošte bila je veoma otežana — kroz gust saobraćaj bilo je teško probiti se poštanskim kočijama. Nešto je trebalo preduzeti. Zašto pošta ne bi putovala podzemnim putem? Počele su da se grade pneumatske cevi, neka vrsta podzemne železnice za pisma u velegradovima poput Pariza, Rima, Beča, Berlina, Njujorka. Brzinom od oko četrdeset pet kilometara na sat zapakovana pisma putovala su čeličnim cevima, pokretana vazduhom pod pritiskom. Italija je jedna od retkih zemalja koja je, od 1933. do 1966. godine, izdavala posebne marke namenjene pneumatskoj pošti. Inače, pneumatska pošta bila je u upotrebi do osamdesetih godina prošlog veka i onda, kako su gradovi sve više rasli, postala nepraktična. Zadržala se delimično samo u Pragu .

Ne liži me!

Da se marka ne bi odlepila s koverte, trebalo je smisliti od čega da se napravi odgovarajući lepak. Većina maraka štampanih posle 1840. godine na poleđini je imala lepljivu gumu napravljenu od kukuruznog štirka, krompira, gumirabike, šećera. Guma se nije pokazala praktičnom jer se često događalo da se marka u putu odlepi. Šezdesetih godina 20. veka u ostrvskom kraljevstvu Tonga, smeštenom u južnom delu Tihog okeana, došli su na zamisao koju su kasnije mnogi prihvatili. Vlasti Tonge štampale su samolepljive marke. Njihova prednost nije bila samo u tome što čovek nije morao da ih lizne pre nego što ih zalepi na koverat. Marke iz Tonge postale su čuvene jer su bile različitih oblika — najpoznatija je marka u obliku banane iz 1969. godine. Ove marke postale su preko noći toliko tražene da su bile i značajan izvor zarade za kraljevstvo Tonga. Filatelisti su prosto poludeli za ovim neobičnim markama.