Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Metode otkrivanja falsifikata rimskog carskog novaca  (Pročitano 4515 puta)

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1046
  • Ugled: +122/-0
Metode otkrivanja falsifikata rimskog carskog novaca
« poslato: 31.10.2012. 11:25 »
Gotovo da i nema  veće zbirke rimskog carskog novca, u kojoj nema i po koji falsifikat. Naime, već vekovima falsifikatori nastoje da podvale kolekcionarima svoje proizvode i na taj način steknu materijalnu korist. Pri tom se susreću falsifikati najrazličitijih kvaliteta, od onih sasvim primitivnih pa do toliko savršenih, da se može (a možda i ne može!) prepoznati samo naj savršenijim metodama detekcije.

Odmah moramo razlikovati falsifikate nastale još u doba Rimske imperije, koji imaju numizmatičku vrednost, od falsifikata nastalih u novije doba, čija je isključiva namena pribavljanje materijalne koristi prevarom kolekcionara; dakle, tu se radi o krivičnom delu. Krivični zakoni svih zemalja progone takvu vrstu prevare. Međutim, u pojedinim zemljama, naročito Mediterana, ti  zakoni se gotovo i ne primenjuju. Danas dolazi najviše falsifikata iz Italije, zatim Grčke, pa Bliskog istoka, a u zadnje vreme i iz Rumunije i Bugarske.

Novi tehnološki postupci omogućavaju sve lakšu i sve savršeniju izradu falsifikata. Rafiniranost pojedinih postupaka govori da u takvim bandama falsifikatora učestvuju školovani stručnjaci (arheolozi-numizmatičari, hemičari, metalurzi i mašinci ) opremljeni savremenom opremom. Iako ta činjenica na prvi pogled zaprepašćuje svakog kolekcionara, nakon zrelog razmišljanja može ga i utešiti, jer tako postupak izrade falsifikata postaje toliko skup, da prestaje da bude rentabilan za bandu. Danas se isplati falsifikovati samo skupe i retke primerke, dok se falsifikovanje običnih primeraka, pogotovu sitne bronze, slabije isplati, pa se retko i sprovodi.


Metode izrade falsifikata

Falsifikati se uvek rade prema originalnom primerku novca. Postoje u principu dve metode izrade kalupa: ručna i upotrebom tehnoloških postupaka. Prvi način izrade kalupa danas se sve manje sprovodi.

Umetnik graver izrađuje u čeliku kalup prema originalnom primerku novca, a kvalitet falsifikata isključivo zavisi od njegove spretnosti. Takvi kalupi su pogodni i za kovanje i za livenje falsifikovanog novaca. Ako se falsifikovani novac kuje na način kako se kovalo u starim kovnicama, tada se dobijaju odlični falsifikati. Međutim, ti falsifikati mogu se razlikovati od originala po nekim sitnim greškama gravera. Svaki umetnik i nenamerno naginje savršenstvu, pa su zato falsifikovani novčoći “suviše” pravilni i savršeni. Takva je situacija kod starijih falsifikata, koji su nastali pre otkrića novih tehnoloških postupaka. (SI. 1)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Slika 1. Originalni i falsifikovani denar Marka Aurelija

Druga metoda izrade falsifikata koristi moderne tehnološke postupke za izradbu kalupa. Otisak originalnog novca uzima se bilo galvanoplastički (stariji način), bilo pak upotrebom novih plastičnih masa (što se danas sve više koristi!). Taj postupak je jednostavan, ne zahteva skupu aparaturu, a prednost mu je u tome, da ne oštećuje originalni primerak.

Od originalnog novca uzima se otisak plastičnom masom. Taj plastični negativ služi za izradu većeg broja voštanih kopija, koje i u najsitnijim, mikroskopskim detaljima odgovaraju originalu. Te se kopije slažu u “grančice” i nakon toga zaliju šamotom. Nakon sušenja šamot se žari, vosak ispari, pa u šamotu preostaju šupljine kalupi, u koje se u posebnoj mašini pod pritiskom lije rastopljeni metal. Ti se odlivci kasnije čiste i obrađuju. Taj postupak ima manu, da su svi primerci potpuno nalik jedan na drugi, pa se zato mogu samo pojedinačno plasirati na tržištu.

Većina dobrih falsifikata danas je izrađena iz originalnog materijala. Pri tom falsifikator ima računicu, jer plemenite metale prodaje po mnogostruko većoj vrednosti. Jeftiniji i primitivniji falsifikati izrađuju se od bakarnog jezgra, koja se naknadno posrebri. Takvi se falsifikati obično proizvode tzv. štancanjem, i obično se dosta lako prepoznaju.

Posebnu vrstu falsifikata predstavljaju tzv. “suveniri”, koji se proizvode pretežno u Italiji, ali i u drugim mediteranskim zemljama. To zapravo i nisu falsifikati, bar ne pravno. Radi se o vrlo uspelim imitacijama antičkog novca, vrlo nalik na originale, koje imaju namerno napravjene greške, obično u natpisima legenda aversa i reversa. Kao primer neka nam posluže imitacije novaca Faustine mlađe i Julijana II (SI. 2). Oba novca imaju izmišljenu legendu, kakva u stvarnosti ne postoji. Kod Faustine nalazimo natpis: DIVA FAVSTINA AVG, a trebalo je da stoji  DIVA AVG FAVSTINA. Kod Julijana II potpuno je izmišljen naslov vladara, naime stoji: D N FL CL IVLIANVS PIVS C. Titula PIVS CAESAR ne postoji! Takvi se “suveniri” legalno kuju sa dozvolom vlasti, međutim, vrlo ih često “potajno” podvaljuju naivnim turistima kao originale.

Druga metoda izrade falsifikata koristi moderne tehnološke postupke za izradbu kalupa. Otisak originalnog novca uzima se bilo galvanoplastički (stariji način), bilo pak upotrebom novih plastičnih masa (što se danas sve više koristi!). Taj postupak je jednostavan, ne zahteva skupu aparaturu, a prednost mu je u tome, da ne oštećuje originalni primerak.

Od originalnog novca uzima se otisak plastičnom masom. Taj plastični negativ služi za izradu većeg broja voštanih kopija, koje i u najsitnijim, mikroskopskim detaljima odgovaraju originalu. Te se kopije slažu u “grančice” i nakon toga zaliju šamotom. Nakon sušenja šamot se žari, vosak ispari, pa u šamotu preostaju šupljine kalupi, u koje se u posebnoj mašini pod pritiskom lije rastopljeni metal. Ti se odlivci kasnije čiste i obrađuju. Taj postupak ima manu, da su svi primerci potpuno nalik jedan na drugi, pa se zato mogu samo pojedinačno plasirati na tržištu.

Većina dobrih falsifikata danas je izrađena iz originalnog materijala. Pri tom falsifikator ima računicu, jer plemenite metale prodaje po mnogostruko većoj vrednosti. Jeftiniji i primitivniji falsifikati izrađuju se od bakarnog jezgra, koja se naknadno posrebri. Takvi se falsifikati obično proizvode tzv. štancanjem, i obično se dosta lako prepoznaju.

Posebnu vrstu falsifikata predstavljaju tzv. “suveniri”, koji se proizvode pretežno u Italiji, ali i u drugim mediteranskim zemljama. To zapravo i nisu falsifikati, bar ne pravno. Radi se o vrlo uspelim imitacijama antičkog novca, vrlo nalik na originale, koje imaju namerno napravjene greške, obično u natpisima legenda aversa i reversa. Kao primer neka nam posluže imitacije novaca Faustine mlađe i Julijana II (SI. 2). Oba novca imaju izmišljenu legendu, kakva u stvarnosti ne postoji. Kod Faustine nalazimo natpis: DIVA FAVSTINA AVG, a trebalo je da stoji  DIVA AVG FAVSTINA. Kod Julijana II potpuno je izmišljen naslov vladara, naime stoji: D N FL CL IVLIANVS PIVS C. Titula PIVS CAESAR ne postoji! Takvi se “suveniri” legalno kuju sa dozvolom vlasti, međutim, vrlo ih često “potajno” podvaljuju naivnim turistima kao originale.

Druga metoda izrade falsifikata koristi moderne tehnološke postupke za izradbu kalupa. Otisak originalnog novca uzima se bilo galvanoplastički (stariji način), bilo pak upotrebom novih plastičnih masa (što se danas sve više koristi!). Taj postupak je jednostavan, ne zahteva skupu aparaturu, a prednost mu je u tome, da ne oštećuje originalni primerak.

Od originalnog novca uzima se otisak plastičnom masom. Taj plastični negativ služi za izradu većeg broja voštanih kopija, koje i u najsitnijim, mikroskopskim detaljima odgovaraju originalu. Te se kopije slažu u “grančice” i nakon toga zaliju šamotom. Nakon sušenja šamot se žari, vosak ispari, pa u šamotu preostaju šupljine kalupi, u koje se u posebnoj mašini pod pritiskom lije rastopljeni metal. Ti se odlivci kasnije čiste i obrađuju. Taj postupak ima manu, da su svi primerci potpuno nalik jedan na drugi, pa se zato mogu samo pojedinačno plasirati na tržištu.

Većina dobrih falsifikata danas je izrađena iz originalnog materijala. Pri tom falsifikator ima računicu, jer plemenite metale prodaje po mnogostruko većoj vrednosti. Jeftiniji i primitivniji falsifikati izrađuju se od bakarnog jezgra, koja se naknadno posrebri. Takvi se falsifikati obično proizvode tzv. štancanjem, i obično se dosta lako prepoznaju.

Posebnu vrstu falsifikata predstavljaju tzv. “suveniri”, koji se proizvode pretežno u Italiji, ali i u drugim mediteranskim zemljama. To zapravo i nisu falsifikati, bar ne pravno. Radi se o vrlo uspelim imitacijama antičkog novca, vrlo nalik na originale, koje imaju namerno napravjene greške, obično u natpisima legenda aversa i reversa. Kao primer neka nam posluže imitacije novaca Faustine mlađe i Julijana II (SI. 2). Oba novca imaju izmišljenu legendu, kakva u stvarnosti ne postoji. Kod Faustine nalazimo natpis: DIVA FAVSTINA AVG, a trebalo je da stoji  DIVA AVG FAVSTINA. Kod Julijana II potpuno je izmišljen naslov vladara, naime stoji: D N FL CL IVLIANVS PIVS C. Titula PIVS CAESAR ne postoji! Takvi se “suveniri” legalno kuju sa dozvolom vlasti, međutim, vrlo ih često “potajno” podvaljuju naivnim turistima kao originale.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Slika 2. “Suveniri”, nalik na rimske carski novac
« Poslednja izmena: 09.05.2013. 17:32 Aleksandar »

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1046
  • Ugled: +122/-0
Odg: Metode otkrivanja falsifikata rimskog carskog novaca
« Odgovor #1 poslato: 31.10.2012. 12:46 »

Kako treba postupati kod nabavke starog novca za zbirku? Evo nekoliko praktičnih saveta numizmatičarima:

1. Klonite se nepoznatih nabavljača i trgovaca, kontaktirajte sa serioznim kolekcionarima. To je jedan od preduslova da izbegnete kasnija neugodna i skupa iznenađenja. Doduše, nikada niste potpuno sigurni, jer se mnogi kolekcionari zamenama novaca nastoje rešiti primeraka koji su im na neki način sumnjivi.

2. Vrlo je važan opšti utisak, koji neki novčić stvara kod vas. Čovek ponekad i instinktivno oseća, da sa nekim primerkom novca “nešto nije u redu“. Takav novac na neki način odudara od uobičajenih primeraka, ponekad je “suviše lijep”!

3. Izgled ruba novca od posebne je važnosti, jer je rub naročito osjetljivo mesto kod izrade falsifikata, pa se tu falsifikati često najlakše raspoznaju od originala. Rub kovanog novaca mora biti ispucan, u pukotinama se mogu naći tragovi patine. Kod falsifikovanih primeraka kalup se spaja na rubu, pa tu često vidimo nežnu liniju spajanja kalupa. Ako rub pokazuje tragove brušenja ruba, primerak je sumnjiv, međutim, kod novaca kovanog u I i II veku takođe nalazimo tragove brušenja rubova, pa zato brušeni rub ne mora biti siguran znak falsifikata!

4. Izgled površine novca od velike je važnosti. Pažljivo posmatrajte površinu pod uglom, u reflektovanom svetlu. Obratite pažnju na zrakaste linije, koje nastaju kovanjem, naročito na ivici novca. Te linije moraju biti tanke i oštre, u protivnom, najverovatnije se radi o falsifikatu napravljenom livenjem pod pritiskom. Kod srebrnog novca nastojte da pronađete ostatke patine, obično u udubljenim delovima lika (u uvu) ili pak u pojedinim slovima.

5. Likovi aversa i reversa svojim izgledom mogu postaviti sumnju da se radi o falsifikatu. Falsifikatori obično izrađuju lik reversa sa mnogo manje pažnje. Tu se i “znakovi trošenja novca” stavljaju sa mnogo manje pažnje, nego na liku aversa.

6. Legende aversa i reversa treba pažljivo pročiitati i proučiti. Na taj način možemo prepoznati tzv. “suvenire”, koji ponekad izrazito liče na originale. Treba obratiti pažnju na oblik i veličinu slova. Kod falsifikata, rađenih rukom, često postoji razlika u obliku slova.

7. Odjek novca može nam često odati falsifikat. Kada bacimo novčić na neku tvrdu podlogu, on zazveči karakterističnim zvukom. Kod srebrnih novčića starog Rima taj zvuk je nekako mukli, kao kod napuklog lonca, zbog pukotina u metalu. Ako neki primerak jasno zazveči, treba mu posvetiti posebnu pažnju!

8. Budite posebno sumnjičavi, kada vam neki trgovac ponudi nekoliko istih primeraka novaca. Takve primerke pažljivo proučite, a ako ustanovite da su kovani istim žigom, što se može lako ustanoviti prema odnosu lika i slova legende, budi te sigurni da su vam ponuđeni falsifikati na prodaju. Naime, vrlo je mala verovatnost, da ćete naići na 2 primerka kovana istim žigom, jer su kovnice vrlo često, gotovo svakodnevno menjale žigove.

Na kraju treba spomenuti dve metode pregleda srebrnoga antičkog novca, koje ne oštećuju primerke, a mogu nam omogućiti otkrivanje falsifikata. Te su metode određivanje specifične težine metala i mikroskopska analiza površine metala. Ove metode zahtevaju izvesnu tehničku opremu, ali  ta oprema je bez sumnje dostupna pojedinim kolekcionarima.

Specifična težina je broj, koji nam kaže koliko je grama težak jedan kubni centimetar neke stvari. Pri određivanju specifične težine koristimo Arhimedov zakon, koji nam kaže, da svako telo uronjeno u tečnost, gubi toliko težine koliko važe istisnuta tečnost. Prema tome, ako na preciznoj vagi (najbolje analitičkoj) vagamo primerak novca, najpre na vazduhu, a posle toga uronjenog u destilovanu vodu, dobićemo razliku u težini, upravo toliku, koliko iznosi njegov volumen. Jednostavnim računom možemo izračunati specifičnu težinu, i to tako, da se sa razlikom u težini (volumenom) podeli težina novca. Da to lakše shvatimo, navedimo jedan primer: jedan denar Trajana težak je 3,152 grama. Potopljen u vodi teži 2,833 grama. Razlika u težini iznosi 0,319 grama. Sada podelimo težinu denara sa tom razlikom, dakle 3,152 : 0,319 = 9,88. Specifična težina tog denara iznosi 9,88, što se potpuno uklapa u srednje vrednosti Trajana.

Dok kod srebrnih denara i antoninijana specifična težina originala ponekad dosta varira, kod srebrnog novca iza Konstantina ona je vrlo konstantna, uvek iznosi iznad 10,0. Ako nađemo silikvu, koja ima specifičnu težinu manju od 10,0 budite uvereni da je lažna!

Mikroskopski pregled površine metala je brza i sigurna metoda za razlikovanje kovanih od livenih predmeta. Znamo, da je u starom Rimu novac uvek kovan, nikada liven, pa tako možemo sigurno razlikovati livene falsifikate. Princip pretrage je sledeći: pri kovanju metal se rasteže, a tom prilikom dolazi i do promena unutrašnje kristalne strukture metala. Na površini metala javljaju se karakteristične zrakaste pruge, koje su raznih debljina, od onih vidljivih prostim okom pa sve do mikroskopski tankih. Baš ove zadnje, vidljive samo mikroskopom, uvek su prisutne. Njih možemo naći na zaštićenim delovima površine novca, npr. u dubini pojedinih slova i sl. Kod modernih falsifikata, koji su napravljeni livenjem pod pritiskom često nalazimo imitacije tih zrakastih linija, ali one mikroskopske uvijek nedostaju. Te umetne linije kovanja su na vrhu oble, nikada oštre. Kod posebno sumljivih slučajeva može se ispitivani novac na neko vreme staviti u rastvor amonijaka (sa kojom se i inače čisti srebro). Ako je novac kovan, mikroskopske linije dolaze do boljeg izražaja, kod livenog primerka one se delom izgube. Mikroskop može odlično razlikovati prave pukotine metala, nastale kovanjem, od onih veštačkih, čija je svrha, da zavara kolekcionara. (SI. 3, 4)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Slika 3. Mikroskopski izgled površine originalnog rimskog denara

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Slika 4. Mikroskopski izgled površine falsifikovanog denara

Ostaci patine na srebrnom novcu mogu biti pravi, ali mogu biti i veštački naneseni da zavaraju kupca. Prava stara patina dolazi u dva oblika. Prvi, češći oblik je mešana patina. Na dosta obilnoj smeđoj grudastoj podlozi nalazimo uključene zelene kvrgaste mase. Te zelene mase raspoređene su u smeđoj masi nalik na grožđice u kolaču. Kod čišćenih novčića često nalazimo ostatke samo smeđe patine. Drugi, ređi oblik stare patine je zelena slojevita malahitna patina, nalik na zelenkaste bradavice. Veštačka patina je jednolična, i sa malo iskustva možemo je lako razlikovati od prave.

Za ovu pretragu dobar je svaki mikroskop manjeg povećanja, oko 30-100 puta. Rasveta mora biti jaka. Ako je mikroskop spojen sa kamerom, površina novca može se snimiti, što može poslužiti za dokumentaciju.


Van mreže nenad

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 1
  • Ugled: +0/-0
Odg: Metode otkrivanja falsifikata rimskog carskog novaca
« Odgovor #2 poslato: 29.10.2013. 21:07 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


evo na primer ovo, nije kovanica ali je antika? da li je original?
Hvala za tekst jako je koristan!

Van mreže Max

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 670
  • Ugled: +81/-0
Odg: Metode otkrivanja falsifikata rimskog carskog novaca
« Odgovor #3 poslato: 30.10.2013. 17:34 »
Gledano na prvi pogled smatram da se ne radi o orginalu, međutim na osnovu slike čovek može i da se prevari. Možeš li nam dati malo više informacija o predmetima. Da li su čišćeni ?
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete