Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Abraham Linkoln  (Pročitano 2887 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Abraham Linkoln
« poslato: 25.02.2014. 21:18 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Abraham Linkoln (engl. Abraham Lincoln; Kentaki, 12. februar 1809. — Vašington, 15. april 1865.) je bio šesnaesti predsednik SAD.

Rođen je u siromašnoj familiji, a u mladosti je dobio dozvolu da se u državi Ilinois bavi advokaturom, iako nije imao završenu ni osnovnu školu. Politikom se bavi od 1832. a 1856. priključio se republikanskoj stranci, osnovanoj zato da bi se suprotstavila širenju ropstva među novopriključenim državama SAD.

Godine 1860. njegov izbor za predsednika SAD je podstakao južne robovlasničke države SAD da započnu proces otcepljenja i stvore Konfederativne Američke Države. Linkolnova vlada u Vašingtonu nije priznala novostvorenu konfederaciju tako da je u proleće 1861. došlo do izbijanja Američkog građanskog rata.

Iako se nije istakao kao posebno talentovan ratni vođa niti je, sve do pred sam kraj, imao uspeha u izboru generala Unije, Linkoln je imao ključnu ulogu u pobedi Unije. Dok je na početku, iz političkih razloga, kao cilj rata naveo očuvanje Unije, godine 1862. je doneo proglas o ukidanju ropstva, čime je Unija stekla simpatije svetske javnosti. Istovremeno je bez mnogo obzira kršio i mimolizao mnoge ustavne odredbe o ljudskim pravima i slobodama kako bi suzbio južnjačku petu kolonu. Njegov mandat je značajan po celom nizu reformi koje su ojačale pozicije federalne vlasti na račun federalnih država.

Nekoliko meseci nakon što je Linkoln pobedio na izborima 1864. godine, Konfederacija je prisiljena na kapitulaciju i rat je završen pobedom Unije. Nekoliko dana kasnije, 15. aprila 1865. Linkoln je ubijen u pozorištu kao žrtva fanatičnog južnjačkog glumca Džona Vilksa Buta.

Biografija

Rani život

Abraham Linkoln rođen je 12. februara 1809. kao drugo dete Tomasa Linkolna i Nensi Linkoln (rođene Henks), u drvenoj jednosobnoj kući u okrugu Hardin (danas okrug La Rue), savezna država Kentaki, na Sinking Spring farmi. Njegov deda po očevoj strani doselio je sa porodicom iz savezne države Virdžinija u okrug Džeferson, Kentaki, gde je poginuo u indijanskom napadu 1786. Tomas je ostao sam da se snalazi u životu na granici. Linkolnova majka, Nensi, bila je kćerka Lusi Henks. Nensi je rođena u okrugu Mineral, Zapadna Virdžinija, tada deo savezne države Virdžinija. Lusi se sa Nansi preselila u Kentaki. Nansi Henks udala se za Tomasa koji je postao ugledan građanin. Kupio je i prodao nekoliko farmi, od kojih je jedna bila Nob Krik. Porodica je pohađala baptističku crkvu koja je imala stroge moralne standarde, te se protivila alkoholu, plesu i ropstvu. Tomas je u Kentakiju imao dobar društevni status, te je sedeo u porotama, procenjivao posede, čuvao zatvorenike i učestvovao u državnim patrolama za robove. Do vremena kada mu se rodio sin Abraham, Tomas je posedovao dve farme od 240 ha, nekoliko gradskih parcela, konje i stoku. Bio je među najbogatijima u okrugu. Godine 1816. Tomas je izgubio svo zemljište na sudu zbog neispravnih papira o vlasništu.

Porodica se preselila na sever preko reke Ohajo u slobodno područje i krenula u novi početak u okrugu Peri, (danas okrug Spenser), savezna država Indijana. U Indjani 1818., kada je Abraham imao devet godina, preminula mu je majka Nensi zbog trovanja kravljim mlekom koje je sadržavalo biljni toksin (tada bolest nepoznatog uzroka nazivala se mlečna bolest, te se smatralo da je zarazna).

Nakon smrti majke, najstarija sestra, Sara, brinula se o njemu dok se otac nije ponovo oženio 1819. godine. Sara je kasnije preminula u 20-im godinama prilikom rođenja mrtvorođenčeta.

Nova žena Tomasa Linkolna bila je udovica Sara Buš Džonston, majka troje dece. Linkoln je postao vrlo blizak sa pomajkom. Kao dečak Abraham nije bio previše vredan u kućnim poslovima te su ga komšije i prijatelji smatrali lenštinom. Kasnije kao mladić, radio je sve poslove u kući koji su se očekivali od njega i bio sposoban radnik sa sekirom u poslovima izrade ograda. Nakon što je pobedio vođu lokalne bande u rvanju, stekao je reputaciju za svoju snagu i smelost. Linkoln je prihvatio i tada uobičajenu obavezu sina da svome ocu daje svu zaradu od rada izvan kuće do starosti od 21. godine. U kasnijim godinama Linkoln je posuđivao ocu novac u nekoliko navrata. S vremenom se udaljio od oca, delomično zbog očevog neobrazovanja. Edukacija mladog Linkolna sastojala se od godine dana formalnog školovanja, te samoučenja i čitanja dostupnih knjiga. Tako je više puta pročitao Ezopove „Basne“,„Robinzona Krusoa“ Danijela Defoaa, Bibliju kralja Džejmsa i autobigrafiju Bendžamina Frenklina.

Godine 1830. zbog straha od širenja mlečne bolesti porodica se preselila uz reku Ohajo u okrug Mejkon, država Ilinois, koja je tada bila slobodna (bez ropstva) država. Godine 1831. Tomas je ponovo preselio porodicu u novi dom u okrugu Koles, Ilinois. Tada je ambiciozni 22-godišnjak odlučio potražiti bolji život i osamostalio se od porodice. Spuštajući se kanuom niz reku Sangamon, Linkoln je završio u selu Nju Sejlem u okrugu Sangamon. U proleće 1831. zaposlio ga je preduzetnik iz Nju Sejlema, Denton Ofat, te se sa prijateljima u brodu sa teretom spustio u Nju Orleans rekama Sangamon, Ilinois i Misisippi. Nakon dolaska u Nju Orleans, prvi put je video ropstvo i pešice se vratio kući.

Počeci

Godine 1832., u dobu od 23 godine Linkoln je sa partnerom na pozajmicu kupio malu prodavnicu u Nju Sejlemu. Iako je ekonomija u regionu cvetala, posao nije išao najbolje pa je Linkoln prodao svoj udeo. Toga marta započeo je svoju političku karijeru i prvu predizbornu trku za opštu skupštinu (državno zakonodavno telo) savezne države Ilinois. Pre izbora Linkoln je služio u oružanim jedinicama države Ilinois tokom rata Crnog Jastreba. Na izborima 6. avgusta nije izabran. Radio je u pošti i odlučio je da postane pravnik. Na drugoj izbornoj trci 1834. bio je uspešan te je izabran u skupštinu, kao predstavnik Vigovske stranke. Godine 1836. primljen je u Pravnu komoru, preselio se u grad Springfild i počeo je raditi kao pravnik u uredu Džona T. Stjuarta, rođaka Meri Tod. Stekao je reputaciju uspešnog advokata. Od 1841. do 1844. bio je partner sa Stivenom T. Loganom, a kasnije sa Vilijamom Herndonom. Odradio je četiri uzastopna mandata u nižem Predstavičkom domu skupštine Ilinoisa kao predstavnik okruga Sangamon.

Tokom zasedanja 1835. ― 36. glasao je za pravo glasa svim belim muškarcima bez obzira da li su vlasnici zemlje ili ne. Zalagao se za ukidanje ropstva. Pratio je program koji je omogućavao naseljavanje slobodnih robova u Liberiji u Africi.

Porodica

Godine 1840. Linkoln se verio sa Meri Tod, iz bogate robovlasničke porodice iz Leksingtona, Kentaki. Sreli su se u Springfildu, Ilinois, u decembru 1839., a sledećeg decembra su se verili. Venčanje planirano za 1. januar 1841. je otkazano na Linkolnov zahtev. Kasnije su se ponovo sreli na zabavi i venčali se 4. novembra 1842. u vili u Springfildu koja je bila vlasništvo Merine udate sestre.

Godine 1844., par je kupio kuću u blizini pravnog ureda. Meri je bila domaćica. Robert Tod Linkoln je rođen 1843., Edvard Bejker Linkoln (Edi) 1846. Edvard je preminuo 1. februara 1850., verovatno od tuberkuloze. „Vili“ Linkoln je rođen 21. decembra 1850., a umro je 20. februara 1862. Četvrto dete Tomas „Ted“ Linkoln, rođen je 4. aprila 1853., a preminuo je od popuštanja srca u dobi od 18 godina 16. jula 1871. Robert je jedino dete koje je preživelo i imalo vlastitu decu. Smrt sinova značajno je uticalo na oba roditelja. Meri se teško nosila sa gubitkom dece i supruga pa ju je Robert kratkotrajno smestio u duševnu bolnicu 1875. Otac Linkolnove supruge živio je u Leksingtonu, Kentaki, pa je on kao i ostali u porodici Tod živeo od robova ili trgovine robovima. Linkoln je sa njima bio blizak, i povremeno je posećivao njihovo imanje u Leksingtonu.

Kongres

Tokom 1830. Linkoln je bio postajan član Vigovske stranke, sledbenik Henrija Kleja. Godine 1846. izabran je u Kongres SAD gde je služio dve godine kao jedini predstavnik svoje stranke u delegaciji države Ilinois. U borbi za nominaciju Vigovske stranke za izbore 1848. Linkoln je procenio da Klej ne može pobediti, pa je dao podršku generalu Zahariju Tejloru, koji je kasnije postao predsednik. Linkoln se nadao da će ga novi predsednik postaviti na unosno mesto načelnika Ureda za zemljišta, ali nije. Ponuđen mu je ured guvernera u teritoriji Oregon, koji su bili demokratsko uporište, pa bi to mesto značilo kraj političke karijere, zbog čega je Linkoln odbio mesto.

Linkoln se vratio pravu u kancelariji u Springfildu, gde se bavio svim poslovima koje su mogli dopasti u ruke advokata u preriji. Linkoln se bavio brojnim prevozničkim slučajevima usred širenja nacije na zapad. Posebno slučajevima vlasnika rečnih brodova u tužbama sa novoizgrađenim železničkim mostovima. Prvbitno je zastupao brodare, ali je kasnije radio za onoga ko ga je unajmio, a njegova reputacija je rasla. Čak je pred Vrhovnim sudom SAD nastupio u slučaju rečnog čamca koji je potonuo nakon što je udario u most. Godine 1849. dobio je patent za uređaj za plutanje koji omogućava čamcima plovidbu kroz plitku vodu, pa je do sada jedini američki predsednik koji ima patent na svoje ime.

Ropstvo

Tokom 1850. ropstvo je bilo legalno u južnim državama SAD, dok je u većini severnih ukinuto. Linkoln je bio protiv ropstva i širenja ropstva na nove američke teritorije na zapadu. Vratio se u politiku kako bi se suprostavio novom zakonu iz 1854., (Zakon o Kanzasu i Nebraski) u koji je senator Stiven A. Daglas uklopio nameru da naseljenici na novim teritorijima zapada imaju pravo da sami odlučuju o ropstvu, a ne da o tome odlučuje Kongres. Kasnije 1854. Linkoln se kandidovao za mesto u Senatu SAD kao predstavnik Ilinoisa. U to vreme senatore su birali članovi predstavničkog zakonodavnog tela savezne države. Nakon što je vodio u šest krugova izbora, podrška mu je počela slabiti, pa je Linkoln podržao kandidata Limana Trambula, koji je pobedio protivnika Džoela Odriha Matesona. Članovi Vigovske stranke nepovratno su se podelili oko novog zakona. Ostaci stare Vigovske stranke, razočarani članovi Demokratske stranke i drugih manjih stranka bili su osnova u oblikovanju nove Republikanske stranke.

Tokom 1857. ― 58., senator Daglas se razišao sa predsednikom Džejmsom Bjukenanom što je dovelo do borbe za vlast u Demokratskoj stranci. U martu 1857. Vrhovni sud je u slučaju Dred Skot protiv Sandforda, doneo odluku po kojoj američki crnci nisu građani SAD i nisu zaštićeni Ustavom SAD. Linkoln je osudio takvu odluku i pozvao se na Deklaraciju nezavisnosti po kojoj su svi ljudi jednaki po neotuđivim pravima među kojima su život i sloboda.

Nakon što je Republikanska stranka nominovala Linkolna za mesto u Senatu 1858., spremna je bila pozornica za izbornu trku za zakonodavno telo Ilinoisa, koje će odlučiti da li mesto u Senatu ide Daglasu ili Linkolnu.

Predizborna trka za Senat 1858. sastojala se od sedam debata između Linkolna i Douglasa, koje su najpoznatije debate u američkoj istoriji. Debate su privlačile skupove od nekoliko hiljada ljudi. Iako su republikanci osvojili više glasova, više mesta su osvojili demokrati pa je u Senat otišao Daglas. Stranački čelnici su pozvali Linkolna da održi govor u Njujorku, grupi moćnih republikanaca. Svojim nastupom pokazao je intelektualno vodstvo koje ga je gurnulo u vrh stranke.

Predsjednička nominacija 1860. g.

Konvencija republikanske stranke Ilinoisa održana je od 9. do 10. maja 1860. u gradu Dekejtur. Linkolnovi sledbenici organizovali su izborno telo koje su vodili Devid Dejvis, Norman Džad, Leonard Svit i Džesi Duboa, pa je Linkoln dobio prvu podršku za predsedničku kampanju. Dana 18. maja na nacionalnoj konvenciji republikanske stranke u Čikagu Linkolnovi prijatelji su obećanjima i manipulacijama osigurali Linkolnovu nominaciju, uz bivšeg demokrata iz države Mejn, Hanibala Hamlina kao potpredsedničkog kandidata.

U međuvremenu je Daglas izabran kao kandidat severnih demokrata, dok je njegov potpredsednički kandidat bio Heršel Vespazijan Džonson. Delegati iz 11 južnih robovlasičkih država napustili su demokratsku konvenciju zbog neslaganja sa Daglasovim stavovima i na kraju izabrali Džona Brekinridža kao svoga kandidata.

Dok su Daglas i ostali kandidati putovali i održavali govore, Linkoln nije održavao govore. Pratio je kampanju i oslanjao se na entuzijazam republikanske stranke. Ljudi iz stranke odradili su potrebne zadatke koji su mu osigurali većinu na severu. Hiljade republikanaca održavalo je govore koji su se prvo bazirali na stranačkoj platformi, a kasnije prepričavali život Linkolna, i isticali njegovo siromašno poreklo.

Predizborni materijali republikanske stranke bili su znatno veći od materijala svih ostalih protivnika zajedno. Jedan pisac novina „Čikago tribjuna“ prodao je pamflet u kojem je opisao Linkolnov život u 100.000 do 200.000 kopija.

Dana 6. novembra 1860. Linkoln je izabran kao 16. predsednik SAD, pobedivši demokratskog kandidata Stivena A. Daglasa, kandidata južnih demokrata Džona Brekinridža i Džona Bela kadidata nove Ustavne stranke. Linkoln je postao prvi predsednik iz republikanske stranke.

Kada je Linkolnova pobeda postala očita, secesionisti su jasno izrazili da će napustiti Uniju pre nego što Linkoln preuzme predsedništvo u martu. Dana 20. januara 1860. Južna Karolina istupila je iz Unije što su do 1. februara 1861. učinile i Florida, Misisipi, Alabama, Džordžija, Luizijana i Teksas. Šest država prihvatilo je novi ustav i objavili su novu državu Konfederativne Američke Države. Predsednik Bjukenan i novoizabrani predsednik Linkoln odbili su priznati Konfederaciju, te proglasili secesiju ilegalnom. Konfederacija je izabrala Džefersona Dejvisa kao prelaznog predsednika 9. februara 1861. Pokušano je nekoliko mirnih rešenja. Linkoln je doneo zakon kojim je nameravao zaštiti robovlasništvo u državama u kojima postoji. Na putu vozom po Severu, kojim je išao na svoju inauguraciju Linkoln se u pojedinim mestima obraćao narodu i političarima. U Baltimoru je izbegao ubice uz pomoć šefa svoje bezbednosti Alana Pinkertona. Dana 23. februara 1861. stigao je maskiran u Vašington. U svome prvom obraćanju kao predsednik jasno je uputio poruku Jugu kako ne namerava ukinuti ropstvo u južnim državama.

Neuspeh na mirovnoj konfereciji 1861. bio je jasan signal da zakonodavno rešenje nije moguće. U martu 1861. niti jedna otcepljena država nije se ni pod kojim uslovima htela vratiti u Uniju. U međuvremenu je Linkoln sa svim republikanskim vođama zaključio da podela Unije ne dolazi u obzir.

Početak rata

Komandant tvrđave Fort Samter, u Južnoj Karolini, Robert Anderson, poslao je zahtev za namirnice u Vašington, a Linkolnovu naredbu da se udovolji zahtevu, u Konfederaciji su protumačili kao čin agresije. Dana 12. aprila 1861. vojne snage Konfederacije ispalile su hice na snage Unije u Fort Samteru, što je dovelo do njihove predaje i početka Američkog građanskog rata. Dana 15. april Linkoln je pozvao sve države da pošalju vojnike kako bi ponovo osvojili tvrđave, obranili Vašington i očuvali Uniju. Taj zahtjev doveo je države da odaberu stranu. Virdžinija je proglasila otcepljenje, a nagrađena je tako što je Ričmond postao glavni grad Konfederacije. U sledeća dva meseca otcjepljenje su proglasile Severna Karolina, Tenesi i Arkanzas. U državama Misuri i Merilend pokret za otcepljenje je bio jak ali države nisu istupile, dok je država Kentaki pokušala ostati neutralna.

Preuzimanje Unije u ratu

Nakon pada tvrđave Fort Samtera, Linkoln je uvideo važnost preuzimanja kontrole nad ratom i donošenja sveukupne strategije gušenja pobune. Linkoln se našao pred do tada neviđenom političkom i vojnom krizom, te je odgovorio kao vrhovni komandant koristeći do tada najveće moći. Povećao je svoje vojne ovlasti, nametnuo pomorsku blokadu svih luka Konfederacije, raspodelio novčana sredstva bez uticaja Kongresa, ukinuo habeas corpus i uhapsio na hiljade sumnjivih simpatizera Konfederacije. Linkolna je podržavao Kongres i veći deo stanovnika Severa. Uz sve to Linkoln je morao povećati simpatije Unije u robovlasničkim državama i sprečiti da se sukob proširi i uključi ostale države.

Za početak morao je pridobiti podršku svih stranaka za ratne napore i na svaki način sprečiti podele među strankama. Dana 6. avgusta 1861. potpisao je Zakon o konfiskaciji kojim se sve robove koji se koriste za ratne napore Konfederacije zapljenjuje i oslobađa. Tokom avgusta 1861. general Džon C. Fremont, inače kandidat republikanaca na izborima 1856., proglasio je bez konsultacije sa Vašingtonom, preki sud u državi Misuri. Proglasio je da svaki građanin koji se uhvati da nosi oružje može biti izveden na preki sud i streljan, i da će robovi osoba koja pomažu slobodu biti oslobođeni.
Fremont je već bio tada optuživan za zanemarivanje područja pod svojom komandom i za prevare i korupciju. Linkoln je proglasio njegov proglas nevažećim, te je smatrao proglas političkom odlukom bez vojne značajnosti ili legalnosti.

Afera Trent skoro je dovela do sukoba Unije sa Velikom Britanijom. Američki ratni brod USS San Hasinto ilegalno je presreo britanski trgovački brod "Trent" i zarobio dva izaslanika Konfederacije koji su putovali njime. Britanci su protestvovali, dok su Severnjaci slavili takav događaj. Linkoln je rešio spor pustivši dvojicu zarobljenika na slobodu. Linkoln je prvobitno, spoljne poslove prepustio državnom sekretaru Vilijamu Sjuardu, zbog nedostatka iskustva. Sjuardova reakcija u aferi Trent bila je previše ratoborna, pa je Linkoln zatražio pomoć senatora Čarlsa Samnera, predsednika odbora za spoljnu politiku i stručnjaka za britansku diplomatiju.

Linkoln je brzo učio vojne izraze, pratio sve telegrafske izveštaje, redovno konsultovao guvernere i birao generale prema njihovom uspehu, kao i saveznoj državi i stranci. U januaru 1862. zbog pritužbi sa nesposobnost i profiterstvo, smenio je Sajmona Kamerona kao ministra rata, te postavio Edvina Stentona. Stenton je bio jedan od mnogih konzervativnih demokrata koji je podupirao Brekenridža na izborima 1860., a koji je pod Linkolnovim vodstvom postao borac protiv ropstva. Linkoln je naglašavao dva strateška cilja: odbranu i sigurnost glavnog grada Vašingtona, te agresivni pristup kako bi se rat završio što pre (mnogi novinarski urednici očekivali su da će rat završiti za 90 dana).
General Maklelan

Linkoln i Maklelan nakon bitke kod Antitama

Nakon poraza Unije u prvoj bici kod Bul Rana i povlačenja ostarelog Vinfilda Skota krajem 1861., Linkoln je proglasio Džordža B. Maklelana komandantom svih jedinica Unije. Maklelan je diplomirao na vojnoj akademiji Vest Pojnt, bio je službenik na železnici i demokrata iz savezne države Pensilvanija. Trebalo mu je nekoliko meseci da isplanira i izvede svoj napad, što je bilo više nego što je Linkoln želeo. Cilj napada je bilo osvajanje glavnog grada Konfederacije Ričmonda, tako što bi brodovima prebacio Vojsku Potomaka na poluostrvo i osvojio Ričmond kopnenim putem. Brojna Maklelanova odgađanja, te njegov stav da nisu potrebne vojne snage za obranu Vašingtona frustrirale su Kongres i Linkolna. Linkoln je zahtevao deo Maklelanovih trupa za odbranu grada. Maklelan koji je stalno precenjivao vojnu moć Konfederacije, za neuspeh svog napada, krivio je odluku da deo snaga ostane za odbranu glavnog grada.

Linkoln je smenio Maklelana sa mesta glavnokomandujućeg u martu 1862. i postavio Henrij Vegera Haleka, nakon što je Maklelan u pismu Linkolnu upozorio na oprez u vojnim naporima. To pismo razljutilo je radikale među republikancima koji su izvršili pritisak na Linkolna da imenuje republikanca Džona Poupa kao komandanta novooformljene Vojske Virdžinije.

Pouo se složio sa Linkolnovim strateškim namerama da napadne Ričmond sa severa kako bi zaštitio glavni grad. U drugoj bici kod Bul Rana u leto 1862., vojska pod komandom Poupa je poražena zbog nedobivanja traženih pojačanja od Maklelana, koji je komandovao Vojskom Potomaka. Poraz je doveo do toga da Vojska Potomaka drugi put brani Vašington. Rat se 1862. širio i na pomorske bitke. Tako je konfederalni brod CSS Virdžinija u bici kod Hempton Roudsa napao i uništio dva drvena broda Unije, pre nego što ga je napao i oštetio USS Monitor. Linkoln je detaljno preispitao mornaričke oficire i pregledao njihove zapise iz bitke.

Iako nezadovoljan Maklelanovim neuspehom da obezbedi pojačanja Poupu, Linkoln je bio očajan, pa ga je vratio na mjesto komandanta svih vojnih snaga, na nezadovoljstvo svih političara osim Sjuarda. Dva dana nakon povratka na zapovedništvo, snage generala Roberta E. Lija prešle su reku Potomak i ušle u Merilend, što je dovelo do bitke kod Antitama u septembru 1862.

Pobeda Unije bila je jedna od najkrvavijih u istoriji SAD i omogućila je Linkolnu da najavi da će u januaru doneti Proglas o emancipaciji. Kako je Proglas bio spreman i ranije, Linkoln je čekao vojni uspjeh kako ne bi proglašavanje bilo viđeno kao potez očajnika.
Maklelan se suprostavio zahtevima Predsjednika da krene za razbijenom južnjačkom vojskom u povlačenju, kao što je i general Don Karlos Buel odbio naređenje da Vojska Ohaja krene na pobunjenike u istočnom delu države Tenesi. Linkoln je zamenio Buela sa Vilijamom Rozekransom, te nakon izbora 1862. Maklelana je zamenio republikancem Ambrozom Bernsajdom. Obe zamene su bili umereni političari i više su podržavali Predsednika.

Bernsajd je protivno savetima predsednika pokrenuo napad preko reke Rapahanok i teško je poražen od snaga generala Lija kod Frederiksburga u decembru. Osim poraza, njegovi vojnici bili su nezadovoljni i nedisciplinovani. Dezertiranja tokom 1863. brojala su se u hiljadama, što se nakon Fredericksburga i povećalo. Linkoln je doveo Džozefa Hukera, uprkos njegovim povremenim govorima o potrebi uvođenja vojne dikatature.
Na izborima 1862. republikanci su pretrpeli nekoliko poraza, iako su i dalje zadržali većinu u Kongresu.

U proleće 1863., Linkoln je bio optimističan. Verovao je da bi nekoliko pobeda za redom bilo dovoljno da završe rat. Nadao se uspešnom napadu Hukera na Lija severno od Ričmonda, Rozekransovom napadu na Čatanugu, Grantovom na Viksburg i morskom napadu na Čarlston.

Huker je u bici kod Čenselorsvila u maju poražen od Lija. Huker je ignorisao Linkolnova naređenja da podeli svoju vojsku kod Harpers Ferija, što bi Lija možda prisililo da učini isto, pa je Huker podneo ostavku koju je Linkoln prihvatio. Zamenio ga je Džordž Gordon Mid, koji je pratio Lija u Pensilvaniju u Getisburškoj kampanji, koja je bila pobeda za Uniju iako je Li izbegao zarobljavanje. U isto vreme nakon početnog neuspeha Grant je započeo opsadu Viksburga, a mornarica Unije izvela je uspešan napad na luku u Čarlstonu. Nakon bitke kod Getisburga, Linkoln je shvatio da će njegove vojne odluke biti bolje prihvaćene ako idu generalima od zapovjednika, kako generali često nisu voleli upletanja civila.

Proglas o emancipaciji

Linkoln predstavlja prvu verziju Proglasa o emancipaciji svojim saradnicima.

Linkoln je shvatio da je federalno ovlašćenje da ukine ropstvo ograničena Ustavom, koji je do 1865. odluku o ropstvu preneo na savezne države. Pre i tokom izbora isticao je da bi eventualno ukidanje ropstva sprečilo širenje ropstva na nove američke teritorije. Na početku rata podsticao je savezne države da prihvate kompenziranu emancipaciju (osoba koja ukine ropstvo dobivala je od države monetarnu ili neku drugu kompenzaciju). Linkoln je verovao da na taj način može izbrisati ropstvo. Odbio je dva geografski ograničena pokušaja emacipacije (pokušaj generala Džona C. Fremonta u avgustu 1861. i Dejvida Hantera u maju 1862), zato što je smatrao da to nije unutar njihovih ovlasti i zato što nije hteo uznemiravati granične robovlasničke države odane Uniji.

Dana 19. juna 1862. Kogres je doneo zakon (koji je Linkoln podupro) kojime je zabranjeno ropstvo na svim federalnim teritorijima. U julu 1862. donesen je Drugi zakon o konfiskaciji koji je postavio sudske procedure kojime su mogli biti oslobođeni svi robovi osoba osuđenih za pomaganje u pobuni. Iako je Linkoln smatrao da Kongres nema ovlašćenje da oslobađa robove unutar saveznih država, odobrio je zakon, iako u suprotnosti sa zakonodavstvom. Smatrao je da takva ovlašćenja na temelju Ustava ima Predsjednik, i Linkoln je nameravao iskoristiti ta ovlašćenja. Unutar svog kabineta Linkoln je raspravljao o nacrtu Proglasa, te je izjavio da kao prikladnu i nužnu vojnu mjeru, od 1. januara 1863. svi robovi unutar država Konfederacije će postati i zauvek ostati slobodni.
Privatno Linkoln je zaključio kako robovska osnova Konfederacije treba biti uklonjena. Deo Linkolnove opozicije (npr. Koperhed) smatrao je da je emancipacija kamen spoticanja u pokušaju mira i ponovnog ujedinjenja.

Proglas o emacipaciji objavljen je 22. septembra 1862, a stupanjem na snagu 1. januara 1863. proglasio je slobodnim sve robove u 10 južnih saveznih država van kontrole Unije, uz izuzetak u područjima pod kontrolom Unije u dve države. Sledećih 100 dana Linkoln je pripremao vojsku i naciju za emacipaciju, dok su demokrati okupljali glasače i upozoravali ih na pretnju koju predstavljaju slobodni robovi za belu populaciju na severu. Nakon što je ukidanje ropstva postalo vojni cilj, vojske Unije su tokom napredovanja prema jugu oslobađale sve više robova, sve dok njih tri miliona u svim državama Konfederacije nisu oslobođeni. Tri dana nakon objavljivanja Proglasa 13 republikanskih guvernera na zajedničkoj konferenciji ratnih guvernera podržali su Proglas, ali su predložili smenu generala Džordža Maklelana sa mesta komandanta svih vojnih snaga Unije. Korišćenje robova u vojnim redovima postala je službena politika odmah nakon Proglasa o emacipaciji, pa je Linkoln pismima podsticao vojne komandante da regrutuju što više bivših robova u vojsku. Do kraja 1863. na Linkolnovu direktivu general Lorenco Tomas regrutovao je 20 pukova robova iz doline reke Misisipi.

No proglas, koliko god na papiru obećavao, isprva u praksi nije imao nikakvog učinka. Mnogi su ga nazvali licemernim jer "oslobađa" robove na području koje Unija ne kontroliše, a ostavlja ih u lancima na područjima gde ih može osloboditi. Vojni cilj kojem se Linkoln nadao, da će se robovi na pobunjenom Jugu dići na ustanak protiv svojih gospodara, nije se ostvario. Bez obzira na sve to, Linkoln je proglasom postigao politički uspeh jer je njime u očima Evropljana prikazao Južnjake kao varvare koji žele zadržati robovlasnički sistem. Velika Britanija i Francuska, koje su do tada simpatisale borbu Konfederacije za nezavisnost, sada okreću svoju podršku Uniji.

General Grant

Midov neuspeh da zarobi Lijevu vojsku dok se povlačila sa Getisburga i stalna pasivnost Vojske Potomaka, uverila je Linkolna da je potrebna promjena u komandovanju. Pobeda generala Julisiza S. Granta u bici kod Šajloa i viksburška kampanja uticale su na Linkolna i Grant je postao jak kandidat za mesto zapovednika Vojske Unije. Linkoln je smatrao da vojska sa Grantom na čelu može neumorno koordinirano napadati na nekoliko ratišta, te imati vrhunskog komandanta koji pristaje na bivše robove u svojim redovima. Ipak Linkoln je bio zabrinut zbog mogućnosti da se Grant kandiduje na predsedničkim izborima 1864., kao što je generalMaklelan. Uz pomoć posrednika ispitao je Grantove političke namere i kada se uverio da ih nema, Senatu je predložio Grantovo unapređenje u zapovednika Vojske Unije. Zadobio je pristanak Kongresa da Grant dobije čin general pukovnika, koji do tada nije imao niko od Džordža Vašingtina. Tokom 1864. Grant je vodio krvavu kampanju Overlord, u kojoj je Unija imala brojne gubitke u bitkama poput one kod Vajldernesa ili Kold Harbora. Snage Konfederacije, iako su imale odbrambene pozicije, takođe su trpele velike gubitke. Konfederaciji su nedostajala pojačanja, te je vojska bila prisiljena da se utvrditi izvan grada Pitersburg, savezna državaVirdžinija, gde je Grant započeo opsadu. To je omogućilo Linkolnu da poseti Granta, i da dobije direktno od Granta i Vilijama Šermana, koji je bio u iznenadnoj poseti kod Granta, podatke o borbama. Linkoln i republikanska stranka mobilizovali su se u podršci, pa su brzo zamenili Grantove gubitke.

Linkoln je dozvolio Grantu da napada infrastrukturu Konfederacije, kao što su plantaže, železnice, mostovi, kako bi uništio moral Juga i oslabio njegovu ekonomsku moć. Grant je napadima prekinuo saobraćaj na tri železničke pruge koje su povezivale Ričmond sa ostatkom Juga, dok su generali Šerman i Filip Šeridanuništavali plantaže i gradove u dolini Šenandoaa u Virdžiniji. General Konfederacije Džubal Anderson Erli započeo je niz napada na Sever kako bi zapretio glavnom gradu. Nakon nekoliko poziva Grantu do odbrani Vašington, Šeridan je postavljen pa je pretnja od generala Erlija zaustavljena.
Kako je Grant slabio Lijeve snage, započeli su napori da se pregovara o miru. Potpredsjednik Konfederacije Alegzander Stivens vodio je grupu na sastanku sa Linkolnom, Sjuardom i ostalima u Hempton Roudsu. Linkoln je odbio sve pregovore u kojima je Konfederacija jednaka sa Unijom i prekinuo sastanak. Njegov jedini razlog sastanka je bio prekid borbi.

Dana 1. aprila 1865. Grant je zaobišao Lijeve snage u bici kod Five Forksa i uspio opkoliti Petersburg, na što je Vlada Konfederacije napustila Ričmond. Nekoliko dana nakon što je pao Ričmond, Linkoln je posetio napušteni grad. Dana 9. aprila Li se predao Grantu kod Apomatoksa, pa je rat praktično bio gotov.

Ubistvo

Džon Vilks But bio je dobro poznati glumac i špijun Konfederacije iz Merilenda. Iako nikada nije stupio u Vojsku Konfederacije imao je kontakte sa tajnom službom Konfederacije. Godine 1864. But je smislio (sličan planu Tomasa N. Konrada) otmicu Linkolna i tražiti zamenu za oslobađanje zarobljenika. Nakon što je 11. aprila 1865. slušao Linkolnov govor o planovima da robovima da pravo glasa, odlučio je ubiti predsednika. Kada je saznao da predsednik, njegova supruga Meri i komandant vojske Julisiz S. Grant nameravaju posetiti Fordovo pozorište, But i saradnici su smislili plan ubiti potpredsednika Endrua Džonsona, državnog tajnika Viljiama H. Sjuarda i generala Granta. Dana 14. aprila, bez glavnog telohranitelja, Varda Hila Lamona, Linkoln je krenuo u pozorište na predstavu "Our American Cousin". U zadnji tren Grant i supruga su odlučili otputovati u Filadelfiju umesto na predstavu.

Linkolnov telohranitelj, Džon Parker, napustio je pozorište tokom pauze i sa Linkolnovim kočijašem otišao u obližnji salun Star na piće. Nečuvani predsednik sedeo je u loži na balkonu. But je iskoristio trenutak, prišuljao mu se s leđa i oko 22:15, naciljao stražnju stranu Linkolnove glave i iz neposredne blizine ispalio jedan metak, smrtno ga ranivši. Oficir Henri Ratboun je istog trena napao Buta, koji se othrvao usput ranivši oficira.
Vojni hirurg Čarls Lil koji je sedeo u blizini u pozorištu priskočio je u pomoć Linkolnu. Ranjeni Linkoln je jedva bio disao i bio je gotovo bez pulsa. Lekar je ustanovio da je ranjen u glavu, a ne kako se prvotno pretpostavljalo uboden u rame. Linkoln je prenesen na drugu stranu ulice u kuću Petersen.

Nakon što je bio u komi devet sati, Linkoln je preminuo u 07:22 15. aprila 1865. Linkolnovo telo omotano zastavom po kišnom vremenu preneli su u Bijelu kuću, gologlavi oficiri, dok su sve crkve u gradu zvonile.

Nakon deset dana u begu, Buta sa pronašli na farmi u saveznoj državi Virdžinija nekih 48 km južno od glavnog grada. Nakon kratke borbe sa snagama Unije, 26. aprila Buta je ubio narednik Boston Korbet.

Potpredsednik Džohson položuio je zakletvu za Predsednika u 10:00 dan nakon ubistva. Linkolnovo telo ležalo je u Istočnoj sobi, a nakon toga u rotondi Kapitola od 19. do 21. aprila. Tri sedmice vozom je njegovo telo prevoženo gradovima Severa i održavane su pogrebne svečanosti kojima su prisustovale hiljade, dok su brojni ljudi duž pruge pratili voz.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
« Poslednja izmena: 28.04.2014. 21:32 marko313 »