Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Zadivljujuća otkrića u drevnim zemljama  (Pročitano 3088 puta)

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Zadivljujuća otkrića u drevnim zemljama
« poslato: 14.03.2013. 20:13 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Tekst je preuzet iz knjige “Možemo li još uvek verovati Bibliji i da li je to zaista bitno?”,
autora Brajana Bola

Arheologija potvrđuje Bibliju

Usmerimo sada svoju pažnju na osnovno pitanje: »Možemo li još uvek da verujemo Bibliji?« Bilo bi korisno da zapamtite pravo značenje ovog pitanja, koje glasi: »Postoji li bilo kakav pouzdan dokaz da potkrepi veru u Bibliju danas?« Ili, da kažemo drugačije: »Može li verovanje u Bibliju stajati na čvrstim osnovama?« U narednim poglavljima ove knjige ponovo ćemo se osvrnuti na neke od tih dokaza. Počinjemo otkrićima arheologa koji su radili na iskopinama u drevnim zemljama, gde je Biblija pisana, gde su se odigrali događaji i živeli ljudi pomenuti u njoj.

Kad krenemo na ovo putovanje kroz vreme, neophodno je da imamo na umu i šta su kritičari o tome govorili. Oni su tvrdili da je Biblija nepouzdana jer je istorijski netačna. Ona govori o ljudima i događajima, vele oni, koje nisu potvrdili, pa čak ni pomenuli drevni zapisi. Zato se istorija zapisana u Bibliji ne može smatrati istinitom. A ako Biblija nije istorijski pouzdana, onda ne može biti pouzdana ni u bilo kom drugom slučaju.

Zašto bismo joj verovali kada govori o bilo čemu, ako joj ne možemo verovati dok nam govori o ljudima i mestima koje pominje? Ove zaključke, koji zvuče uverljivo, prihvataju mnogi lakoverni ili neinformisani ljudi. Oni veruju kritičarima koji govore da je Biblija netačna. Naš zadatak je da ustanovimo šta je zapravo istina i jesu li kritičari u pravu.

Kratak pregled biblijske arheologije

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Arheologija je studija o prošlosti, koja do saznanja dolazi iskopavanjem i ispitivanjem pronađenih ostataka na površini zemlje ili ispod nje. Biblijska arheologija svoju pažnju usmerava na ruševine i ostatke različitih naseobina na Bliskom ili Srednjem istoku.

To su ruševine palata, hramova, gradova, spomenika, biblioteka i grobnica, ponekad skrivene u pustinjskom pesku ili u moru, koje jasno može videti svako ko ima vremena i novca za to. Ovi ostaci, takođe uključuju i manje predmete, kao što su delovi razbijene grnčarije i stakla, kovani novac, oružja, opeke, pločice, kuhinjske potrepštine, alatke i drevni zapisi na glinenim tablicama ili papirusu.

Možda su najpoznatiji drevni spomenici egipatske piramide, sfinge i carske grobnice egipatskih faraona smeštene u Dolini kraljeva, blizu Tebe u Gornjem Egiptu. Ovde je 1922. godine otkrivena, danas čuvena, Tutankamonova grobnica. Mnogi očaravajući ostaci drevnih civilizacija stari su više hiljada godina. Oni pomažu da se ispriča priča o davnašnjim gradovima, ljudima i carstvima, i mnoge od njih pominje i Biblija. Arheološka istraživanja u Egiptu i mnogim drugim mestima, otkrila su činjenice od presudne važnosti za one koji žele da znaju pruža li Biblija istorijski tačne podatke.

Ljudi su vekovima bili zadivljeni vidljivim ostacima u Egiptu i onim pronađenim na drugim mestima na Istoku, međutim tek pre nekih sto predeset godina počeo je da se shvata njihov značaj. Sredinom XIX veka javilo se interesovanje za »biblijsku arheologiju«.1
Ona je kasnije privukla pažnju nekih najboljih stručnjaka na svetu uključujući ser Frederika Kenjona /Sir Frederic Kenyon/, profesora V.L. Olbrajta /W. L. Olbright/ i ser Flindersa Pitrija /Sir Flinders Petrie/ i, kasnije, doktora Nelsona Gluka /Nelson Glueck/, ser Leonarda Vulija /Sir Leonard Wooley/ i doktora Sigfrida Horna /Siegfried Horn/. Uprkos novim otkrićima koja produbljuju naše znanje u mnogim oblastima, celokupna nauka arheologije svoje postojanje duguje tim ranim arheolozima.

Posle Prvog svetskog rata, arheologija postaje sve ozbiljniji i naučniji poduhvat, i taj proces traje i danas. U tom periodu, otkriveno je na hiljade dokaza koji su potkrepljivali biblijski izveštaj u mnogim tačkama i, u nekoliko slučajeva, doprineli našem poznavanju Biblije. Ovo je naročito tačno kada se uzme u obzir revidirana egipatska i izraelska hronologija.2 Profesor F. F. Brus /F. F. Bruce/, u svom uvodu u knjigu The Bible and Archaeology /Biblija i arheologija/, izjavljuje da je »arheologija potkrepila istoričnost biblijskog izveštaja«, od najranjih vremena pa sve do apostolskog doba.3 Kako budemo dublje ulazili u ovo poglavlje, biće sve više razloga za prihvatanje istinitosti ove tvrdnje.

U osvit arheologije, ljudi su prilikom posete Egiptu mogli samo netremice da gledaju u kolosalne ostatke koji su se nalazili pred njima. Mnoge od tih starina bile su prekrivene čudnim nerazumljivim natpisima. Natpisi su bili pisani hijeroglifskim pismom koje je kasnije bilo uspešno dešifrovano. Na arheološkim lokalitetima u drugim delovima sveta pronađena je druga vrsta pisma, poznato kao klinasto pismo. I ono je, takođe, bilo dešifrovano, čime su otvorena vrata ogromnom broju informacija o životu i prilikama u kojima su živeli stari narodi. Dešifrovanje hijeroglifskog i klinastog pisma predstavljalo je ključ za razumevanje daleke prošlosti, a sama priča o oba pisma veoma je fascinantna.

Francuska vojska pod Napoleonovom komandom 1798. godine, dejstvovala je u Egiptu. Napoleon je tada sa sobom u Egipat poveo više od stotinu francuskih naučnika i stručnjaka da istraže i opišu što više arheoloških ostataka u Egiptu. Na mestu zvanom Rozeta, u delti Nila blizu Aleksandrije, 1799. godine, otkrivena je crna kamena ploča sa natpisom na tri različita pisma. Doktor Sigfrid Horn opisuje taj događaj u svojoj izvrsnoj knjizi Light from the Dust Heaps /Svetlost iz prašnjavih gomila/:

»Jedan od Napoleonovih oficira je 1799. godine pronašao čuveni kamen iz Rozete, jedno od najslavnijih otkrića u Egiptu, ne zbog svog sadržaja ili istorijskih informacija, već zato što je bilo ključ za dešifrovanje egipatskih hijeroglifa. Egipatski jezik bio je vekovima mrtav i njegovi spisi nerazumljivi skoro dva milenijuma.«4

Natpisi na kamenu iz Rozete bili su pisani: a) egipatskim slikovnim pismom (hijeroglifi), starim oblikom pisma koji se koristio u Egiptu, b) egipatsko-demotskim pismom, popularnijim pismom iz kasnijeg perioda, i c) grčkim pismom. Stručnjaci su godinama izučavali sadržaj natpisa na kamenu iz Rozete, pokušavajući da dešifruju deo ispisan na egipatskom jeziku, naročito onaj sa hijeroglifskim pismom, jer bi to bio ključ za čitanje na stotine natpisa sa zidova hramova i palata, kraljevskih grobnica i raznih drevnih spomenika koji se nalaze na teritoriji starog Egipta. Grčki je bilo veoma jednostavno pročitati, međutim, pravi izazov predstavljao je egipatski natpis.

I konačno, šifra je otkrivena. Rukovodeći se pretpostavkom da natpisi govore o istom, francuski stručnjak Žan Šampolion (Jean Champollion) uspeo je da 1822. godine, uz pomoć grčkog, dešifruje egipatski natpis. Kao što Horn kaže, ovo dostignuće otvorilo je »ogromno polje netaknutih izvora, koje je izazvalo pravu revoluciju u razumevanju egipatske istorije«.5 Ovo je bio prvi ključ koji je otvarao vrata mnogih misterija prošlosti van Egipta, jer su se u staroegipatskim izveštajima, pored veoma bogatih informacija o samom Egiptu, nalazile informacije o vladarima i narodima drugih carstava.

Otkriće drugog ključa – dešifrovanje klinastog pisma još je fascinantnije. Klinast znači »u obliku klina«, i odnosi se na obeležavanje slova koja su se koristila na natpisima sa klinastim pismom. Priča se usredsređuje na ogromnu stenu kod Behistuna u Persiji /današnji Iran/, na putu od Teherana za Bagdad. Drevni natpis na klinastom pismu, opet na tri jezika, bio je urezan na masivnu stenu hiljadama godina ranije. Ispostavilo se da su to bili staropersijski, vavilonski i elamitski jezik, svi pisani klinastim pismom i veoma dugo mrtvi. Vekovima je Behistunska stena očaravala putnike, ali je sve do 1850. godine bila potpuno nerazumljiva.

To što sada sa razumevanjem čitamo te stare natpise u stenama, dugujemo engleskom istraživaču ser Henriju Rolinsonu (Henry Rawlinson). Rizikujući svoj život, Rolinson je proveo mnogo sedmica penjući se na stenu, gde je pažljivo prepisivao svaki natpis. Nakon toga otpočeo je skoro nemoguć zadatak otkrivanja značenja teksta na natpisima. Počevši sa staropersijskim, Rolinson je na kraju uspeo da dešifruje sva tri pisma. Njegov rad su potvrdili drugi stručnjaci na čuvenom sastanku u Londonu 1857. godine. Kada govori o tumačenju starih jezika, doktor Horn kaže da »nijedno dostignuće nije bilo veće od Rolinsonovog dešifrovanja staropersijskog, vavilonskig i elamitskog klinastog pisma«.6 Bilo je to zadivljujuće dostignuće koje je otvorilo vrata još većem razumevanju drevne prošlosti.

Zahvaljujući mogućnosti da se zapisi drevnog Egipta, Vavilona i Persije pročitaju, prošlost je postala razumljiva kao nikada ranije. Na studije arheologije i Biblije od tada počinje ozbiljno da se gleda. Arheolozi, koji su u početku najviše istraživali oblasti oko reka Eufrat i Tigar u Mesopotamiji, počeli su da iskopavaju ruševine značajnih biblijskih gradova kao što su Vavilon i Ninevija, da pomenemo samo dva koja su postojala hiljadama godina, a o kojima je Biblija veoma često i detaljno govorila. Opisujući rad arheologa, doktor Horn kaže: »Oni su iskopali ruševine i grobnice, dešifrovali mrtve jezike i natpise, prepisali bezbroj drevnih tekstova, i napisali hiljade knjiga i članaka sa rezultatima arheoloških otkrića u biblijskim zemljama, od kojih su mnogi bili napisani stručnim i visoko tehničkim jezikom.«7 On nastavlja sa argumentacijom da su mnoga otkrića u tim zemljama zapravo pokazala da je biblijski izveštaj istinit i pouzdan.

Nemoguće je navesti sve narode i mesta koje Biblija spominje, a čije su postojanje u poslednjih sto ili sto pedeset godina potvrdila arheološka otkrića. Dovoljno je ako se kaže da su objavljene mnoge detaljne i fotografijama bogato ilustrovane knjige istaknutih arheologa o stotinama otkrića sa celog drevnog Istoka. Mnogi pronađeni objekti se sada mogu videti u nekim od velikih muzeja sveta, uključujući Britanski muzej u Londonu, Luvr u Parizu, Muzej u Kairu, Berlinski državni muzej, i u drugim većim muzejima u glavnim gradovima Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.

U Tel el Amarni u Egiptu, 1887. godine, jedna seljanka je slučajno pronašla glinene pločice kojih je ukupno bilo tri stotine sedamdeset sedam. Sadržaj na pločicama bio je ispisan klinastim pismom i istraživanjem je ustanovljeno da su to bila pisma upućena dvojici egipatskih faraona, a pisali su ih državna vojna lica sa službom u Palestini, Fenikiji i Siriji, oko 1500. godine pre Hrista (današnje datiranje). Danas bi se ova pisma nazvala korespondencijom Ministarstva spoljnih poslova. Ona su danas poznata pod imenom Pisma iz Amarne i neprocenjiva su kolekcija dokumenata koju ne bismo razumeli da staro klinasto pismo nije bilo dešifrovano.

Kao dodatak informacijama o rutinskoj državnoj korespondenciji, Pisma iz Amarne bacaju novu svetlost na običaje i uslove života u Palestini u XV veku pre Hrista, čime se potvrđuje istoričnost mnogih biblijskih navoda. Jedna savremena enciklopedija potvrđuje istorijsku vrednost ovih pločica i u mnogo navrata Pisma iz Amarne »ilustruju i potvrđuju ono što je već bilo zapisano u Starom zavetu«.8

Pogledajte samo jedan takav navod. Prema Bibliji, izveštaj koji su podnele izrailjske uhode poslane u izviđanje u Hanan, sadrže informacije o izuzetno utvrđenim hananskim gradovima: »…Gradovi su veliki i ograđeni do neba…« (5. Mojsijeva 1:28). Ispostavilo se da je ovaj izveštaj bio neznatno preuveličan. Utvrđenja sa tornjevima štitila su svaki grad. U Gesemskoj zemlji, iz koje su Izrailjci došli, postojao je samo jedan utvrđeni grad. Hanan, kako kaže jedan autor, »bio je prekriven njima (utvrđenjima)«.9 Utvrđenja su štitila prelaze preko brda i planina. Nije čudo što su se uhode vratile sa tako strašnim izveštajem. On je bio zasnovan na činjenicama, kao što to Pisma iz Amarne i drugi dokumenti iz sredine drugog milenijuma pre Hrista slikovito ilustruju.

Drugo otkriće koje je pomoglo da se otvore vrata prošlosti, naročito starozavetnog perioda, ima veze sa ruševinama u Nineviji. Tamo je iskopana kraljevska biblioteka asirskog cara Asurbanipala. U njoj se nalazilo na hiljade državnih dokumenata ispisanih na glinenim pločicama, sa detaljnim opisima radova iz oblasti medicine, matematike, astronomije i geografije. To je bilo još jedno neprocenjivo otkriće, naročito kada shvatimo koliko je veliko bilo Asurbanipalovo carstvo. Na mapi u Verner Kelerovoj (Werner Keller) knjizi The Bible as a History /Biblija kao istorija/, prikazuje se Asirsko carstvo pod Asurbanipalom (oko 600. godine pre Hrista), koje se prostiralo od Kaspijskog mora do Persijskog zaliva na istoku, do današnje Turske na severu, i dole preko Palestine do Egipta na jugu.10

Kada je Asurbanipalova biblioteka bila otkrivena, bačena je svetlost na mnogo toga, uključujući i jevrejske careve pomenute u Bibliji od Ahava do Manasije, što je potvrdilo i objasnilo biblijski zapis. Izveštaji o stvaranju i potopu bili su naročito interesantni, pošto su oba bila veoma slična biblijskim izveštajima istih događaja. Arheološka otkrića tih starih vavilonskih tradicija potkrepila su Bibliju.

Vek i po engleski, francuski, američki i nemački stručnjaci, između ostalih, veoma pažljivo i sistematski rade na iskopinama Srednjeg i Bliskog istoka. Beskrajni niz otkrića dolazi iz prašnjavih naslaga i ruševina koje su iskopali vrsni arheolozi. Bivši novinar Verner Keler govori o »preplavljujućem mnoštvu autentičnih i potvrđenih dokaza« i o njihovom uticaju na njega lično i zaključuje: »U umu mi odjekuje ova rečenica: ’Biblija je ipak u pravu’.«11

Ser Frederik Kenjon, bivši direktor Britanskog muzeja, jednom prilikom je posvedočio o »progresu arheoloških otkrića« i »suštinskoj verodostojnosti Biblije.«12 Dok se neki savremeni stručnjaci ne slažu sa ovim mišljenjima, drugi iskreno veruju da je arheologija više puta snažno potvrdila verodostojnost Biblije.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Zadivljujuća otkrića u drevnim zemljama
« Odgovor #1 poslato: 14.03.2013. 20:17 »
Ti veliki gradovi starine

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kako su arheološka istraživanja postajala ozbiljnija, pažnja se usmerila na mnoge naslage u vidu humki, prekrivene blatom i prašinom, u kojima su se nalazile ruševine, nekada veličine malih brda, a mogle su se videti na teritoriji drevnog Istoka. Nazvane su »Tel(s) – kao u Tel-el-Amarni, jer se obično ispostavljalo da su te naslage bili ostaci davno izgubljenih gradova. Ima ih na stotine, toliko mnogo da se danas još uvek iskopavaju. Te iskopine dale su bogate podatke kojima se potvrđivala pouzdanost biblijskih izveštaja. Gradovi i mesta koja su se spominjala u Bibliji ugledala su svetlost dana. Jedan autor kaže da »oni izgledaju upravo onako kako ih Biblija opisuje i nalaze se na mestu gde ih Biblija locira«.13

Jedan od velikih gradova starine, možda i najslavniji, bio je Vavilon, nazvan u Bibliji »Veliki Vavilon«, »biser carstava« i »ures carstvima i dika slavi Haldejskoj« (Isaija 13:19; Danilo 4:30). Vavilonski viseći vrtovi bili su jedno od sedam svetskih čuda staroga sveta. A ipak, taj moćni grad koji je postojao više od dve hiljade godina potpuno je bio uništen.

On je danas prikazan na mapi kao beznačajan grad nekih 100 km južno od Bagdada u Iraku. Železnička pruga od Bagdada do Basre paralelno prati put do tog mesta na kome se nalazi mala stanica pod imenom »Vavilonska stanica«. Međutim, kako Horn primećuje, područje na kome se nekada prostirao Vavilon danas je postalo toliko beznačajno da se čak ni lokalni voz više neće zaustaviti na tom mestu. Grad iz kog se vladalo tadašnjim svetom postao je ogromna gomila šuta i ruševina u Mesopotamskoj pustinji.

Međutim, da li je grad u svom najvećem usponu bio zaista »veliki« i »slavan«? Ili je to bilo biblijsko preterivanje? Zahvaljujući obimnom radu nemačkog arheologa Roberta Koldveja /Robert Koldewey/, dobili smo odgovor na ovo izazovno pitanje. Koldvej je sa svojim timom proveo 18 uzastopnih godina pre Prvog svetskog rata iskopavajući ruševine Vavilona. Temperatura je ponekad bila i oko 50°C u hladu; ipak, pod Koldvejevim stručnim nadzorom, otrkivene su ruševine Vavilona, što se kasnije ispostavilo kao izvor neprocenjivih informacija. Rezultati Koldvejevog rada detaljno su opisani u mnogim knjigama. Dž. A. Tompson (J. A. Thompson) nam govori da su »ogroman sistem utvrđenja, ulica, kanala, palata i hramova izašli na svetlost dana.«14 Keler jednostavno kaže da je Koldvej pokazao »veličanstveni Vavilon iz biblijskog teksta.«15

Iako većina velikih muzeja u svetu danas u svojoj kolekciji ima predmete donete iz Vavilona, još uvek je nemoguće razumeti kako je izgledao taj velelepni grad. Oslonjajući se na Koldvejeve iskopine, jedan autor ga opisuje na sledeći način:

»U grad se ulazilo kroz veliku kapiju boginje Ištar, dvostruku kapiju utvrđenu debelim zidovima. Bila je ukrašena glaziranom opekom sa crtežima cveća, geometrijskih figura, životinja u prirodnoj veličini, bikova, lavova i zmajeva. Kapija boginje Ištar delovala je zapanjujuće u svojoj lepoti. Kada bi prošao kroz ovu prelepu kapiju, prolaznik bi se našao na kamenoj popločanoj ulici za procesije, koja je vodila u srce grada. Ta ulica bila je ograđena zidovima od glazirane opeke ukrašene crtežima lavova u prirodnoj veličini.

Najspektakularnija od svih građevina u toj svetoj oblasti bio je veliki zigurat ili kula hrama koja se, prema grčkom istoričaru Herodotu, dizala u nebo na osam spratova. Bilo je tu i drugih istaknutih građevina u srcu ovog velelepnog grada. Izvan oblasti glavnog grada nalazila su se utvrđenja na odstojanju od kilometar i po, izgrađena sa ciljem da Vavilon učine neosvojivim. To je zaista bio izuzetan grad, grad na koji bi svako mogao da bude ponosan.«16

Vavilon »veliki« – »slava carstava« i dalje privlači pažnju.

Skoro neodvojivo od Vavilona je ime cara Navuhodonosora, jednog od najslavnijih careva u istoriji sveta. Pa ipak, sve do 1956. godine mnogi stručnjaci su odbijali da veruju da je Navuhodonosor uopšte postojao. Njegovo ime se spominjalo samo u Bibliji i u još jednom drevnom zapisu grčkog istoričara Berosa iz III veka pre Hrista, čiji spisi tada nisu bili popularni i koji su se uglavnom izgubili. I tako su kritičari ponovo zaključili da se Bibliji ne može verovati. Govorili su da Biblija pominje mitske careve koji zapravo nikada nisu ni postojali.

Iskopavanja u Vavilonu i na drugim mestima pokazala su da je Biblija u pravu, a ne kritičari. Pronađeno je i dešifrovano na stotine natpisa, u kojima se Navuhodonosor pominje po imenu. Zapravo, danas je Navuhodonosor viđen kao glavna figura u vavilonskoj istoriji, tako da mnoge knjige više i ne spominju skepticizam u vezi s njim, nekada prisutan u naučnom svetu. Kako doktor Dejvid Maršal jasno ističe, Koldvejeva otkrića su ih »obavezala na ćutanje.«17

Postoji još jedna zanimljivost u pogledu ovog drevnog grada. Vavilon se uvek povezivao sa zlatom. Jedna soba pronađena u ruševinama palate bila je prekrivena zlatnim i plavim opekama. Biblija u kontekstu svetskih carstava spominje Navuhodonosora kao »zlatnu glavu« (Danilo 2:38). Ona, takođe, navodi da je car naredio da se izgradi zlatni kip visok 30 m. Grčki istoričar Herodot zabeležio je da su zidovi važnijih hramova u Vavilonu bili obloženi zlatom. U hramovima se nalazio pozlaćeni krevet i zlatni tron. Bile su tu i dve zlatne statue vavilonskog boga Marduka. Izračunato je da je samo za ukrašavanje unutrašnjosti hrama upotrebljeno oko dvadeset tona zlata. Ako je Navuhodonosor bio »zlatna glava«, Vavilon je sigurno bio »zlatni grad«. Biblijski opis Vavilona kao zlatnog carstva zasnovan je na činjenicama. Dokazi za to mogu se videti u mnogim muzejima širom sveta.

Takođe su otkriveni mnogi drugi gradovi koji su se pominjali u Bibliji kao što su Jerihon, Lahis, Vetilj, Asor, Gezer, Samarija, Sihem (ili sada Sihar), Susan (sada Susa), Halah – veoma stari grad koji se pominje u 1. Mojsijevoj, Gavaja – glavni grad Saulovog Izrailja, Ur o kome ćemo govoriti u vezi sa Avramom i naravno Ninevija, još jedan odličan primer veoma starog i značajnog biblijskog grada. Zidovi Ninevije prostirali su se preko 12 km u dužinu.

Nekada glavni grad Asirskog carstva, Ninevija, je bila uništena oko 612. godine pre Hrista i, samo dva veka kasnije, čak joj je i ime bilo zaboravljeno. Kritičari postavljaju pitanje: Kako je moguće da se tako veliki i značajan grad, koji je toliko dugo postojao, tako brzo zaboravi? Zaključili su da to nije moguće. Ponovo je Biblija proglašena nepouzdanim izvorom.

Zatim se uz pomoć arheologije iz prašnjave gomile ponovo pojavila Ninevija. Već smo opisali otkriće Asurbanipalove biblioteke u ruševinama Ninevije, sa hiljadama starih dokumenata iz raznih oblasti, ispisanih na glinenim pločicama. Međutim, to nije bilo sve.

Ispostavilo se da su i drugi pronalasci u ruševinama Ninevije i obližnjih gradova potkrepili biblijski izveštaj. Jedan od veoma cenjenih izloženih predmeta u Britanskom muzeju jeste crni obelisk koji je otkrio Henri Lejard na arheološkim naslagama u blizini reke Tigar, nedaleko od današnjeg Mosula. Obelisk, čije su sve četiri strane bile u reljefima, sadrži jedinu do sada poznatu predstavu biblijskog kralja Juja. Ostale ličnosti, prethodno poznate jedino iz Biblije, a sada potvrđene arheloškim otkrićima u Nineviji, jesu Jezekilj i Ahav, i asirski carevi Salmanasar, Senahirim i Sargon. Doktor Horn izjavljuje da su ta otrkrića pobudila ogromno interesovanje, naročito kod hrišćana »koji su se čvrsto držali vere u istinitost Biblije u vreme kada je sam temelj te vere bio uzdrman visokom kritikom«.18

Mnoga arheološka nalazišta na području drevnog Istoka donela su pregršt informacija koje potvrđuju biblijski izveštaj na jedan ili drugi način. Njihov trajni značaj ogleda se u tome što su, bilo pojedinačno ili grupno, ućutkali stare kritičare. J. Artur Tompson, bivši direktor Australijskog Instituta za arheologiju, u uvodu svoje knjige The Bible and Archaeolgy /Biblija i arheologija/ govori da, nedavna arheološka otkrića »u velikoj meri potvrđuju istorijsku autentičnost zapisa koji su osnova naše vere«,19 čime se potvrđuje pouzdanost Biblije. On zaključuje svoju informativnu knjigu od preko četiri stotine odlično ilustrovanih strana, ovom optimističkom izjavom:

»Više je nego očigledno da biblijski izveštaji imaju svoj koren u opštoj istoriji sveta. Arheološka otkrića dopunjuju, objašnjavaju i ponekad potkrepljuju biblijsku priču. Dobra kombinacija biblijskog izveštaja, ne-biblijske istorije i arheoloških otkrića proizvela je do sada tako sjajne rezultate da smo puni optimizma kada je budućnost u pitanju.«20

Časopis New York Times /Njujork Tajms/ opisuje Kelerovu revidiranu studiju The Bible as History /Biblija kao istorija/, kao »monumentalnu« po obimu i detaljima, i izvodi sličan zaključak:

»Ova otkrića od kojih zastaje dah, čiji značaj nije moguće odjednom pojmiti, primoravaju nas da preispitamo svoj stav prema Bibliji. Na mnoge događaje, koji su ranije bili smatrani ’pobožnim pričama’, od sada se mora gledati kao na izveštaje koji se smatraju istorijskim.«21

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Zadivljujuća otkrića u drevnim zemljama
« Odgovor #2 poslato: 14.03.2013. 20:20 »
Nova svetlost o drevnim narodima

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ako zapanjuje to što su slavni gradovi, koji su postojali vekovima, doživeli potpuno uništenje, šta reći o nestanku čitavih naroda? A, upravo se to dešavalo. Mnogi od drevnih naroda danas više ne postoje. Mnogi od njih potpuno su iščezli a da nije ostao nikakav zapis kao potvrda da su ikada postojali, izuzev u Bibliji – sve do pojave arheologije. I drugi narodi su bili pominjani u Bibliji, a da smo van nje imali jako malo podataka o njima.

Uzmimo kao primer Hanance. Biblijski izveštaj o sinovima Izrailjevim koji izlaze iz Egipta, prelaze preko Crvenog mora, o njihovom lutanju kroz pustinju, pohodu na Hanan i njihovom nastanjivanju »u obećanoj zemlji«, jedna je od najpoznatijih biblijskih priča. Ona je privukla pažnju biblijskih stručnjaka i arheolga. Pogledaćemo samo jedan aspekt u tom veoma značajnom nizu događaja, koji će na kraju uticati na život mnogih naroda – ljudi koji su živeli u Hananu pre nego što su Izrailjci tu stigli. Ko su bili Hananci? Šta sve znamo o njima? Znamo li nešto o njima van biblijskog teksta?

Pisma iz Tel el Amarne pomažu nam da damo odgovor na postavljena pitanja. Ona govore o Hananu i Hanancima, kao i svi drugi rani egipatski izveštaji. Pločice iz Amarne takođe pominju i narod »Habiru«, koji su u vreme pisanja nekih od pisama krenuli u osvajanje Hanana. Hanan je u to vreme bio egipatska vazalna država, i u mnogim pismima hananskih zvaničnika egipatskom gospodaru, tražena je pomoć za borbu protiv »Habiru« osvajača. Uprkos sličnosti dva imena, mnogi današnji stručnjaci ne veruju da su »Habiru« bili biblijski »jevreji«, iako najmanje jedan savremeni autoritet u toj oblasti ostavlja mogućnost i za ovakvo tumačenje.«22 Bilo kako bilo, postojanje Hananaca u dugom vremenskom periodu, kao i postojanje Habiru, ko god da su oni, ne može se dovoditi u sumnju.

Ovde će nam puno pomoći istraživanje hananske kulture i morala. Biblija često pominje ogroman nemoral i hanansku pagansku religioznu praksu (vidi kao primer 2. Mojsijeva 23:19 i 34:13-16; Osija 4:13.14 i Jezekilj 16:15-22). Proroci često ističu i napadaju hananski uticaj, pošto su u nekoliko navrata Izrailjci usvojili neznabožačku praksu Hananaca i ostalih paganskih naroda. Biblijski izveštaj opisuje veoma veliko izopačenje i nemoralnost, koje su stručnjaci godinama odbijali da prihvate kao istinu. Pošto im je kultura bila na visokom nivou u mnogim oblastima, smatraju oni, nijedan narod nije mogao da padne toliko nisko kako to Biblija prikazuje.

Sa otkrićem pločica ispisanih klinastim pismom 1929. godine u Ras Šamri (Ras Shamrah) – u drevnom hananskom gradu Ugaritu na severoistočnoj obali Mediterana, u današnjoj Siriji – javili su se dokazi koji su potvrdili ovaj biblijski izveštaj. Otkriće je proglašeno »senzacionalnim«. Doktor Horn, između ostalih, kaže da su nam glinene pločice iz Ras Šamre omogućile da razumemo hanansku religijsku praksu, izjavljujući da nam one »takođe daju jasnu sliku izopačenog morala« hananskog naroda.23 U svetlosti dokaza, takva ocena ne može da se ospori.

Izvesno je da se okrutnost i nemoralnost hananskog naroda može porediti sa najgorim mogućim holivudskim ili nekim niskobudžetnim scenarijem, kakvi bi se danas mogli napisati. Cenzori bi najverovatnije isekli velike kadrove u bilo kom filmu koji bi oslikavao realnost hananske obredne prakse. Verner Keler je u svoju revidiranu knjigu ubacio novo poglavlje u kome se obrađuju hananska religijska verovanja i praksa. Naslov poglavlja je »Seductive Religions of Canaan« /Zavodljive religije Hanana/ i u njemu se nalazi slikoviti izveštaj o neverovatnom izopačenju Hananaca. On se poziva na »velika otkrića u Ras Šamri« i izjavljuje »da je preuvaličavanje nešto što proroci sebi ne bi dopustili«.24 Tako su arheološki dokazi još jednom potvrdili biblijske izveštaje.

Zatim, imali smo i Hetite. Hetiti se, takođe, pominju u Bibliji mnogo puta, najmanje četrdeset šest puta u petnaest knjiga Starog zaveta. Tu čitamo o »Uriji Hetejinu«, »Efron Hetejinu« i »Veoh Hetejinu«.25 Hananci, Amoreji i Hetiti pojavljuju se u starozavetnoj istoriji kao česti izrailjski neprijatelji. Hetiti su prisutni već na samom početku Pisma. Isav, odmetnik, oženio je dve hetitske žene. Svako ko čita Bibliju zaključiće da su Hetiti bili stvarni, kao što su to bili Egipćani, Vavilonjani ili sami Izrailjci. S druge strane, oni su nestali sa pozornice istorije, dok su Egipćani i Izraelci danas još uvek sa nama. Hetiti nisu ostavili nikakav trag van Biblije – sve dok arheolozi nisu zavrnuli rukave i prionuli na posao.

Prilikom iskopavanja na arheološkom nalazištu u Turskoj, nekih 160 km istočno od Ankare, kojima je upravljao nemački arheolog Hugo Vinkler (Hugo Winkler) i drugi, 1911. godine pronađen je drevni hetitski glavni grad Hatuša (sada poznat pod imenom Boghazkoi). Na gradskoj kapiji bili su ugravirani crteži u prirodnoj veličini na crnom bazaltu, tvrdom kao gvožđe. Na crtežima su bili naslikani hetitski ratnici. Bili su to niski ljudi sa velikim nosom, čelom povijenim unazad, i debelim usnama. Kosa im je padala preko ramena. Kratka pregača bila je pričvršćena oko struka širokim pojasom. Obuća je imala vrhove savijene nagore. Sva ta saznanja plod su arheoloških otkrića.

Vinkler je, takođe, otkrio još jednu drevnu biblioteku, kraljevsku arhivu hetitskog kralja, zakopanu skoro tri hiljade godina. Nešto od toga je bilo pisano u Vavilonu klinastim pismom, nešto na drugom jeziku, koji je nazvan akadskim, i nešto na nepoznatom pismu za koje se kasnije ispostavilo da je bio hetitski jezik. Tih deset hiljada glinenih pločica bile su neprocenjivo otkriće. Iskopavanja u Hatuši nastavila su se sve do 1950. godine i potvrdila da su te ruševine bile ostaci glavnog grada nekada moćne hetitske imperije, koja se mogla porediti sa bilo kojom drugom toga vremena.

Ostala otkrića u vezi sa Hetitima takođe su izlazila na svetlo dana. Ispostavilo se da je Karkemiš, prema jugoistoku, na sadašnjoj granici između Sirije i Turske, bio glavni hetitski grad. Iako nam ostaju mnoge nepoznanice o hetitskoj istoriji, taj narod se danas smatra jednim od najznačajnijih u istoriji Mespotamije. Poznati po svojim trgovačkim sposobnostima, kao i ratovanju, bili su delimično zaslužni za prenošenje mesopotamske kulture na istočni mediteranski region i eventualno Grčku.26 Sada se misli da je Jerusalim postojao mnogo pre izrailjskog osvajanja Hanana i da su Hetiti bili uključeni u osnivanje grada. Druga mapa u Kelerovoj knjizi The Bible and History /Biblija i isdtorija/, prikazuje hetitsko carstvo oko 1400. godine pre Hrista, koje se prostiralo od Crnog mora do Egipta i istočnom obalom Mediterana.27

Nije čudo što jedan izvor govori da je vaskrsenje Hetita, »njihove istorije, kulture i religije i jezika jedna od saga moderne arheologije«.28 Dejvid Maršal /David Marshal/ skreće pažnju da je 1860. godine u enciklopediji Britanika o Hetitima bilo napisano samo osam redova, dok im je izdanje iz 1947. godine posvetilo više od deset stranica teksta koji opisuje hetitsku istoriju, kulturu i religiju. Maršal izjavljuje da »Hetiti nisu bili jedna od biblijskih istorijskih grešaka«.29

Ovde smo bili u mogućnosti samo da istražimo arheloške dokaze u pogledu postojanja Hananaca i Hetita. Arheolozi su, takođe, iskopali mnoge ruševine koje su ostale iza Amalika, Amoreja, Amonaca, Edomaca, Eveja i Horeja, Jevuseja i Moavaca – drugih naroda čija je imena zabeležila Biblija i čije su se istorije preplitale u raznim tačkama sa istorijom Izrailja. Postojanje svih tih naroda o kojima Biblija svedoči takođe je potvrđeno. Ponovo se pozivamo na reči istaknutog arheologa profesora Olbrajta iz 1950. godine: »Nema sumnje da je arheologija potvrdila suštinsku istoričnost starozavetne tradicije.«30 Sa ovim se ne bi složili jedino oni uporno sumnjičavi kada je u pitanju hronologija izrailjske istorije.

Van mreže Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1532
  • Ugled: +137/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Zadivljujuća otkrića u drevnim zemljama
« Odgovor #3 poslato: 14.03.2013. 20:25 »
Nekoliko stvarnih ličnosti

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

ahvaljujući arheologiji raspolažemo dokazima koji potvrđuju postojanje mnogih biblijskih gradova i naroda, poznatih i moćnih u drevnom svetu. Ali, šta je sa pojedincima? Ima li van Biblije dokaza kojim se potvrđuje da su te ličnosti zaista postojale? Ili je neki maštoviti pisac želeo da kroz izmišljene likove prenese odgovarajuću poruku?

Jedna od istinski slavnih ličnosti čije ime dominira na stranicama Biblije jeste Avram. Njegovo ime spominje se u dvadeset sedam knjiga Biblije. Njega i dalje visoko poštuju hrišćani, Jevreji, kao i muslimani. Međutim, da li je on zaista postojao? Biblija kaže da je Avram potekao iz Ura Haldejskog. Da li je Ur zaista postojao? I ako jeste, kakvo je to mesto bilo?

Pošto Avramovo ime nije nigde bilo spomenuto u bilo kom od starih izveštaja, osim u Bibliji, kritičari su zaključili da je Avram bio još jedna mitska ličnost koja nikada nije postojala ili pak, u slučaju da je i postojao stvarni Avram, on mora da je bio primitivan čovek iz primitivnog naroda. Još jednom Biblija je odbačena jer je bila nepouzdana, sve dok se nisu pojavila dva činioca koja su zauvek promenila sve to. Prvo, ime »Avram« nađeno je u zapisima na drugim jezicima, jasno dokazujući da je »ime Avram bilo poznato u staro vreme«.31 Govoreći konkretno o biblijskom Avramu, Katolička enciklopedija govori da je »arheologija stavila tačku na ideju da su izveštaji o patrijarsima mitovi i legende.«32

Drugo, čuveni engleski arheolog ser Leonard Vuli stupa na scenu. U periodu između 1922. i 1934. godine, Vuli je sa arheolozima sa Univerziteta u Filadelfiji, radio na iskopinama na jugu Iraka, za koje se pretpostavljalo da je stari Ur. Tompson u knjizi The Bible and Archaeology /Biblija i arheologija/ i Keler u The Bible as History
/Biblija i istorija/ detaljno opisuju Vulijeva iskopavanja. Keler govori da se posle dugih sedmica teškog rada na vrelom suncu, Ur »probudio iz dubokog sna« zahvaljujući istrajnim arheolozima.33 Sada je jasno da je Ur bio veliki i visoko razvijeni grad na jugu Mesopotamije, tokom trećeg i drugog milenijuma pre Hrista. »Kako su dobro živeli ovi ljudi, i u kakvim prostranim kućama«, komentarše Keler. »Nijedan mesopotamski grad nije imao ovako lepe i komforne kuće«, kaže on.34 Kada se dvospratne kuće iz Ura uporede sa današnjim domovima u nekim delovima Bagdada, stiče se utisak da su oni danas mnogo manji i neudobniji.

U školama u Uru deca su učila čitanje, pisanje, aritmetiku i geografiju. Ur je bio grad sa veoma složenim sistemom upravljanja, i centar trgovinskog poslovanja u kome su se koristili razni spisi, računi i ugovori. Trgovački put spajao je Ur sa ostalim naprednim gradovima na jugu i severu. Tompson navodi da je Ur ponudio »razne druge dokaze koji su govorili o visoko razvijenoj civilizaciji.«35 Vajzman (Wiseman) ističe da su predmeti u Uru izrađivani od zlata i dragog kamenja, što je govorilo o »nivou zanatske veštine koja se nije mogla nadmašiti u kasnijem periodu.«36 A o samom Avramu Keler kaže: »Ovaj Avram nije bio prosti nomad, već sin velikog grada iz drugog milenijuma pre Hrista.«37 Činjenica da su Avram ili grad Ur postojali ne može se osporiti.

A imamo i Valtasara. Biblija beleži da je Valtasar bio poslednji vavilonski car. U toku velike državne gozbe za vreme cara Valtasara, na zidu se pojavila tajanstvena ruka koja je po zidu palate ispisivala reči kojima se izricao sud nad carem i najavljivao kraj Vavilonskog carstva. Još dok su Vavilonjani slavili, persijska vojska već je bila na njihovim vratima. Otpočela je opsada grada. Međutim, ponosni Valtasar, još uvek u svojim tridesetim i sa pola života pred sobom, nije bio ni najmanje zabrinut zbog toga. Ko može da probije zidove moćnog Vavilona? Ko može osvojiti carstvo koje vlada svetom? Zatim je stigla poruka na zidu i u roku od nekoliko sati kurs istorije se zauvek promenio.

Dva stiha Bajronove pesme Valtasarova gozba, jezgrovito kažu: »Bez krune i skiptra Valtasar leži, purpurna odora povrh zemljane prilike.« Ovo je uzbudljiva priča – a da li je istinita?

Kritičari su godinama ukazivali na ovu priču, zabeleženu u Danilu 5 i literaturi zasnovanoj na ovom biblijskom izveštaju, kao na jednu od najočiglednijih zabluda Biblije. Postojalo je mnogo izvora o vavilonskoj istoriji van Biblije, međutim, nijedan od njih ne pominje Valtasara. Verovatno bi, da je Valtasar postojao, njegovo ime bilo pomenuto makar u jednom od svih postojećih izveštaja. I, ponovo, arheologija stiže u pomoć.

Valtasarovo ime nađeno je u brojnim zapisima na glinenim pločicama iz tog vremena. Danas ne postoji ni najmanja sumnja da je on postojao. Vanbiblijski izvori predstavljaju Valtasara kao suvladara sa svojim ocem, prognanim Nabonidom koji je »stavio vlast u ruke svome sinu koregentu Valtasaru.«38 Biblija je potpuno u pravu kada govori o Valtasaru kao poslednjem vavilonskom vladaru, i ne toliko slavnom u svetlu onoga što se dogodilo. Doktor Sigfrid Horn sve ovo rezimira rečenicom: »Ponovni pronalazak Valtasara otvara sledeće veličanstveno poglavlje u istoriji biblijske arheologije.«39

I Avram i Valtasar su starozavetne ličnosti. Većina ovde iznetih dokaza odnose se na Stari zavet. A šta je sa Novim zavetom? Postoje li bilo kakvi arheološki dokazi koji potkrepljuju ovu kasniju biblijsku istoriju?

Pošto se u ovom odeljku bavimo ljudima, možemo da odgovorimo na to pitanje navodeći jednu veoma važnu osobu koju pominje novozavetni istoričar Luka. Luka je zapisao (Jevanđelje po Luki 2:1-3) da je neposredno pred Hristovo rođenje rimski imperator Cezar Avgust objavio početak obaveznog popisa, i da je popisom rukovodio Kirin /Quirinius/ u vreme kada je vladao Sirijom.

Nemamo problema sa Kirinom. Njegovo postojanje se ne dovodi u pitanje. On je dobro poznata istorijska figura iz nebiblijskih izvora. Keler ga opisuje kao »karijeristu« sa »neverovatnim sposobnostima« vojnika i upravitelja.40 Očigledno je Kirin bio dobro poznat Cezaru Avgustu. Cezar je tražio sposobne ljude koji bi upravljali provincijama prostrane Rimske imperije. Kirin je bio upravo takav čovek, on je mogao dobro da posluži imperiji.

Pošto se zna da je Kirin vladao Sirijom oko 6. godine posle Hrista, dovodi se u pitanje da li je on imao bilo kakve veze sa popisom obavljenim deset godina ranije, u vreme Isusovog rođenja. Dakle, da li je istoričar Luka pogrešio, kako to navode kritičari?

Međutim, natpis pronađen u Etiopiji otkriva da je Kirin (poznat i kao Kirenije) ranije zauzimao značajan položaj kao suvladar u Siriji, što se podudara sa vremenom kada je vršen popis za vreme Avgusta. Da dodamo, grčka reč prevedena kao »vladar« nema isto značenje kao u srpskom jeziku. Osnovna ideja je »nadzor«, koja se bolje uklapa u ono što znamo o Kirinovoj ranijoj ulozi koju je imao u Siriji. Tompson kaže: »On je zapravo imao i jednu posebnu funkciju pored toga što je bio redovan vladar.«41

Kad govorimo o Luki kao istoričaru, možemo zapaziti tačnost podataka u njegovim Delima apostolskim. Tompson je posvetio čitavo poglavlje »Delima apostolskim«, nazvavši ga Luke the Historian /Istoričar Luka/. Tompson nas podseća da jedan od najgrubljih napada kritičara na Bibliju ističe da se najveći deo »Dela apostolskih« može smatrati »namernim iskrivljavanjem istorijskih činjenica.«42 Bila je to ozbiljna optužba na koju je trebalo dati odgovor – i dat je.

Ser Vilijam Remzi /William Ramsay/ odgovorio je na izazov. Otišao je u Malu Aziju – u mesto gde je Pavle živeo i radio – kako bi sam utvrdio činjenice. Da li je Luka bio dobar istoričar ili varalica? Posle niza godina pažljivog istraživanja svakog aspekta Lukinih zapisa u knjizi Dela apostolska, Remzi je zaključio: »Luka je prvoklasni istoričar… Trebalo bi mu naći mesto među najvećim istoričarima.«43 Nedavni komentar doktora Krisa Forbsa /Chris Forbes/ potvrđuje da su Dela apostolska »istorijski pouzdana«.44 Kritičari su još jedanput ućutkani.

Zanimljivo bi bilo nastaviti sa dokazivanjem pouzdanosti Novog zaveta, ali to nije moguće izvesti u ovoj knjizi ograničenog obima. Možemo samo da navedemo pitanje koje je nedavno postavljeno istaknutom novozavetnom stručnjaku doktoru Kregu Blombergu (Craig Blomberg): »Kada Jevanđelja pominju ljude, mesta i događaje – da li njihova istorijska tačnost biva potvrđena ako ih podvrgnemo nezavisnoj proveri? Blombergov odgovor je glasio: »Da, svakako.« Na ovo je dodao: »Arheologija je poslednjih sto godina uzastopno otkrivala dokaze koji su potvrđivali određene navode iz Jevanđelja.«45 Arheologija je zaista potvrdila pouzdanost Novog zaveta.

Arheološki dokazi razmatrani u ovom poglavlju samo su jedan mali deo priče o biblijskoj arheologiji. Bezbrojna otkrića u mnogim biblijskim zemljama u proteklih sto pedeset godina uveliko su doprinela našem razumevanju Biblije i potvrdila istorijsku tačnost i Starog i Novog zaveta. U međuvremenu, rad arheologa nastavlja da baca novu svetlost na drevnu prošlost i na samu Bibliju. Nova otkrića nastavljaju da izlaze na svetlost dana. Iako arheologija ne može da »dokaže« suštinsku religijsku poruku Biblije, ona može da potvrdi – kao što je to mnogo puta činila – da je biblijski zapis istorijski ispravan i činjeničan. A to je dobra osnova za verovanje u druge mnogo značajnije stvari.

Ključna misao:

Hiljade arheoloških otkrića u zemljama na Istoku pojasnile su biblijski izveštaj i potvrdile mnogo puta istorijsku pouzdanost Starog i Novog zaveta.