Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: U potrazi za biblijskim kraljevima arheolozi iskopavaju kontoverze  (Pročitano 5016 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 710
  • Ugled: +81/-0
David i Solomon: U potrazi za biblijskim kraljevima arheolozi iskopavaju kontoverze

Da li je kraljevstvo Davida I Solomona bilo veličanstvena imperija ili samo stočarski gradić? Od govor zavisi od toga kog arheologa pitate.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Statua Davida, Mikelanđelo

Žena koja sedi na klupi u starom delu Jerusalima, okruglog lica, umotana u šal na jesenjoj studeni, grize jabuku i proučava građevinu koja joj je donela i slavu i neprijatnost. To zapravo i ne izgleda kao građevina već kao oniži kameni zidovi koji se naslanjaju na jedan drevni terasasti potporni zid visok 20 metara. Ali pošto je ona arheolog i pošto je ovo njeno otkriće, ona vidi ono što drugi možda ne vide. Vidi položaj građevine na severnoj strmini drevnog grada, koja se nadnosi nad jerusalimskom dolinom Kedron i zamišlja idealni vidikovac sa kog može da se sagleda kraljevstvo. Zamišlja feničanske drvodelje i zidare koji su sagradili građevinu u X veku p. n. e. Zamišlja i Vavilonce koji su je razorili četiri veka kasnije, a naročito joj misli okupira čovek za kog smatra da je naložio gradnju.

On se zvao David. Ona je obznanila svetu da je ovo najverovatnije građevina koja je opisana u "Drugoj knjizi Samuilovoj": "I Hiram car Tirski posla... drvodjelju i kamenara, i sagradiše kuću Davidu. I razumje David da ga je Gospod utvrdio za cara nad Izrailjem, i da je uzvisio carstvo njegovo radi naroda svojega Izrailja."

Žena se zove Ejlat Mazar. Grickala je jabuku i posmatrala, potpuno staloženo, sve dok se nije pojavio turistički vodič, mladi Izraelac. On je došao u pratnji nekoliko turista koji su se okupili ispred klupe da bi osmotrili zgradu. Onog trenutka kad je vodič progovorio, znala je šta sledi. Turistički vodič je njen bivši student arheologije. Već je čula da on dovodi turiste na ovo mesto i govori im da ovo nije Davidova palata i da je čitav arheološki rad u Gradu Davidovom u stvari izgovor izraelskih desničara za svojatanje teritorije i raseljavanje Palestinaca. Mazar skače sa klupe i žustro prilazi turističkom vodiču. U lice mu sručuje bujicu reči na hebrejskom, dok on trpeljivo zuri u nju. Zatečeni turisti je nemo posmatraju dok se ljutito udaljava.

"Čovek stvarno mora da bude jak", mrmlja ona u hodu."Kao da svi hoće da ti unište ono što radiš." Zatim dodaje, jadikujući: "Zašto? Šta smo pogrešno uradili?" Arheolog ulazi u svoj automobil. Izgleda potreseno. "Osećam se bolesno zbog stresa", kaže ona, "izgubila sam godine života."

Nigde u svetu arheologija toliko ne liči na sportski okršaj. Ejlat Mazar je jedan od razloga za to. Ona je 2005. godine objavila da smatra da je pronašla palatu kralja Davida, što je zvučalo kao da brani tvrdnje "stare škole", koja je već četvrt veka pod žestokim udarom kritike, odnosno da je biblijski opis carstva koje je osnovao David, a nastavio Solomon, zapravo istorijski tačna. Tvrdnje Ejlat Mazar ohrabrile su one hrišćane i Jevreje širom sveta koji zagovaraju doslovno tumačenje Starog zaveta. Njeno navodno otkriće ima posebnu težinu u Izraelu, gde je priča o Davidu i Solomonu isprepletena sa istorijskim pretenzijama Jevreja prema biblijskom Cionu.

Priča je poznata svakom ko je čitao Stari zavet.

Mladi pastir David iz plemena Judejaca ubija diva Golijata iz neprijateljskog plemena Filistejaca i postaje kralj Judeje posle smrti Saula. Krajem XI veka p. n. e. osvaja Jerusalim, ujedinjava narod Judeje sa rasutim plemenima Izrailja na severu i stvara kraljevsku dinastiju koju Solomon produžava u X vek p. n. e.. Međutim, iako Biblija kaže da su David i Solomon kraljevstvo Izraela uzdigli u moćno i prestižno carstvo koje se protezalo od Sredozemnog mora do reke Jordan, od Damaska do pustinje Negev, postoji mali problem: uprkos višedecenijskim istraživanjima, arheolozi nisu pronašli nijedan čvrst dokaz da su David i Solomon uopšte nešto gradili.

Onda se Mazar slavodobitno oglasila. "Znala je šta radi", kaže njen kolega, izraelski arheolog Dejvid Ilan, sa Hebrejskog junion koledža. "Namerno je ušla u taj sukob da bi izazvala polemiku.“

Ilan ne veruje da je Mazar otkrila palatu kralja Davida. "Meni instinkt govori da je to građevina iz VIII ili IX veka p. n. e.", kaže on,"podignuta sto ili više godina posle Solomonove smrti 930. godine p. n. e." Kritičari još više dovode u pitanje motive Ejlat Mazar. Oni ističu da su njene radove na iskopavanju finansirale dve organizacije – Fondacija "Grad Davidov" i Centar Šalem, obe posvećene dokazivanju izraelskih teritorijalnih prava. Oni se podsmevaju i privrženosti Ejlat Mazar zastarelim arheološkim metodama koje su primenjivali njeni prethodnici, arheolozi kao što je bio njen deda, koji su beskompromisno iskopavali sa špahtlom u jednoj i Biblijom u drugoj ruci.

Nekada ustaljenu praksu da se Biblija koristi kao arheološki vodič danas mnogi osporavaju zbog nenaučnog, posrednog izvođenja zaključaka što je u svojim radovima posebno objašnjavao profesor Izrael Finkelstejn, dežurni "kontraš" sa Univerziteta u Tel Avivu, koji je čitavu svoju karijeru posvetio opovrgavanju takvih pretpostavki. On i ostale pristalice "niže hronologije" tvrde da većina arheoloških dokaza, pronađenih u Izraelu i oko Izraela, ukazuje na to da su datumi koje iznose biblijski stručnjaci promašeni za čitav vek. "Solomonske" građevine koje su biblijski arheolozi iskopali u poslednjih nekoliko decenija u Azoru, Megidu i Gezeru uopšte nisu podignute u doba Davida i Solomona, kaže on, već su ih zasigurno izgradili kraljevi omridske dinastije iz IX veka p. n. e., znatno posle Davidove i Solomonove vladavine.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Tel Dan, Izrael

U Davidovo doba, po Finkelstejnovim rečima, Jerusalim jedva da je bio "nešto veći od običnog brdskog sela". David je više ličio na odrpanog ambicioznog junošu sličnog Panču Vilji, a čete njegovih sledbenika bile su "otprilike 500 ljudi sa motkama, koji viču, psuju i pljuju", a ne moćna armija u dvokolicama kakva je opisana u tekstu.

"Naravno da to nije Davidova palata", grmi Finkelstejn na sam pomen otkrića Ejlat Mazar. "Naprotiv. Ja poštujem njen trud. Simpatična je i vrlo fina dama, ali je njeno tumačenje, kako da se izrazim, pomalo naivno."

Sada se Finkelstejnova teorija dovodi u pitanje. Po tragu tvrdnji Ejlat Mazar da je otkrila palatu kralja Davida, dvojica drugih arheologa otkrila su izuzetne nalaze. Trideset kilometara jugozapadno od Jerusalima, u Ejla dolini, na istom mestu koje Biblija opisuje kao poprište borbe mladog pastira Davida i Golijata, Jozef Garfinkel, profesor Hebrejskog univerziteta, tvrdi da je otkopao deo judejskog grada koji datuje upravo iz vremena Davidove vladavine.

Istovremeno u Jordanu, pedeset kilometara južno od Mrtvog mora, profesor Kalifornijskog univerziteta, San Dijego, Tomas Levi, proteklih osam godina iskopava ostatke ogromne topionice bakra u Kirbat en-Nahasu. Levi kaže da je jedan od perioda najveće proizvodnje bakra u ovoj topionici bio u X veku p. n. e. – što je, po Bibliji, doba kada su Davidovi protivnici Edomićani naseljavali ovo područje. (Međutim, naučnici kao što je Finkelstejn tvrde da se Edom pojavio tek dva veka kasnije.) Samo postojanje velikog rudnika i topionice čitava dva veka pre perioda u kome su se, prema Finkelstejnovim pobornicima, pojavili Edomićani, ukazuje na razvijenu privrednu aktivnost tačno u vreme vladavine Davida i Solomona. "Moguće je da je ovo pripadalo Davidu i Solomonu", kaže Levi za svoje otkriće. "Hoću da kažem, razmere ovdašnje proizvodnje metala bile su na nivou nekakve drevne države ili kraljevstva."

Levi i Garfinkel, korisnici stipendija Društva National Geographic, svoje tvrdnje potkrepljuju obiljem naučnih dokaza, među kojima su i ostaci keramike i radiokarbon datovanje koščica maslina i urmi pronađenih na ovom lokalitetu. Njihova istraživanja još traju i ukoliko se njihovi dokazi održe, možda će se pokazati da su nekadašnji stručnjaci, koji su Bibliju doživljali kao činjenično tačan izveštaj o Davidu i Solomonu, bili u pravu. Ejlat Mazar sa očitim zadovoljstvom kaže: "Ovo je kraj Finkelstejnove škole."

Prometni autoput, ruta 38, ukršta se sa drevnim putem koji spaja Ejla dolinu i obalu Sredozemnog mora. Podno brda, sa obe strane puta leže ruševine Sokota i Azeke. Prema Bibliji, Filistejci su logorovali u ovoj dolini između ova dva grada, neposredno pre sudbonosnog okršaja sa Davidom. Legendarno bojište danas je tiho i puno pšenice, ječma, stabala badema, vinograda, da ne pominjemo nekoliko autohtonih stabala terebinta (elah na hebrejskom) kojima dolina duguje svoje ime. Ruta 38 mostićem prelazi preko Ejlaskog potoka. Tokom turističke sezone autobusi se ovde parkiraju da bi putnici mogli da siđu u dolinu, ponesu neki kamen kući i hvale se pred prijateljima da imaju kamen sa istog mesta sa kojeg je uzet onaj koji je ubio Golijata.

"Možda Golijat nikada nije postojao", kaže Garfinkel dok vozi preko mosta do svog lokaliteta, Kirbet Kijafe. "Priča kaže da je Golijat došao iz ogromnog grada. Prepričavanjem i maštovitim dodavanjem tokom vekova i on sam je postao ogroman. Savremeni naučnici bi želeli da Biblija bude kao Oksfordska enciklopedija. Pre 3.000 godina ljudi nisu tako zapisivali istoriju. Uveče, oko vatre, nastajale su priče kao ova o Davidu i Golijatu."
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 710
  • Ugled: +81/-0
Ispod Garfinkelove ćelave, naučničke pojave i prefinjenog smisla za humor, koji postaje opor ako je na račun Izraela Finkelstejna, vreba čovek neskrivene ambicije. Od jednog poverenika Izraelskog odeljenja za starine prvi put je čuo za tri metra visok megalitski bedem iznad Ejlaskog potoka. Svesrdno je počeo da kopa 2008. godine. Garfinkel je otkrio da je taj bedem istog tipa kao oni u severnim gradovima Azoru i Gezeru – dvostruki fortifikacioni zid sa nizom praznih prostorija, tzv. kazamata između – i da je opasavao utvrđeni grad od 2,3 hektara.

Privatne kuće su se naslanjale na gradske zidine, što je raspored kakav nije viđen u filistejskoj zajednici. Kad je uklonio površinski sloj zemlje, Garfinkel je otkrio kovani novac i druge artefakte iz vremena Aleksandra Velikog. Ispod helenističkog sloja našao je građevinu i u njoj četiri koštice masline, za koje je radiokarbon datovanjem utvrđeno da potiču otprilike iz 1000. godine p. n. e. Pronašao je i drevnu tepsiju za pečenje lepinjica i otkrio stotine kostiju krupne stoke, koza, ovaca i riba, ali nijednu svinjsku kost. Drugim rečima, tu mora da su živeli (ili barem obedovali) Judejci, a ne Filistejci. Pošto je Garfinkelov arheološki tim iskopao i jednu veliku retkost – fragment keramike sa natpisom koji liči na proto-kanaansko pismo sa glagolima karakterističnim za hebrejski – zaključak je, po njegovom mišljenju, bio očigledan: reč je o visokorazvijenom judejskom društvu iz X veka p. n. e., onom za koje pristalice "niže hronologije" tvrde da nije postojalo.

Kako se to mesto zvalo? Garfinkel je odgovor našao kada je otkrio da ovaj utvrđeni grad nije imao jednu, već dve kapije i to je jedini takav grad do sada pronađen u kraljevinama Judeje i Izraela. "Dve kapije" se na hebrejskom kaže "ša’arajim", što je ime grada koji se u Bibliji pominje tri puta. Pri opisu bežanja Filistejaca pred Davidom ("Prva knjiga Samuilova" 17:52), oni se u Gat vraćaju "putem Šarajimskim". "Imate Davida i Golijata, imate naš lokalitet, sve se uklapa", jednostavno objašnjava Garfinkel. "Tipična Judeja, od životinjskih kostiju do gradskih zidina. Dajte nam dva argumenta zbog kojih bi ovo bila Filisteja. Jedan je zato što Finkelstejn ne želi da mu razorimo “nižu hronologiju". U redu, ali dajte nam neki valjaniji razlog."

Evo drugog mogućeg razloga za skepsu prema zaključcima Josija Garfinkela: objavio ih je naprečac i dramatično, uprkos činjenici da je našao samo četiri koštice masline na kojima je zasnovao datovanje, jedan jedini natpis neodređenog porekla, i iskopao samo 5 odsto lokaliteta. “Drugim rečima“, kaže arheolog Dejvid Ilan, “Josi je imao motivaciju, delimično ideološku, ali i ličnu. On je veoma pametan i ambiciozan tip. Finkelstejn je krupan igrač, a mladi pretendenti misle da on drži monopol nad biblijskom arheologijom. Zato žele da ga skinu sa prestola.“

Ili još bolje, iz ugla drugih zainteresovanih strana: kad se Finkelstejn bude "povukao sa prestola", na njega će se "vratiti" kralj David.

Opstajao je tri milenijuma sveprisutan u umetnosti, folkloru, crkvama, popisnim listama stanovništva. Za muslimane, on je Daud, poštovani car i sluga Alahov. Za hrišćane, on je biološki i duhovni predak Isusa Hrista koji, samim tim, nasleđuje Davidov mesijanski poziv.

Za Jevreje, on je otac Izraela, pastirski kralj koga je Bog miropomazao, a oni su njegovi potomci i izabrani Božji narod. Da on bude išta manje od toga, a kamoli da je izmišljena mitska ličnost, mnogima je nezamislivo.

"Naša tvrdnja da smo jedan od najstarijih naroda na svetu, bitni učesnici u domenu napretka civilizacije, zasniva se na tome što smo mi napisali knjigu nad knjigama, Stari zavet", kaže Danijel Polisar, predsednik Centra Šalem, Izraelskog istraživačkog instituta koji je finansirao arheološki rad Ejlat Mazar. "Ako iz knjige izbacite Davida i njegovo kraljevstvo, dobićete sasvim drugu knjigu. Radnja više nije istorijska, već je izmišljena priča. Onda je i ostatak Starog zaveta samo propagandnipokušaj da se stvori nešto što nikad nije postojalo. A ako ne možete da nađete dokaze, onda se verovatno to nije ni dogodilo. Zato je ulog toliko velik."

Knjige Starog zaveta koje opisuju priču o Davidu i Golijatu sastoje se od spisa verovatno napisanih barem 300 godina posle samih događaja, iz pera ne baš objektivnih autora. Nema drugih zapisa iz tog doba koji bi potvrdili njihove iskaze.

Od samih začetaka biblijske arheologije, naučnici su uzaludno pokušavali da utvrde da li su zaista postojali Avram, Mojsije, da li je bilo Egzodusa - izlaska iz Egipta, da li je osvojen Jerihon. "U isto vreme", kaže Amihaj Mazar, rođak Ejlat Mazar i jedan od najrenomiranijih izraelskih arheologa, “skoro svi se slažu da je Stari zavet drevni tekst koji tretira istoriju ove zemlje tokom gvozdenog doba. Možete da ga tumačite kritički, što mnogi naučnici i rade, ali ne možete da ne uvažite ovaj tekst, morate imati neki stav o njemu.“

Međutim, Mazar dodaje da „ne treba težiti tome da se tekst doslovno dokaže". Ipak, mnoštvo arheologa sebi je kao glavni cilj u životu postavilo upravo to. Pre svih je to američki stručnjak i začetnik biblijske arheologije Vilijem Olbrajt. Jedan od Olbrajtovih učenika bio je i vrhovni komandant izraelske armije, poli tičar i naučnik Jigal Jadin. Za Jadina i njegove savremenike, Biblija je bila nepobitna. Zato je, kad je otkrio kapije biblijskog grada Azora krajem pedesetih godina XX veka, Jadin učinio ono što se u savremenoj arheologiji nikako ne radi: koristio je i Bibliju i stratigrafiju da bi odredio starost keramike koju je pronašao unutar kapije, s obzirom na to da radiokarbon datovanje još uvek nije postojalo. Kapiju je pripisao slavnom Solomonovom carstvu iz X veka p. n. e., jer je tako pisalo u "Prvoj knjizi o Carevima".

Problem sa oslanjanjem na ovo poglavlje Starog zaveta je u tome što je ono pridodato mnogo posle Solomonove smrti 930. godine p. n. e., u vreme kada je Izrael bio podeljen na dva dela  Judeju na jugu i Izrael na severu. "Gezer je bio najjužniji grad severnog izraelskog kraljevstva, Azor je bio najseverniji, a Megido je bio privredni centar u sredini", kaže Norma Frenklin, arheolog sa Univerziteta u Tel Avivu. "Zato je ljudima bilo važno da napišu priču u kojoj čitava teritorija smatra jedinstvenom. Za Jadina je ono što Biblija kaže bio zakon. Ako su u pitanju tri kapije, mora da su sve tri Solomonove."

Danas, mnogi stručnjaci (među kojima Frenklinova i njen kolega Finkelstejn) sumnjaju da su sve tri kapije Solomonove, dok neki drugi (Amihaj Mazar) smatraju da bi mogle da budu. Ali, svi oni odbacuju Jadinovo posredno zaključivanje, koje je ranih osamdesetih godina XX veka pospešilo radikalni zaokret tzv. "biblijskog minimalizma", na čelu sa stručnjacima Univerziteta u Kopenhagenu. Po minimalistima, David i Solomon su izmišljeni likovi. Utemeljenost takvog stanovišta narušena je 1993. godine, kada je ekipa arheologa na lokalitetu Tel Dan u severnom Izraelu iskopala crnu bazaltnu stelu na kojoj je bio uklesan natpis "Kuća Davidova".

Međutim, postojanje Solomona i dalje ničim nije potvrđeno.

Zbog nedostatka drugih dokaza, ostaje nam samo jednolični biblijski svet iz X veka p. n. e. koji je Finkelstejn u svojoj studiji iz 1996. godine opisao ne kao jedinstveno veliko carstvo koje se diči monumentalnim građevinama, već kao zapušteni predeo sa različitim grupacijama u sporom usponu: sa Filistejcima na jugu, Moabićanima na istoku, Izraelićanima na severu, Aramejcima još dalje na severu i verovatno sa judejskim buntovnicima predvođenim mladim pastirom u ne baš glamuroznom Jerusalimu. Izraelci koji Davidovu prestonicu smatraju svojom kolevkom ogorčeni su ovakvim tumačenjem. Mnoga iskopavanja u Jerusalimu finansira Fondacija "Grad Davidov", čiji direktor međunarodnog razvoja Doron Spilman otvoreno priznaje: "Kad prikupljamo novac za iskopavanje, vodi nas želja da razotkrijemo Bibiliju, što je usko povezano sa suverenitetom Izraela."

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Davidov Grad, Jerusalim

Ne iznenađuje to što ovakve namere ne nailaze na dobar prijem kod Palestinaca, koji su stanovnici Jeusalima. Mnoga iskopavanja vrše se u istočnom delu grada, gde njihove porodice generacijama žive, a sada će možda biti raseljene ukoliko se projekti iskopavanja pretvore u planove o izraelskim naseljima. Iz ugla Palestinaca, jagma za arheološkim dokazima, da bi se ozakonio osećaj pripadnosti nekog naroda, promašila je suštinu. Profesor arheologije i stanovnik istočnog Jerusalima, Hani Nur Adin objašnjava: "Kad gledam Palestinke kako prave tradicionalnu keramiku iz ranog bronzanog doba, kad omirišem hleb ispečen u zidanoj ’tabun’ peći, na isti način kao u četvrtom ili petom milenijumu p. n. e., shvatam da je u pitanju kulturološki DNK. U Palestini nema pisanih dokumenata, nema istoriciteta, ali, ipak, ima istorije."

Većina izraelskih arheologa bi više volela da se njihov rad ne koristi kao političko oruđe. To se, uprkos svemu, dešava u mladim nacijama.

Profesor arheologije na Univerzitetu Bar-Ilan, Avram Faust, primećuje: ”Norvežani su koristili postojanje drevnih vikinških lokaliteta da bi stvorili poseban identitet, različit od njihovih švedskih i danskih porobljivača. Zimbabve je ime dobio po jednom arheološkom lokalitetu. Arheologija je vrlo pogodno sredstvo za stvaranje nacionalnih identiteta."

U tome se Izrael razlikuje od drugih zemalja. Njegov nacionalni identet je daleko stariji odbilo kakvog iskopavanja. Ono što se iskopa može samo da potvrdi taj identitet... ili ne.

"Ovo mesto je bilo pakao", veselo priča Tom Levi dok stoji na ivici jame ispunjene starom šljakom, crnom kao ugalj. Svuda oko njega i njegovih volontera, studenata sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, na 10 hektara odvijala se proizvodnja bakra, odmah pored velike tvrđave u kojoj su i stražarnice stare 3.000 godina. Reklo bi se da su stražari praktično boravili iznad topionice i odozgo nadgledali radnu snagu. “Kada imate industrijsku proizvodnju ovolikih razmera, onda morate da imate i sistem za nabavku hrane i vode", nastavlja Levi.

"Ne mogu da dokažem, ali mislim da u ovako očajnim uslovima mogu da rade samo robovi ili studenti. Suština je jednostavna. Nerazvijena plemenska društva nisu mogla da rade ovako nešto."
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 710
  • Ugled: +81/-0
Levi je antropolog i prvi put je došao u južni Jordan 1997. godine da istražuje ulogu metalurgije u razvoju društva. Ravničarska oblast Fejnan, u kojoj se izdaleka može videti plavičastozeleno svetlucanje malahita, bila je razumljiv izbor lokacije za istraživanje. Slučajno, upravo na tom mestu, američki rabin i arheolog Nelson Gluk 1940. godine smelo je obznanio da je otkrio edomićanske rudnike kojima je gospodario kralj Solomon. Kasniji britanski istraživači verovali su da su pronašli dokaz da je Gluk promašio za barem tri veka i da je Edom zapravo postojao tek u VII veku p. n. e. Međutim, kad je Levi počeo da ispituje lokalitet poznat kao Kirbat en-Nahas ("ruševine bakra" na arapskom), uzorci koje je poslao u Oksford na radiokarbon datovanje potvrdili su da je Gluk bio na dobrom tragu. "Ovde se u X veke p. n. e. nalazila topionica bakra, koja je", naglašava Levi, "za Jerusalim bila najbliže izvorište bakra."

Ekipa predvođena Levijem i njegovim jordanskim kolegom Muhamedom Nadžarom otkrila je četvoroodajnu gradsku kapiju, sličnu onima pronađenim u Izraelu koje možda potiču iz X veka p. n. e. Nekoliko kilometara od rudnika iskopali su groblje sa više od 3.500 grobnica iz istog perioda, na kojem su možda sahranjeni ostaci planinskih nomada iz gvozdenog doba, koje stari egipatski izvori nazivaju Šasu. Levi smatra da su oni "možda bili u nekim periodima zatvarani i prisiljavani da rade u rudnicima".

Izgleda da je većina aktivnosti u rudniku okončana do kraja IX veka p. n. e., a sloj destrukcije, koji su otkrili Levijevi studenti, možda nam objašnjava i zašto.

U tom sloju pronašli su 22 koštice urmi koje potiču iz X veka p. n. e. i egipatske predmete kao što su amajlija sa glavom lava i skarabej, oba iz doba faraona Šošenka I. Invazija ovog vladara na ovu oblast ubrzo po Solomonovoj smrti zabeležena je u Starom zavetu i na Amonovom hramu u Karnaku. "Definitivno verujem da je Šošenk okončao ovdašnju prizvodnju bakra krajem X veka", kaže Levi. "Egipćani u Trećem međuperiodu nisu bili dovoljno snažni da okupiraju osvojene teritorije, zato ovde ne nalazimo egipatske modle za hleb niti druge materijalne ostatke te kulture. Mogli su da organizuju prilično krupne vojne operacije, dovoljno jake da uzdrmaju sva ta sitna kraljevstva i odagnaju pretnju sa njihove strane. Zbog toga mislim da je Šošenk ovde radio upravo to."

"Pakao“ koji je Levi otkopao u Kirbat en-Nahasu možda će se postati pakao za Finkelstejnovu školu "niže hronologije". Levijevi rudnici bakra možda nisu tako privlačni kao palata kralja Davida ili vidikovac za posmatranje bitke između Davida i Golijata. Međutim, Levijeva iskopavanja obuhvataju duži vremenski period i šire područje nego ona koja su, svako u svomdomenu, vršili Ejlat Mazar i Jozef Garfinkel, pri čemu je za definisanje stratigrafskih  slojeva znatno češće korišćena radiokarbon analiza. "Svi stručnjaci koji su proučavali Edom u poslednje dve generacije tvrdili su da Edom nije postojao pre VIII veka p. n. e.", kaže Amihaj Mazar. "Ali, Levijevi radiokarbon datumi pričaju jednu drugu priču, koja nam govori o X i IX veku p. n. e., i niko ne može da tvrdi da su oni netačni."

Međutim, Levijevi kritičari baš upravo to i rade. Neki tvrde da njegovih prvih 46 datuma nije bilo dovoljno da bi opravdalo drastično redefeinisanje celokupne hronologije Edoma. Za svoju drugu turu analiza izotopom C-14, Levi je udvostručio broj uzoraka i pažljivo odabrao komade ugljenisanog šiblja sa prisutnim spoljašnjim godovima.

Uprkos tome što je analiza pomoću C-14 koštala više od 500 američkih dolara po jednoj koštici masline, tehnika nije svemoguća. “Ugljenik C-14 vam ne pomaže da rešite kontroverzu“, kaže Ejlat Mazar. “Manje ili više postoji mogućnost greške od oko 40 godina. Imate različite laboratorije koje objavljuju različite rezultate. Vodi se debata oko čitavog tog slučaja sa C-14." I zaista, Finkelstejn i Amihaj Mazar su zaglibljeni u dugogodišnjem međusobnom neslaganju oko datiranja jednog jedinog sloja u Tel Rehovu, gradu iz bronzanog i gvozdenog doba, uz zapadnu obalu reke Jordan. Mazar smatra da sloj možda potiče iz Solomonovog doba. Finkelstejn kaže da potiče iz kasne Omridske dinastije, nazvane po Omriju, Ahabovom ocu. Jaz između te dve opcije traje oko 40 godina.

"Mnogi od radiokarbon datuma iz ovog doba obuhvataju upravo taj sporan period, ne pre niti posle toga", primećuje Amihaj Mazar, uz umorni osmeh, "i tako je već 15 godina."

"Možete pronaći radiokarbonski dokaz da je npr. David bio seljak u Norveškoj u VI veku n. e.", saopštava Izrael Finkelstejn, namerno preterujući da bi istakao poentu, čemu je inače sklon. "Vidite, ja sa uživanjem čitam sve što Tom napiše o Kirbat en-Nahasu. Tako mi na pamet padaju svakakve ideje. Ja nikad ne bih kopao na takvom mestu – prevelika je vrućina! Za mene, arheologija je zabava. Treba da dođete u Megido. Mi živimo u klimatizovanom pansionu, odmah do nas je lep bazen."

Ovako Finkelstejn otpočinje svoje tirade, uz prijateljski uvod koji ne može da prikrije mefitovski sjaj njegovih očiju. Za jednog naučnika, ovaj telavivski arheolog ima izražen govor tela. Visok je i bradat, unosi vam se u lice, maše svojim velikim rukama, a baritonski glas modulira poput lika iz neke Šekspirove drame.

Ipak, njegov šarm ne može zavarati one koji su na svojoj koži osetili žaoku njegovih napada. "Ako želite da privučete pažnju, ponašajte se kao Finkelstejn“, kaže Ejlat Mazar. Na sličan način Jozef Garfinkel mrzovoljno komentariše nedavnu donaciju od četiri miliona dolara koju je Finkelstejn dobio za svoja istraživanja. "On čak i ne koristi nauku, u tome je ironija. Kao da ste Sadamu Huseinu uručili Nobelovu nagradu za mir."

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 710
  • Ugled: +81/-0
Međutim, Finkelstejnove teorije pogađaju baš onu privlačnu kategoriju intelektualaca koja je između biblijskih čistunaca i minimalista. "Zamislite Bibliju kao neki slojeviti arheološki lokalitet", priča on. "Deo je napisan u VIII veku p. n. e., deo u VII, pa se pisalo sve do II veka p. n. e. Dakle, kompilacija od 600 godina. Što ne znači da sama priča ne potiče iz davnih vremena. Stvarnost opisana u toj priči je neka kasnija stvarnost. Recimo, David jeste istorijska ličnost. Živeo je u X veku p. n. e. Prihvatam opis Davida kao nekakvog vođe ustaničke grupe, odmetnika koji su živeli na marginama društva, a ne prihvatam zlatni grad Jerusalim, niti opise moćnog carstva iz doba Solomona. Kada autori tekstova to opisiju, oni u glavi imaju stvarnost svoga vremena, odnosno Asirsko carstvo."

"Onda Solomon", nastavlja uz dubok uzdah. "Mislim da sam ja uništio Solomona, što bi se reklo. Izvinjavam se zbog toga! Uzmite priču o Solomonu i preispitajte je. Uzmite čuvenu posetu kraljice od Sabe, arabijske vladarke, koja je došla u posetu i donela raznu egzotičnu robu uJerusalim. Ta priča nije bila zamisliva pre 732. godine p. n. e., pre početka trgovine sa Arabijom, a pod vlašću Asiraca. Uzmite, na primer, priču o tome kako je Solomon vešt konjanik, vozač dvokolica, ima veliku vojsku itd. Taj svet oko Solomona je svet Asirskog carstva.“

Kada je reč o Levijevom rudarskom utvrđenju, Finkelstejn kaže: ”Nije me ubedio da je to iz X veka p. n. e. Nema šanse da su ljudi živeli na tom lokalitetu tokom proizvodnje bakra zbog vatre, toksičnih isparenja... Zaboravite na to! Umesto toga, bolje da pogledate utvrđenje En Hazeva na našoj, zapadnoj strani reke Jordan, koje su Asirci podigli na glavnom drumu ka Edomu. Smatram da je Tomova građevina asirsko utvrđenje iz VIII veka p.n.e., slično po strukturi vremenu izgradnje sa ovim našim. Naposletku, njegov lokalitet je od marginalnog značaja. To nije slojeviti grad iz mnogih era, poput Megida ili Tel Rehova. Uzmete gomilu zgure i načinite je središtem diskusije o biblijskoj istoriji... Nema šanse da je tako. To apsolutno odbijam!"

Kad je reč o Garfinkelovim otkrićima u Kirbet Kijafi, Finkelstejn se otvoreno ruga: "Znate, mene nikada nećete čuti da kažem: ’Evo naša sam jednu košticu masline u jednom sloju u Megidu i ta koštica, uprkos stotinama drugih radiokarbon analiza, odlučuje o sudbini zapadne civilizacije.’ "Zatim podsmešljivo dodaje: "Nema svinjskih kostiju i zato je to judejsko naselje? To možda jeste dokaz, ali ne čvrst dokaz. Redak natpis pronađen na lokalitetu? Verovatno iz filistejskog Gata, pre nego iz Judejskog kraljevstva."

Ironija je u tome što je nekadašnja crna ovca biblijske arheologije sada postao deo establišmenta i kao Golijat odbija napade mladih junoša na njegov uspostavljeni "niži" hronološki sistem. Teorija po kojoj je razvijeno društvo možda zaista postojalo na nekoj od obala reke Jordan u X veku p. n. e. dovela je Finkelstejnovo tumačenje ere Davida i Solomona u potpuno defanzivnu poziciju. Njegovi brojni jetki članci i sarkastičan ton odslikavaju tu defanzivu, a njegovi argumenti katkad zvuče pomalo očajnički. (Ideja o životu u tvrđavi tik do topionice bakra uopšte ne zvuči apsurdno rudarima kojirade u ugljenokopima Zapadne Virdžinije, na primer.) Međutim, sve i da Garfinkel može da dokaže da je judejsko pleme iz kojeg je potekao David živelo u utvrđenju Ša’arajim i da Ejlat Mazar može da dokumentuje da je kralj David naložio gradnju palate u Jerusalimu i da Tom Levi uspešno pokaže kako je kralj Solomon nadzirao rudnike bakra u Edomu, to opet ne dokazuje postojanje slavne dinastije kakva je opisana u Starom zavetu. Još koliko iskopavanja je potrebno da bi se rešio spor?

Mnogi arheolozi se pitaju da li je opsesivna jagma za dokazivanjem biblijskih priča razuman poduhvat. Jedan od njih, Rafael Grinberg sa Univerziteta u Tel Avivu, bez uvijanja konstatuje: "To je loše za arheologiju. Ono što mi treba da radimo jeste da pružimo stanovište kakvog nema u tekstovima ili u ukorenjenim stavovima istorije, jednu alternativnu verziju prošlosti koja objašnjava odnose između bogatih i siromašnih, muškaraca i žena. Drugim rečima, nešto sadržajnije, a ne samo da utvrđujemo validnost Biblije."

Međutim, da li David, uz svu svoju simboličku moć, prestaje da bude važan ukoliko se njegovi podvizi i njegovo carstvo na kraju budu tumačili kao fikcija? Kada sam Finkelstejnu ukazao na to da ljudi širom sveta mnogo polažu na Davidovu slavu i veličinu, iznenadio me je njegov odgovor: “Vidite, dok se bavim istraživanjima, moram da pravim razliku između davidovske kulture i istorijskog Davida. David je izuzetno značajan za moj kulturni identitet. Isto tako, mogu da poštujem i slavim Egzodus - izlazak iz Egipta, a da ga pri tome ne shvatam kao čisto istorijski događaj. Za mene, David je oličen u kasnijem kralju Jezekilju, oličen je u kasnijem kralju Josiji, u Davidu iz Zaharijinih eshatoloških proročanstava u kojima je Jerusalim spaljen, ali je David živ i on predstavlja vezu sa začetkom hrišćanstva.

U tom smislu, David je sve. Ako želite uprošćeno, ponosan sam što je taj nepoznati lik iz bestragije postao centar zapadne tradicije." "Zato Davida", kaže njegov "detronizator" Finkelstejn, "za mene ne čine samo mermerni ukrasi na zidu, niti vođa horde iz X veka p. n. e. On je neuporedivo više od toga."

(nationalgeographic.rs)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete