Ispod Garfinkelove ćelave, naučničke pojave i prefinjenog smisla za humor, koji postaje opor ako je na račun Izraela Finkelstejna, vreba čovek neskrivene ambicije. Od jednog poverenika Izraelskog odeljenja za starine prvi put je čuo za tri metra visok megalitski bedem iznad Ejlaskog potoka. Svesrdno je počeo da kopa 2008. godine. Garfinkel je otkrio da je taj bedem istog tipa kao oni u severnim gradovima Azoru i Gezeru – dvostruki fortifikacioni zid sa nizom praznih prostorija, tzv. kazamata između – i da je opasavao utvrđeni grad od 2,3 hektara.

Privatne kuće su se naslanjale na gradske zidine, što je raspored kakav nije viđen u filistejskoj zajednici. Kad je uklonio površinski sloj zemlje, Garfinkel je otkrio kovani novac i druge artefakte iz vremena Aleksandra Velikog. Ispod helenističkog sloja našao je građevinu i u njoj četiri koštice masline, za koje je radiokarbon datovanjem utvrđeno da potiču otprilike iz 1000. godine p. n. e. Pronašao je i drevnu tepsiju za pečenje lepinjica i otkrio stotine kostiju krupne stoke, koza, ovaca i riba, ali nijednu svinjsku kost. Drugim rečima, tu mora da su živeli (ili barem obedovali) Judejci, a ne Filistejci. Pošto je Garfinkelov arheološki tim iskopao i jednu veliku retkost – fragment keramike sa natpisom koji liči na proto-kanaansko pismo sa glagolima karakterističnim za hebrejski – zaključak je, po njegovom mišljenju, bio očigledan: reč je o visokorazvijenom judejskom društvu iz X veka p. n. e., onom za koje pristalice "niže hronologije" tvrde da nije postojalo.

Kako se to mesto zvalo? Garfinkel je odgovor našao kada je otkrio da ovaj utvrđeni grad nije imao jednu, već dve kapije i to je jedini takav grad do sada pronađen u kraljevinama Judeje i Izraela. "Dve kapije" se na hebrejskom kaže "ša’arajim", što je ime grada koji se u Bibliji pominje tri puta. Pri opisu bežanja Filistejaca pred Davidom ("Prva knjiga Samuilova" 17:52), oni se u Gat vraćaju "putem Šarajimskim". "Imate Davida i Golijata, imate naš lokalitet, sve se uklapa", jednostavno objašnjava Garfinkel. "Tipična Judeja, od životinjskih kostiju do gradskih zidina. Dajte nam dva argumenta zbog kojih bi ovo bila Filisteja. Jedan je zato što Finkelstejn ne želi da mu razorimo “nižu hronologiju". U redu, ali dajte nam neki valjaniji razlog."

Evo drugog mogućeg razloga za skepsu prema zaključcima Josija Garfinkela: objavio ih je naprečac i dramatično, uprkos činjenici da je našao samo četiri koštice masline na kojima je zasnovao datovanje, jedan jedini natpis neodređenog porekla, i iskopao samo 5 odsto lokaliteta. “Drugim rečima“, kaže arheolog Dejvid Ilan, “Josi je imao motivaciju, delimično ideološku, ali i ličnu. On je veoma pametan i ambiciozan tip. Finkelstejn je krupan igrač, a mladi pretendenti misle da on drži monopol nad biblijskom arheologijom. Zato žele da ga skinu sa prestola.“

Ili još bolje, iz ugla drugih zainteresovanih strana: kad se Finkelstejn bude "povukao sa prestola", na njega će se "vratiti" kralj David.

Opstajao je tri milenijuma sveprisutan u umetnosti, folkloru, crkvama, popisnim listama stanovništva. Za muslimane, on je Daud, poštovani car i sluga Alahov. Za hrišćane, on je biološki i duhovni predak Isusa Hrista koji, samim tim, nasleđuje Davidov mesijanski poziv.

Za Jevreje, on je otac Izraela, pastirski kralj koga je Bog miropomazao, a oni su njegovi potomci i izabrani Božji narod. Da on bude išta manje od toga, a kamoli da je izmišljena mitska ličnost, mnogima je nezamislivo.

"Naša tvrdnja da smo jedan od najstarijih naroda na svetu, bitni učesnici u domenu napretka civilizacije, zasniva se na tome što smo mi napisali knjigu nad knjigama, Stari zavet", kaže Danijel Polisar, predsednik Centra Šalem, Izraelskog istraživačkog instituta koji je finansirao arheološki rad Ejlat Mazar. "Ako iz knjige izbacite Davida i njegovo kraljevstvo, dobićete sasvim drugu knjigu. Radnja više nije istorijska, već je izmišljena priča. Onda je i ostatak Starog zaveta samo propagandnipokušaj da se stvori nešto što nikad nije postojalo. A ako ne možete da nađete dokaze, onda se verovatno to nije ni dogodilo. Zato je ulog toliko velik."

Knjige Starog zaveta koje opisuju priču o Davidu i Golijatu sastoje se od spisa verovatno napisanih barem 300 godina posle samih događaja, iz pera ne baš objektivnih autora. Nema drugih zapisa iz tog doba koji bi potvrdili njihove iskaze.

Od samih začetaka biblijske arheologije, naučnici su uzaludno pokušavali da utvrde da li su zaista postojali Avram, Mojsije, da li je bilo Egzodusa - izlaska iz Egipta, da li je osvojen Jerihon. "U isto vreme", kaže Amihaj Mazar, rođak Ejlat Mazar i jedan od najrenomiranijih izraelskih arheologa, “skoro svi se slažu da je Stari zavet drevni tekst koji tretira istoriju ove zemlje tokom gvozdenog doba. Možete da ga tumačite kritički, što mnogi naučnici i rade, ali ne možete da ne uvažite ovaj tekst, morate imati neki stav o njemu.“

Međutim, Mazar dodaje da „ne treba težiti tome da se tekst doslovno dokaže". Ipak, mnoštvo arheologa sebi je kao glavni cilj u životu postavilo upravo to. Pre svih je to američki stručnjak i začetnik biblijske arheologije Vilijem Olbrajt. Jedan od Olbrajtovih učenika bio je i vrhovni komandant izraelske armije, poli tičar i naučnik Jigal Jadin. Za Jadina i njegove savremenike, Biblija je bila nepobitna. Zato je, kad je otkrio kapije biblijskog grada Azora krajem pedesetih godina XX veka, Jadin učinio ono što se u savremenoj arheologiji nikako ne radi: koristio je i Bibliju i stratigrafiju da bi odredio starost keramike koju je pronašao unutar kapije, s obzirom na to da radiokarbon datovanje još uvek nije postojalo. Kapiju je pripisao slavnom Solomonovom carstvu iz X veka p. n. e., jer je tako pisalo u "Prvoj knjizi o Carevima".

Problem sa oslanjanjem na ovo poglavlje Starog zaveta je u tome što je ono pridodato mnogo posle Solomonove smrti 930. godine p. n. e., u vreme kada je Izrael bio podeljen na dva dela  Judeju na jugu i Izrael na severu. "Gezer je bio najjužniji grad severnog izraelskog kraljevstva, Azor je bio najseverniji, a Megido je bio privredni centar u sredini", kaže Norma Frenklin, arheolog sa Univerziteta u Tel Avivu. "Zato je ljudima bilo važno da napišu priču u kojoj čitava teritorija smatra jedinstvenom. Za Jadina je ono što Biblija kaže bio zakon. Ako su u pitanju tri kapije, mora da su sve tri Solomonove."

Danas, mnogi stručnjaci (među kojima Frenklinova i njen kolega Finkelstejn) sumnjaju da su sve tri kapije Solomonove, dok neki drugi (Amihaj Mazar) smatraju da bi mogle da budu. Ali, svi oni odbacuju Jadinovo posredno zaključivanje, koje je ranih osamdesetih godina XX veka pospešilo radikalni zaokret tzv. "biblijskog minimalizma", na čelu sa stručnjacima Univerziteta u Kopenhagenu. Po minimalistima, David i Solomon su izmišljeni likovi. Utemeljenost takvog stanovišta narušena je 1993. godine, kada je ekipa arheologa na lokalitetu Tel Dan u severnom Izraelu iskopala crnu bazaltnu stelu na kojoj je bio uklesan natpis "Kuća Davidova".

Međutim, postojanje Solomona i dalje ničim nije potvrđeno.

Zbog nedostatka drugih dokaza, ostaje nam samo jednolični biblijski svet iz X veka p. n. e. koji je Finkelstejn u svojoj studiji iz 1996. godine opisao ne kao jedinstveno veliko carstvo koje se diči monumentalnim građevinama, već kao zapušteni predeo sa različitim grupacijama u sporom usponu: sa Filistejcima na jugu, Moabićanima na istoku, Izraelićanima na severu, Aramejcima još dalje na severu i verovatno sa judejskim buntovnicima predvođenim mladim pastirom u ne baš glamuroznom Jerusalimu. Izraelci koji Davidovu prestonicu smatraju svojom kolevkom ogorčeni su ovakvim tumačenjem. Mnoga iskopavanja u Jerusalimu finansira Fondacija "Grad Davidov", čiji direktor međunarodnog razvoja Doron Spilman otvoreno priznaje: "Kad prikupljamo novac za iskopavanje, vodi nas želja da razotkrijemo Bibiliju, što je usko povezano sa suverenitetom Izraela."

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Davidov Grad, Jerusalim

Ne iznenađuje to što ovakve namere ne nailaze na dobar prijem kod Palestinaca, koji su stanovnici Jeusalima. Mnoga iskopavanja vrše se u istočnom delu grada, gde njihove porodice generacijama žive, a sada će možda biti raseljene ukoliko se projekti iskopavanja pretvore u planove o izraelskim naseljima. Iz ugla Palestinaca, jagma za arheološkim dokazima, da bi se ozakonio osećaj pripadnosti nekog naroda, promašila je suštinu. Profesor arheologije i stanovnik istočnog Jerusalima, Hani Nur Adin objašnjava: "Kad gledam Palestinke kako prave tradicionalnu keramiku iz ranog bronzanog doba, kad omirišem hleb ispečen u zidanoj ’tabun’ peći, na isti način kao u četvrtom ili petom milenijumu p. n. e., shvatam da je u pitanju kulturološki DNK. U Palestini nema pisanih dokumenata, nema istoriciteta, ali, ipak, ima istorije."

Većina izraelskih arheologa bi više volela da se njihov rad ne koristi kao političko oruđe. To se, uprkos svemu, dešava u mladim nacijama.

Profesor arheologije na Univerzitetu Bar-Ilan, Avram Faust, primećuje: ”Norvežani su koristili postojanje drevnih vikinških lokaliteta da bi stvorili poseban identitet, različit od njihovih švedskih i danskih porobljivača. Zimbabve je ime dobio po jednom arheološkom lokalitetu. Arheologija je vrlo pogodno sredstvo za stvaranje nacionalnih identiteta."

U tome se Izrael razlikuje od drugih zemalja. Njegov nacionalni identet je daleko stariji odbilo kakvog iskopavanja. Ono što se iskopa može samo da potvrdi taj identitet... ili ne.

"Ovo mesto je bilo pakao", veselo priča Tom Levi dok stoji na ivici jame ispunjene starom šljakom, crnom kao ugalj. Svuda oko njega i njegovih volontera, studenata sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, na 10 hektara odvijala se proizvodnja bakra, odmah pored velike tvrđave u kojoj su i stražarnice stare 3.000 godina. Reklo bi se da su stražari praktično boravili iznad topionice i odozgo nadgledali radnu snagu. “Kada imate industrijsku proizvodnju ovolikih razmera, onda morate da imate i sistem za nabavku hrane i vode", nastavlja Levi.

"Ne mogu da dokažem, ali mislim da u ovako očajnim uslovima mogu da rade samo robovi ili studenti. Suština je jednostavna. Nerazvijena plemenska društva nisu mogla da rade ovako nešto."

Međutim, Finkelstejnove teorije pogađaju baš onu privlačnu kategoriju intelektualaca koja je između biblijskih čistunaca i minimalista. "Zamislite Bibliju kao neki slojeviti arheološki lokalitet", priča on. "Deo je napisan u VIII veku p. n. e., deo u VII, pa se pisalo sve do II veka p. n. e. Dakle, kompilacija od 600 godina. Što ne znači da sama priča ne potiče iz davnih vremena. Stvarnost opisana u toj priči je neka kasnija stvarnost. Recimo, David jeste istorijska ličnost. Živeo je u X veku p. n. e. Prihvatam opis Davida kao nekakvog vođe ustaničke grupe, odmetnika koji su živeli na marginama društva, a ne prihvatam zlatni grad Jerusalim, niti opise moćnog carstva iz doba Solomona. Kada autori tekstova to opisiju, oni u glavi imaju stvarnost svoga vremena, odnosno Asirsko carstvo."

"Onda Solomon", nastavlja uz dubok uzdah. "Mislim da sam ja uništio Solomona, što bi se reklo. Izvinjavam se zbog toga! Uzmite priču o Solomonu i preispitajte je. Uzmite čuvenu posetu kraljice od Sabe, arabijske vladarke, koja je došla u posetu i donela raznu egzotičnu robu uJerusalim. Ta priča nije bila zamisliva pre 732. godine p. n. e., pre početka trgovine sa Arabijom, a pod vlašću Asiraca. Uzmite, na primer, priču o tome kako je Solomon vešt konjanik, vozač dvokolica, ima veliku vojsku itd. Taj svet oko Solomona je svet Asirskog carstva.“

Kada je reč o Levijevom rudarskom utvrđenju, Finkelstejn kaže: ”Nije me ubedio da je to iz X veka p. n. e. Nema šanse da su ljudi živeli na tom lokalitetu tokom proizvodnje bakra zbog vatre, toksičnih isparenja... Zaboravite na to! Umesto toga, bolje da pogledate utvrđenje En Hazeva na našoj, zapadnoj strani reke Jordan, koje su Asirci podigli na glavnom drumu ka Edomu. Smatram da je Tomova građevina asirsko utvrđenje iz VIII veka p.n.e., slično po strukturi vremenu izgradnje sa ovim našim. Naposletku, njegov lokalitet je od marginalnog značaja. To nije slojeviti grad iz mnogih era, poput Megida ili Tel Rehova. Uzmete gomilu zgure i načinite je središtem diskusije o biblijskoj istoriji... Nema šanse da je tako. To apsolutno odbijam!"

Kad je reč o Garfinkelovim otkrićima u Kirbet Kijafi, Finkelstejn se otvoreno ruga: "Znate, mene nikada nećete čuti da kažem: ’Evo naša sam jednu košticu masline u jednom sloju u Megidu i ta koštica, uprkos stotinama drugih radiokarbon analiza, odlučuje o sudbini zapadne civilizacije.’ "Zatim podsmešljivo dodaje: "Nema svinjskih kostiju i zato je to judejsko naselje? To možda jeste dokaz, ali ne čvrst dokaz. Redak natpis pronađen na lokalitetu? Verovatno iz filistejskog Gata, pre nego iz Judejskog kraljevstva."

Ironija je u tome što je nekadašnja crna ovca biblijske arheologije sada postao deo establišmenta i kao Golijat odbija napade mladih junoša na njegov uspostavljeni "niži" hronološki sistem. Teorija po kojoj je razvijeno društvo možda zaista postojalo na nekoj od obala reke Jordan u X veku p. n. e. dovela je Finkelstejnovo tumačenje ere Davida i Solomona u potpuno defanzivnu poziciju. Njegovi brojni jetki članci i sarkastičan ton odslikavaju tu defanzivu, a njegovi argumenti katkad zvuče pomalo očajnički. (Ideja o životu u tvrđavi tik do topionice bakra uopšte ne zvuči apsurdno rudarima kojirade u ugljenokopima Zapadne Virdžinije, na primer.) Međutim, sve i da Garfinkel može da dokaže da je judejsko pleme iz kojeg je potekao David živelo u utvrđenju Ša’arajim i da Ejlat Mazar može da dokumentuje da je kralj David naložio gradnju palate u Jerusalimu i da Tom Levi uspešno pokaže kako je kralj Solomon nadzirao rudnike bakra u Edomu, to opet ne dokazuje postojanje slavne dinastije kakva je opisana u Starom zavetu. Još koliko iskopavanja je potrebno da bi se rešio spor?

Mnogi arheolozi se pitaju da li je opsesivna jagma za dokazivanjem biblijskih priča razuman poduhvat. Jedan od njih, Rafael Grinberg sa Univerziteta u Tel Avivu, bez uvijanja konstatuje: "To je loše za arheologiju. Ono što mi treba da radimo jeste da pružimo stanovište kakvog nema u tekstovima ili u ukorenjenim stavovima istorije, jednu alternativnu verziju prošlosti koja objašnjava odnose između bogatih i siromašnih, muškaraca i žena. Drugim rečima, nešto sadržajnije, a ne samo da utvrđujemo validnost Biblije."

Međutim, da li David, uz svu svoju simboličku moć, prestaje da bude važan ukoliko se njegovi podvizi i njegovo carstvo na kraju budu tumačili kao fikcija? Kada sam Finkelstejnu ukazao na to da ljudi širom sveta mnogo polažu na Davidovu slavu i veličinu, iznenadio me je njegov odgovor: “Vidite, dok se bavim istraživanjima, moram da pravim razliku između davidovske kulture i istorijskog Davida. David je izuzetno značajan za moj kulturni identitet. Isto tako, mogu da poštujem i slavim Egzodus - izlazak iz Egipta, a da ga pri tome ne shvatam kao čisto istorijski događaj. Za mene, David je oličen u kasnijem kralju Jezekilju, oličen je u kasnijem kralju Josiji, u Davidu iz Zaharijinih eshatoloških proročanstava u kojima je Jerusalim spaljen, ali je David živ i on predstavlja vezu sa začetkom hrišćanstva.

U tom smislu, David je sve. Ako želite uprošćeno, ponosan sam što je taj nepoznati lik iz bestragije postao centar zapadne tradicije." "Zato Davida", kaže njegov "detronizator" Finkelstejn, "za mene ne čine samo mermerni ukrasi na zidu, niti vođa horde iz X veka p. n. e. On je neuporedivo više od toga."

(nationalgeographic.rs)