Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Najpoznatiji arheolozi  (Pročitano 5849 puta)

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Najpoznatiji arheolozi
« poslato: 14.03.2013. 20:56 »
Жан Франсоа Шамполион

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Жан-Франсоа Шамполион (фр. Jean-François Champollion; Фижак, 23. децембар 1790 — Париз, 4. март 1832) је био француски научник, филолог и оријенталиста и сматра се оцем модерне египтологије.

Шамполион је успео да дешифрује систем египатског писма - хијероглифа. Шамполионови претходници који су такође допринели дешифровању хијероглифа били су Сливестр де Саси (фр. Silvestre de Sacy), Јохан Давид Ошерблад (шве. Johan David Akerblad), Томас Јанг (енгл. Thomas Young), и Вилијам Џон Банкс (енгл. William John Bankes).

Шамполион је превео делове камена из Розете, откривајући сличност египатског језика с коптским. Открио је да је систем египатског писма комбинација фонетских (звучних) и идеограмских (сликовних) знакова

Биографија

Шамполион је рођен у Фижаку у Француској. Био је последње од седморо деце (од којих је двоје умрло пре његовог рођења). Неколико година живео је у Греноблу, а већ као дете показао је изузетан дар за језике. Већ до 16. године савладао је десетак језика укључујући коптски, а постао је заљубљеник у староегипатску културу у доба кад је она била врло мало позната. Шамполионов интерес за египтологију био је инспирисан Наполеоновим освајањима у Египту у раздобљу између 1798. и 1801. године.

До 20. године Шамполион је научио латински, грчки, хебрејски, санскрит, амхарски, авестански, пахлави, арапски, сиријски, калдејски, персијски, етиопски и кинески поред његовог матерњег француског. Године 1809. постао је асистент професор на одсеку историја Греноблеа.

С обзиром на његов интерес за оријенталне језике, нарочито коптски, поверено му је дешифровање новоткривеног камена из Розете. Раздобље од 1822. до 1824. године провео је на том задатку и упоређивао грчки натпис камена из Розете с хијероглифским писмом других египатских споменика.

Открио је одређена слова и дошао до закључка да египатско писмо укључује звучне и сликовне знакове. Први је одгонетнуо имена Клеопатра и Птолемејиди, а уочио је и разлику између хијероглифског писма и каснијих једноставнијих верзија (хијератско и демотско писмо). Резултате свог рада објавио је у „Нацртима система хијероглифа“ (фр. Précis du système hiéroglyphique) из 1824. године. Данас његово откриће представља темељ модерне египтологије.

Шамполион је такође открио важност Торинске краљевске листе или Торинског канона (из Египатског музеја у Торину), јединственог папируса из доба краља Рамзеса II који садржи списак свих староегипатских стварних и митских владара, као и имена божанстава из предфараонског доба. Шамполион је 1826. године утемељио египатску збирку музеја Лувра и постао професор египтологије на „Француском колеџу“

Шамполион и Јанг

Енглез Томас Јанг је други научник који се сматра најзаслужнијим за разумевање египатског писма. Јанг је свој рад темељио на раду шведског дипломате Ошебалда који је истраживао демотски алфабет од 29 слова, уверен да је искључиво фонетски.

До године 1814. Јанг је у потпуности превео демотски текст камена из Розете, при чему је саставио листу од 86 демотских речи.

Јанг је затим проучавао хијероглифски алфабет и учинио одређени напредак, али сматрао је да се ради о преводу (демотско и хијероглифско писмо), док је у ствари била реч о парафразама. Године 1823. објавио је „Извештај о најновијим открићима у хијероглифској књижевности и египатским старинама“ (енгл. Account of the Recent Discoveries in Hieroglyphic Literature and Egyptian Antiquities). Неки од Јангових закључака појавили су се у знаменитом чланку Египат ког је написао за енциклопедију Британику 1818. године.

Кад је следеће године Шамполион објавио свој превод хијероглифа, Јанг га је поздравио али је такође тврдио да је Шамполионов систем базиран на његовим чланцима.

Шамполион је то одбацио и није хтео да припише заслуге Јангу. У наредном периоду, у складу са политичким тензијама, Велика Британија подржавала је Јанга, а Французи Шамполиона. Премда је Шамполионово разумевање граматике египатског писма указивало на грешке видљиве и код Јанга, устрајао је у тврдњи да је сам дешифровао хијероглифе. Након 1826. године, као кустос Лувра, понудио је Јангу приступ демотским рукописима.

Француско-тосканска експедиција

Иполито Розелини (итал. Ippolito Rosellini), утемељивач италијанске египтологије, 1827. године допутовао је у Париз са намером да проучава хијероглифе по Шамполионовој методи. Ова два филолога постали су велики пријатељи и су одлучили да организују експедицију у Египат како би потврдили ваљаност својих открића. Ова научна мисија, позната као Француско-тосканска експедиција, остварена је уз помоћ тосканског војводе Леополда II и француског краља Шарла X.

Предвођена самим Шамполионом, експедиција са 14 чланова кренула је 21. јула 1828. бродом из Тулона према Египту. Пловили су узводно реком Нил и притом проучавали бројне споменике и натписе, а открића су касније објављена у „Споменицима Египта и Нубије“ (фр. Monuments de l'Egypte et de la Nubie; 1845).

Али ова је експедиција постала позната и по деструкцији староегипатских споменика. При истраживању Долине краљева, Шамполион је неповратно оштетио гробницу Сетија I, односећи две велике зидне слике, које се данас налазе у Лувру и у музеју у Фиренци.

Нарушенога здравља и исцрпљен радом, Шамполион је умро 1832. године у Паризу, у 41 години. Сахрањен је на гробљу Пер Лашез (фр. Père Lachaise).

Поједине делове радова Шамполиона обрадио је његов старији брат Жак Жозеф Шамполион-Фижак (фр. Jacques Joseph Champollion-Figeac), а Шамполионов син Еме-Луј (фр. Aimé-Louis; 1812 — 1894), написао је биографију браће.

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 21:50 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #1 poslato: 14.03.2013. 21:03 »
Томас Јанг

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Томас Јанг (енгл. Thomas Young; Милвертон, 13. јун 1773 — Лондон, 10. мај 1829) је био енглески професор, научник, физичар, лекар и астроном. Боравио је у Лондону где је радио као лекар и заинтересовао се за медицинску оптику, због чега је почео да студира физику. Објавио је многе радове из физике, медицине, астрономије, физиологије, геофизике и других подручја.

У делу „Скице и експериметни у веси са звуком и светлошћу” критикује корпускуларну теорију светлости и уводи валну теорију, помоћу које 1802. године разјашњава интерферацију светлости. 1817. поставља хипотезу о трансверзалној природи валова светлости, због чега касније објашњава поларизацију. Дао је радове и с подручја теорије еластицитета, па се према њему модул еластичности назива Јангов модул (константа пропорционалности између силе напрезања и релативног издужења еластичног тела).

Томас Јанг је такође студирао језике и умногоме допринео разјашњавању египатских хијероглифиа.

Биографија

Родио се 13. јуна 1773. године као последњи од десет деце у породици квекера у Милвертону у Самерсету. У детињству се истицао необичним талентом за језике и у четрнаестој години он је владао енглеским, француским, латинским, старогрчким, хебрејским, сиријским, арамејски, амхарским, турским, арапским и персијским језицима.

Године 1792. се уписао на студиј медицине у Лондону а од 1794. када је био изабран за члана Краљевског друштва („Royal Society“) наставио је студије у Единбургу а касније у Гетингену где је 1796. године добио докторску титулу из физике. У години 1797. прешао је на студијум у Кембриџу и те године је наследио свога стрица и тако је постао финансијски независан. Преселио се у Лондон 1799. године и ту је радио као лекар. У страху за своје име све своје радове је објављивао анонимно.

Године 1801. био је Јанг именован за професора „природне филозофије“ на Ројал институцији. Следеће године је иманован за секретара за иностране односе Краљевског друштва. Године 1803. се одрекао звања професора јер се бојао да се не може довољно да посвети лекарској пракси.

1811. године наступио је као лекар у болници Светог Ђорђа. 1814. године је био члан комисије која је имала да испитује ризике плинског осветљења у Лондону а 1816. године је био члан комисије која је требало да одреди дужину клатна чија периода треба да траје две секунде које је требало да одреди месну вредност гравитационог убрзања.
Неколико године пре смрти се бавио питањима из житотног осигурања.

извор:Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 21:49 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #2 poslato: 14.03.2013. 21:37 »
Феликс Каниц

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Феликс Филип Емануел Каниц (нем. Felix Philipp Emanuel Kanitz; Будимпешта, 2. август 1829 — Беч, 8. јануар 1904) је био аустроугарски путописац, археолог и етнолог и један од највећих познавалаца југоисточне Европе. Био је краљевски угарски саветник и витез аустријског ордена Фрање Јосифа, носилац медаље за науку и уметност, носилац српског Таковског ордена и ордена Светог Саве и почасни члан Краљевске саксонске академије наука.

Биографија

Рођен је у Будимпешти, као син фабриканта чија је фамилија доселила из Немачке средином 18. века.

Студирао је уметност на Бечком универзитету. Прво се бавио музиком, а онда сликарством и постао добар цртач. Највише је сликао акварелом и тушем. Од 1858. године путовао је по јужнословенским крајевима - Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији. Посебно је пажљиво бележио археолошке и географске податке и правио добре илустрације архитектонских остатака, цркава, људи итд. Путујући, постао је етнолог јужних Словена. Европи су његови радови били занимљиви јер су приказивали мало познато подручје, да би касније његов рад интелигентног аматера био превазиђен напретком научне етнологије.

Дело

После путовања по Србији Каниц је објавио два дела мањег обима: Римски налази у Србији (нем. Die römischen Funde in Serbien), објављено у Бечу 1861. и неколико година касније - Српски византијски споменици (нем. Serbiebs byzantinische Monumente, Беч, 1864).

Једно од његових најзначајнијих дела и врхунац археолошких истраживања је Римска студија (нем. Römische Studien in Serbien) у којој је истакао залагање да се спречи уништавање културног блага.

У Лајпцигу је 1969. године штампано изузетно обимно дело, Историјско-етнографске студије са путовања 1859-1868 (нем. Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868, Leipzig, Fries, 1868. XXIV+744) у коме је на преко 700 страна, са многобројним илустрацијама, представио Србију, њен народ и историју.

У својим делима описивао је објекте трослојно: прво је описао локацију, затим дао историјски аспект, док је трећи део садржао податке о тренутном стању.

У Србији је најпознатија књига Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века (нем. Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk von der Romerzeit bis dur Gegenwart, 1904).

Каниц је сарађивао са српским научницима тога доба, Јанком Шафариком, Јованом Гавриловићем и другима, од којих је добијао податке о томе где се могу наћи остаци римске културе и о српским манастирима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Рушевине Жрнова

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Жрнов на Авали

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 21:51 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #3 poslato: 14.03.2013. 21:42 »
Захи Хавас

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Др Захи Хавас (арап. زاهى حواس; рођен у Дамијети, Египат, 28. маја 1947.) је археолог, египтолог, бивши генерални секретар Високог савета за старине Египта (2002—2011) и први Министар за старине Египта (2011). Био директор платоа Гизе, а такође је истраживао археолошка налазишта у делти Нила, Либијској пустињи и у Горњем и Доњем Египту. Последњих неколико година је привукао светску медијску пажњу честим појављивањима у телевизијским документарним емисијама посвећеним старој египатској цивилизацији.

Хавас предводи покрет за повратак најпознатијих предмета Старог Египта, као што је камен из Розете, у Египат из колекција широм света где се тренутно налазе. Његови покушаји су за сада ограничени на споредне предмете и мање музеје, док се кључни предмети и даље налазе изван граница Египта.

Хавас је противник теорије о античким астронаутима и сличних идеја о претходним цивилизацијама. У бројним емисијама на каналима Дискавери, Хистори и Нешнел Џиографик он објашњава да су Египћани саградили египатске пирамиде, доказује да су их зидали слободни људи, а не робови и нуди доказе који руше многе заблуде од којих је већина настала од енглеских египтолога са краја 19. и почетка 20. века.

Високи савет за старине је јануара 2011. укинут и претворен у Министартво за старине Египта, а Захи Хавас је именован за министра. Дао је оставку на овај положај марта 2011. после објављивања листе десетина археолошких налазишта у Египту која су опљачкана у протестима те године. У априлу је враћен на функцију министра, да би поново дао оставку 17. јула 2011. Неке новине трврде да је смењен због лојалности бившем председнику Мубараку.

Познате изјаве

-Верујем да је до сада пронађено свега 30 одсто египатских споменика, а да 70 одсто још увек лежи закопано испод земље. Никад не знате какве тајне песак скрива.

-Када откријете мумије, злато - то је добро за јавност. Међутим, то није никакав допринос историји. Откривајући гробнице градитеља пирамида ми реконструишемо историју.

Најпознатија његова изјава је дата у Каиру када је као генерални секретар Високог савета изјавио:
-Ако Британија жели бити запамћена, ако жели обновити свој углед, треба добровољно да врати камен (из Розете), јер је то икона египатског идентитета.

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 21:52 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #4 poslato: 14.03.2013. 21:46 »
Вилијам Кемден

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Вилијам Кемден (енгл. William Camden; Лондон, 2. мај 1551 — Лондон, 9. новембар 1623) је енглески историчар и археолог. Написао је прву топологију острва Велике Британије и детаљно описао период владавине Елизабете I

Живот

У младости је стекао добро образовање и ступио у државну службу што му је омогућило да унапреди своје истраживање старина.

Једно време је био професор и ректор Вестминстерске школе, а потом је прешао у Колеџ Хералда са звањем „енгл. Clarenceux King of Arms“.

Мање се бавио хералдиком и генеалогијом него Џон Лиленд али то поље ипак чини битан део његових историјских списа. Бављење старинама била је Кемденова страст од детињства и он је свесно за то стицао одређена знања. Осим латинског, Кемден је научио и англосаксонски и велшки, како би могао да проучава имена места. Много је путовао и од двадесетих година живота био је ауторитет европског нивоа. Није имао више од тридесетпет када је објављено његово капитално дело Британија, први општи водич за старине у Британији.

Дело

Кемденова намера је била да Британији обезбеди угледно место у европској култури пре свега наглашавајући значај римског боравка на тим просторима која је Британију повезивала са ренесансним центрима на континенту. Књига прати саксонски и средњовековни период, истичући везу између те римске провинције и новије историјске прошлости.

Значај дела „Британија“

У Кемденовој прози нема митова о пореклу, својствених многим тјудорским писцима. Његови описи старина су подробни и темељни, а уврстио је и поглавља о металном новцу и језику. Као и код Лиленда описи постојеће конфигурације терена чине неодвојив део приче о Британији. Кемден се ослањао на Лилендов необјављени рукопис. Истиче се по концизном опису биљних белега - видљивог ефекта који на биљке имају остаци скривени под земљом. Идентификовао је преримске новчиће која су ковала племена у јужној Енглеској, што је Леленд одбацивао.

Део Кемденовог достигнућа је и то што је велику количину информација преточио у књигу коју је и објавио, за разлику од Лиленда. Његово занимање за материјалну културу и спознаја улоге коју би она могла имати у разјашњавању прошлости имало је фундаменталан значај.

Кемденова Британија је била изузетно популарна, а њен склоп омогућавао је измене не само током Кемденовог живота, већ и 200 година након његове смрти. Прво издање на латинском из 1585. имало је само једну илустрацију док су каснија била богатија. Прво издање на енглеском изашло је 1610. а Едмунд Гибсон је 1695. приредио запажену проширену верзију.

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 21:53 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #5 poslato: 14.03.2013. 21:56 »
Хајнрих Шлиман

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Хајнрих Шлиман (нем. Heinrich Schliemann; Нојбуков, 6. јануар 1822 — Напуљ, 26. децембар 1890) је немачки археолог који је своје целокупно богатство стечено у младости трговином потрошио на археолошка истраживања. Открио је 1868. Троју, користећи се подацима из Хомерових спевова „Илијада“ и „Одисеја“, а ископавао је у Микени, Орхомену и Итаци

Биографија

После дванаест дана путовања бродом који је потонуо, а пловио је у Јужну Америку, чамцем се са преживелим путницима искрцао у Холандију. Са 25 година постао је успешан самосталан трговац, научивши 11 језика – последњи међу њима били су стари и модерни грчки. Археологији се потпуно посветио у својој 36 години. После брака са Рускињом која није желела да напусти своју домовину, оженио се веома младом Гркињом, по принципу куповине. Почео је да живи у Атини. Свој дом је назвао Белерофонт, своју децу Андромаха и Агамемнон, а слуге Теламон и Пелоп.

Маска Агамемнона, открио је Шлиман

1870. године отишао је у Троаду убеђен да ће под брегом Хисарлих наћи „Пријамову Троју“. После годину дана, са 80 радника и са огромним ентузијазмом започео је ископавања на том локалитету. Труд се исплатио. Откривен је велики бакрени суд у коме се налазило око 9.000 златних и сребрних предмета. У Европу је послао поруку да је пронађено „Пријамово благо“. Касније, заједно са њим ископавања су наставили археолози и учењаци Дерпфелд, Вирхов и Бирнуф.
Сумња о постојању Троје на малоазијском тлу била је отклоњена. Постојало је само питање која од девет ископаних је „Хомерова“? 1876. године, Шлиман је решио да докаже да је и Агамемнон био историјска личност. Траг за потврдом његовог постојања одвео га је на источни Пелопонез – у Микену, вођен Паусанијиним делом „Класични опис Грчке“. У Микени је убрзо наишао на 34 усправна окна (дубоке гробнице) ископана на стеновитом тлу.

У међувремену, из Турске је прокријумчарио „Пријамово благо“ у Берлин, сместивши га у Државни музеј. Наставивши са ископавањима у Микени пронашао је (већином у наведеним усправним окнима), поред осталог, бројне скелете, грнчарију, накит и златне маске. Тадашњем грчком краљу јавио је да су откривене гробнице Атреја и Агамемнона. Касније, у Тиринту је откопао велику палату и огромне, „киклопске“ камене зидове.

Његов велики ентузијазам да би што пре дошао до циља проузроковао је да уништи и помеша ископане предмете. Свакако, после каснијих анализа, погрешно је мислити да је благо у Троји „Пријамово“ а златна маска у Микени Агамемнонова.

Међутим, његов учинак за археологију онога времена био је веома велики. Ни сам свестан тога, многе је археологе увео у откривање старог света односно, цивилизације (древна „микенска“ цивилизација) старије од оне које је био убеђен да је пронашао.

На реду је био Пилос... Хајнрих Шлиман умро је 1890. године.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 22:12 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #6 poslato: 14.03.2013. 22:01 »
Вилијам Стукли

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Вилијам Стукли (енгл. William Stukeley; Холбич, 7. новембар 1687 — Лондон, 3. март 1765) је био енглески археолог, који се сматра пиониром истраживања Стоунхенџа и Авебрија.

У раном 18. веку, када се бележи пад објективног научног духа који је одликовао Краљевско друштво и почиње преусмеравање укуса с античке уметности и архитектурена маштовите готичке грађевине према средњовековном узору, бележи се и појава романтичарске уметности и књижевности, што се одражава на Стуклијево стваралаштво.

Стјуарт Пигот (најозбиљнији Стуклијев биограф) указао је на противуречности у његовом раду, сугеришући да величину Вилијама Стуклија као теренског археолога треба тражити у томе што је био »археолог који је настављао високе традиције старинарства својствене добу рестаурације, несвестан измењеног интелектуалног расположења престонице«.

Каријера

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Вилијам Стукли — цртеж из 1722. године

Стукли је студирао медицину у Кембриџу и пошто је неко време обављао лекарску праксу, постао је члан Колеџа лекара. Студирао је и ботанику па је захваљујући том искуству почео у унутрашњости да запажа старе споменике, посебно потстакнут рукописом Обријевих Британских споменика.

Током двадесетих година уследио је теренски рад у Весексу, укључујући тачно и подробно рекогносцирање Ејвберија, Стоунхенџа и Силберија. Путовао је по Британији, од јужне обале до Хадријановог зида, снимајући стање и правећи скице. Деведесетих година медицину је заменио религијом и 1729. био рукоположен, после чега покушава да резултате теренског рада у Весексу искористи за успостављање теолошке везе између друида и хришћанства.

Џон Обри је записивао своја запажања, склапао их у смислен поредак и извлачио ограничене закључке на основу здравог разума и историјских података. Према његовом мишљењу Стоунхенџ и сродни споменици нису се уклапали у римски период па их је приписао преримским Бритима. Пошто је природа тих локалитета очигледно била ритуална а не функционална, Обри их је повезао са култом и свештенством потврђеним у античким изворима - друидима. Стукли је прихватио ту атрибуцију, али се потом упустио у измишљање сложеног друидског теолошког система повезујући га сасвим неоснованим повезивањем с особеностима споменика:

 „Облик тог запањујућег дела (Ејвберија) јесте лик божанства, ближе речено, тројства“

Дело

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Цртеж Стоунхенџа из 1722. године

Објавио је две важне књиге Стоунхенџ (1740) и Ејвбери (1743), тврдећи да су оне део већег подухвата под насловом Праотачко хришћанство или Хронолошка историја порекла и развитка истинске вере и идолопоклонства.

Стуклијев углед не почива на тим књигама већ на необјављеном рукопису из 1723. из којег је црпео податке.
Један од првих историчара археологије укратко је и изузетно јасно објаснио тај Стуклијев дуализам:
„Баш као што се за др Стуклија може рећи да је био светац заштитник теренског археолошког рада, тако се пречасни Вилијам може сматрати злим духом који влада свим ћакнутим аматерима чији се вишак ентузијазма може мерити само с њиховим непознавањем метода.“

Стуклијева основна грађа и даље представља непроцењиво сведочанствоо споменицима који су отада претрпели тешка оштећења.

Стукли је забележио камену стазу која је од Стоунхенџа водила до реке Ејвон и која је касније уништена. Поново је лоцирана тек 1920. уз помоћ снимака из ваздуха.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Његова запажања су јасна и логична, одају способност да засебне скупине земљаних објеката у једној области повеже у кохерентан образац. Стукли је износио и аналитичка запажања као што је закључак да је римски пут на Оукли Дауну у Дорсету морао настати касније него друидске надгробне хумке, зато што пресеца ров једне од тих хумки.
Стукли је био свестан улоге теренског рада као елемента заштитне археологије.

Сећања из живота сер Исака Њутна

Као савременик Исака Њутна, Вилијам Стукли је забележио разговор у Кенсингтону, 15. априла 1726, у којем се разматра чувени проблем гравитације:
 „Зашто је то тако да јабука увек пада вертикално са дрвета на Земљу, а не креће на страну или навише, него увек пада према центру Земље?

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 22:14 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #7 poslato: 14.03.2013. 22:09 »
Џон Обри

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Џон Обри (енгл. John Aubrey; 1626 — 1697) је био енглески археолог. Одликовао га је научни поглед на свет и жеља да се приступ сваком проблему темељи на принципима класификације и компарације. Тај нови однос јасно је 1686. формулисао Обријев савременик др Роберт Плот:

 „Немам намеру да се петљам с педигреима и пореклима, ни породица ни земаља, будући да је моја замисао уистину то да избегнем што је више могуће и личности и дела, те да се поглавито посветим стварима а и међу њима само оне које су већма удаљене од нашег времена. То је приступ једног археолога“.

Став археолога онога доба био је да је проучавање старина само саставни део проучавања предела па се тако и Обри у свом вољеном Вилтширу осврће на све врсте природних и вештачких појава. Његово најбоље археолошко дело Монумента Британика (лат. Monumenta Britannica) никада није објављено изузев неких делова увршћених у Кемденову Британију из 1695. Садржај Британских споменика открива Обријева интересовања и приступ. Први део посвећен је великим историјским споменицима Весекса међу којима су Стоунхенџ, Ејвбери и Силбери. Он је први изградњу ових споменика приписао предримским келтима и њиховом свештенству, друидима, познатим из списа Тацита и других аутора. Други део се бави преримским и римским логорима и утврђењима, као и римским цивилним насељима, опет превасходно у Весексу. Трећи део је разноликији и обухвата хумке, керамику, путеве, мозаичке подове и новчиће. Четврти део, који никада није завршио бави се одабраним средњовековним споменицима и студији о архитектонским стиловима. Он је први исправно закључио да су прозори нарочито погодни за датирање објеката.

Најзначајнија одлика његовог дела је то што сматра да су подаци вредни сакупљања и класифицирања сами по себи а не само да би поткрепили неку теорију. Исти став сусрећемо и код његових савременика у области ботанике и палеонтологије. Није веровао у мит о добром дивљаку који је у то доба био широко заступљен у Европи сахваљујући упознавању са северноамеричким Индијанцима. Обријев научни стил је наследника добио у Вилијаму Стуклију.

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 22:18 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #8 poslato: 14.03.2013. 22:13 »
Артур Еванс

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Артур Еванс (енгл. sir Arthur John Evans; Неш Милс, 8. јул 1851 — Боарс Хил, 11. јул 1941) је био британски археолог, чије је најчувеније откриће локалитета минојске културе у Кнососу на Криту.

Откриће Кнососа

Артур Еванс је био присталица рада Хајнриха Шлимана, који је отркио Троју (на простору Мале Азије ) и Микену (на Пелопонезу). Шлиман је претпоставио да Крит мора имати везу са Микенском цивилизацијом, међутим до истраживања није дошло, јер се острво налазило под турском влашћу.

Еванс је проучавао Микену, посебно правоугаоне критске печате. На основу проучавања претпоставио је да микенска култура води порекло са Крита. Када је острво ослобођено од турске власти, Еванс је почео са откопавањима и 1900. године откривена је палата у Кнососу, као и велики број глинених плочица. Истражени су локалитети и у Фестосу и Агија Тријади.

Утврђен је и развој критског писма. У почетку је коришћено пиктографско писмо (од око 2000. до 1650. године п. н. е.). У наредном периоду (од око 1650. до 1450. године п. н. е.) користио се Линеар А, слоговно писмо, које нема везе са грчким писмом и које је настало од трећине питкографских знакова, док су остатак чинили потпуно нови, непознати знаци. Линеар А није дешифрован.

У периоду од 1450. до 1200. године п. н. е. користио се Линеар Б, које је дешифровао Мајкл Вентрис уз помоћ Џона Чедвика. 1952. године изнето је мишљење да је Линеар Б заправо грчко писмо и уз помоћ кипарског слоговног писма дешифровано је десет грчких речи (попут градова Кносос, Пилос и сл). До данас је већи део писма дешифрован. Отркивени су знакови за слогове, одвајање, бројеве и идеограми. Међутим још увек није утврђено да ли је Линеар Б варијанта Линеара А.

Диск из Фестоса отркивен је 1908. године, у удубљењу у поду. Текст на диску је спирално увијен на центру. Претпоставља се да је у питању слоговно писмо са простора Мале Азије.

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 22:20 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #9 poslato: 14.03.2013. 22:17 »
Андре Лероа Гуран

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Андре Лероа Гуран (фр. André Leroi-Gourhan; 25. август 1911 — 19. фебруар 1986), био је један од најистакнутијих археолога, антрополога и палеонтолога двадесетог века, чија је специјалност била праисторија. Био је професор у Лиону и Паризу, директор музеја фр. Musée de l'Homme, највећег француског етнолошког музеја.
Бавио се проучавањем поларних народа и народа у тропском појасу.

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 22:20 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #10 poslato: 14.03.2013. 22:20 »
Хауард Картер

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Хауард Картер (енгл. Howard Carter; Чисвил, 9. мај 1873 — Лондон, 2. март 1939) је био чувени енглески археолог и египтолог.

Са 17 година почео је да студира натписе и цртеже Египта. Радио је на ископавањима у Бен Хасану, краљевским гробницама Средњег Египта, а касније је сарађивао са Флиндерсом Питријем. Током ископавања у Долини краљева у Египту открио је гробнице Аменофиса I, Тутмеса IV и краљице Хатшепсут. Његово највеће откриће је гробница фараона Тутанкамона.

Откриће Тутанкамонове гробнице

Картер и лорд Карнавон били су први људи који су ушли у Тутанкамонову гробницу после више од 3.000 година, када је у њу положен фараон.

Мањи налази упутили су Картера где би гробница могла да се налази. 4. новембра 1922. године гробница је отворена, тада је Картер открио први улаз. 5. новембра отркивено је степениште, а 24. новембра зид са Тутанкамоновим печатима. У гробницу је морало да се доведе електрично осветљење и да се обезбеди од крађе јер су налази били од злата.

Тутанкамоново благо се налази у Египатском музеју у Каиру и смештено је у 12 просторија. Картер је нашао у гробници 4 шкриње које су биле уграђене једна у другу све са богатим позлатама. Саркофаг који је пронађен је од једног комада жутог кремена и у њему су се налазила три ковчега од којих је поред позлаћених био и један од злата са тежином од 110,4 kg.

извор: Википедија
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 22:21 admin »

Van mreže Carica Teodora

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 625
  • Ugled: +109/-2
  • Pol: Žena
Odg: Najpoznatiji arheolozi
« Odgovor #11 poslato: 14.03.2013. 22:22 »
Јохан Винкелман

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Јохан Јоахим Винкелман (нем. Johann Joachim Winckelmann; 9. септембар 1717 — 8. јун 1768 ), био је немачки археолог познавалац античке уметности и оснивач теорије класицизма, аутор прве велике синтезе у ликовној уметности.

Родио се 1717. године у Стендхалу као син обућара и почео је на студијама теологије у Халеу, али је брзо променио предмет свога интересовања одавши се студију грчке уметности и литературе. Такође је започео студиј медицине на универзитету у Јени. Радио је прво као учитељ а затим као библиотекар у Дрездену и у Риму.
Умро је насилном смрћу 1768. године недалеко од Трстa.

Идеје

Развој уметности је узрокован природним факторима (поднебљем) као и друштвеним факторима (на пример утицајима друштвеног уређења) и њима изазваног начина мишљења.

Старогрчка уметност отелотворљава узвишену једноставност и мирну маестозност, настала је у слободи и јесте естетски идеал кога је вредно наставити.
« Poslednja izmena: 14.03.2013. 22:24 admin »