Kada bi u starom Rimu jedna poznanik sreo drugog i pitao ga za vreme, ovaj bi se latio svog sunčanog sata da prijatelju kaže koliko ima sati

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


U četvrtom i petom veku bogati Rimljani mogli su svojim gostima i prijateljima da se pohvale jednom za njih u to vreme fascinantnom spravom - prenosivim sunčanim satom.

Oni su izmišljeni kako bi putnicima pomogli da znaju koliko ima sati, ali su predstavljali i svojevrstan stausni simbol. Uglavnom su bili napravljeni od sjajne bronze, taman toliki da stanu u dlan, ali je bilo potrebno posebno tehničko znanje da bi se njima rukovalo.

O ovom uređaju koji je izmišljen više od milenijuma pre GPS-a, istroričar Ričard Talbert sa Univerziteta u Severnoj Karolini napisao je i knjigu pod nazivom "Roman Portable Sundials".

Drevni Rimljani nisu merili vreme na isti način kao mi već su pojedinačno delili i dan i noć u 12 celina, sistem koji su preuzeli od Egipćana. U starom Rimu to je značilo da sat traje 45 minuta zimi i 75 minuta leti.

Njima vreme nije bilo od velike važnosti zbog zakazanih sastanaka već zbog njihove opsesije astrologijom kojom su se rukovodili kada su određeni sati i dani u pitanju. Na zvezde su se uslanjali da bi znali kada nešto treba raditi, a kada nikako ne. Stotine nadgrobnih spomenika nose pokojnikovo tačno vreme smrti ili godine starosti.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Prenosivi sunčani sat s početka 18. veka

To objašnjava i popularnost sunčevihh satova. Pronađeno je više od 500 od koji 36 u Pompeji, kaže Talbert. Većina je bila od kamena i zbog geografske težine morali su da budu na jednom mestu jer su zavisili od geografske širine.

Prenosivi modeli koji su došli kasnije doneli su više slobode, veću cenu ali i manju pouzdanost. Ni leti ni zimi nisu bili precizni kao oni neprenosivi, ali su zato imali upisane geografske širine popularnih destinacija i egzotičnih lokala.

Bilo je reznih modela, a uglavno je teško odrediti im vreme. Smatra se da su nastali nakon drugog veka nove ere kada su pronađene precizne metode zapisivanja geografske širine. Većina ih poitiče iz Konstantinopolja tako da su verovatno nastali nakon 330. godine nove ere.

 (Smithsonian)