Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: 5 Zanimljivih činjenica o gladijatorima  (Pročitano 1665 puta)

Van mreže Miloš21

  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 936
  • Ugled: +70/-0
5 Zanimljivih činjenica o gladijatorima
« poslato: 23.12.2013. 14:59 »
Rimski gladijatori su postali vrlo popularni likovi u modernoj kulturi, a danas znamo relativno mnogo o ovim drevnim ratnicima. Nažalost, moderni filmovi su poprilično iskrivili pravu sliku o njima, i ubedili nas da su gladijatorske igre bile orgije krvi i neizbežne smrti. Ali istorija nam priča sasvim drugu priču: one su bile pažljivo isplanirani događaji u koje je uloženo mnogo novca i truda. Previše da bi život jednog gladijatora bio tek tako izgubljen.

 
Gladijatori su u većini slučajeva preživljavali borbe, čak i kad izgube

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Nema nikakve sumnje da su gladijatori stavljali svoj život na kocku ulaskom u amfiteatar, ali upravo je trenutak te opasnosti i bio najvažniji deo igre. Prema rečima profesora Fritza Krinzingera iz austrijskog Arheološkog instituta, gladijatori su bili poput današnjih vozača Formule 1, “Shumacheri antičkog svijeta”. Svaki put kada bi nastupali, izlagali su se ozbiljnoj opasnosti, ali su, poput današnjih (ekstremnih) sportista, bili spremni da rizikuju život za svoj sport.

Moderna nauka i arheologija nam danas pužaju detaljniji uvid u život jednog gladijatora. Pa tako danas znamo da su ovi slavni zatvorenici imali poprilično dobru medicinsku negu. Njihove rane i lomovi su se lečili, a tokom oporavka čak su bili podvrgnuti i fizikalnim terapijama. Istorijski dokumenti potvrđuju da su neki gladijatori imali i vlastite privatne lekare i masere, a njihova ishrana se pomno pratila.

Analizom 100 gladijatorskih borbi iz 1. veka, utvrđeno je da je samo 19 od 200 gladijatora izgubilo život u areni. Oni su jednostavno bili previše dragocijeni da bi umrli.

 
Gladijatori su imali svoje sponzore

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Poput današnjih sportova, gladijatorskim borbama je vladao financijski interes. Lanistae, preduzetnici koji su kupovali, prodavali i unovčavali nove glaijatore bili su najvažniji faktor ovog krvavog sporta. On su gladijatore iznajmljivali za borbe, ali pre toga su ih vodili u gladijatorske škole, obučavali, dobro hranili… Lanistae su u svoje gladijatore ulagali jako mnogo sredstava.

Lanistae su bili toliko moćni da su uglavnom oni bili ti koji su odlučivali o životu gladijatora, a ne publika ili organizator (političar ili patricij). S obzirom da su ulagali novac u svoje borce, njima u interesu nije bilo da ih iznesu mrtve ili previše ranjene iz amfiteatra. Lanista je imao puno pravo da zatraži od sudije (da, svaka borba je imala sudiju) da poštedi borca ili da proglasi borbu nerešenom, kako bi se sprečilo nanošenje daljih ozleda.

Ako bi gladijatorska borba previše trajala, sami umorni borci su imali pravo da se predaju, a ovo bi učinili tako što bi bacili mač i štit na pod i zatim podigli ruku sa ispruženim kažiprstom. Ako je borba bila dobra i poštena, gomila bi uzviknula “misso” (milost), ali ako publika nije bila zadovoljna, urlala bi “lugula!” (zakolji ga!). U takvim momentima, organizator borbe bi imao poslednju reč – da zadovolji želju krvoločnih gledatelja, ili da plati Lanistai veliku odštetu za smrt njegovog borca. Kao i danas, novac je uglavnom odlučivao ishode.

 
Gladijatori su bili dobro nagrađivani za svoje napore

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Niko u Rimu nije želio da vidi kako slavni gladijator gubi život u areni, pa tako ni Julije Cezar koji je čak i izdao naređenje da se tokom gladijatorske predstave koju je organizovao za svoju ćerku Juliju “Gladijatori koji ne izazovu oduševljenje publike trebaju na silu da se sačuvaju i spase.” Istoričar Svetonije je zapisao da čak ni krvoločni Neron nije želio da gleda kako gladijatori umiru, pa je i on naredio da ni jedan gladijator ne bude ubijen tokom predstave u Campusu Martiusu.

Sve ovo govori o statusu gladijatora u Rimskom Carstvu, a to da su bili slavni i bogati sportisti potvrđuju i činjenice da su pobednici bili i jako dobro nagrađivani nakon borbi. Posle borbe, pobednik je smeo da se  popne do lože u kojoj su sedili velikodostojnici, a tu bi i dobio nagradu – palminu granu i vrećicu sa novcem koju je smeo da zadrži, uprkos tome što je bio rob. Za izvanredne nastupe, gladijatori su mogli da dobiju i lovorov venac, koji je ekvivalent današnjoj zlatnoj medalji. Neki ‘slobodni ljudi’ su postajali gladijatori upravo radi ovih nagrada.

S obzirom da je većina gladijatora dolazila iz nižeg staleža – bili su robovi, kriminalci ili zarobljeni vojnici, ove nagrade su im pružale priliku da steknu veliko bogatstvo – i najvažnije, slobodu. Svaki slobodan gladijator dobio bi pločicu u kojoj je bilo urezano njegovo ime, a njegov sponzor bi dobio značajnu naknadu za izgubljenog borca.

 
Gladijatori su imali svoje obožavateljke

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Mešavina mišićavog tela i odvažnosti uvek je posebno dobro prolazila kod gledateljki. Umetnička imena gladijatora, poput Narcis ili Eros, su govorila o tome kako oganizatori žele privući pažnju ženskog dela publike, a zapis o jednom gladijatoru, Celadu, govori kao je on izazivao uzdah svim devojkama.

U 2. veku nove ere satiričar Juvenal ismejavao je jednog plemića kojeg je ostavila supruga kako bi pobegla sa gladijatorom: “Na njegovom licu bilo je nekoliko deformacija: ožiljak od kacige, velika izraslina na nosu. Ali ono što žene vole je mač.”

Dobro je poznata činjenica da su gladijatori privlačili žene, a čak su se i dame plemićkog porekla borile za njihove ‘usluge’. Ali, erotska privlačnost gladijatora nije bila posebno draga muškarcima, pa je tako Car August, zabrinut da je ova privlačnost previše snažna, naredio da žene smeju da gledaju gladijatore samo sa najudaljenijih pozicija u areni.

 
Gladijatorske igre su bile pažljivo isplanirane

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Danas znamo da su sve gladijatorske igre bile daleko iznad obične orgije krvi i neizbežne smrti. Ovi dvoboji su bili pažljivo isplanirani, a odvijali su se pod budnim okom sudije. Gladijatori su bili borci koji su redovno trenirali, a vešta guranja, izmicanja i pariranja koja su izazivala oduševljneje publike nisu bila ništa drugo do dobro uvežbanih poteza. Istoričari ove borbe porede sa današnjim boks mečevima – samo što umesto rukavica, borci imaju mačeve.

Postoje dokazi da su se neki takmičari ‘uveravali’ bičevima, bakljama i užarenim gvožđem da se bore, pa većina istoričara veruje da to nisu bili gladijatori, već bezvoljni vojnici ili kriminalci osuđeni na smrt.

Gladijatorske igre su bile celodnevni događaj. Dan bi uek počinjao predstavama sa životinjama koje su najviše podsećale na iscenirani lov. Posle toga, tokom pauze za ručak, obavilo bi se javno smaknuće kriminalaca osuđenih na smrt koji su mogli da budu ubijeni na razne načine: od razapinjanja na krst, do bacanja lavovima. Nakon brutalnog smaknuća u kojem je publika jako uživala, došao bi predah uz neki komični akt, ili čak i plesnu tačku.

Tek u poslepodnevnim satima u areni su se  počeli pojavljivati gladijatori, noseći bogato ukrašene oklope i štitove, propraćeni zvukovima bubnjeva i fanfara. Svi podaci o gladijatorima učesnicima bili su objavljeni, a posebno su bile istaknute njihove predhodne pobede i nagrade koje su primili. Gladijatori su se prvo zagrevali sa drvenim ili tupim oružjem, pokazujući publici svoje veštine. Unapred izvežbani potezi izazivali su uzvike i aplauze.

Na kraju ovog uvodnog zagrevanja, svi gladijatori bi se povukli iz arene, a to je označavalo i početak pravih borbi. Igre su uglavnom obuhvatale niz dvoboja koji su se odvijali prema dogovorenim pravilima, uz službenu potvrdu sudije koji je imao pravo da zaustavi borbu u bilo kom trenutku i vrati gladijatore na početne položaje. Sudije su imale pravo i da prekinu borbe i da  proglase nerešen rezultat. Tokom Gladijatorskih igara, obično se dešavalo 12 -15 ovakvih duela, a relativno malo ih je završavalo smrću učesnika.