Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Kraljevstvo Antigonida  (Pročitano 2162 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Kraljevstvo Antigonida
« poslato: 02.05.2014. 22:54 »
Napomena: Krajsig (Kreissig) tvrdi da su borbe dijadoha stvorile prostor za države koje su — za razliku od malene Makedonije Filipa II, nestabilnog Ahemenidskog carstva ili fiktivne Aleksandrove države — počivale na realnim osnovama, unutar razumnih granica i bile spremne ne plodnu razmenu. Tekst koji sledi posvećen je jednoj takvoj državi — državi Antigonida.

Tekst je podeljen na više celina koje su posvećene predstavnicima dinastije. Zasnovan je na studijama Krajsiga i Ranoviča: Heinz Kreissig, „Povijest helenizma“, prevod s nemačkog Micheline Popović, Zagreb 1987. i A. B. Ranovič, „Hvlenizam i njegova istorijska uloga“, Sarajevo 1962. Dodatna literatura je posebno navedena.


M. Š.

Antigon II Gonata (276. — 239.)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Novac Antigona II Gonate

Antigon je bio sin Demetrija I Poliorketa, a unuk Antigona I Monoftalmosa ili Jednookog. Kada mu je oca zarobio Seleuk I Nikator, Antigon je uzalud pregovorima pokušavao osloboditi oca. Nakon smrti Demetrija, 283. p. n. e., Antigon je postavio zahtev za makedonsku krunu.

U tom trenutku za vladanje Makedonijom su se borili Seleuk I Nikator, Lizimah, Pir i Ptolemej Keraun. Lizimah i Seleuk su ubijeni 281. p. n. e., a Pir je krenuo u vojni pohod na Italiju. Ptolemej Keraun je poginuo u borbi sa Keltima 278. p. n. e. Godine 276., pošto je postigao sporazum sa Antiohom I Soterom, sinom od Seleuka, i pošto je kod Lisimahije porazio Kelte i onemogućio njihov prodor na teritoriju Makedonije, Antigon Gonata imenovan je za makedonskog kralja.

Godine 274. p. n. e. Pir se vratio iz Italije i napao Antigona. Velik deo vojske je prišao Piru, a Antigon je bio prinuđen da se povući u Solun. Pir se nosio mišlju da zauzme čitav Peloponez i u tom cilju je stao opsedati Spartu. Tada Grci u pomoć pozivaju Antigona. Do odlučujuće bitke između Pira, sa jedne, i Antigona, sa druge strane došlo je kod Argosa 272. godine. Antigon je trijumfovao, dok je Pir u bici poginuo. Antigon, zatim, po grčkim gradovima stade razmeštati svoje garnizone i postavljati im tirane.

U ovo vreme Ptolemeidi vode propagandu protiv Makedonije. Naime, egipatski kralj Ptolemej II uživao je gotovo neograničenu vlast na Egeju. Onda kada je Makedonija stala osiguravati luke pod svojom kontrolom, Ptolemej II se uplašio.

„...Ptolemej II je 267. godine, a da se iz početka nije vojno angažovao, sastavio koaliciju grčkih država, neprijateljski raspoloženu prema Makedoniji, na čelu sa Atinom i Spartom, a u kojoj su još bile neke peloponeske grupacije, kao Ahejski savez i Arkadijci...“ (H. Krajsig).

Ptolemej II je želeo zaustaviti širenje Antigonove prevlasti u Grčkoj, dok su grčki gradovi želeli izboriti nezavisnost. Ovaj rat je bio nesrećan po Grke.

„...Spartanska i peloponeska vojska pokazale su se... preslabe da bi kod Korinta probile zemljouz, pogotovo da zauzmu grad; Atinu su opkolili Makedonci i ona je kapitulirala 262. godine. Kada je makedonska mornarica — prekasno — pokušala osloboditi Atinu i probiti prsten oko nje, Antigon Gonata se suprostavio mornaričkim napadom na Kiklade koji su pripadali Ptolemejevićima. Ptolemejevići su kod otoka Kosa doživeli presudni poraz i morali sklopiti mir kojim je ponovno bila potvrđena makedonska hegemonija nad velikim delom Grčke. Taj rat ušao je u istoriju pod nazivom hremonidski rat (267. — 261.), prema grčkom državniku Hremonidu koji je sproveo savez sa Spartom u narodnoj skupštini.

Atina je bila prisiljena prihvatiti makedonsku posadu i makedonskog namesnika. Izgubila je pravo čak da kuje svoj novac...“ (H. Krajsig)

Međutim, Makedonci nisu mogli sprečiti da Ahajski savez ne postane najveća vlast na severnom Peloponezu.

239., nakon 44. godina vladanja Makedonijom, Antigon umire u 80. godini života.

Demetrije II (239. — 229.)

Godine 239. umro je Antigon Gonata. Nasledio ga je sin Demetrije. Ovaj je ponovo pokušao da pokori Grčku i tako je započeo tzv. Demetrijev rat. Za borbu protiv njega, Ahajska liga i Etolska federacija sklopiše savez. Zbog neophodnosti da se suprostavi navali varvara sa severa, Demetrije nije uspeo da realizuje svoje uspehe, koje je na samom početku postigao u Beotiji. Ahajski savez je u tim godinama brzo napredovao i jačao. Tokom 235. u savez je ušao Megalepolj u Arkadiji; njegov tiranin Lidijad sam se odrekao vlasti i već iduće godine bio izabran za stratega Ahajske lige. Godine 229. ligi je priključen Argos, Trezen, Hermion, a 228. Egina. Makedonija je izgubila sve posede na Peloponezu.

Demetrije je umro 229. godine, ostavivši iza sebe maloletnog sina Filipa.

Antigon Doson (229. — 221.)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Novac Antigona III Dosona

Demetrije je umro 229. godine, ostavivši iza sebe maloletnog sina Filipa. Regenstvo je dodeljeno njegovom rođaku Antigonu Dosonu. On je potukao Dardance koji su ugrožavali Makedoniju sa severa i sklopio sa Etolijom ugovor o miru. Po ovome se osetio dovoljno jakim da se proglasi za kralja; pored toga, usvojio je Filipa, čime je legalizovao svoju uzurpaciju. Nešto pre toga došlo je do prevrata u Epiru, gde je ukinuta kraljevska vlast. Epir postade republika i stupi u tesne veze sa Etolskim i Ahajskim savezom.

Jedino je Sparta i dalje stajala po strani pokreta. Tamo je, posle obračuna sa Agisom, nastupila reakcija. Ahaja odluči da se Sparti objavi rat 228. godine. Tako započe Kleomenov rat.

„Godine 225. Kleomen III osvojio je Arkadiju, pa su njegove čete stajale u Argolidi kao i u Korintu, gde se samo još tvrđava opirala. Tada je strateg Ahajskog saveza, Arat, pozvao Makedonce koji su pod Antigonom III Dosonom zauzeli Korint. U toj situaciji makedonski se vladar proglasio za hegemona novog Saveza Helena kojem su, uz Makedoniju i ovisne zemlje, pripadali Ahajski savez, Epirski savez, Beotski savez i nekoliko srednjogrčkih državica — ali ni Atina, ni Sparta, ni Etolski savez. Helenski savez raspolagao je vojskom sastavljenom od kontingenata pojedinih članova saveza; svaki član je takođe bio zastupljen u zajedničkom savetu (synedrion)...

Savezna vojska, sastavljena pretežno od Ahajaca i Makedonaca, pobedila je kod Selasije 222. godine (221?) Kleomena III, koji je pobegao u Egipat. Spartu su okupirali Makedonci...“ (H. Krajsig)

Posle bitke kod Selasije, Antigon je, ne nailazeći na otpor, ušao u Spartu i ukinuo Kleomenove reforme. Lakonija je uključena u novi Helenski savez. Posle ovoga Antigon kreće u borbu protiv varvara na severu i ubrzo umire, ostavivši presto sedamnaestogodišnjem Filipu V.

Filip V (221. — 179.)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Portret Filipa V na novcu

Izvori: O životu i delatnosti Filipa V najpouzdanije podatke pružaju: Polibije u svojim „Istorijama“, kao i Plutarh.

Okolnosti dolaska na vlast — Filip V Makedonski na presto dolazi kao sedamnaestogodišnjak, 221. godine p. n. e. Njegov otac bio je makedonski kralj Demetrije II, koji je svojevremeno ratovao protiv udruženih snaga Etolije i Ahaje. Kada je Demetrije II preminuo, presto nije mogao naslediti njegov sin Filip V jer je bio maloletan. Jedno vreme, kao regent Filipa V, vladao je Antigon Doson. Tek po smrti Dosona, Filip postaje makedonski kralj. Na samom početku svoje vlade, Filip je morao uzeti učešća u tzv. Savezničkom ratu (220. — 217.).

Saveznički rat (220. — 217.) — Da bi učvrstio vlast Makedonije nad Heladom, Filip V poveo je tzv. Saveznički rat. U ratu, koji je trajao od 220. do 217., makedonski kralj i njegovi saveznici ratovali su protiv Etolije.

O povodu predstojećeg rata piše Polibije. Naime, Etolac Dorimah, odlukom federacije, bio je poslat da nadgleda stvari u Figaliji, gradu na granici sa Mesenijom, a koji je bio član federacije. Dorimah se tom prilikom upoznao sa bogatstvom gradova Mesenije, posebno Mesene. Budući da Mesena nije uzela učešća u Kleomenovom ratu (228. — 222.), grad nije stradao i čak šta više profitirao je na osnovu svoje neutralnosti. Dorimah razmatra mogućnost da na svoju ruku zauzme grad. Pomoć bi mu pružili Eliđani, koji su bili u dobrim odnosima sa Etolskom federacijom. S druge strane, Mesena se nije mogla uzdati u pomoć moćne Makedonije pošto nije bila član Helenskog saveza, a i na makedonskom prestolu se nalazio neiskusni osamnaestogodišnjak. Isto tako, Mesenija nije bila u dobrim odnosima sa gradovima Lakonije. Uvidevši da postoji verovatnoća da uspe u svojoj nameri, Dorimah poziva Skopasa, budućeg stratega federacije, da mu se pridruži, na šta ovaj pristaje. Dorimah takođe dobija pravo da se služi pomorskim snagama Kefalonije i Kitere. Pre nego što je Arat stupio na dužnost stratega Ahajske lige, Dorimah i Skopas se, uz pomoć Kefalonjana, iz Riona prebacuju na Peloponez. U svom prodoru ka Meseniji, opustošili su i teritoriju Ahajske lige, posebno gradova Patre, Fare i Triteje. Napokon Dorimah i Skopas opsedaju Mesenu. Mesena, nemajući izbora, u pomoć poziva Ahajce i izražava spremnost da stupi u Helenski savez. Mada Ahajci odbijaju da ih prime u savez bez odobrenja makedonskog kralja, odazivaju se na poziv u pomoć. Na zahtev Ahajaca, Etolci su se povukli iz Mesene, ali su se stoga uputili kroz ahajsku teritoriju i kada je Arat pokušao da im onemogući prolaz preko Arkadije i Istma, zadali su mu težak poraz. Već u ovo vreme Ahajci pozivaju Filipa V u pomoć, kao i da primi Mesenu u savez. Filip V, pošto je primio Mesenu u savez, objavi rat Etoliji 220. Tako započe tzv. Saveznički rat.

Sparta je bila član Helenskog saveza i spartanska oligarhija je bila naklonjena Filipu V. Međutim, vremenom u gradu jača velika omladinska grupacija koja je čuvala Kleomenove tradicije, a koje je svojevremeno ukinuo Filipov prethodnik. Ta grupa je 219. izvršila prevrat. Efori i neki geronti su bili poubijani. Sparta sklapa savez sa Etolijom.

Saveznički rat je vođen bez naročite energije. Filip je, uprkos očekivanju Etolaca, upotrebio flotu i iznenada se pojavio u Etoliji, da bi potom opljačkao i zapalio centar Etolske federacije — Termon. On je sa neverovatnom brzinom napao Lakoniju i Heladu. Međutim, nekih ozbiljnijih taktičkih uspeha, Filip nije imao. Po svoj prilici, rat je pogađao obe strane i nije im pružio izglede na neki značajniji uspeh. S druge strane, Drugi punski rat je upravo započeo i stalno je privlačio pažnju makedonske vlade. Vest o porazu Rimljana kod Trazimenskog jezera morala je da izazove nade kod jednih i uznemirenost kod drugih. Pod takvim okolnostima Filip i Etoljani prihvatiše posredovanje Hiosa, Rodosa, Vizanta i kralja Ptolemeja. Saveznički rat, u koji je uvučen i Krit, svakako je nanosio štetu ekonomskim interesima trgovačkih gradova u Grčkoj i Egiptu. Mir je sklopljen u Naupaktu (217.). Sačuvan je status quo.

I makedonski rat (215. — 205.) — U vreme Savezničkog rata Filipu V stiglo je pismo da je kartaginski vojskovođa Hanibal porazio Rimljane u velikom boju. Tada Ilir Demetrije Farski*, koji se nalazio u službi makedonskog kralja, savetuje Filipa da se što pre oslobodi rata sa Etolcima i posveti se prilikama u Iliriji i prelasku u Italiju.

(*Demetrije Farski, u vreme rata Rimljana i Gala, stavio se u službu Antigona Dosona. Zajedno sa njim učestvovao je u tzv. Kleomenovom ratu. Kada je Rimu zapretio novi rat sa Kartaginom, Demetrije pljačka i ruši one gradove u Iliriji koji su uživali rimsku zaštitu. Stoga Rimljani u Iliriju šalju konzula Lucija Emilija s vojskom. Pošto je nakon kraće opsade zauzeo Dimalu, grad u zaleđini Dirahija i uporište Demetrijeve vlasti, Emilije je krenuo ka Faru, gde se s vojskom sklonio sam Demetrije. Po porazu kod Fara, Demetrije je utočište našao kod Filipa V i kod njega je proveo ostatak života. Poginuo je prilikom pokušaja osvajanja Mesene.).

„Makedonci su, dakle, nastojali eliminisati rimske vazalske države na obalama južnog Jadrana i sebi osigurati pristup na Jadransko more...“ (H. Krajsig)

Pošto je okončan Saveznički rat (217), i pošto je Rim u bici kod Kane pretrpeo poraz (216.), Filip 215. godine, preko svog poslanika Atinjanina Ksenofana, sklapa sa Hanibalom ugovor (vojni i odbrambeni savez) u obliku zakletve.

„...vojskovođa Hanibal, svi članovi kartaginske Geruzije koji ga prate i svi Kartaginjani koji su u njegovoj vojsci, rekli su sledeće: po vašoj i našoj odluci, polažemo ovu zakletvu o prijateljstvu i dobroj volji i zaklinjemo se da ćemo biti dobri prijatelji, rođaci i braća pod sledećim uslovima: neka kralj Filip, Makedonci i ostali Heleni koji su mu saveznici štite građane Kartagine, vojskovođu Hanibala i one koje su s njim... kralja Filipa, Makedonce i ostale Helene koji su mu saveznici štitiće i čuvaće Kartaginjani... Ako Rimljani zarate na vas ili na nas, pomagaćemo jedni drugima...“ (Polibije VII, 9)

Iz teksta sačuvanog ugovora, a koji je ovde dat delimično, može se videti da Filip nije imao nikakvih pretenzija na Italiju, već je samo želeo da se Balkan očisti Rimljana.

Rimljani saznavši za pregovore Hanibala i Filipa, šalju pretora Marka Valerija Levina sa flotom od 50 brodova u Apuliju, sa zadatkom da motri na akcije makedonskog kralja i ako je potrebno odgovori na njih. Godine 214. Filip prodire na prostor Ilirije, koji se nalazio pod zaštitom Rima i Levin mu kreće u susret. Tada je makedonski kralj bio prinuđen spaliti svoju malu flotu kako ne bi dospela u neprijateljske ruke. 213. Filip ratne operacije prebacuje na kopno, a Levin nema mogućnosti da mu se suprostavi. Stoga 212. Rimljani sklapaju savez sa Etolcima, starim neprijateljem Filipa. Prema sporazumu Rimljana i Etolaca, Rimljani bi po zauzeću jednog grada imali pravo na deo ili svu pokretnu imovinu, dok bi Etolci preuzeli sam grad. Takođe Rimljani su se obavezli da će Etolcima pomoći u njihovom pokoravanju Akarnanije. Elida, Mesena i Sparta takođe su se priključile savezu. U početku saveznici su imali uspeha i Etolci su, mada ne u Akarnaniji, pod svoju vlast podveli više gradova. Godine 210. Rimljani na Istok šalju Publija Sulpcija Galbu, koji s malo energije vodi rat. Pošto je 207. godine Filip prodro na prostor Etolije, zauzeo Termon, i pošto Rimljani nisu učinili ništa da im pomognu, Etolci već sledeće godine sklapaju mir sa makedonskim kraljem. Rimljani su ovaj mir držali za izdaju. Godine 205. došao je u Dirahij rimski vojskovođa Publije Sempronije Tuditan sa 35 ratnih brodova i vojskom, nadajući se da će naterati Etolce na obnovu vojnih operacija. Pošto u tome nije uspeo, Tuditan prihvati posredničku akciju Epirana i iste godine zaključi sa Filipom mir u Feniki u Epiru. Mirom u Feniki sačuvan je status quo.

„... U miru kod Fenike između Makedonije i Rima Rimljani su jedva mogli išta postići osim da se ne osramote, tj. zadržali su starateljstvo nad Partinijcima, a Makedonci su se obavezli da neće poduzimati osvajačke pohode u Iliriji...“ (H. Krajsig)

II makedonski rat (200. — 197.) — Posle mira u Feniki (205), kojim je bio završen tzv. I makedonski rat, Filip svoju pažnju usmerava ka Istoku. Godine 203. sklopio je savez sa Antiohom III. Kao povod za to bili su nemiri koji su izbili u Egiptu, a do kojih je došlo po smrti Ptolemeja IV Filopatora i stupanjem na presto maloletnog Ptolemeja V Epifana. Antioh i Filip su se sporazumeli da podele državu egipatskog faraona. Filip je hteo da pod svoju vlast podvede prostor Egejskog mora, Kariju i Samos, dok je Antioh trebao da zaposedne Koile, Siriju i Fenikiju.

Godine 201. Filip se već našao u ratu sa Pergamom, Rodosom i Atinom. Naime, onda kada je Filip počeo da osvaja prilaze moreuzima, otežan je uvoz žita i Atina se našla u teškom položaju. Filipov uspeh u rejonu Bosfora veoma je zabrinuo i Rodos. Kad je Filip počeo da osvaja oblasti Karije, naišao je na otpor Pergama i Rodosa. Mada ih je u više navrata porazio, pao je u klopku u Bargiliji (Karija). Flota mu je zapala pod blokadu i bio je prinuđen tamo provesti zimu. Ali već s proleća 200. Filip je uspeo da probije blokadu i da se vrati u Makedoniju.

Vodeći atinski državnik, izuzetno antimakedonski raspoložen, Kefisodor, radi zajedničke borbe protiv makedonskog kralja, stupa u savez sa vladarem Pergama Atalom, Ptolemejom Egipćaninom, Etolcima, Rodosom i Kritom. Kefisodor je takođe išao u Rim da moli pomoć protiv Filipa. Pošto je Filip naneo napravdu Pergamu, savezniku Rima, Senat predaje Filipu ultimatum: da vrati egipatskom kralju posede koje mu je osvojio, da prekine ratne operacije protiv Grka i da se sporna pitanja između makedonskog kralja, Pergama i Rodosa iznesu na rešavanje pred arbitražni sud. Filip je odbio da se povinuje zahtevima Rima.

Godine 200. pošto je izabran za konzula, Galba poziva centurijatsku komiciju da objavi rat Filipu V. Međutim, prvi put u istoriji Republike, komicija je glasala protiv objavljivanja rata. Ipak, pošto je Galba obećao da veterani neće učestvovati u novom pohodu, skupština je pristala da objavi rat.

Galbin pohod 200/199. sveo se na pljačkaški pohod. U to vreme Etolci objavljuju rat Filipu, dok ahajski savez odlučuje da se drži po strani.

Godine 198. u Grčku je poslat energičan i sposoban konzul T. Kvinktije Flaminin, koji se istakao u Hanibalovom ratu. On je poveo mirovne pregovore sa Filipom. Filip je bio spreman ispuniti uslove postavljene još 200. godine — odreći se novih osvajanja u Grčkoj i plaćati tribut. Međutim, Flaminin sada zahteva da se odrekne svih osvajanja u Grčkoj, čak i Tesalije. Filip na ovo nije mogao pristati, te je rat nastavljen.

Do 197. godine Flaminin će makedonske čete potisnuti u Tesaliju. Uživao je podršku i Etolaca i ahajskog saveza, koji 198. godine ulazi u rat. Do odlučujuće bitke između saveznika, sa jedne strane, i Makedonije, sa druge, došlo je kod Kinoskefala. Filip je pretrpeo poraz i kapitulirao.

Po pobedi kod Kinoskefala Etolci zahtevaju obnovu ugovora iz 212. godine, kao i smrt Filipa V. Nijedan od njihovih zahteva Flaminin nije ispunio. Smatrao je da su Etolci sami obezvredili ugovor iz 212. kada su sa Filipom sklopili mir 206. godine. Sa druge strane, smrt Filipa nije odgovarala Rimu. Posle poraza kod Kinoskefala Filip se odrekao svih osvajanja u Grčkoj (Tesalija, Eubeja, Korint) kao i novih osvajanja u Kariji i Trakiji. Morao je platiti Eumenu II Pergamskom odštetu, a Rimu predati mornaricu.

Juna/jula 196. godine u vreme održavanja Istamskih igara Flaminin je objavio senatsku odluku o „slobodi“ svih grčkih gradova u Evropi i Aziji. Sledeće narode proglasio je nezavisnim, oslobođenim garnizona i poreza: Korinćane, Fokiđane, Lokrane, Eubejce, ftitotidske Ahajce, Magnežane, Tesalce i Perhebijce.

„Grci su različito reagovali na te mirovne uvete, o čemu piše grčki povesničar Polibije, čijoj „Povesti sveta“ zahvaljujemo poznavanje ovih događaja:

„Kad se Grčkom proneo glas o tom zaključku Senata, svi su bili puni poverenja i radosti. Samo su Etolci prigovarali... Tvrdili su da ne sadržavaju ništa stvarno, samo obećanja na papiru... pozivali su se na tekst zaključka i tvrdili, na primer, sledeće: da sadrži protivrečne odredbe u vezi s gradovima pod okupacijom Filipa (V); s jedne strane, Filipu je zapoveđeno da povuče svoje vojnike i preda gradove Rimljanima, s druge, pak, da povuče svoje vojnike i gradovima dade slobodu... to su azijski. Rimljanima očigledno valja predati evropske... Svakome mora biti jasno da će Rimljani ubuduće ugnjetavati Grčku umesto Filipa i Grčka će samo promeniti gospodara, ali neće postati slobodna.“ (H. Krajsig)

Persej

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Novac kralja Perseja

III makedonski rat (171. — 167.) — O Trećem makedonskom ratu (171. — 168.) svedoče: Plutarh, koji je sastavio životopis Emilija Paula, Tit Livije u svom delu „Od osnivanja grada“ i Suida. I Plutarh i Livije i Suida koriste se opisom Polibija, koji je danas, osim neznatnih delova, izgubljen.

Godine 179. p. n. e. u Amfipolju je preminuo makedonski kralj Filip V. Pošto je pogubio svog sina Demetrija, koji je bio naklonjen Rimljanima, Filip je makedonski presto ostavio svom starijem sinu Perseju**. Persej, postavši novi kralj, obnovio je ugovor prijateljstva sa Rimljanima. O početku njegove vladavine piše Polibije:

„...Persej je odmah počeo da se ulaguje Helenima i da poziva natrag u Makedoniju sve koji su pobegli zbog dugova i otišli u progonstvo po odluci suda ili zbog optužbe za veleizdaju... Ovakvim postupcima mnoge je oduševio jer je izgledalo da se svi Heleni mogu nadati samo najboljem od novog kralja... (Polibije XXV, 3)

(**Filip je svom sipu ostavio spažno kraljevstvo, tako da je Persej mogao da vodi velikodržavničku politiku. Naime, Filip je umeo da izigra uslov mirovnog ugovora koji je brojnost makedonske vojske ograničavao na 5000 vojpika. Svake godine Filip bi obučio po 4000 vojnika, pa ih zatim puštao kućama i mobilisao nove.)

Seleuk IV Filopator, sin Antioha III, Perseju je ponudio za ženu svoju kćer Laodiku i ponuda je prihvaćena. Kako je Seleuk imao ograničen radijus plovidbe po rimskom ugovoru sa Antiohom, Rođani su otpratili nevestu u Makedoniju. Zbližavanje Makedonije i države Seleukida, kao i posredovanje Rođana, izazvali su rimsku podozrivost.

Rim, inače, nije bio zadovoljan politikom novog makedonskog kralja. Persej se mešao u unutrašnju politiku susednih država. Naime, pošto je vladar jednog tračkog plemena zauzeo rudnike u Pangeju, Persej mu se suprostavio, naneo mu odlučujući poraz i izbacio ga iz njegove kraljevine. Potom, godine 174. Persej je prodro u Dolopiju i naoružan ušao u Delfe. Dva događaja nagnala su Rim da Perseju objavi rat: zavera protiv pergamskog kralja Eumena, glavnog rimskog saveznika na Istoku, kada se vratio u Grčku iz Rima, gde je izneo optužbe protiv Perseja (172.) i ubistvo dva tebanska poslanika koji su bili protiv saveza Beotije i Perseja.

U predstojećem ratu na stranu Perseja su stali Ilirija pod kraljem Gencijem, Epir, kao i neki beotski gradovi. Ahajski i Etolski savez odlučili su ostati po strani.

Početak rata bio je povoljan po Perseja. Prve godine rata Persej je prodro na prostor Tesalije i porazio Rimljane kod Kalikina. Međutim, nije iskoristio prednost da zada odlučujuć udarac protivniku, već je ponudio Rimu da plaća porez, kao što je i njegov otac činio. Na opšte zaprepašćenje, Rimljani zahtevaju od Perseja da se bezuslovno preda i ovlasti senat da po svojoj volji odlučuje o makedonskim pitanjima (deditio). Ovim je Persej bio primoran nastaviti rat, te se s vojskom povlači na prostor Makedonije.

U međuvremenu, Rimljani organizuju pohod na neprijateljsku teritoriju. Godine 169. konzul Marcije Filip uspeo je poraziti Persejeve lakonaoružanike koji su čuvali prolaze iz Tesalije u južnu Makedoniju. Našavši se u teškom položaju, Persej je odlučio da se s vojskom povuče na sever, prema Pidni. Ovim je omogućio Rimljanima da zaposednu Tempijski klanac, važan radi snabdevanja njihove vojske, i grad Dion u podnožju planine Olimp — grad posvećen Zevsu i bogat zlatom. Krajem godine Marcije Filip se vratio u Tesaliju, što je Persej iskoristio da ponovo zauzme grad Dion i zauzme položaj kod reke Elpej.

Sledeće godine, 168., Rimljani su uputili na istok pojačanje, pod komandom Lucija Emilija Paula, sina konzula iz 216., koji je poginuo kod Kane. Do odlučujuće bitke između Rimljana i Makedonaca došlo je kod Pidne, 22. juna 168. godine. Naime, Scipion Nasika, po nalogu Emilija Paula, prvo je zauzeo prevoje kod grada Pitija. Potom se spustio uz reku Mavroneri i pridružio Emiliju negde kod današnjeg mesta Kalivia Kunduriotisis. Persej se povukao sa Elpeja i zauzeo položaj između grada Diona i Pidne. Po ovom poslednjem bitka se označava kao bitka kod Pidne. U ovoj bici Persejeva vojska je pretrpela poraz. Ovim je sudbina Makedonije bila zapečaćena.

Sudbina Makedonije — Po Persejevom porazu kod Pidne, Rimljani su učinili kraj postojanja makedonske države. Zemlja je bila podeljena na četiri dela sa centrima u Amfipolju, Tesalonici, Peli i Pelagoniji. Među ovim okruzima postavljena je veštačka granica; stanovnici svakog od ovih četiri okruga nisu imali ius cannubi ili ženidbeno pravo i ius comercii ili pravo sticanja nepokretne imovine. U Epiru su izvršena nečuvena razaranja: uništeno je 70 gradova, a 150.000 od njihovog stanovništva je prodano u ropstvo. Sa Ilirijom Rimljani su se obračunali na isti način.

Posle pobede nad Persejem, Rimljani su naglo promenili odnos prema Rodosu. Pošto su Rimljani Delos proglasili za slobodnu luku, Rodos je izgubio dobar deo carinskih prihoda. Izgleda da su Rimljani lišili Rodos prevlasti na moru. Zbog toga se piraterija, koju je do tada vešto suzbijao Rodos, ponovo razvila i Rimljani sve do Pompeja nisu mogli da joj stanu na put. Delos je 315/4. dobio nezavisnost i postao centar ostrvske lige pod vlašću Ptolemeja Laga. Čak ni posle pretvaranja Delosa u slobodnu luku, njegov promet ni izdaleka nije mogao da se meri sa trgovinom Rodosa. Delos je postao tržište za piratski plen, naročito za prodaju robova.

Nakon pobede nad Persejem, Rimljani nisu gledali na Pergam kao na važnog saveznika i počeli su da koče njegov razvoj. Pergamski kralj Eumen, o kome je postojala sumnja da je stajao u tajnim vezama sa Persejem, nije bio nagrađen i izgubio je svoj pređašnji uticaj.

Filip Andrisk

Vlast Rimljana u Grčkoj i Makedoniji odgovarala je interesima imućnih slojeva stanovništva, a nalazila je na pasivnu opoziciju narodnih masa, jer je rimska vojna snaga pravila uzaludne pokušaje socijalnih reformi. Nezadovoljstvo širokih narodnih masa Makedonije omogućilo je lažnom Filipu — izdavao se za Persejevog sina — da brzo pridobije zemlju za sebe i da nanese rimskim odredima nekoliko poraza. Protiv njega su Rimljani uputili veliku vojsku pod vođstvom Kvinta Cecilija Metela. Godine 148. lažni Filip (Andrisk) bio je potučen, zarobljen i pogubljen u Rimu. Makedonija je konačno izgubila svoju autonomiju i pretvorena je u rimsku provinciju.

Marija Šegan
« Poslednja izmena: 02.05.2014. 23:05 marko313 »